Византијска војска

Византијска војска прошла је неколико етапа у свом развоју:

  • Рани период (330—717) карактерише војска наслеђена од позног Римског царства: професионални легионари, елитне јединице тешке коњице и помоћне трупе савезничких вараварских народа (Хуна, Херула, Гота)[1].
  • Средњи период (717—1204) одликовао се тематским системом, са територијалном одбраном састављеном од слободних сељака и ситних земљопоседника, док је царска гарда била састављена од страних најамника ( Скандинаваца, Енглеза, Руса)[1].
  • Касни период (1204—1453) одликовала је војска састављена од феудалних одреда крупних земљопоседника (пронијара) и страних најамника (Турака, Италијана, Шпанаца)[1].
Byzantine icon St-Mercurius 1295
Свети Меркурије, фреска из Охрида, око1295. Види се византијска ратна опрема из 13. века.

Референце

  1. 1,0 1,1 1,2 Georgije, Ostrogorski (1996). Istorija Vizantije (2. fototipsko izd изд.). Beograd: Prosveta. ISBN 9788607009527. OCLC 59820278.

Литература

13. септембар

13. септембар (13.9.) је 256. дан у години по грегоријанском календару и јулијанском календару (257. у преступној години). До краја године има још 109 дана.

15. септембар

15. септембар (15.9.) је 258. дан у години по грегоријанском календару (259. у преступној години). До краја године има још 107 дана.

Ђорђе Бодиновић

Ђорђе Бодиновић је био српски краљ Дукље у XI веку. Наследио је оца Константина Бодина. Био је на престолу Дукље у два наврата: од (1113–-1118) и од (1125--1131). У време своје владавине се трудио да обнови очеву идеју уједињења српских земаља, али у томе није успео. Између Ђорђеве прве и друге владавине, Дукљом је владао Грубеша Бранисављевић, рођак рашкога великог жупана Уроша I, који је био наклоњен Византији. Пошто је народ збацио Грубешу и вратио Ђорђа на престо, византијски цар Јован Комнен напао је српске области, освојио Рашку и при томе заробио мноштво српског народа које насељава чак у Азији. Урош, после тога, признаје византијску власт, а као псоледица тога византијска војска убрзо слама и отпор Ђорђа Бодиновића, заробљава га и одводи у ропство у Цариград.

Ђорђе Војтех

Ђорђе Војтех је био предводник устанка Словена у Поморављу 1072. године. Сам устанак је избио у бугарској теми Византијског царства, а организатори побуне били су бољари из Скопља. Вођа устанка постао је најугледнији члан рода кавхана, Ђорђе Војтех. Одмах на почетку устанка, устаници су се обратили за помоћ дукљанском владару Михаилу који је пристао да им пошаље свог сина Константина Бодина за вођу.

У Призрену на јесен 1072. године уз присуство војводе Петрила и вође покрета Ђорђа Војтеха, Константин Бодин је проглашен за цара под именом Петар. Ђорђе Војтех је после напредовања Константина Бодина и војводе Петрила под притиском византијске војске ипак предао Скопље Ромејима. И поред тога остао је непријатељ византијске управе и препоручивао Константину Бодину да крене на Скопље и уништи византијску војску и њене заповеднике. Византијска војска кренула је у сусрет војсци Констаина Бодина, који је кренуо према Скопљу, и поразила га код места Пауни на Косову и Метохији.

То је последњи пут да се Ђорђе Војтех појављује у писаним документима.

Акрити

Акрити је назив који се користио у Византијском царству од 9. до 11. века за означавање војних јединица у источном делу царства, које су се суочавале са муслиманским агресорима на Блиском истоку. Њихови подвизи , су били слављени, и послужили су византијцима као инспирација за стварање”националног епа” о Акриту Дигенесу и циклусу песама о Акритима.

Термин је изведен од грчке речи Акрон / Акра, што значи границе; слично граничарима, лимитанци, су били запослени у касноримским и рано византијским војскама како би чували границе (лимес). У византијској службеној употреби, термин је нетехнички, описни и користе се на такав начин, да се примењује генерално за браниоце као и становнике источних пограничних области, укључујући и њихове муслиманске сараднике. Популарности Акрита у народу у многоме је створена кроз њихово спомињање у Акритским песмама, а које су се односиле на војне снаге размештене дуж источних граничних линија царства. У стварности, византијски војници стационирани дуж граница царства били су мешавина професионалних војника и локалне тематске милиције, као и нерегуларне јединице које су сачињавале Акрите или Апелате како је исправније рећи.

Они су регрутовали лаку пешадију која се сатојала од јермена, бугара и из редова домаћег византијског становништва. До краја 10. века, поновно освајање многих територија на истоку довело је до каснијих честих етнички и верских мешања, ту чињеницу одсликава легендарни Дигенис Акритас: дигенес "значи" за две трке ", односно" Роман "(византијски / грчке) и " Сарацен ".Апелатаи, чија је улога и тактике су описани у делу Нићифора II Фоке "De velitatione bellica", деловали су као пљачкаши, извиђачи (обавештајци) и граничари у вишегодишњем пограничном рату између Византије и њених источних суседа,који су се одликовали сталним сукобима и нападима. Поред лаке пјешадије, граничне снаге су допуњене лаком коњицом која се називала трапезити или тасинариои. У случају великог арапског упада (разиа), требало је да подигну узбуну, помогну у евакуацији локалног становништва у различита утврђења (упоришта), како би се заклонили и из заклона пружали отпор сталим упадима непријатељске силе док појачање не стигне.

Многи од Акрита били су чланови одвојене јерменске цркве и већина њих је пружала заштиту одметнутим јеретицима. Често су вршили жестоке упаде на непријатељску територију налик на разбојнике (хајдуке) — па су зато били познати и под називом косариои, од бугарске речи за лопове, на Балкану, и у епу о Дигенесу они су описани као војска која пустоши непријатељске територије. Било да су ови људи добијали војна имања као и војници из других тема , од којих су живели или ренте од малих газдинстава , и даље је предмет распрве. Међутим, њихови заповедници били су издвојени од остатка локалне аристократије.

До опадања значаја Акрита дошло је крајем 10. века, као последица византијских освајања која су померила границу напред ка истоку, што је довело до радикалних промена у организовању одбрамбених снага, у виду мањих тематских јединица груписаних у пет великих регионалних команди којима је управљао дукс (војвода) уз занчајно присуство професионалних јединица (тагмата). Током прве половине 11. века, Византинци су се суочавали са незнатном војном опасношћу на истоку, па су заварани тиме дозволили да им опдну војна снага и квалитет јединица на истоку. Као резултат тога, касније нису били у стању да муњевито напредовање Турака Селџука кроз Мелу Азију.

Организација, у облику снага које су биле сачињене од локалног становништва које је добијало земљу и пореске олакшице, поново је установљена за време владавине цара Манојла I Комнина (1143–1180), када је на овај начин организовао теме у поново ослобођеним западним деловима Мале Азије. Њена ефикасност још једном се показала и за време Никејског царства, посебно у долини Меандер, нарочито против сталних упада турских номада. Њихова тесна повезаност са династијом Ласкарис довела је до подизања устанка против узурпатора престола Михајла VIII Палеолога 1262. године. Након што је побуна угушена, Акрити су тада утопљени у редовну војску, а њихове повластице и привилегије су укинуте. Као резултат тога, за мање од једне генерације они су практично престали да постоје, чиме је у потпуности био отворен пут за губитак свих византијских поседа у Малој Азији током прве половине 14. века.

Битка на Јармуку

Битка код Јармука представља главну битку која се одиграла између војски Византијског царства и Рашудинског Калифата. Битка се одвијала кроз серију мањих окршаја који су трајали шест дана и који су се одиграли у августу 636. године, ублизини реке Јармук, дуж данашње сиријско-јорданске границе и сиријско-палестинске границе источно од Галилејског језера. Битка је окончана арапском победом која је за своју последицу имала окончање византијске власти у Сирији. Битка код Јармоука сматра се једном од најважнијих битки у војној историји, означила је први велики талас раних муслиманских освајања након смрти посланика Мухамеда, означивши тиме брз продор ислама кроз тадашњи хришћански Левант.

Како би ставио под контролу арапско напредовање и повратио изгубљене територије, цар Ираклије је у мају 636. Године покренуо влики поход на подручју Леванта. Како се византијска војска приближавала, Арапи су се тактички повукли из Сирије и прегруписали све своје снаге на равницама Јармука у близини Арабијског полуострва, где су, након што су ојачани, победили бројчано надмоћнију византијску војску. Ова битка се сматра једном од највећих војних победа Халида ибн Валида. Ова победа је учврстила његову репутацију као једног од највећих тактичара и заповедника коњице у историји.

Вандали

Вандали су били источногерманско племе које је 406. упало на територију Римског царства и до 439. године формирало сопствену државу у северној Африци, са центром у граду Картагина. Шпанска аутономна заједница Андалузија (оригинално, Вандалузија) је највероватније добила име по Вандалима који су пре преласка у Африку живели на Пиринејском полуострву. Вандалска краљевина у северној Африци ипак није била дугог века пошто ју је 534. потчинила источноримска (византијска) војска цара Јустинијана.

Геза II

Геза II (1130 у Пољској — 1162) из династије Арпадовића био је угарски и далматинско-хрватски краљ од 1141. до 1162. године. Био је син краља Беле II Слепог и Јелене, ћерке рашког великог жупана Уроша I Вукановића.

Гордосервон

Гордосервон (Гордосербон, срп. Србоград, Град Срба) је древни град у Битинији (Мала Азија), који се спомиње у византијским записима из 680. године. Име града је изведено из имена Срба досељених у Малу Азију од стране византијског цара Константина II, који су досељени из области око реке Вардар. Исидор, епископ града Гордосервона се помиње у 680/681. години, а чињеница да је овај град био епископски центар даје основа за тезу да је имало велики број српског становништва. Византијска војска од 30.000 Словена (углавном Срба) била је савладана од Емевијског калифата 692. у бици код Себастополиса због српског напуштања бојишта јер је имала лош третман од стране византијског цара. Око 1200. године овај град се помиње као Сервохорија (срп. Српско станиште).

Град је био смештен на територији некадашњег Фригијског краљевства.

Грчка ватра

Грчка ватра (старогрчки Ὑγρὸν Πύρ, хигрон пир, новогрчки Υγρό Πυρ, игро пир, „течна ватра“) је византијски изум који су користили као оружје у поморским биткама. У Византији била је позната исто као „морска ватра“ или „римска ватра“ (пошто су Византинци себе сматрали Ромејима, тј. Римљанима).

Ради се о течном пламену који се избацивао из неке врсте сифона који су се називали стрепте. Никада се није сазнао прави хемијски састав ове запаљиве течности, али се сматра да је сигурно један од основних састојака била шалитра.

Грчку ватру је, према Теофану, измислио архитекта Калиник из града Хелиопоља који се тада налазио у Сирији или Египту и донео ју је у Цариград нешто пре почетка прве арапске опсаде (674—678). Захваљујући грчкој ватри, Византинци су успешно одбили нападе Арабљана на Цариград, и то не само 674—678, него и другу велику опсаду Арабљана 717. године.

Дуго времена непријатељи Византије једноставно нису налазили начина да се одбране од овог убојитог оружја. Према Јовану Кинаму, византијском историчару 12. века, тек неколико векова касније флоте итаијанских република су пронашле начина да заштите своје бродове облагајући их тканинама натопљеним у сирће. Георгије Пахимер, византијски историчар из 14. века, каже да су Ђеновљани своје бродове штитили осушеним волујским кожама.

Констанс II Погонат

Констанс II Погонат (грч: Κώνστας Β') био је византијски цар од 641. до 668. године.

Констанс је рођен као Ираклије, старији син Ираклија Новог Константина и Грегорије. Владарско име Константин добио је када га је 641, под притиском побуњених војника, стриц Ираклиона усинио и прогласио за савладара. У византијским изворима, због своје младости, остао је упамћен под деминутивом Констанс. Када је одрастао због своје бујне браде добио је надимак Погонат (Брадати).

Током своје самосталне владе Констанс је морао да брани царство од напада муслиманских Арапа. Иако је византијска војска била углавном неуспешна, Констанс је, захваљујући међусобним сукобима између муслимана, успео да склопи повољан мировни споразум 656. године.

У верској политици Констанс, по узору на свог деду Ираклија, покушао је да наметне монотелитизам као званично учење Цркве како би помирио православне и монофизите. Расправе о овом питању цар је покушао да забрани едиктом из 648, али је касније подвргао прогону најупорније присталице православља Максима Исповедника и римског папу Мартина I. Максим Исповедник је умро 662. у прогонству у кавкаској Лазики, а папа Мартин на Криму 665. године.

Користећи затишје на истоку, Констанс је са двором и великом војском отишао на крајњи запад Царства у жељи да одбрани поседе у Италији од Лангобарда. Том приликом је 663. посетио Рим где га је свечано дочекао папа Виталијан. Тиме је Констанс био први цар који је посетио Рим после пропасти Западног римског царства. Цар ипак није могао да стекне чврсто упориште на Апенинском полуострву па се повукао у Сиракузу на Сицилији где је 15. септембра 668. године убијен у дворској завери. Престо је на кратко преузео узурпатор Мизезије кога је убрзо погубио Констансов син Константин IV.

Михаило I Рангабе

Михаило I Рангабе (грч. Μιχαήλ Α΄ Ραγγαβέ, Михаил о Протос Рангабé), (умро 11. јануара 844.) био је византијски цар (811—813) који је Ахенским миром признао франачко Римско царство.

Михаило је био син патриција Теофилакта Рангабеа, адмирала Егејске флоте. Оженио се Прокопијом, кћерком логотета Нићифора. Пошто му је таст 802. постао цар Нићифор I, Михаило је именован куропалатом. После победа у рату који му је наметнуо бугарски каган Крум Нићифор је 811. упао у бугарску заседу и погинуо, а наследник Ставракије је тешко рањен и парализован.

Прокопија није успела наговорити цара Ставрикија да именује Михаила за наследника, па је иконодулско црквено вођство натерало цара да абдицира у Михаилову корист 2. октобра 811.

Михаило се показао као побожан и помирљив владар, по тврдњама свог савременика, хроничара Теофана Исповедника. Одустао је од дела пореза које је увео Нићифор I, издашно је финансирао војску и државну управу, а и Цркву. Прогонио је иконоборце, навео је патријарха Нићифора I да устукне у спору против Теодора, игумана манастира Студион.

Одмах по ступању на престо Михаило је обновио преговоре са Францима. За разлику од цара Нићифора I, који је 803. потписао мир не признајући Карлу Великом царску титулу, Михаило је 12. јануара 812. склопио Ахенски мир и њиме признао да је и Карло Велики „василевс“, (краљ),(али не и цар римског царства). За узврат је Карло признао Византији суверенитет над Венецијом, Истром, Далмацијом (острвима, те Задром, Трогиром, Сплитом, Дубровником и Котором на копну) и јужном Италијом.

Цар Михаило је 812. започиње прогон павликијанаца. На двору је организовао расправу о законитости смртне казне за јерес, и позива свештенике Теодора (који је био против) и Нићифора (који је био за).Михаило је одбио Крумове услове за мир са Бугарима. У наставку ратовања, након почетних успеха, византијска војска је у Тракији близу Дринопоља била натерана у бекство у јуну 813. године. Да би предупредио већ започету заверу, Михаило је абдицирао, па га је наследио вођа завере, војсковођа Лав V Јерменин. Михаило се замонашио под именом Атанасије. Нови цар је дао ушкопити и замонашити све Михаилове синове, од којих је Игнатије (крсним именом Никита) доцније постао цариградски патријарх. Монах Атанасије умро је природном смрћу 11. јануара 844.

Оптимати (Византија)

Оптимати (грч. ὀπτιμάτοι, од лат. optimates, најбољи, најплеменитији) су с почетка представљали елитни византијски пук. Доцније, средином 8. века деградирани су у интендантске и логистичке корпусе и додељени теми која је названа по њима — Оптимата. Ова је опстала као административна јединица све до турског освајања ових простора у првој половини 14. века.

Пронија

Пронија (гр. πρόνοια, проноја, провизија, приход) је била врста феудалног земљопоседа у средњовековној Византији. Проније је додељивао цар своме племству. Уживатељ поседа је био пронијар, а сељаци зависни од њега незивали су се парици.

Проније су постојале и у околним земљама, под византијским културним утицајем. Установу проније срећемо и у средњовековној Србији.

Роман II

Роман II (грч: Ρωμανός Β΄, рођ. 15. марта 938—умро 963. год) био је византијски цар од 959. до своје преране смрти 963. године.

Роман је био син Константина VII Порфирогенита и Јелене, ћерке Романа I Лакапина по коме је и добио име. Учени цар Константин покушао је да упути свог сина у државничке послове и посветио му је дипломатски спис De administrando imperio (О управљању царством).

Када је наследио престо 959. Роман се посветио пре свега разним разонодама попут лова док је државничке обавезе препустио дворском евнуху Јосифу Вринги и војсковођи Нићифору Фоки. Под вођством Нићифора Фоке византијска војска је муслиманским Арапима 961. одузела Крит, а наредне 962. и Киликију.

Роман је изненада умро 963. године и за собом је оставио малолетне синове Василија II и Константина VIII. Њихова мајка Теофано се преудала за већ прослављеног војсковоћу Нићифора II Фоку и тиме је задржала престо представницима Македонске династије.

Роман IV Диоген

Роман IV Диоген (грч. Ρωμανός Δ΄ Διογένης)(?-1072) је био византијски цар (1068—1071), војсковођа и други муж царице Евдокије, супруге Константина X (1059—1067). Током своје краткотрајне владавине покушао је да зауставио продор Селџука у Византију, али је услед политичке издаје претрпео пораз у бици код Манцикерта 1071. године који се претворио у потпуну катастрофу услед политичких трвења чија је последица било Селџучко освајање Мале Азије. Припадао је војном племству, једној од сукобљених страна у Византији током XI века.

Словенски устанак у Поморављу (1040—1041)

Словенски устанак у Поморављу 1040—1041. је други у низу словенских устанака на прелазу између два миленијума против Византије са циљем ослобођења словенског становништва од ромејске власти. На челу устанка био је Петар Дељан, који је у Београду 1040. године проглашен за цара, наследника Самуиловог царства. Касније му се у вођсту придружио син Јована Владислава Алусијан. Ускоро је Дељан по Алусијановој наредби убијен каменовањем, након чега је Алусијан пребегао Византинцима напустивши устанике. Византијска војска је потом без већих проблема 1041. године угушила обезглављени устанак.

Сремска битка (1167)

Сремска битка или битка код Земуна била је битка 8. јула 1167. између византијске војске под војводи Андроника Контостефана и угарске војске под војводи Денеша. Византији је тад владао Манојло I, Угарској Стефан III.

Разлози за рат били су територијални конфликти око Хрватске и Далмације. Угарска, која је изгубила, морала је да попусти територијалним захтевима византијског царства, да се повуче из Београда, Голупца и Срема, да призна византијску контролу Далмације и Хрватске и да плаћа данак Византији. На византијској страни борила се, поред влашке и ломбардске помоћне војске, такође и једна српска помоћна војска са око 500 војника пешадије, коју је као византијски вазал морао да пошаље Стефан Немања.

Стефан I од Иберије

Стефан I од Иберије (? -627) из Гуарамидске династије био је врховни кнез Иберије (Картли, данашња централна и источна Грузија) од око 590. до 627. Био је син и наследник Гуарама I; напустио је про-византијску политику свог оца те се окренуо Сасанидском (Персијском) царству. Користећи сизеренство Хозроја II, успео је целу Иберију да уједини под свом влашћу те успоставио престоницу у Тифлису. Његово окретање од Византије се одразило и на верску ситуацију; за разлику од својих претходника, Стефан се одрекао халкедонског и прихватио мијафизитско древноисточно хришћанство. Успркос томе, године 608. Грузијска православна црква је поновно прихватила халкедонство, што је довело до раскола са суседном Јерменском апостолском црквом. Пред крај великог византијско-персијског рата је 626. подручје Грузије напала византијска војска под царем Хераклијем, којој су се са севера придружили Гок Турци и Хазари. Тифлис се нашао под опсадом, те је крајем 627. или почетком 628. заузет. Стефан је заробљен те га је Хераклије дао живог одрати. За новог кнеза Иберије је именован Адарназ I, рођак старе Хосроидске династије.

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.