Византијско право

Византијско право заснива се на римском праву и канонском праву Православне цркве. Дуго након пада Цариграда Грци су користили византијско обичајно право живећи у саставу Османског царства.

Рановизантијски период

Теодосијев законик

Meister von San Vitale in Ravenna
Мозаик Јустинијана у цркви Сан Витале у Равени

Највеће дело правне кодификације пре Јустинијановог законодавства јесте Теодосијев кодекс (лат. Codex Theodosianus). Објављен је 438. године од стране источноримског цара Теодосија II. Теодосијев законик представља прву званичну збирку царских законика. Обухвата царске законе издате од владавине Константина Великог, тј. од доношења Миланског едикта па до владавине Теодосија II. Законик је обнародован и на Истоку и на Западу у име царева Теодосија II и Валентинијана III. Теодосијев законик представља најопсежнију збитку закона још од римских закона 12 таблица. Након пада Западног римског царства, одредбе Теодосијевог законика ушле су у законодавство новонасталих варварских држава. На истоку је Теодосијев законик замењен Јустинијановим.

Јустинијанова кодификација

Највеће и најдуготрајније дело Јустинијанове владавине нису његова освајања на западу већ опсежна кодификација византијског права. Полазећи од Теодосијевог кодекса као и од старијих приватних збирки (Грегоријанов и Хермогенијанов кодекс), комисија правника на челу са Трибонијаном израдила је збирку важећих царских закона од Хадријана до Јустинијана. Први Јустинијанова збирка закона издата је 529. године да би 534. године била издата допуњена збирка. Још већи подухват представља израда "Дигести" или "Пандекти" (533) која представља збирку списа класичних римских правника. Јустинијанове "Институције" представљају извод из оба главна дела. Институције служе као приручник за правне студије. Последњи део Јустинијановог Corpus iuris civilis јесу "Новеле" које представљају збирку нових наредби објављених након доношења публикације Кодекса.

Средњовизантијски период

Еклога

Solidus-Basil I with Constantine and Eudoxia-sb1703
Василије I

Цар Лав III издао је 726. године Еклогу. Еклога представља збирку најзначајнијих важећих одредби приватног и кривичног права поклањајући посебну пажњу породичном праву. Еклога одступа од Јустинијанових закона потврђујући обичајно право које се у Византијском царству створило у 7. веку. Еклога даје низ телесних казни које у појединим случајевима замењују смртну, а у појединим новчану казну из Јустинијановог кодекса. Законске одредбе Еклоге уређене су у правцу већег човекољубља на које је упућивало канонско право.

Василије I

Законодавну делатност Лава III наставио је цар Василије I који је намеравао да изда опширнију збирку закона, ревизију Јустинијановог законика допуњену каснијим законским одредбама. Своје дело назвао је "чишћење старих закона". Остало је недовршено. Сачувана су два мања Василијева законика. Први носи назив "Прохирон". Прохирон је објављен у име царева Василија, Константина и Лава. Издат је између 870. и 879. године. У Прохирону су издвојене најважније одредбе грађанског и јавног права. Представља приручник за практичну употребу. Прохирон црпи грађу из Јустинијанових "Институција". Остао је на снази све до пада Цариграда. Рано је преведен на словенски језик те је јако утицао на развој словенског средњовековног права. У Србији је био познат као "Градски закон".

После 879. године састављена је "Епанагога" царева Василија, Лава и Александра. Епанагога је замишљена као увод у опширнију збирку закона. Епанагога из Лавове Еклоге црпи одредбе брачног права док се Прохирон у овом делу држи Јустинијановог законика. Најважнију новину представљају одредбе о правима и дужностима цара и цариградског патријарха. У Епанагоги је одређено да се патријарх брине о духовном, а цар о материјалном благу поданика.

Царски закони Лава VI

Detail of the Imperial Gate mosaic in Hagia Sophia showing Leo VI the Wise
Лав VI Мудри, Аја Софија, Цариград

Обнову Јустинијановог права завршио је Василијев наследник, Лав VI Мудри који је надимак стекао због своје литерарне делатности. Царски закони (Basilika) цара Лава Мудрог подељене су у 60 књига и 6 томова. Представљају највећу збирку Византијског права у средњем веку. Василике су збирка како канонског, тако и грађанског и јавног права. Грађу црпе пре свега из Јустинијановог кодекса и Дигеста, а у мањој мери и из Институција. Поред тога црпе грађу и из Јустинијанових Новела и из Новела Јустина II и Тиберија. Писане су на грчком језику. Готово су у потпуности потисле из употребе Јустинијанов законик и за Византијско царство постају темељ правне науке. Лав је издао и Новеле тј. збирку од 113 наредби које се односе на разна питања.

Извори

Justinijanova kodifikacija

Justinijanova kodifikacija (lat. Codex Justinianus) je najznačajniji zbornik rimskog prava donet po nalogu cara Justinijana (526-565.) koji je komisiji pravnika dao u zadatak da prikupi i kodifikuje celokupnu pravnu zaostavštinu klasičnog perioda (lat. Ius) i sve propise koje su izdali princepsi (lat. Leges).

Zadatak komisije, na čijem je čelu bio Tribonijan, bio je izuzetno težak, jer se nije bilo lako snaći u pravnim

normama, pošto su one stvarane vekovima i na razne načine. Tu su bile odredbe Zakona XII tablica koje Rimljani nikada nisu ukinuli, zakoni iz doba Republike, pretorski edikti, senatske odluke (lat. Senatus consultum), mišljenja značajnih pravnika koja su bila obavezna za sudove, i svih imperatora od Avgusta do Justinijana. Komisija je u rekordno kratkom roku, za tri godine, obavila posao i iz ogromnog materijala sačinila je jedinstven i pregledan sistem pozitivnog prava.

Prvo je objavljen prečišćeni zbornik imperatorskih konstitucija izdatih pre Justinijana. Ovaj zbornik nije sačuvan. Zatim je 533. godine objavljena kodifikacija klasičnog prava pod nazivom Digesta. Digesta su sastavljena od 50 knjiga koje su podeljene na poglavlja (lat. Titulus), a ovi na fragmente, dok su dugački fragmenti podeljeni na paragrafe. Knjige, titulusi, fragmenti paragrafi označeni su kasnije rednim brojevima pa se na taj način uobičajeno citiraju.

Na primer, kad iza citata stoji D. 50, 17, 106 -onda to znači da je tekst koji se citira iz 106. fragmenta,

17. titulusa, 50. knjige Digesta. Obzirom da Digesta sadrže delove iz radova klasičnih rimskih

pravnika, često se, pored oznake mesta u Digestama, navodi i ime pravnika čija se misao citira, npr.

Paul -D. 46, 1, 37.

Komisija je 533. godine objavila i treću knjigu, pod nazivom Institutiones. Ona predstavlja udžbenik koji se bazira na Gajevim institucijama. Najzad, 534. godine, izdat je Codex repetitae praelectionis, koji je obuhvatio Justinijanove konstitucije. One koje su izdate posle toga vremena sakupljene su u zbirku pod nazivom - Novele.

Zahvaljujući tome što je tekst Justinijanove kodifikacije sačuvan, omogućeno nam je da saznamo i proučimo ogroman broj činjenica o rimskom pravu i rekonstruišemo dela rimskih pravnika koja nisu sačuvana. Postojanjem Justinijanove kodifikacije, delatnošću glosatora, i predstavnika škole elegantne jurisprudencije i omogućena je recepcija rimskog prava.

Ktitor

Ktitor (grč. κτήτωρ — sopstvenik, gospodar, od starogrčkog glagola κταομι — steći, držati u vlasti) je u crkvama Istočnog hrišćanstva i srednjovekovnoj Vizantiji fizičko (svešteno lice ili laik), ili pravno lice (crkva, crkveni fond, selo, gradska opština) koje osniva, obnavlja, ili dobija kao nagradu za zasluge manastirsku, seosku ili gradsku crkvu, manastir, školu ili dobrotvorni zavod. Dotična crkvena ustanova tako postaje njegova privatna svojina. Odnos ktitora prema ktitoriji regulisan je ktitorskim pravom — skupom privilegija i imovinskih obaveza na koje vlasnik pristaje kada svoju imovinu poklanja crkvi. Ktitorsko pravo u srednjovekovnoj Srbiji razvijeno je prilagođavanjem vizantijskih zakonskih propisa.

Ktitorija se nije mogla osnovati bez saglasnosti crkvenih vlasti, što znači da je svaki ktitor pre osnivanja crkve ili manastira morao da traži dozvolu episkopa. S druge strane, on je morao da obezbedi sredstva za izgradnju i izdržavanje ktitorje i objavi pisano svedočanstvo o ktitorskom činu — βρεβιον, u srpskim izvorima hrisovulju, povelju — u kom se nalazi popis svih darova.

Sintagma Matije Vlastara

Sintagma Matije Vlastara predstavlja zbornik vizantijskog prava sačinjen 1335. godine u Solunu. Dobio je ime po svome sastavljaču, svetogorskom kaluđeru Matiji Vlastaru, a starogrčka reč „sintagma“, označava zbornik propisa. Pripada kategoriji nomokanona, jer sadrži crkvena pravila i svetovne propise. Kao izvori svetovnih odredaba za Sintagmu upotrebljeni su Prohiron, Vasilike i Novele.

Sintagma Matije Vlastara prevedena je na srpski jezik za vreme cara Dušana i bila je recipirana u pravo srednjovekovne Srbije i dobrim delom njena redakcija (poznata kao Skraćena sintagma) inkorporirana u Dušanov zakonik.

Јустинијанов зборник

Јустинијанов зборник (лат. Corpus Iuris Civilis) је збирка целокупног римског права коју је објавио римски цар Јустинијан I (527—565) у периоду између 529. и 534.

Душанов законик

Душанов законик (у старим преписима се назива Закон благовјернаго цара Стефана) је, уз Законоправило Светог Саве, најважнији закон средњовековне Србије. Донет је на сабору властеле и црквених великодостојника, одржаном на Вазнесење Господње, 21. маја 1349. године у Скопљу, и допуњен је на сабору одржаном 31. августа 1354. године у Серу. Закон је усвојен са циљем да се српска држава уреди прописима који би важили за цело царство и подједнако за све поданике.

Еклога

Еклога (грчки: ἐκλογή - селекција) је назив за збирку закона византијског цара Лава III из 726. године.

Историја Србије

Историја Србије у политичко-историјском смислу обухвата период од досељавања Срба на Балкан у 7. веку до данас, а у географско-историјском смислу и целокупну историју територије данашње Србије пре досељавања Срба.

Историја Србије у средњем веку

Средњовековна Србија обухвата период од прве половине 7. до друге половине 15. века нове ере.

Прохирон

Прохирон (грч. Ο προχειρος νομος Хо прохериос номос, нацрти закона, приручни закон), правни зборник византијског цара Василија Македонца и његових синова Константина и Леона, објављен између 870. и 879. године. Прохирон садржава изводе из Јустинијанових Институција, Пандекта (Дигеста), Кодекса и Новела, те је преведен на српски језик, ушао у Номоканон Св. Саве (Светосавски номоканон, законоправило, упут управљања назван и Крмчија - по крми, мјесто за управљање чамцем или бродом) и у руске црквене законе.

Римско право

Израз римско право се односи на римски правни систем који је постојао од оснивања римске државе, па до пропасти Византије, која представља природни продужетак римске државе и права.

Српско средњовековно кривично право

Српско средњовековно кривично право, по својим општим карактеристикама, засновано је на старим српским обичајима и обичајном праву, а трпело је и велики утицај Византије, где су се у одређеним сегментима кривичног права мењале казне за почињена кривична дела. Најважнији зборници везани за кривично право у средњем веку су Законоправило Светог Саве (из 1219. године) и Душанов законик (из 1349. и допуњен 1354. године).

Стефан Душан

Стефан Урош IV Душан Немањић (око 1308. — Девол, 20. децембар 1355.), познат и као Стефан Душан или Душан Силни, био је последњи српски краљ из династије Немањића, владајући од 1331. до 1346. године, а затим је постао и први цар српске државе, када га је на Васкрс 16. априла 1346. године крунисао први српски патријарх Јоаникије II. Душан је владао над новонасталим Српским царством 9 година — од свог крунисања 1346. до своје смрти 20. децембра 1355. године. Цар Душан је описан као енергичан владар, јаког карактера и темперамента, зато је често називан и под именом „Душан Силни”.

Рођен је око 1308. године од оца Стефана Дечанског и мајке Теодоре Смилец. Душанов деда по оцу је српски краљ Стефан Милутин, а по мајци бугарски цар Смилец.

Као дечак је заједно са својим ослепљеним оцем, мајком и старијим братом Душицом изгнан у Цариград, највероватније 1314. године. То је била казна за младог краља Стефана Дечанског, који се побунио против оца и покушао да му отме власт, али га је краљ Милутин победио, ослепео и послао га заједно са његовом породицом у византијску престоницу Цариград. Почетком 1317. или 1318. године Стефану Дечанском је било дозвољено да се врати у краљевину Србију. Млади Душан је остао на двору свог деде Милутина, највероватније као талац. 1321. године, краљ Милутин умире, а после годину дана борбе за власт — на српски престо долази краљ Стефан, Душанов отац, коме се изненада повратио вид. Том приликом је Душан проглашен за наследника престола и додељена му је на управу Зета.

Познато да је Душан учествовао у бици код Велбужда 1330. године, где је српска војска поразила бугарску и убила њиховог цара. У бици се Душан показао као изузетан ратник и командант, и вероватно је још ту задобио симпатије војске и властеле.

Почетком 1331. године, односи Душана и његовог оца краља Стефана Дечанског су се прилично захладнели. Краљ Стефан је вероватно на наговор своје друге супруге, краљице Марије Палеолог, размишљао да уместо Душана за наследника прогласи свог другог сина Симеона Синишу. Уз подршку властеле која је желела веће освајачке походе, Душан се побунио против оца — свргнуо га са власти, и потом утамничио. Стефан Дечански је умро у тамници, али разлог смрти никада није био у потпуности откривен. Постоји неколико теорија о томе: неки извори тврде да је Стефан умро природном смрћу, док други наговештавају на то да је Душан наредио да се Стефан убије — што би могао да буде један од разлога зашто Душан није проглашен за светитеља.

У току своје владавине, Душан ће освојити многа подручја и градове. Учествовао је током првог византијског грађанског рата на страни Јована Кантакузина, такође је и тада проширио своје територије. Убрзо након тог рата се крунисао за цара, али његову титулу нису признавале многе државе. Дешава се други грађански рат у Византији током којег је Стефан Душан активно учествовао и био у савезу са Јованом V Палеологом, током тог рата је заузео Епир и Тесалију. Напао је Босну и чак је стигао до главног града Бобовца, али због изненадног напада Византије, морао је да напусти Босну. Током владавине је неколико пута улазио у сукобе са Угарима, од којих је заузео Мачву. За време његовог живота Српска држава постаје најјача војна сила на Балкану, чак је и предвидео опасност од Турака.

Душан се оженио бугарском принцезом Јеленом, са којом је добио јединог сина Уроша, а неки извори сматрају да су имали и ћерку. После смрти цара Душана 1355. године, царски трон наслеђује његов син Урош, званично цар Стефан Урош V.

Занимљиво је да је имао свој посебан одред плаћеника, од којих је најпознатији Палман Брахт.Године 1349. је донео веома важан документ, који се зове „Душанов законик”, а писан је на српскословенском језику.

Душанова царска круна се данас налази у Цетињском манастиру, у Црној Гори. Цар Душан је такође познат по томе што је саградио Манастир Светих архангела код Призрена, где је и био сахрањен све до 1927. године, када је његово тело пренето у Цркви Светог Марка у Београду. Завршио је такође и задужбину свог оца Манастир Високи Дечани.

Душан је сматран за хероја међу данашњим Србима, и има велико поштовање у народу.

Теодосијев законик

Теодосијев законик (лат. Codex Theodosianus) објавио је 438. године источноримски цар Теодосије II.

Устави Србије

Устав је највиши правни акт који уређује рад државних органа и права грађана. Полазећи од овог основног обележја устава можемо слободно рећи да је Србија добила први устав још у 13. веку — Законоправило Светог Саве из 1219. године, а затим у 14. веку Душанов законик из 1349. и 1354. године.

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.