Византијска архитектура

Византијска архитектура је настала на подручју које се налази на територији Источног римског царства (Византија) и везана је за Цариград и ако нема тачне демаркационе линије њеног одељивања од хришћанске уметности може се сматрати да је настала у почетку 5. века.

Hagia Eirene Constantinople July 2007 002
Црква Св. Ирине, Цариград
Ayasofya-Innenansicht
Унутрашњост Аја Софије у Цариграду, 537. год.

Рановизантијска архитектура

Pogleda sa pirga
Црква Ваведење Богородице- Манастир Хиландар
San Vitale Ravenna
Сан Витале у Равени, 526.-547.

Ранохришћанска и византијска архитектура Византијске цркве у основи имају облик крста код кога су сви краци једнаке дужине. Простор у средини крста као и сва четири бочна простора пресвојавају се куполама. Груписање полукупола око централне куполе је карактеристично за ову архитектуру. Применом пандантифа остварено је прелажење са квадратне основе у приземљу на кружну основу куполе. Са конструктивне тачке гледишта пандантифима је омогућено да се избегну масивни бочни зидови пошто се оптерећење од куполе преноси на опорце у угловима квадратне основе. На тај начин квадратна основа се може са свих страна отворити луковима чиме се редукују бочне зидне површине и омогућава природно осветљење. Код грађења купола византијски грађевинари су увек примењивали лаке грађевинске материјале као што је шупља опека, или ливени зидови са агрегатом од пловућца. Грандиозно достигнуће, како у спољном обликовању тако и формирању унутрашњег простора византијским засвођавањем, остварено је црквом Св. Софије у Цариграду.

После рановизантијског периода, архитектура Византије тежи да развије јединствен план централног типа са куполом која симболизује васељену. Грађевине централног плана су најчешће у облику крста, слободно развијеног или уписаног крста.
Из архитектуре хришћанског истока - Византије усавршен је облик уписаног крста, који се јавља у више варијанти:
  1. Развијени уписани крст(са једном или пет купола),
  2. Сажети уписани крст са једном куполом,
  3. Развијени уписани крст са обимним бродом(једна или пет купола),
  4. Уписани крст са суженим крацима,
  5. Комбиновани са елементима уписаног крста.

Поред тога граде се и мање цркве са планом слободног крста.

Најутицајније су биле Цариградска и Грчка школа.

Најзначајнији споменици ране византијске архитектуре и уметности се налазе у Цариграду — Константинопољу, широм Византијског царства, италијанској Равенни која је 402. г. била престоницом Римског царства, а за време цара Јустинијана ту је седиште византијске власти у Италији (535. г.). Црква Сан Витале у Равенни (526.-547. г.) има основу осмоугаоника изнад чијег средишњег дела је купола. Средишњи брод компликовано је повезан с бочним бродом и то низом полукружних ниша. Црква овакве основе са куполом преовладава у православљу све од Јустинијана, као што на Западу преовладава базиликални тип цркве.

EuphrasiusBasilika
Еуфразијева базилика у Поречу, 553. год.

Црква Аја Софија (532.-537.) у Цариграду је најпознатија грађевина Византијске уметности. Основа је комбинација уздужне базилике и централног типа са куполом у средини. Тада највећу куполу на свету подупиру две полу-куполе и сферни (кружни) троуглови звани пандатифи. Купола је прошарана прозорима и свјетлуцавим мозаицима па се чини као да је без тежине. Извана је волумен затворен равним геометријским површинама, док је изнутра зид потпуно дематеријализован мермерним оплатама и мозаицима дајући му сликарски карактер. У каснијим раздобљима византијске архитектуре јавља се неколико типова цркава, смањују се велики јединствени простори (који су доминирали у златном добу), а спољашња обрада волумена добија на важности где се јављају и орнаментални украси од опеке (нпр. Црква св. Луке у Фокиди, Грчка, манастири Свете горе, Манастир Светог Ђорђа у Старом Нагоричану који је задужбина краља Милутина или св. Пантелејмон код Скопља, Македонија). Једини очувани рановизантијски споменик у Хрватској је тробродна Еуфразијана|Еуфразијева базилика у Поречу из 5. века, са мозаицима из 6. века.

Касновизантска архитектура

St Basils Cathedral-500px
Црква Св. Василија Блаженог, Москва, 1561. god.

Почетком 10. века потпуно ће се оформити типична грађевина Византије, то је црква у основи уписаног крста (истокраког) у основу квадрата. Куполе ће повећати свој тамбур (доњи оквир куполе) и на том високом тамбуру отворити ће се многи прозори и тако обасјати ту грађевину грађену потпуно без прозора на зиду.

Такав тип цркве је и црква Св. Марко у Венецији (1063.), иако није била под влашћу Византије, била је под директним уметничким утицајем. Она има основу грчког уписаног крста у основу квадрата и куполе изнад средишњег квадрата и сваког крака крста - одлике византске градње. Венецијанске куполе немају тамбур него су обложене дрвеним крововима. Унутрашњост је врло пространа и украшена мозаицима.

У 13. веку Цариград пада у руке крсташа и формира се латинско царство, што доводи до интензивнијег развоја уметничке делатности на периферији Византије као што је Македонија, Србија и Русија. У Србији настају цркве „Рашке школе“ у којој се осјете утицаји романике. Док Црква Манастира Грачанице на Косову (1315. год.) због своје висине подсјећа на готичку грађевину. Она има предулаз спојен с централним простором квадратне основе (уписан грчки крст) који је извана наглашен ступњевањем четири мање куполе из којих се у средини издваја пета – највиша и највећа. Сјајан ритам нижих и виших тела која скоро не излазе из квадратне основе.

Галерија

Церковь Св Фёдора в Афинах

Црква Св. Теодора, Атина

Ayasofya Iznik 903

Црква Аја Софија, Никеја

Holy Wisdom Salonica 3

Црква Св. Мудрости, Солун

Athos Zografou 1998 1 cropped

Манастир Зограф, Гора Атос

Car bed kap deu2

Београдска порта /Друга војна врата(Константинопољска тврђава)

Vatopedi 3

Манастир Ватопед, Гора Атос

Church of the Holy Saviour, Prizren (by Pudelek)

Црква Св. Спас, Призрен

Литература

  1. Enciklopedija likovnih umjetnosti, L.Z. FNRJ, Zagreb 1959.
  1. Dejiny umenia, Mladé letá Bratislava 2001.
  2. Svetové dejiny umenia, B.F. Groslier, Larusse, Prag 1996.
  3. из хр. википедије чланак Бизантска уметност

Види још

Аја Софија

Аја Софија или Света Софија (грч. Αγία Σοφία; тур. Ayasofya) је бивша православна патријаршијска базилика (црква), касније царска џамија, а сада музеј (тур. Ayasofya Müzesi) у Истанбулу у Турској. Од времена завршетка градње 537. па све до 1453. године, служила је као православна саборна црква и сједиште Васељенског патријарха, изузев између 1204. и 1261. године, када је претворена у католичку цркву за вријеме Латинског царства. Грађевина је била џамија од 29. маја 1453. до 1931. Затим је секуларизована и отворена као музеј 1. фебруара 1935. године. Она је била највећа катедрала на свету скоро хиљаду година, све док није завршена Севиљска катедрала 1520. године.

Посебно позната по масивној куполи, сматра се оличјем визанзијске архитектуре, за коју се каже да је „промјенила историју архитектуре”. Остала је највећа хришћанска црква на свијету, све до 1520. године када је изграђена Севиљска катедрала. Тренутна грађевина је првобитно конструисана као црква између 532. и 537. по наредби византијског цара Јустинијана I и била је трећа Црква Свете мудрости. Претходно двије су уништили побуњеници. Пројектовали су је Исидор Милетски и Антемије Тралски.Садашња зграда је првобитно била изграђена као црква између 532. и 537. године по наређењу Византијског цара Јустинијана I и била трећа црква Свете мудрости која је заузмала то место, при чему су претходне биле уништене у немирима током устанка Ника. Објекат су дизајнирали грчки геометри Исидор Милетски и Антемије из Трала. Црква је била посвећена Светој мудрости, Логосу, другој особи Светог Тројства, који се слави 25. децембра, као комеморација рођења путем оваплоћења Логоса у Христосу. Мада се понекад црква назива Светом Софијом (као да је именована по Софији мученици), реч sophia је заправо фонетско спеловање на латинском грчке речи за мудрост. Њено пуно име у грчком је Ναός της Αγίας του Θεού Σοφίας, Naos tēs Hagias tou Theou Sophias, „храм Свете мудрости Божије”. Црква је садржала велику колекцију моштију и имала је, између осталог, сребрни иконостас висок 15 m. Она је била фокална тачка православне цркве скоро хиљаду година. Зграда је осведочила изопштење патријарха Михаила Керуларија, које је званично саопштено од стране Хумберта од Силва Кандиде, папског изасланика папе Лава IX 1054. године, што је чин који се обично сматра почетком великог раскола.

Године 1453, Константинопољ је освојило Османско царство под Мехмедом II Освајачем, који је наредио да се ова главна црква православног хришћанства претвори у џамију. Мада су током византијске управе неки делови града Константинопоља временом пали у лоше стање, катедрала је одржавана помоћу суме новца издвојене за ту сврху. Упркос тога, ова хришћанска катедрала оставила је снажан утисак на нове османске владаре, те је претворена у џамију. Звона, олтар, иконостас и друге реликвије су уништене, а мозаици који су приказивали Исуса, његову мајку Марију, хришћанске свеце и анђеле су исто тако били уништени или премалтерисани. Исламске одлике — као што су михраб (ниша на зиду која указује на правац Меке, за молитве), минбер (проповедаоница), и четири минарета — су додати. Остала је џамија до 1931. године, када је била затворена за јавност четири године. Поново је отворена 1935. године као музеј од стране Републике Турске. Аја Софија је 2014. године била други најпосећенији музеј у Турској, који је привукао скоро 3,3 милиона посетилаца. Према подацима које је објавило турско Министарство културе и туризма, Аја Софија је била најпосећенија туристичка атракција Турске 2015. године.Од времена иницијалне конверзије до изградње оближње Султан Ахмедове џамије (Плаве џамије у Истанбулу) 1616. године, она је била главна џамија у Истанбулу. Византијска архитектура Аја Софије је служила као инспирација за многе друге отоманске џамије, као што је горе поменута џамија, Шехзадина џамија, Сулејманова џамија, Рустем-пашина џамија и Алипашина џамија.

Богородичина црква на Асеновој тврђави

Богородичина црква (буг. църква "Света Богородица", tsarkva "Sveta Bogoroditsa") је православна црква која се налази на Асеновој тврђави. Стационирана је у близини града Асеновграда, на планини Родопи у Пловдиској области у Бугарској. Црква је највероватније изграђена у 12. веку, а правоугаона кула над нартексом цркве сматра се најстаријом која је очувана на Балкану. Фрагменти фреске су видљиви на зидовима горњих делова цркве.

Византијска уметност

Византијска уметност обухвата уметност која је настајала и развијала се на простору Источног римског царства (Византије) од 5. века до пада Цариграда под Османлије 1453. године и потпуног слома Византије. Њено деловање није било само ограничено на простор Византије, већ и на просторе држава које су биле под њеним директним утицајем (Српске области, Бугарска, Руске државе, Млетачка република, Напуљска краљевина).

Истанбул

Истанбул (тур. İstanbul [isˈtɑnbuɫ]), кроз историју познат као Византион, Константинопољ и Цариград, најнасељенији је град у Турској Републици и привредно, културно и историјско средиште земље. Истанбул је трансконтинентални град у Евроазији, смјештен на Босфорском мореузу (који раздваја Европу и Азију) између Мраморног и Црног мора. Привредно и историјско средиште лежи у европском дијелу, док на азијској страни живи око трећине становништва града. Град је управно средиште Метрополитанске општине Истанбул (која се подудара са Истанбулским вилајетом), која има више од 15 милиона становника. Истанбул је један од најнасељенијих градова на свијету, седми највећи град на свијету и највећи град у Европи. Истанбул се сматра мостом између Истока и Запада.

Основан као Византион на рту Сарајбурну око 660. године прије н. е, град је по величини и утицају постао један од најважнијих у историји. Након што је поново основан као Константинопољ 330. године н. е, град је био царска пријестоница за скоро 16 држава, међу којима су Римско/Византијско (330—1204. и 1261—1453), Латинско (1204—1261) и Османско (1453—1922) царство. Град је био полазна тачка ширења хришћанства током Римског и Византијског царства, прије османског освајања 1453. године, када је претворен у исламску тврђаву и средиште Османског калифата.Међу важним карактеристикама Истанбула су стратешки положај на Путу свиле, жељезничка мрежа ка Европи и Блиском истоку, као и једина поморска веза између Црног и Средоземног мора која је створила космополитанско друштво, иако је то мање од оснивања Турске Републике 1923. године. Иако је Истанбул у међуратном периоду изгубио трку за нову турску пријестоницу од Анкаре, град се од тада поново уздигао у геополитичким и културним питањима. Становништво града је од педесетих година 20. вијека порасло за десет пута, због прилива досељеника из цијеле Анадолије, због чега су се границе града прошириле. Умјетничке, музичке, филмске и културне свечаности у граду се поново одржавају од краја 20. вијека. Побољшана инфраструктура довела је до комплексне саобраћајне мреже.

Отприлике 9,16 милиона страних посјетилаца пристигло је у Истанбул 2017. године, седам година од када је град проглашен за Европску пријестоницу културе, што је град учинило десетом најпопуларнијом туристичком одредницом на свијету. Највећа знаменитост града је историјско средиште, које се дјелимично налази на списку Свјетске баштине Унеска, док се културним и забавним средиштем сматра градска природна лука, Златни рог, који се налази у округу Бејоглу. Као један од глобалних градова, Истанбул се сматра једном од најбрже растућих економских метропола на свијету. Град је сједиште многих турских предузећа и медија и чини више од четвртине бруто домаћег производа земље. У нади да ће искористити своју ревитализацију и убрзано ширење, Истанбул је пет пута за двадесет година затражио да буде домаћин одржавања Љетних олимпијских игара.

Историја архитектуре

Историја архитектуре обухвата техничке, функционалне и естетске фазе развоја кроз историјске епохе од почетка развоја људског друштва до данас. Најстарији текст о тој грани људске дјелатности јест De Architectura латинског аутора Vitruvija, који каже да се архитектура заснива на складу и равнотежи три начела: лепоте ("Venustas"), чврстине ("Firmitas") и корисности ("Utilitas").

Константинопољ

Константинопољ (лат. Constantinopolis – Константинополис, грч. Κωνσταντινούπολι [Konstantinoúpoli] – Константиноиполи), или Цариград, је град смештен на полуострву између у Мраморног мора, Босфорског мореуза и залива Златни рог). Био је престоница три великих царстава – римског (330–395), византијског (395–1453) и османског (1453–1923). Након оснивања модерне републике Турске, која има престоницу у Анкари, а некадашњи Константинопољ, или Цариград, а данашњи Истанбул, остао је највећи град у данашњој Турској, који се простире на два континента, Европи и Азији. Град је и данас седиште Васељенске патријаршије, која је духовни центар Православне цркве.

Манастир Бањска

Манастир Бањска припада Епархији рашко-призренској Српске православне цркве који се налази код Звечана у северном делу Косова и Метохије. Представља непокретно културно добро као споменик културе од изузетног значаја.

Манастир Богородица Памакаристос

Богородица Памакаристос (данас Фетије џамија) је био манастир у старом Цариграду. Представља један од ретких, уз Хору, споменика препорода Палеолога који је подигнут од темеља. Манастир је од 1456. до 1587. године био седиште Васељенског патријарха, након чега је претворен у џамију. Манастирски комплекс су чиниле две цркве смештене уз северну страну спољашњег зида, као и бројне пратеће зграде, а данас се међу њима издвајају католикон и параклесион. Сам параклесион је смештен североисточно од цркве и његове фреске и архитектура чине га једним од најлепших примера црквених грађевина 13. века. Некадашња манастирска црква се и дан данас користи као џамија, док је параклесион обновљен и отворен за јавност као музеј.

Манастир Моравци

Манастир Моравци је православни манастир који се налази у истоименом селу, на територији општине Љиг. Манастир припада Епархији жичкој Српске православне цркве, по предању, подигнут је у 13. веку у доба Немањића.

Манастир Светог Илије (Ирак)

Даир Мар Елиа (сиријски: ܕܝܪܐ ܕܡܪܝ ܐܝܠܝܐ‎, арапски: دير مار إيليا‎‎), такође познат као манастир Светог Илије, био је хришћански манастир који се налазио јужно од Мосула, у провинцији Нинива у данашњем Ираку. Основан је у 6. веку, и био је један од најстаријих манастира у Ираку. Припадао је Цркви Истока (познате и као Несторијанска црква) древног огранка источног хришћанства. Манастир је затворен 1743. године, после масакра персијске војске над монасима. Његове рушевине оштећене су током инвазије на Ирак 2003. године а срушили су га припадници Исламске државе Ирака и Леванта августа или септембра 2014. године.

Манастир светог Пантелејмона у селу Горњи Нерези

Манастир светог Пантелејмона Нерези је стара византијска црква из средине 12. века која се налази у селу Горњи Нерези, недалеко од Скопља.

Према ктиторском натпису на грчком језику који се налази изнад улаза у манастирску цркву, види се да ју је подигао 1164. године, рођак тадашњег византијског цара Манојла I Комнина (1143—1180), Алексије Анђел (Комнин).

Помиње се 1300. године у повељи краља Милутина (1282—1321) којим се он потврђује као метох манастира светог Ђорђа на Серави.

Сама црква има основу уписаног крста са припратом, четири мања кубета у угловима цркве и једним већим изнад средишњег дела цркве, по чему подсећа на манастирске цркве у Старом Нагоричану и Матејићу.

Значајна је по аутентичним фрескама из 12. века које представљају један од најзначајнијих приказа византијске уметности и најбољи приказ епохе византијског сликарства под Комнинима.

Поред њих, у манастирској цркви се налазе и оне рађене у 16. веку после земљотреса из 1555. године и 19. века.

Основа у облику уписанога крста

Цркве са основама уписанога крста развијале су се у византијској архитектури која се развија на подручју које се налази на територији Источног римског царства и везује се за Цариград иако нема тачне границе њеног одељивања од хришћанске уметности И може се сматрати да је настала у почетку 5. века .

Ранохришћанска и Византијске цркве у основи имају облик крста код кога су сви краци једнаке дужине. Простор у средини крста као и сва четири бочна простора покривају се се кубеима. Груписање кубеа око централне куполе је карактеристично за ову цркву.

Из архитектуре хришћанског истока - Византије усавршен је облик уписаног крста , и он се јавља у више варијанти:

развијени уписани крст (са једном или пет купола),

сажети уписани крст са једном куполом,

развијени уписани крст са обимним бродом (једна или пет купола),

уписани крст са суженим крацима,

комбиновани са елементима уписаног крста

Средњовековна уметност

Средњовековном уметношћу назива се уметност која се развијала у Европи као и у новоствореним и јаким цивилизацијама, између старог и новог века и датирана је падом западног Римског царства 476. године на једној страни и открићем Америке 1492. године.

Стуб

Стуб је архитектонско-грађевински дрвени, метални, камени или зидани вертикални подупирач ваљкастог облика који преноси терет надграђен на чврсту подлогу. Другим речима, стуб је компресиони члан. Термин стуб се посебно односи на велику округлу потпору (осовину стуба) са капителом и базом или постољем који је начињен од камена или изгледа тако. Стуб може имати и квадратни или полигонални пресек или другачији. Посебне врсте стубова су стубац, каријатида и дирек, док су стубу блиски пилон и пиластер. Да би се остварила инжењерска решења отпорна на ветар или земљотресе, стубови могу бити дизајнирани да се одупиру бочним силама. Други компресиони чланови се такође често називају „стубовима” због сличних стресних услова. Стубови се често користе за подупирање греда или лукова на којима почивају горњи делови зидова или стропова. У архитектури се „стуб” односи на такав структурни елемент који такође има одређене пропорционалне и декоративне карактеристике. Стуб може бити и декоративни елемент који није неопходан за структуралне сврхе. Многи стубови су „заручени”, тј. чине део зида.

Цариградски бедеми

Цариградски бедеми представљају један од најмонументалнијих и најбољих примера фортификационе архитектуре на свету. Сматра се да су практично неосвојиви у случају када у граду има довољно бранилаца да их опслуже, а током своје миленијумске улоге у заштити Цариграда поклекли су само два пута:

пред крсташима IV крсташког похода током 1203. односно 1204. године(види:Пад Цариграда (1204))

и, коначно, пред Турцима који су 1453. године заузели град и уништили Византијско царство. (види: Пад Цариграда (1453))Због њиховог значаја УНЕСКО је копнени део бедема уврстио на своју листу светске баштине 1980. године.

Црвена црква

Црвена црква је средњовековна црква која се налази у близини села Вулгарели, 56 км североисточно од Арте, на јужној падини планине Џумерка. Црква је архитектонски идентична са Богородице Перивлепта у Охриду, што индиректно указује да су их градили исти мајстори.

Црква Светих Апостола у Атини

Црква Светих Апостола у Атини (грч. Άγιοι Απόστολοι Σολάκη) је византијска црква у југоисточном крају модерног дела Атине - Древна Агора. Једна је од најстаријих хришћанских цркава у Атини. Црква на позната још и по називу Свети апостоли Солакиса који се одниси на донатора који омогућио изградњу цркве.

Црква Светих апостола је од изузетног значаја као једини споменик, који је у потпуности очуван у свом изворном облику (осим храма Хефеста, који је спаљен). Ово је уједно и први храм средине Византијског периода у Атини, који означава почетак тзв "Атинског типа" градње.

Црква Светих апостола у Цариграду

Црква Светих апостола (грч. Αγιοι Αποστολοι) је била друга по величини црква Византијског царства, одмах после Аја Софије. Саграђена је 550. године у Константинополису, тадашњој престоници Византијског царства.

Саградио ју је цар Константин пред крај свога живота. Након његове смрти, по његовој жељи, у њој је и сахрањен.

Након Пада Цариграда (1453) под османску власт, црква Светих апостола је неко време служила као седиште Васељенског патријарха у време патријарха Генадија.

1461. године су је османске власти преузеле и порушиле како би саградиле Фатих џамију.

Црква светих Срђа и Ваха

Црква светих Срђа и Ваха (грч. Ἐκκλησία τῶν Ἁγίων Σεργίου καὶ Βάκχου ἐν τοῖς Ὁρμίσδου) односно Мала Аја Софија (тур. Küçuk Ayasofya Camii) некадашња је византијска црква (од почетка XVI века се користи као џамија) која представља један од најзначајнијих примерака рановизантијске архитектуре у Цариграду. Подигли су је Јустинијан I (527—565) и Теодора, највероватније између 530. и 533. године, за потребе Монофизита који су живели у Хормидасовом дворцу захваљујући царичиној наклоности коју су уживали. Црква има правоугаону основу са касније (такође у VI веку) додатим нартексом и високом осмостраном куполом која има 8 прозора и 16 ребара. У њеној унутрашњости се издвајају носећи стубови са украсном пластиком, као и галерија односно други спрат. Цркву је обновио Василије I (867—886), највероватније након земљотреса 869. године, а током отоманског периода дозидани су јој минарет и отворени трем. Када је подигнута, делила је нартекс и зид, највероватније северни, са дворском црквом светих апостола Петра и Павла, коју је такође подигао Јустинијан I. Она је по изгледу вероватно подсећала на цркву у Студијском манастиру, а нестала је врло брзо након VI века. Црква Срђа и Ваха је, са друге стране, постала манастирско средиште, а о њеном значају говори и спис „О церемонијама“, византијског цара Константина Порфирогенита (913—959), настао средином X века, у коме се помиње да је црква била повезана са Великим двором посебним ходником, којиме су цар и његова пратња стизали директно на њену галерију. Црква је била смештена у близини морског бедема на Мраморном мору, недалеко од хиподромског Сфендона.

Након слома великог словенског устанка, поразом код Пауна крајем 1072. године, његов вођа Константин Бодин (1081—1101) је као заробљеник послан најпре у Цариград, а потом у Антиохију. Током боравка у византијској престоници, био је затворен у цркви светих Срђа и Ваха.

Почетком XXI века, изведени су радови на обнови саме грађевине који су окончани крајем 2006. године. Током њих откривени су остаци оригиналног мермерног пода, као и делови конструкције, који су заштићени провидним плочама и данас су доступни јавности. Током радова на њеној санацији, уређен је и простор непосредно око ње, који је претворен у омањи парк. Сама грађевина се данас користи као џамија, али је отворена за посетиоце у доба када је муслимански верници не користе за молитве. Налази се на крају истоимене улице, а непосредно уз њу пролази железничка пруга.

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.