Византијска уметност

Византијска уметност обухвата уметност која је настајала и развијала се на простору Источног римског царства (Византије) од 5. века до пада Цариграда под Османлије 1453. године и потпуног слома Византије. Њено деловање није било само ограничено на простор Византије, већ и на просторе држава које су биле под њеним директним утицајем (Српске области, Бугарска, Руске државе, Млетачка република, Напуљска краљевина).

Christ Pantocrator Deesis mosaic Hagia Sophia
Фреска Христа унутар цркве Аја Софија
Aya sofya
Аја Софија
Diptych Barberini Louvre OA9063 whole
Јустинијан или Анастасије I Париз Лувр
Meister von Sopocani 001
Исечак фреске у Сопоћанима у Србији главно дело касновизантијског сликарства

Историја и главне карактеристике

Пошто се развијала током средњег века, њену основну црту да је религиозни поглед на свет. Карактеришу је блиставе боје и снага линија, без индивидуалности и перспективе, са спљоштеном формом. За украшавање грађевина коришћене су фреске и мозаици који су покривали зидове, подове, сводове и куполе спајајући у потпуности архитектонски са ликовним изражајем. Уместо великих вајарских дела Антике, византијску уметност карактеришу мали рељефи рађени у слоновачи.

У античком свету верско поштовање божанстава изражавало се у првом реду статуом- култном статуом од камена која се постављала у храм. Према њој су се израђивале и мале култне статуице у бронзи или и теракоти које су се постављле и у нише у собама. Када се у касној Антици развијала једна сложенија представа о божанству статуа је постепено из плитког рељефа прелазила у слику. Хришћанство је под утицајем друге Божије заповести противило се представљању Бога- фанатични Епифимије је раздерао свети лик насликан на једној завеси изражавајући тиме своје противљење ономе што је сматрао за идолопоклонство. Овде је интересантно и то што је икона у почетку била слика и није направљена на дрвету што значи да се икона у почетку није везивала за неки материјал и технику. Она је ипак била преносна а то да се иконом сматра слика која је израђена на дрвету и преносна је јесте отуда што се вероватно, услед великог броја оваквих радова који су тако израђени појављује.

Оне области које су биле удаљеније од Византије су биле наклоњене хришћанству а оне друге Античком свету и схватању. Утицај Антике је био снажан у почетку и био је зависан од појединих епоха. У доба Палеолога (1261—1453.) утицај антике је био снажан и у Цариграду су нашли уточиште грчки сликари, а уметност која је из Цариграда продирала названа је “ манира греаци”. У Византијској уметности фигура изражава једну религиозну тему у чијој се основи налази религиозна идеја. Људска фигура је доминантна и несразмерно увећана. Византијски уметник тежи да елементе које види декомпонује и да их рекомпозицијом подреди композицији не стварности и законима природним већ законима саме слике. Уметник Византије се користи ортогоналном композицијом. Присутна је и инверзна перспектива у којој видимо законе перспективе примењене на један другачији начин да би се искористили за постављање и указивање на приказивање идејнога центра догађаја и овај се користи композиционо. Светлост и сенка не расипа се на начин који одговара стварности и простору су намерно дата одређена иреална својства. Ова се уметност не занима за тело које увек нестаје под богатим наборима тканине, и осеће се присутност аскетског и бестелесног, а када треба приказивати наго тело осећа се схематизација која се из деценије у деценију понавља и са истим грешкама које су једном учињене. Нарочита пажња се поклања глави и очима- очи су прозори душе. Ова уметност постаје средство помоћу кога се уводи мисао из света реалног у свет спиритуални. Ту се развија сликарство и као фреска и као мозаик а познато је и раширено и књижно сликарство. Скулптура је на овој територији била занемарена, и нарочито због тога јер се појављивао страх још из времена када се хришћанство борило против идола из времена када се хришћанство борило да не дође на ниво идола против ког се борило; “ не прави себи ни лика ни кипа” гласи заповед Божија и отпор према скулптури утицао је да се она није развила. У Византијској уметности се постепено фиксирају техника па чак и места на којима се постављају поједини ликови, за Христа је резервисана купола а у четири куполе или ступа смештају се Јеванђелисти(Апостоли), исто као что и у погледу оријентације постоји принцип, и олтар и гроб Христа и највеће светиња и исто оно место одакле ће се вршити суд- олтар резервисан је за највеће светиње и причешће оријентисан је увек према истоку и ту се налазе оптимистичке теме а на западној страни су теме које су песимистичке као смрт Богородице или пак ово се може налазити и на северу где нема сунца, ту се налази и Христ на распелу.

Bizansist touchup
Константинопољ из златног доба по Дели Дурулу

Године 323. Константин Велики одлучио је да престоницу Римског царства пресели у Византију у Константинопољ и на овај начин призна велику важност овог дела римске империје. Признавање хришћанства као државне вере имало је велики значај у Константиновом времену. Ниједна од хришћанских базилика није сачувана у првобитном облику али је основа највеће Константинова црква Св. Петра у Риму и њена основа добро позната (отпочета је 333. г.). Источно римско царство преживело је нападе и под Јустинијаном (527. – 726) поново је доживело стабилност а по иронији судбине највеће дело ове уметности из најранијих времена настало је на тлу Источног Царства у ствари у Равени (Сан Витале у Равени завршене у 537. год.) где је било последње упориште Западног Царства, западно оријентисаног Јустинијана који је скоро успео да обједини римску империју.

Visoki Decani 06
Фреска Исус Христос са мачем правде, Манастир Високи Дечани

Јустинијанова епоха трајала је у 5. и 6. веку и обележена је конституисањем велике државе са апсолутистичком владавином у феудалном оквиру. Присутна су схватања ранога хришћанства и симболистичке концепције у уметности. Аја Софија (завршена 537. г.) у облику базилике са уписаним крстом а сама купола у време Јустинијана је украшена великим крстом. Ако упоредимо цркве Санта Констанса и Сан Витале тада видимо да је црква у Риму организована у центрипеталном правцу кретања а у Равени као и Аја Софија присутна је једна организација кретања центрифугалног дејства простор добија намену хуманију и као и црква Св, Петра у Риму немају ону компоненту скулптуралног карактера као у Грчкој и њиховим храмовима већ добијају простор који добија намену хуманију и функцију за састајање и провођење одређеног времена у њему. По остацима сликарства- држећи се малих резерви, црква Сан Витале украшена је мозаицима у Јустинијаново време који представљају (546—548. ) царицу Теодору и њен двор- дворске даме и цара са дворем. Цар и царица као и њихова пратња су стварни и “као живи”.

Епоха иконоборства (726—842) у ствари је епоха борбе против античког антропоморфизма. У току ове борбе страдале су многе иконе. Царица Ирина је успела (800. год.) да успостави поново поштовање икона, тада је на портал поново постављена икона сада по трећи пут на ово омиљено место где су се постављале иконе од обожаваоца икона који су веровали да ове имају и чаробне моћи, са вратница Халки уклоњена је икона 726. по наређењу Лава III. У ствари ова борба иконобораца и идолопоклоника представља борбу свештенства за превласт и високо свештенство било је против икона док је ниже свештенство било за поштовање икона.

Класични период византијског сликарства (842—1204. када су учесници светог рата заузели Цариград и владали до 1261. год.) може се рашчланити на ранији и каснији период. Рани период траје до 10. века и тада је уметност била обојена елементима који су носили обележија Антике, светлост има реалнији карактер, јавља се бочна сенка а простор је дубљи а фигура покретнија али све у концепту византијске уметности, структуре и концепције која има трансцендентни смисао. Други период каснији у класичном периоду и после друге половине 10. века јавља се тананија фигура и наглашенији аскетски изглед, простор је плићи и гест је далеко смиренији а архитектонски ансамбли нестају у слици облик је сведенији а простор се не представља у перспективи, те се уз плитак простор јавља и неки пејзаж а композиција је лишена облика. Период 1204 – 1261. када јако јењава ликовна разбукталост. Из ове епохе најбоље сачувана дела имамо у Југославији.

Ренесанса Палеолога (1261—1453) може се сагледати враћање Цариграда у сопствену прошлост у Јустинијаново време и пронађене су нове форме споја духовног и класичног. Скулптура се у доба Комнина ретко јављала у облику плиткога рељефа, сликање је постало врло важно и јавља се мекана техника четкице. Утицај Византије на свет постаје све ограничанији и још увек постоје утицаји у Грузији и на словенске земље али су Словени почели да његују и сопствени стил. Овај период се назива Комненовом епохом и у њој се појављује интерес за наративним моментом (12.- 14. век) када се бришу преграде између слика и јавља се континуирано спојени већи број слика, сцена. У оквиру њих, већи број личности се јавља и компонује а фигуре постају пластичније. Фигура је покретљивија и пластичније је дата, а доминира и инверзивна перспектива.

Доба под Турцима, после пада Цариграда 1453. године. Византијско је иконописаније углавном настављено на Криту који је био под Млечанима и имао одређену аутономију и по манастирима Свете горе. Људи који су били ближа двору развијали су стил који је био ближи класици а монаштво стил који је имао више аскетских елемената, вредноист иконе се огледа у високом естетском домету хармоничној композицији и боји. У доба под Турском влашћу византијска уметност јењава да би у извесном смислу поново бљеснула.

Кроз хришћанство је Русија у Византији нашла савезништво. Са хришћанством продире у Русију сликарство, које иде ка стилизацији и линеаризацији на површини и сенка се шрафира. Структура слике је једноставна и искристалисана, добија подстицај из Цариграда. Руско сликарство се окреће утицају запада и добија подстицаје из Византа, Солуна и Србије а у додир са западом долази преко Пољске и Чешке а уводе се и домаће традиције које су особене. 1338 год. Андреј РУБЉОВ у прелазу из XIV у XV век руском сликарству додаје снагу свога генија, код њега је присутна како емоција тако и народна традиција.

Утицај византијске уметности на европску културу је огроман, јер се он захваљујући трговини и развоју цивилизације проширио широм Средоземља и Европе.

Раздобља у византијској уметности

Upper gallery Hagia Sophia 2007 008
Галерија, Аја Софија
Santa Sofia - Interior - Detall pis superior
Детаљ са стубова унутар Цркве Аја Софија, Цариград

Унутар десетак векова царевина је преживела више фаза:

  • Златно или класично доба (527—726.), врхунац за цара Јустинијана (527—565. године). То је време апсолутне моћи државе која је успела доћи све до Равене, Венеције и Југа Италије;
  • доба иконоборства (забрана људског лика унутар сакралне грађевине) (726—843. године);
  • доба Македонске и Комненовске династије (11. и 12. века) и на крају
  • доба Палеолога (време пропадања и распада царевине).
San Vitale Ravenna
Сан Витале у Равени, 526—547.

Византион је назив за ширу област око града Византиона којег је Константин Велики 330. године прогласио главним градом Римског царства (од тада – Константинопољ), прије свега због његовог стратешког положаја на Босфору као природног моста између Европе и Азије. Након поделе Римског царства, он постаје главни град источнога царства и одржава континуитет римске просторне органицације: у средишту је форум на чијем једном крају се подиже централна црква (Аја Софија), а на другом царска палата с вртовима, док је на југозападу велики хиподром. За време Јустинијана, овај град на полуострву одвојен је од копна славним Теодосијевим зидинама (могло се ући само кроз монументална златна врата) и постаје познат као Цариград. У раном средњем веку он постаје највећи и најнасељенији град на свету.

Византијска архитектура

У најзначајнија дела византијске архитектуре спадају цркве Аја Софија у Цариграду и Сан Витале у Равени. Цркву Аја Софију можемо обележити као симбол естетичке и религиозне мисли у византијској уметности, ремек дело Византијске архитектуре. Настала је између година 532—537. и изненађујуће брзо. и полази од две концепције у архитектонском пројектовању; подужне и централне. Нарочито је интересантна купола подигнута на четири лука, као новаторско решење тога доба и уписана је у квадратну основу.

Важан чинилац у архитектури је било осветљење које се уводи као елеменат композиције у унутрашњост објекта и прозори су смештени испод куполе у виду великих лунета.

Црква је у унутрашњости просто и једноставно декорисана богатом декорацијом. Развија се тип централне цркве типа уписаног крста. Црква Сан Витале у Равени је на осамугаоној основи и покривена је куполом и декорисана мозаицима.

Византијско сликарство

У Византији се развија бујно сликарство мозаика. Најлепши мозаици се налазе у византијским црквама, Константинопоља, у Равени. У очуване мозаике спада мозаик цара Јустинијана и његове жене Теодоре у цркви Сан Витале у презбиторијуму објекта. Позе и гестови су достојанствени и схематизовани иако су лица индивидуализована и одговарају цртама царског пара и донстојанственицима.

У Византији се развија сликарство икона која служе молитви. Постоје прописи за њихово сликање. Композиција је централна и статична и контуре су наглашене црном бојом а гестови су одмерени и достојанствени.

Уметност византијског сликарства је утицала на средњовековно сликарство у Србији, која има богату ризницу са византијским фрескама, иконама и другим реликвијама.

Рано-византијска уметност

Apse mosaic Hagia Sophia Virgin and Child
Мозаик- Богородица и дете, Аја Софија, Цариград

Најзначајнији споменици ране византијске уметности се налазе на просторима Византијског царства, у Цариграду. Значајни споменици су и у италијанској Равени која је 402. године била престоница Западног римског царства, а за време цара Јустинијана ту је седиште византијске власти у Италији (535. године). Црква Сан Витале у Равени (526—547. године) има основу осмоугаоника изнад чијег средишњег дела је купола. Средњи брод компликовано је повезан с бочним бродом и низом полукружних ниша. Црква овакве основе с куполом преовлађује у православљу све од Јустинијана, као што на западу преовлађује базиликални тип цркве.

Meister von San Vitale in Ravenna 003
Јустинијан с пратњом, мозаик у апсиди цркве Сан Витале у Равени, 547. год, 264×365 cm.

У цркви Сан Витале с обе стране олтара налазе се раскошни мозаици (Цар с пратњом и Царица с пратњом) који симболизују и одражавају моћ и славу царског двора. Они приказују Византијски идеал лепоте: - високе истањене фигуре, издужених глава са великим очима, повијеним обрвама, дугог и танког носа, малих уста, малих стопала у односу на величину тела, те раскошно декорисане одеће. Свака сцена је лишена покрета. Ликови на тим мозаицима су типизирани, статични, великих очију, а позадина је златна (небо је увек боје злата у раном хришћанству).

Ayasofya-Innenansicht
Унутрашњост Аја Софије у Константинопољу, 537. год.

Црква Света Софија - Аја Софија (532—537.) у Цариграду је најпознатија грађевина овог доба. Купола је прошарана прозорима и светлуцавим мозаицима па се чини као да је без тежине. Споља је волумен затворен равним геометријским површинама, док је изнутра зид потпуно дематерјализован мермерним оплатама и мозаицима дајући му сликарски карактер.

У каснијим раздобљима византијске архитектуре јавља се неколико типова цркава, смањују се велики јединствени простори (који су доминирали у златном добу), а спољашња обрада волумена добија на важности где се јављају и орнаментални украси од опеке (нпр. Црква св. Луке у Фокиди, Грчка, манастири Свете горе, Манастир Светог Ђорђа у Старом Нагоричану и други манастири и цркве - задужбине краља Милутина или св. Пантелејмона код Скопља, Македонија).

Vladimirskaya
Умиљење - Владимирска икона Пресвете Богородице, икона из 12. век Москва.

У унутрашњости се зидови цркава украшавају поред мозаика и фрескама, а главни брод је наглашен иконостасом. Иконостас је олтарска преграда која дели светиште од осталог простора цркве, а чине је камени плутеји или иконе. Иконе су преносиве слике на платну или чешће дрвеној подлози. Оне су рађене по врло строгим правилима приказивања ликова – по њима прозваним иконографским правилима.

Скулптура је у византијској уметности била потиснута, осим мале пластике изведене у слоновој кости и металу (емајл) с изразитом плитком обрадом.

Иконоборство

Верници су обожавали иконе и кипове, љубећи и молећи испред њих, верујући како ће им молитве бити делотворне – што су верске вође тумачиле као наставак паганског идолопоклонства. Тако долази до великих размирица између иконобораца (противници икона) и иконофила (присталице икона), што је кулминирало 726. године забраном употребе икона од стране цара Леона III То време катастрофалних сукоба, уништавања мозаика и фресака, девастације самостана, али и прогона свештеника и иконофила, називамо доба иконоборства. Византијско царство се стално бранило од напада исламских народа, па је овај закон био и политичке природе, јер се подилазило исламској забрани приказивања светих ликова.

Напуштањем сакралних мотива посезало се за сеоским мотивима, природе, мотивима лова, свакодневице или апстрактне орнаментике. Процват профане уметности се најјасније огледа у украшавању царских палата (плочице, теписи...) јер су се цареви утркивали у раскоши с исламским багдадским халифима.

Године 843. спор је завршио победом поштовалаца слика и долази до процвата сликарства под Македонском династијом.

Касно-византијска уметност

Почетком 10. века потпуно ће се развити типична грађевина Византиона, то је црква основе уписаног грчког крста (равнокраког) на основу квадрата. Куполе ће повећати свој тамбур (доњи оквир куполе) и на том високом тамбуру отворити ће се многи прозори и осветлити грађевину грађену потпуно без прозора на зиду.

Meister von Mileseva 001
Бели Анђео - Архангел Гаврило на Гробу Христовом, фреска из Манастира Милешево у Србија, 14. век

Такав тип цркве је и црква Св. Марко у Венецији (1063.), иако није била под влашћу Византиона, била је под директним уметничким утицајем. Она има основу грчког крста уписаног у основу квадрата и куполе изнад средишњег квадрата и сваког крака крста - карактеристике византијске градње. Венецијанске куполе немају тамбур него су обложене дрвеним крововима. Унутрашњост је врло пространа и украшена мозаицима.

St Basils Cathedral-500px
Црква св. Василија Блаженог, Москва, 1561. год.

Иако нам се византијска уметност, због свог дугог континуитета чини статичком и непромењеном, можемо уочити неке разлике. Тако за време Комненовске династије уметност има обележја романике на западу: хоризонталне тежње, начело сабирања релативно самосталних делова, површинско сликарство једноставних композиција, док уметност у доба Палеолога тежи грађењу у висину, нарацији у сликарству, израженијој осећајности ..., што подсећа на Готику.

У 13. веку Цариград пада у руке крсташа и формира се латинско царство, што доводи до интензивнијег развоја уметничке делатности у периферији Византиона као што је Македонија, Србија и Русија. У Србији настају цркве „Рашке школе“ у којој се осећају утицаји романике. Док Црква манастира Грачанице на Косову (1315. године) због своје висине подсјећа на готичку градњу. Она има предулаз спојен с централним простором квадратне основе (уписан грчки крст) који је споља наглашен степеновањем са четири мање куполе из којих се у средини издваја пета – највиша и највећа. Сјајан ритам нижих и виших делова који скоро не излазе из квадратне основе.

Када се православље потпуно проширило на територију данашње Русије почело се све више градити у дрвету, а помало се мењао и византијски тип цркве. Купола ће постајати све више, веће и раскошније, и умножаваће се (облик луковице увео се због лакшег отпора снегу). О томе сведочи најрепрезентативнији пример византијске архитектуре Саборна црква св. Васила блаженог у Москви (1555—1561. године).

Галерија

Mikharkhangel

Икона Архангела Михаила, Манастир Свете Катарине , Синај

Hagia Sophia Constantinople Angel

Мозаик, Архангел гаврило, Аја Софија,9. век

Meister von Gracanica (I) 001

Фреска, Св. Јован Крститељ, Манастир Грачаница

Italo-Byzantinischer Maler des 13. Jahrhunderts 001

Итало-Византијска икона 13. век(Галерија Вашингтон)

Vladimirskaya ikona

Владимирскаја икона, 12. век

Visoki Dečani, icons of St. Nicholas and Madonna and Child

Иконе Богородице и светитеља, Високи Дечани, 1350.

Mosaik-Ikone Christus der Barmherzige

Византијски мозаик-икона Христа,12. век (Музеј Берлин)

Fresco of Stefan Vladislav, Mileševa

Фреска краља Владислава,1235. Манастир Милешева

Saint Stephen 11cent

Византијска икона, Архиђакон Стефан, 11. век.

Triumph orthodoxy

Икона"Тријумф Православља“, 13-14. век. Доба Византијске царице Теодоре и иконоборства

THEOTOKOS PHILERMON

Оригинана икона Богородице Филермосе, Цетињски манастир

Petr-and-Pavel

Апостоли Петар и Павле, древна икона 11. век(Музеј Велики Новгород)

Elijah hermitage

Св. Илија, 14. век. - Музеј Ермитаж

Anastasia of Sirmium

Св. Анастазија, великомученица од Сирмијума (Балкан), 4. век.(Музеј Ермитаж)

John kiev

Јован Крститељ, 4. век, Музеј Кијев

Andronikos IV Palaiologos

Андроник IV Палеолог,15. век(Библиотека Универзитета, Модена)

Andronikos III Palaiologos

Андроник III Палеолог, 14. век(Библиотека - Штутгард)

Margaritone d'arezzo madonna and child enthroned with narrative scenes london ng

"Мадона и дете"(Богородица са Младенцем), 13. век(Национална галерија, Лондон)

Види још

Литература

  • Enciklopedija likovnih umjetnosti, L.Z. FNRJ, Zagreb 1959.
  • Mala prosvetina enciklopedija, Beograd, 1959.
  • Svet umenia, IKAR, Bratislava 2002.
  • Spozname umenie R. Dickensova a M. Griffildova, B. Bystrica 2004.
  • Dejinj umenia, Mladé letá Bratislava 2001.
  • Svetové dejinj umenia, B.F. Groslier, Larusse, Praha 1996.
  • Dejinj estetiky, Wladislaw Tatarkiewitz, Bratislava 1985

Спољашње везе

Јерменска уметност

Јерменска уметност је уметничка продукција народа Јермена и уметност на подручју државе Јерменије и јерменске дијаспоре.

Византијска архитектура

Византијска архитектура је настала на подручју које се налази на територији Источног римског царства (Византија) и везана је за Цариград и ако нема тачне демаркационе линије њеног одељивања од хришћанске уметности може се сматрати да је настала у почетку 5. века.

Влахернска црква

Влахерна Црква или Богородичина црква је био православни византијски храм у саставу царске палате у Цариградском предграђу Влахерна близу Златног рога. У њој је успостваљен празник Покрова Пресвете Богородице.

Зограф Лонгин

Зограф Лонгин (Хвосно, око 1530 — Сопоћани, око 1610) је био јеромонах, сликар и књижевник изузетне културе и писац надахнутих дела духовне поезије, везан за сам врх српске православне цркве.

Сматра се најбољим иконописцем и најплоднији уметник друге половине 16. века.

Историја уметности

Историја уметности је истраживање историјског контекста дела у односу на ствараоце и периоде у визуелним уметностима. Схватање уметности, кроз историјску класификацију у визуелним уметностима, као што су сликарство, вајарство, архитектура и примењене уметности (декоративне и у новије време дизајн и фотографија), је главни задатак историје уметности.

Ликовна уметност

Ликовна уметност (пластична уметност, просторна уметност) је уметност која као облик комуникације користи ликовни језик. Она је део општег света уметности којем припада још: књижевност, музика, плес, глума, филм, и остале уметности.

Манастир Јована Богослова на Патмосу

Манастир светог Јована Богослова је заједно са историјским центром града Хора и пећином Апокалипсе уписан у УНЕСКО-ву Листу места светске баштине у Европи.

Манастир Липс

Манастир Липс (грч. Μονή του Λιβός) је био православни женски манастир, кога је око 908. године у Цариграду подигао византијски адмирал Константин Липс. Храм је претворен у џамију која носи назив Фенари Иса.

Храм посвећен Пресветој Богородици изграђен је на темељима цркве из 6 века, где су биле чуване мошти Свете Ирине. До Крсташких похода 1204. године, када је опљачкана, у храму су се чувале реликвије - остаци каменог стуба апостола Павла и глава Апостола Филипа, опточена златом.Царица Теодора, удовица обновитеља Византије Михајла VIII Палеолога изградила је храм посвећен Светом Јовану Крститељу у периоду 1286 до 1304 године. Сама царица није била сахрањена у храму, али је он богато украшен фрескама и мозаицима, и у њему су сахрањени њени синови, Константин и Андроник II Палеолог, са супругама. У истом храму сахрањенаје и Велика московска војвоткиња Ана Васиљевна, супруга цара Јована VII. Са становишта архитектуре, црква се одликује западним стилом са широким куполама (пречника 370 цм). Током 14. века, црква је проширена додавањем припрате, трема и болнице.Под Султаном Бајазитом II (вероватно 1496. године), оба храма су била претворено у џамију Фенари Иса. Објекти су спаљени 1633. и 1918. године, а обновљени 1980. године.

Мурал

Мурал или зидно сликарство означава монументалну композицију урађену на зиду, таваници или некој другој великој перманентној зиданој површини, као њен интегрални део. Ова уметничка композиција у себи обједињава опште елементе слике, и елементе архитектуре.Сама израда зидне слике, односно мурала, зависи од састава подлоге уз коју је везана одговарајућом техником, док на композицију и распоред елемената утиче простор чије димензије намјећу и димензије саме зидне слике. Зидне слике, односно мурали могу бити изузетно велике велике, па у својој декоративној, наративној или меморијалној функцији најчешће попримају монументални карактер.Најчешће се на овај начин осликавају фасаде зграда или велике зидне површине унутар просторија (ауле, степеништа и сл). У ширем смислу појам „мурал” се односи на сликарску категорију која је постала популарна захваљујући уметничком покрету – мурализму. Некада су зидне слике имале велику важност, не само као украс верских и стамбених објеката, него и као исказ богатства и покровитељства. Карактеристика која мурал издваја од других сликарских форми је то да су архитектонски елементи датог простора хармонично уграђени у слику.Етимолошки термин „мурал” потиче од латинске речи murus - зид или muralis - зидни.

Неовизантијски стил

Неовизантијски стил (познати и као „Византијски препород“) био је архитектонски стил настао по угледу на византијски стил градње у Цариграду и Равени. Стил деловао у време еклектике, од 1840-их до Другог светског рата, а посебно био присутан у православним државама источне и јужне Европе.

Стил се највише користио у изградњи верских грађевина, али постоје и примери световне изградње.

Осиос Лукас

Манастир Осиос Лукас (грч. Οσιος Λουκας) је православни манастир у Грчкој, коју је основао Свети Лука Јеладски по коме манасти и носи име. Налази се на западним обронцима планине Хеликон близу места Дистомо (Беотија (округ)), 37 км од града Делфи (Фокида (округ)). Манастир је познат по велелепним византијским мозаицима, од којих најранији датирају из 11. века.

Палеохришћански и византијски споменици у Солуну

Палеохришћански и византијски споменици у Солуну је заједнички назив за групу грађевина изграђених од 4. до 15. века у Солуну, које су због своје архитектуре и сликарских украса, под овим именом, уписани на УНЕСКО-в списак места Светске баштине у Европи 1988. године.

Рана хришћанска уметност

Рана хришћанска уметност настаје око Средоземног мора у периоду од 2. - 7. века. Од најранијих споменика хришћанске уметности најстарији потиче из 200. године и не зна се много о хришћанској уметности пре цара Константина и шта се са њом збивало.

Милански едикт из 313. године дели раздобље када хришћанство живи у илегалности и када је признато као државна вера и када располаже већим материјалним средствима. Почеци хришћанства се везују за катакомбе. Најстарији очувани примерци ове уметности датирају с краја 2. века и представља их сликарство на зидовима и таваницама Римских катакомби (катакомби је било широм Средоземља) а нешто касније и рељефи на саркофазима. Сликарство усваја симболичне и алегоријске облике. На пример: крст је симбол хришћанства, палма идеја мучеништва, сидро - спасења, голуб- симбол духа и духовног мира, паун - бесмртности итд. У овом периоду карактерише се непосредношћу цртежа, јасне боје, непостојање перспективе али се виде и тежње за потпунијим моделовањем. Форме су чисте а боје живље - слично етрурском сликарству да би се видело у тамном простору катакомби.

Следећи период ове уметности почиње од 4. века када цар Константин Велики проглашава хришћанство за званичну религију Римског царства. Тада се подижу цркве по Риму, Јерусалиму, Витлејему итд.

Романика

Романика је уметнички правац који се развио у средњовековној уметности у 11. и 13. веку и раширио се у архитектури и сликарству. На истоку се развија Византијска уметност.

Назив овог појма је од речи Рим- Рома јер је правац инспирисан уметношћу старог Рима. Настаје у Италији, пробија се у Европу и класичан је пример контемплативног приступа ка вери у првој половини средњег века. Овај правац носи и шири црква.

У романици јављају се школе које су имале своје особености и своје карактеристичне боје и развијале су се у оквиру свештеничких редова по манастирима па ако постоји у уметности и профана компонента она је у односу на сакралну незнатна. У свом општем концепту уметност је интернационална и има свеобухватни карактер а настала је и развијала се из античке традиције чији су елементи прерађени и трансформисани и упијени. Традиција варварских, гераманских и словенских племена утицала је на уметност. Германи су били традиционални мајстори и уметници у обради метала.

Руске иконе

Руски иконопис - који се развио у срцу православне уметности старе Русије, који је покренут крајем X века, тачније 988., покрштавањем Руса. По правилу, ови иконе су строго следиле моделе и формуле које је поставила византијска уметност, на челу са престоницом у Константинопољу. Како је време пролазило, Руси су проширили вокабулар типова и стилова далеко изван свега осталог у православном свету. Иконографија је постала језгро старе руске културе до краја XVII века, када је, у петровско доба, постао заступљен секуларни поглед на уметност.

Лична, иновативна и креативна традиција религиозне уметности Западне Европе су у великој мери изостале у Русији пре 17. века, када је руска иконографија потпала под снажан утицај религиозних слика и гравура од и Протестантске и Католичке Европе. Током средине 17. века допло је до промена у литургије и служби, коју је покренуо је патријарх Никон, резултирало је распадом у Руској православној цркви. Традиционалисти, прогоњени "Староритуалци" или "Староверци", су наставили традиционалну стилизацију икона, док је државна црква изменила свој стил. Од тада иконе су почеле да се сликају не само у традиционално стилизованом и нереалистичном стилу, али и у смеси руске стилизације и западноевропског реализма, и на западноевропском начину, веома сличном католичкој религијској уметности тог времена. Овакве иконе, најчешће у руским православним црквама, такође се понекад могу наћи у различитим sui juris обредима католичке цркве.

Руске иконе су обично сликане на дрвету, често мале, иако неке у црквама и манастирима моуг бити много веће. Неке руске иконе су направљене од бакра. Многе религиозне куће у Русији имају иконе на зиду у "Красный угол".

Постоји богата историја и сложен верски симболизам у вези са иконама. У руским црквама, наос је обично одвојен од светишта са иконостасом, зиду са иконама са дуплим вратима у центру. Иконе се сматрају за Јеванђеље на слици, и зато се посебна пажња посвећује сликању икона како би се осигурало да је Јеванђеље верно и прецизно приказано.

Уметност у Италији

Уметност у Италији обухвата уметничка дела настала од праисторије па до данас. Италија је била центар и жариште многих праваца европске уметности (видети ренесанса). У антици захваљујући свом положају у центру Медитерана, у Италији се преплићу културни утицаји из различитих подручја. Ти претежно грчки и хеленистички утицаји стапају се са аутохтоним ликовним изразима Италије и стварају оригиналну римску уметност, која ипак није достигла уметничке висине класичне грчке уметности.

У средњем веку и у Италији настају бројна уметничка дела са хришћанском тематиком. Највише уметнички домети уметници из Италије су досегли током ренесансе. Каснији заступљени стилови су маниризам, барок и рококо. Футуризам се развио у Италији у 20. веку.

Хетимасија

Хетимасија је грчка реч (ἑτοιμασία) која значи Уготовљени или Приуготовљени престо.

Црква Богородице Стовратне

Црква Богородице Стовратне (грч. Παναγία η Εκατονταπυλιανή) је рановизантијски црквени комплекс (црква са две капеле и крстионица) на острву Парос, у главном граду Парикија поред луке. Потиче из 4. века и најстарија је позната хришћанска црква у Грчкој. У 18. веку страдала је од земљотреса.

Према предању, првобитни објекат цркве је дело византијског цара Константина Великог који је градњом испунио жељу своје мајке, свете Јеелене. Она је током пловидбе због великог невремена била присиљена да бродом пристане на Парос. Тамо је нашла уточиште и због тога покренула изградњу велелепне цркве посвећене Успењу Пресвете Богородице.Током цара Јустинијана (6. век) храм је обновљен. Тада је замењен стари кров у облику куполе и додате су полу-куполе.

Име стовратна потиче из 16. века, због постојања 99 капија (пролаза) који су видљиви, и стотог који тајни и који се, наводно, налази у Светој Софији.

Црква Светих Апостола у Атини

Црква Светих Апостола у Атини (грч. Άγιοι Απόστολοι Σολάκη) је византијска црква у југоисточном крају модерног дела Атине - Древна Агора. Једна је од најстаријих хришћанских цркава у Атини. Црква на позната још и по називу Свети апостоли Солакиса који се одниси на донатора који омогућио изградњу цркве.

Црква Светих апостола је од изузетног значаја као једини споменик, који је у потпуности очуван у свом изворном облику (осим храма Хефеста, који је спаљен). Ово је уједно и први храм средине Византијског периода у Атини, који означава почетак тзв "Атинског типа" градње.

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.