Византијски сенат

Византијски сенат (грч. Σύγκλητος, Synklētos) је био насљедник римског сената. Основао га је цар Константин I Велики у 4. вијеку, а престао је да постоји у 13. вијеку.

Првобитно, сенат је имао власт само у граду Константинопољу, али га је цар Констанције II уздигао и дао му онакву власт у Источном римском царству какву је имао тада римски сенат у Западном римском царству.

Састав

Сенаторски ранг је био насљедан и да би неко могао да постане сенатор морао је да служи као магистрат. Када је Римско царство подијељено на Источно и Западно, тадашњи претори постали су само општински органи. Њихова главна дужност је била да нагледају трошење новца на играма и јавним радовима. У Византији је постојало укупно осам претора. Дужности едила и трибуна су скоро па престале да постоје, а на крају 4. вијека, квестор је постао само провинцијски магистрат. Цар и сенат су могли указима да дозволе оним који нису рођени у сенаторском сталежу да постану сенатори.

Сенат је најчешће био састављен од државника и функционера, рангираних почевши од најважнијих државника као што су magister officiorum и magister militum па све до провинцијских управника и пензионисаних грађанских службеника. Римска средња класа (curiales) су често били натјеривани да постану декуриони и да учествују у градској власти о њиховом трошку, да прикупљају порезе и плаћају мањке из личних џепова.

На челу сената се налазио префект града Константинопоља који је повезивао сенат са царем. Био је састављен од три реда: Illustres, Spectabiles и Clarissimi. Чланови реда Illustres били су највиши функционери као што су Master of Soldiers и преторијански префект. Чланови реда Spectabiles су били средња сенаторска класа и чинили су је проконзули, викари и војни намјесници провинција. Чланови реда Clarissimi су били најнижа класа и чинили су је управници провинција и други мање важни функционери. Чланови два нижа реда су могли да живе било гдје у Византијском царству и већином су били неактивни, док се активни чланови односно ред Illustres радили у Константинопољу и стално су учествовали у раду сената.

На крају 5. вијека две ниже класе су потпуно биле удаљене из сената. За вријеме Јустинијана I број припадника реда Clarissimi је био знатно увећан, што је довело до унапређења у ред Spectabiles и Illustres који су били елитна класа у сенату. Резултат тога је било стварање новог реда Gloriosi, чији су припадници били најважнији сенатори. Сенатори су у исто вријеме вршили дужности у административном апарату Византијског царства.

Функција

Иако је моћ сената била ограничена он је могао да доноси одлуке (лат. Senatus consulta) које је император могао потврдити и издати у форми едикта. Могао је предлагати законе и био је савјетодавни орган заједно са Царским савјетом. Западни римски цар Валентинијан III је утврдио законодавну процедуру која је сенату дала право учествује у законодавству. Сваки нови законски приједлог је био претресан у Сенату и Царском савјету пре него што га је потврђивао император. Ова процедура је укључена у Јустинијанов законик иако је нејасно да ли се у потпуности проводила на Истоку. Император је такође користио Сенат као суд за државне издаје. Редовне кривичне предмете је разматрао префект Константинопоља заједно са још пет сенатора. Сенат је такође имао формално право да бира императора заједно са војском, иако је император долазио на престо по насљедству.

Види још

Византија

Византијско царство (грч. Βυζαντινή Αυτοκρατορία), Византија или Источно римско царство (грч. Ανατολική Ρωμαϊκή Αυτοκρατορία) је историјски термин који се користи како би се описало хеленизовано Римско царство из доба позне антике и средњег века. Престоница Византије била је у Константинопољу и византијски цареви су владали царством као директни наследници римских царева антике. Не постоји консензус у историјској науци када почиње историја Византијског царства, односно када се завршава историја Римског царства. С обзиром да је назив Византија настао у 16. веку захваљујући западноевропским хуманистима, као кључни датуми се сматрају 330. година када је Константинопољ инаугурисан, затим година 395. када је цар Теодосије I поделио царство на два дела и 476. година н. е. када је Западно римско царство престало да постоји.

Византинци су сматрали себе Римљанима или Ромејима (грч. Ῥωμαίοι), и говорили су грчки језик који је био доминатан у источном Медитерану још из доба хеленизма. Своје царство су наставили и даље да називају Римско царство (грч. Βασιλεία Ῥωμαίων; лат. Imperium Romanum) или Романија (грч. Ῥωμανία).Византија је током средњег века развила сопствену културу која се заснивала на наслеђу класичне антике, хришћанске религије и грчког језика, који је потиснуо латински током 7. века. Током њене хиљадугогодишње историје Византија је доживела бројне успоне и падове. Византија је повратила западни део царства у 6. веку под владавином Јустинијана I и тада је достигла свој територијални врхунац. У 7. веку царство је поразило Аваре и Сасанидску Персију да би га убрзо затим муслимански Арапи лишили већине блискоисточних поседа и крајем 7. века, северноафричких поседа. Током 8. и 9. века, царство су уздрмале спољне невоље попут сеобе Словена и бугарских инвазија као и унутрашње попут иконоборства. Под Македонском династијом (867—1056) царство је доживело потпуну обнову и почетком 11. века било је водећа сила у Источној Европи и на Блиском истоку. Сукоби са Селџучким Турцима у 11. веку проузроковали су трајни губитак унутрашњости Мале Азије, мада је царство доживело рестаурацију своје моћи и угледа током владавине династије Комнина у 12. веку. Пад Цариграда током Четвртог крсташког похода 1204. године је био катастрофални ударац Византијском царству. Царство је обновљено 1261. године под влашћу последње византијске династије, династије Палеолога. Комбинација спољних непријатеља и грађанских ратова, још више је ослабила Византију која под Палеолозима престаје да буде прворазредна сила. Византијска историја завршена је средином 15. века османским освајањима, пре свега престоног Цариграда 1453. године.

Византијско царство се данас сматра једном од најважнијих цивилизација у историји, иако је термин Византија дуго времена био синоним за пропаст и декаденцију. Хришћанска религија, римска политичка идеја и грчка цивилизација се сматрају стубовима Византијске цивилизације. Византија је дала велики допринос модерном свету у пољима дипломатије, архитектуре, књижевности, уметности и посебан допринос је дала у сачувању класичне књижевности. Опстанак класичне књижевности је кључно допринео у потоњем развоју Ренесансе у Западној Европи.

Елија Верина

Елија Верина (умрла 484. године) била је византијска царица, односно супруга цара Лава I. Њен брат Василиск је накратко узуприрао царски престо, а кћер Аријадна била царица, односно супруга царева Зенона и Анастасија I. Њен унук Лав II је такође накратко био на источноримском престолу. Позната је по бројним сплеткама на источноримском двору.

Теодор Метохит

Теодор Метохит (грчки: Θεόδωρος Μετοχίτης; 1269. или 1270. - 13. март 1332. године) је био византијски државник, књижевник, филозоф и покровитељ уметности. Обављао је функцију великог логотета.

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.