Византија

Византијско царство (грч. Βυζαντινή Αυτοκρατορία), Византија или Источно римско царство (грч. Ανατολική Ρωμαϊκή Αυτοκρατορία) је историјски термин који се користи како би се описало хеленизовано Римско царство из доба позне антике и средњег века. Престоница Византије била је у Константинопољу и византијски цареви су владали царством као директни наследници римских царева антике. Не постоји консензус у историјској науци када почиње историја Византијског царства, односно када се завршава историја Римског царства. С обзиром да је назив Византија настао у 16. веку захваљујући западноевропским хуманистима, као кључни датуми се сматрају 330. година када је Константинопољ инаугурисан, затим година 395. када је цар Теодосије I поделио царство на два дела и 476. година н. е. када је Западно римско царство престало да постоји.

Византинци су сматрали себе Римљанима или Ромејима (грч. Ῥωμαίοι), и говорили су грчки језик који је био доминатан у источном Медитерану још из доба хеленизма. Своје царство су наставили и даље да називају Римско царство (грч. Βασιλεία Ῥωμαίων; лат. Imperium Romanum) или Романија (грч. Ῥωμανία).Византија је током средњег века развила сопствену културу која се заснивала на наслеђу класичне антике, хришћанске религије и грчког језика, који је потиснуо латински током 7. века. Током њене хиљадугогодишње историје Византија је доживела бројне успоне и падове. Византија је повратила западни део царства у 6. веку под владавином Јустинијана I и тада је достигла свој територијални врхунац. У 7. веку царство је поразило Аваре и Сасанидску Персију да би га убрзо затим муслимански Арапи лишили већине блискоисточних поседа и крајем 7. века, северноафричких поседа. Током 8. и 9. века, царство су уздрмале спољне невоље попут сеобе Словена и бугарских инвазија као и унутрашње попут иконоборства. Под Македонском династијом (867—1056) царство је доживело потпуну обнову и почетком 11. века било је водећа сила у Источној Европи и на Блиском истоку. Сукоби са Селџучким Турцима у 11. веку проузроковали су трајни губитак унутрашњости Мале Азије, мада је царство доживело рестаурацију своје моћи и угледа током владавине династије Комнина у 12. веку. Пад Цариграда током Четвртог крсташког похода 1204. године је био катастрофални ударац Византијском царству. Царство је обновљено 1261. године под влашћу последње византијске династије, династије Палеолога. Комбинација спољних непријатеља и грађанских ратова, још више је ослабила Византију која под Палеолозима престаје да буде прворазредна сила. Византијска историја завршена је средином 15. века османским освајањима, пре свега престоног Цариграда 1453. године.

Византијско царство се данас сматра једном од најважнијих цивилизација у историји, иако је термин Византија дуго времена био синоним за пропаст и декаденцију. Хришћанска религија, римска политичка идеја и грчка цивилизација се сматрају стубовима Византијске цивилизације. Византија је дала велики допринос модерном свету у пољима дипломатије, архитектуре, књижевности, уметности и посебан допринос је дала у сачувању класичне књижевности. Опстанак класичне књижевности је кључно допринео у потоњем развоју Ренесансе у Западној Европи.

Ромејско царство / Ромеја
Imperium Romanum
Βασιλεία Ῥωμαίων / Ῥωμανία

Римско царство
LocationByzantineEmpire 550

Територија Византијског царства на врхунцу своје величине, током владавине Јустинијана I, 550 н. е.
Географија
Континент Европа, Азија, Африка
Регија Балканско полуострво, Мала Азија, Апенинско полуострво, Иберија, Средоземно море, Блиски исток, Кавказ, Крим, Северна Африка
Главни град Константинопољ
Друштво
Службени језик грчки, латински
Религија хришћанство после 1054. године православно хришћанство.
Политика
Облик државе Монархија
 — цар (император, август или василевс) Флавије Валерије Константин
  Константин XI Палеолог Драгаш
Законодавна власт Византијски сенат
Историја
Историјско доба Стари векКасни Средњи век
 — Оснивање 330. н. е.
 — Укидање 1453.
 — Статус Бивша држава
Догађаји  
 — Оснивање Цариграда 11. маја 330. н. е.
 — Битка код Манцикерта 1071. године 
 — Први пад Цариграда 1204. године 
 — Обнова Византије 1261. године 
 — Други пад Цариграда 1453. године 
Географске и друге карактеристике
Површина  
 — укупно 3.500.000 (555. године) km²
Становништво 4. век н. е. 34.000.000
8. век 7.000.000
11. век 12.000.000
12. век 10.000.000
13. век 5.000.000
Валута солид, хиперпирон
Земље претходнице и наследнице
Византије
Претходнице: Наследнице:
Vexilloid of the Roman Empire.svg Римско царство Османско царство Fictitious Ottoman flag 2.svg
Портал:Историја

Име

Термин „Византијско царство“ је модеран назив и био би стран његовим савременицима. Домаћи, византијски, назив је био Ῥωμανία Романија или Βασιλεία Ῥωμαίων Василиа Ромеон, што представља директан превод латинског назива за Римско царство, Imperium Romanorum, a сви постојећи извори говоре о Византинцима као „Ромејима“, дакле земљи која је наследник Римског царства и њеним поданицима.

Сам назив први пут се користи 1557. од стране немачког историчара Херонима Волфа у његовом делу „Corpus Historiae Bizantinae“. Потиче од старог грчког назива Византион, грчке колоније на Босфору, на чијем је месту касније подигнута престоница Источног царства, Константинопољ. Према предању, град су основали грчки колонисти, које је предводио Визант и по њену је и насеље добило име Византион. Због повољног географског положаја Византион је брзо постао важан приморски и трговачки град, али у античком периоду није имао неку значајнију улогу.

Сам термин је скован због конкуренције. Свето римско царство је у свом називу имало римско име, па су Волф и каснија некритичка историографија свесредно прихватиле неисторијско име из којег се не види да су "Византинци" себе звали Ромејима а своје царство ромејским тј. римским именом.

Затим су дошли Римљани, и римски цар Септимије Север (193—211) је дао да се прошири овај град. Године 324. Константин постаје једини владар Римског царства. У то време царство је захватила криза. Рим, стара престоница и „глава васељене“, већ један век био је напуштен као резиденција римских царева. Константин је прво столовао у Тријеру или Треверорум у данашњој западној Немачкој, па затим у Медиолануму, данашњем Милану, у северној Италији. Ипак, Константин је увидео потребу једне сталне престонице за Римско царство из које би било могуће лакше надгледати угрожене границе на Дунаву и Еуфрату.

Године 330. Византион је инаугурисан и назван Новим или Другим Римом, али је недуго затим преовладао назив Константинопољ (Константинов град). После поделе јединственог Римског царства 395. године, и нестанка Западноримског царства 476, једино царство је постојало на Истоку са седиштем у Константинопољу. Њени цареви не само што су били римски цареви, него и од „Бога помазани“ први и врховни владари свим народима, најпре хришћанима. За разлику од запада, на истоку је доминирала грчка и хеленистичка култура, и са губитком Запада постепено је нестао и утицај римске и латинске културе, тако да је до 7. века у источном Римском царству коначно преовладао грчки језик и хеленистичка култура. Овај век многи данашњи историчари обично сматрају почетком класичне Византије, то јест Византијског царства, као средњовековне државе.

Све до свог краја 1453. године, Византија је себе сматрала Римским царством, и своју земљу и државу називала Ромејско царство (Романија), а Византинци су себе називали Ромејима (Римљанима).

Када су Турци Селџуци крајем 11. и 12. века освојили главни део византијске Мале Азије — данашње Турске, били су прозвани као „Рум-Селџук“, римским Селџуцима. Српски цар, Стефан Душан, био је цар и самодржац Срба и Романије, не цар Срба и Грка, како се то данас често описује. Владар Грцима, Душан је био као честник грчких страна, грчких земаља, краљ Грка итд. све док се није прогласио царем Србије и Романије 1346. године. А и сами османски султани на почетку њихове владе знали су се представљати као исламски господари Рума, тј. Рима.

Историја

Palaeologoi eagle
Грб Палеолога

Падом Рима (476) престала је да постоји западна половина Римског царства, док је источна половина наставила да траје као Византијско царство, с Константинопољем као главним градом. Источна царевина се од западне разликовала по многим својствима: као наследник цивилизације хеленистичке ере, било је развијеније и урбанизованије.

Његов највећи цар, Јустинијан I, поново је освојио неке делове западне Европе, саградио Свету Софију, и дао основну кодификацију римског права. После његове смрти царство је ослабило.

Дуготрајна расправа око иконоборства унутар источне цркве припремила је терен за раскид са римском црквом 1054.

Током овог сукоба, Арапи и Турци Селџуци учврстили су власт на том подручју. Крајем 11. века, Алексије I Комнин потражио је помоћ од Венеције и папе; ови савезници претворили су потоње крсташке ратове у пљачкашке походе. У 4. крсташком рату Венецијанци су освојили Константинопољ и устоличили низ латинских царева (Пад Цариграда (1204)). Када су га византијски прогнаници повратили 1261, царство је било једва нешто веће од града-државе.

У 14. веку почели су да надиру османски Турци; дуготрајна опсада Константинопоља завршила се 1453, када је последњи цар Константин Драгаш погинуо на градским зидинама, област потпала под османску власт. (Видети: Пад Цариграда (1453))

Култура

Византијска култура није била ограничена само на подручју ликовне уметности. Већ смо приметили да је цар Јустинијан учинио значајан допринос што се тиче правних наука. Његовом кодификацијом римских права настао је Corpus Iuris Civilis, који ће бити темељ правног система многим потоњим Западним земљама.[1] Константинопољ је био такође важно место што се тиче књижевности, филозофије и теологије. Иако је Јустинијан затворио паганске академије, каснији византијски цареви подстицали су развој хуманистичких и теолошких наука.[2] Након владавине цара Ираклија (610—641), од латинске културе, која је продрла на Исток нарочито за време Јустинијана, преостало је тек право, односно правна наука, или остаци бирократског и војничког језика.[a] Немогуће је било исправити тај прелом до којег је дошло у 7. веку, и стога ће и Латини средњег века бити сматрани варварима.[3]

Под Македонском династијом, византијска култура је процветала, универзитет у Константинопољу обновио је филозофске и правне студије, а грчка литература је очувала античку традицију увевши притом нове елементе у виду популарне нарације. Делатношћу истакнутих људи попут патријарха Фотија из 9., Константина VII Порфирогенита из 10. и Михаила Псела из 11. века, створени су предуслови за ренесансу епохе Комнина и Анђела. Ентузијазам према античкој литератури је била карактеристична одлика овог времена. Хесиод, Хомер, Платон, историчари Тукидид и Полибије, оратори Исократ и Демостен, писци трагедијâ и комедијâ и остали еминентни представници различитих секција античке литературе били су изучавани и имитирани од стране писаца 12. и почетка 13. века. Ово имитирање углавном се огледа у језику, који је у претераној тенденцији ка чистоти атичког дијалекта постао извештачен, крупноречив, неретко тежак за читање и разумевање, сасим другачији од језика којим се онда говорило.[4]

Премда су везе између Константинопоља и Запада током векова биле затегнуте, оне су ипак остале готово нетакнуте. Пре свега, многа дела на грчком језику су се преко арапских преписа појавила на Западу, након што су била изгубљена читав низ векова обележених продором варвара и губљењем тековинâ античке културе. Филозофске расправе Аристотела постала су доступна Западњацима у касном 12. и раном 13. веку и то на латинском или арапском преводу. До 15. столећа грчки је постао недалеко знан језик на Западу. Пре тога се зна да су Петрарка и Бокачо из 14. столећа имали потешкоћа при налажењу оних који би их евентуално подучили том језику. У 15. веку ситуација се мења. Фактор који је утицао на то да у ренесанси човек заволи класику јесте присуство учењака грчког говорног подручја који су се стицајем прилика нашли у Италији.[2]

Значај реинфузије грчке културе може се лако приметити тиме што би се бацио поглед на велике италијанске библиотеке из 15. века. Од близу четири хиљада књига у ватиканској библиотеци, према каталогу из 1484. године, хиљаду њих је било на грчком, од којих је већина из Константинопоља. Језгро велике библиотеке Св. Марка у Венецији чиниле су грчке књиге из колекције кардинала Висариона који их је откупио са Истока уочи Фирентинског сабора где су се ради договора у вези уније састали 1438. представници Грчке и Латинске цркве. Поред књига, Висарион је довео и истакнутог учењака — Гемиста Плетона, који је предавао платоничку филозофију одушевљеним Фирентинцима. Овај догађај надахнуо је Козима Медичија да субвенционише колекцију, превод и изучавање Платонове филозофије под руководством Марсилија Фичинија. И тако је Фичинијева Платоничка академија постала окупљалиште за изучавање филозофских идеја.[2]

Meister von Sopocani 001
Фреска у Сопоћанима у Србији главно дело касновизантијског сликарства

Пад Константинипоља под османску власт 1453. приморао је многе грчке учењаке да емигрирају на Запад, углавном у Италију. Њихово присуство појачало је интересовање у грчке науке. Убрзо су преузели катедре у многим школама водећих италијанских градова. Подучавали су језик, састављање текстова, писање коментара и неговали су интересовање не само у грчко-паганско учење, него и у литературу грчких Отаца. До краја 15. столећа, позната штампарија Алдина Мануција издала је читаву серију грчке класике да би изашла у сусрет великој потражњи за таквим радовима. Овај нови извор знања и учености раширио се брзо западном Европом, тако да су у 16. столећу грчке науке постале обавезан и саставни део свих хуманистичких и теолошких наука.[2]

Уметност

Византијска уметност, то су једноставно речено источњачка и грчко-римска традиција прожете хришћанском идејом, по којој је цар представник бога на земљи. Уметност треба да материјализује божје законе тј. да је један апсолутни поредак божјег порекла. Скулптура је као незнабожачка било слободна или у рељефу потпуно напуштена. Сведена је на ситну пластику у драгоценим металима и слоновачи. Ентеријери су декорисани фреском и мозаиком који је због своје трајности назван и „вечитим сликарством“. У њему је достигнуто савршенство ликовних и техничких вредности. У архитектури је употребљавана цигла као основни материјал, у конструкцији купола а за спољну декорацију комбинација камених плоча и цигле.

Друштво

Константинопољ

Byzantine Constantinople-en
Мапа Константинопоља, Византија
Car bed kap deu2
Теодосијеви бедеми у Константинопољу — Београдска капија (Друга војна капија)

Године 330. Византион је инаугурисан и назван Новим или Другим Римом, али је недуго затим преовладао назив Константинопољ (Константинов град). После поделе јединственог Римског царства 395. године, и нестанка Западноримског царства 476, једино царство је постојало на Истоку са седиштем у Константинопољу.

Најстарије име за овај град, оно које су му доделили грчки колонисти из Мегаре јесте Византион (грч. Βυζάντιον, Byzantion, лат. Byzantium).

Кад је Константин Велики град учинио источном престоницом царства, град се називао Други Рим (лат. Secunda Roma, грч. Δευτέρα Ρώμη). Од 5. века користи се и назив Нови Рим (лат. Nova Roma, грч. Νέα Ρώμη). Ускоро се чешће почео користити назив Константинопољ или Константинополис (грч. Κωνσταντινούπολις; Kōnstantinoupolis, лат. Constantinopolis), што значи „Константинов град“. Осим овог назива, у Византији се често град ословљавао као „Краљица градова“ (грч. Βασιλίς τῶν πόλεων), а у колоквијалном говору обично се користио само назив „Град“ (стгрч. ἡ Πόλις, hē Polis, грч. η Πόλη, i Poli).

У источним и јужним словенским језицима, па тако и у српском пре се користио и још се користи назив Цариград (стсл. Цѣсарьградъ, Царьградъ, рус. Царьград, буг. Цариград, укр. Царгород, западнојужнословенски језици: Цариград, тј. Carigrad. Овај је назив спој словенских речи „цар“ и „град“, који вероватно долази од грчког израза Βασιλέως Πόλις, Basileus Polis, што значи „град цара“ (или краља). Такође, ово име је прешло и у румунски језик у облику Ţarigrad.

Назив Истанбул се први пут помиње у 10. веку у јерменским и арапским па онда турским изворима. Након стварања Турске Републике 1923. године, овај је назив проглашен јединим службеним називом града, те су турске власти од странаца захтева коришћење овог назива уместо нетурских назива као Константинопољ или Цариград. Ипак многи народи и језици и данас користе ранији назив града: Константинопољ и Цариград.

Повољан положај града између Европе и Азије био је веома важан за развој трговине и културе. Због важног стратешког положаја, Цариград је контролисао путеве између Азије и Европе, као и пролаз из Средоземног мора у Црно море.

Константинопољ је био развијен, богат град, грандиозна престоница са великом хиљадугодишњом традицијом. Придавала се велика пажња култури и образовању у Византији, самим тим и Константинопољу као престоници Царевине.

Константинопољ је остао престоница Источног римског царства или Византијског царства, све до његовог пада 1453. године.

У Константинопољу (данашњем Истанбулу) се налазило и налази доста цркава, од којих је најпознатија и највећа Црква Аја Софија која представља ремек дело Византијске архитектуре. Град је и данас седиште Васељенске патријаршије, која је духовни центар Православне Цркве.

Становништво

Сиромаси

Почев од Хомеровог доба постоје две речи који означавају две врсте сиромаштва. Под речју пенис (грч. πένης) подразумева се извесна активност одређене особе, која, међутим, није довољна да би обезбедила њен сигуран опстанак; за разлику од речи птохос (грч. πτωχος), под којом се мисли на пасивно сиромаштво. Поред тога, постојале су и помоћне речи, као што је нпр. деоменос (грч. δεόμενος, тј. „сиромах“), које су се користиле при описивању сиромаштва као стању оскудице, довољно велике да од 3. века буде сматрана званичном дискриминацијом у слободном друштву. Из једног текста који је пренет у Дигестама из 533. године, сазнајемо да се сиромашним сматрао онај ко није располагао сумом од педесет златника (грч. aurei). За оно време то је била скромна сума, али не и занемарљива.[5]

Сељаци

Као и све средњовековне земље, и Византија је била претежно рурална. Још је цар Лав IV (886—912) у свом војничком приручнику Тактика истакао важност сељака (грч. γεωργική, георгики) који су хранили и давали војнике. Попут њега, и цар Роман I Лакапин (920—944) у једном свом едикту из 934. сматрао је сељаке главнином пореских обвезника који су издржавали државу и њену војну машинерију. За сељака се обично користила реч георгос, што у преводу значи земљорадник, мада је постојало и других термина. Називани су још и икодеспоте (грч. οήκοδεσπόται, тј. „домаћини“) и хорите (грч. χωρείται, тј. „сељани“). У старијим документима становници села углавном се помињу као парици (грч. πάροικοι), а ова реч развила је своје значење од „насељеника“ до зависног „сељака“.[6]

Војници

У Византији је рат увек био саставни део животне стварности, а војник део свакодневице. Током хиљадугодишње историје Византијског царства скоро да није било године која би прошла без иједног ратног похода. Због тога, војник је био једна од најзначајнијих појава у држави, што, међутим, није карактеристично само за Византију.[7]

Професори

Византијски предавачи, било да је реч о учитељима основног образовања или професорима граматике, реторике или филозофије, били су наследници једне врло старе традиције која вуче корене још из 5. в. п. н. е. Тек у хеленистичко доба образовни систем је уобличен у форму која се, уз неизбежне промене, задржала кроз читав римски и византијски период грчке историје, све док Цариград 1453. није потпао под османлијску власт. Образовање је било тростепено.[8]

Државни чиновници

Епископи и Светитељи

Заштитник цариградске патријаршије (Новог Рима) је свети Андреј.

Напомене

  1. ^ Што се тиче аутентичног карактера византијске културе, заправо, њега чине λόγοι έλληνικοί („грчка наука“, дословно преведено), касноантички пагански и хришћански хеленизам.[3]

Референце

  1. ^ Greer & Lewis, ', pp. 201–3
  2. 2,0 2,1 2,2 2,3 Cunningham & Reich, ', pp. 168–9
  3. 3,0 3,1 види Гуљелмо Кавало, Увод, у: Византинци, Београд 2006. pp. 9–10
  4. ^ Vasilyev, ', pp. 487–8
  5. ^ Кавало, ', pp. 25–6
  6. ^ Кавало, ', 58
  7. ^ Кавало, ', 96
  8. ^ Кавало, ', 122

Литература

Спољашње везе

Андроник III Палеолог

Андроник III Палеолог (грч. Ανδρόνικος Γ' Παλαιολόγος, родио се 25.03. 1297. године у Цариграду, умро 15.06. 1341. године у Цариграду) је био византијски цар (1328—1341) из породице Палеолога, претендент на престо од 1321. године, син Михајла (IX) и јерменске принцезе Марије (Ксеније). Започео је своју владавину победом у грађанском рату против свог деде Андроника II (1282—1328), да би после његове смрти Византија поново ушла у грађански рат двојице Јована око регенства над његовим малолетним сином Јованом (V) (1341—1376, 1379 — 1390, 1390—1391). Током његове владавине, Византија је потпуно потиснута у Малој Азији од Османлија и Срба у Македонији, поготово после победе код Велбужда и доласка Душана Силног (краљ 1331 — 1346, цар 1346—1355) на власт. Међутим он је успео да искористи унутрашње трзавице у Бугарској после катастрофе код Велбужда и простору данашње Грчке и обезбеди Византији контролу над Тракијом, Епиром и Тесалијом. Најмаркантнија личност његове владавине био је његов најбољи пријатељ и de facto савладар Јован (VI) Кантакузин (претендент 1341—1347, цар 1347—1354), а његову владавину карактеришу и реформе византијске морнарице и правосуђа увођењем институције генералних судија Ромеја. Био је ожењен Ирином (Аделаидом) од Брауншвајга и Аном од Савоје са којима је имао неколико деце, од којих је најбитнији његов син и наследник Јован V.

Варјашка гарда

Варјашка гарда (грч. Τάγμα των Βαράγγων, Βάραγγοι) био је назив под којим су били познати нордијски и англосаксонски најамници, који су служили у Византијској војсци од 10. до 14. вијека. Фраза се први пут користи у хроници Јована Скилица, Мадридска Скилица, из 1034. године. Варјази су у Византијско царство стигли преко Кијевске Русије. Године 988. цар Василије II од рускога кнеза Владимир I добио је одред од 6.000 људи за борбу са узурпатором Вардом Фоком и организовао их је у тагму. У наредна два вијека Варјази су учествовали у ратовима које је водило Царство и служили су као дворска стража. Мјесто на коме су били смјештени прво је био Велики дворац, а од почетка ере Комнина били су у комплексима Мангана и Влахерна. Варјашка гарда била је селективна јединица, чувена по вијерности господару, физичкој спремности, оружју, одјећи и дисциплини. Њиховим официрима додјељиване су дворске титуле — нпр. Харалд III имао је титулу спафарокандидата. На челу гарде обично се налазио Грк са титулом аколуфа.

Византијско-арапски ратови

Византијско-арапски ратови вођени су између Византије и низа муслиманских арапских држава. Са прекидима су трајали од 629. до 1180. године. Отпочели су за време муслиманских освајања, када су рашидунски и омајадски калифи освојили дотадашње византијске поседе на Блиском истоку и у Северној Африци (седми век). Фаза сталних византијских пораза завршена је 718. године након неуспешне аварске опсаде Цариграда. Потом су муслимани поражени и од Франачког царства у бици код Поатјеа. У 9. и 10. веку Византија губи територије у Јужној Италији и Сицилији у сукобу са Абасидским калифатом. За време владавине Македонске династије, Византија ће постепено потискивати Арапе на исток и враћати територије у Малој Азији. Овај процес је окончан у 11. веку најездом Турака Селџука која је натерала Византију да тражи помоћ од папе Урбана и западних земаља. То ће довести до почетка ере крсташких ратова у коме Византија не игра битнију улогу.

Византијско-арапски сукоби:

1) Освајање Сирије и Египта:

629. година – Битка код Му҆’таха

630. година – Битка код Табука

634. година – Битка код Датина

634. година – Битка код Фираза

634. година – Битка код Босре

634. година – Опсада Дамаска

636. година – Битка на Јармуку

637. година – Опсада Јерусалима

637. година – Опсада Алепа

637. година – Битка на железном мосту

640. година – Битка код Хелиополиса

641. година – Опсада Александрије

642. година – Пад Александрије2) Муслиманско освајање Магреба

Битка код Суфетула

Битка код Вескера

Битка код Картагине3) Инвазија на Анатолију и напад на Цариград

Битка код Караманмараша

Прва арапска опсада Цариграда

Битка код Севастополиса

Опсада Тијане

Друга арапска опсада Цариграда

Опсада Никеје

Битка код Акроинона4) Гранични сукоби

Опсада Камаче

Битка код Копиднадоса

Битка код Красоса

Битка код Анзена

Пљачка Амориона

Битка код Мауропотама

Битка код Лалакаона5) Сицилија и Јужна Италија

Опсада Сиракузе (827—828)

Опсада Сиракузе (877—878)

Ратови Ђорђа Манијака6) Поморске битке

Битка јарбола

Битка код Тасоса

Пљачка Дамијете

Пљачка Солуна (904)7) Византијска реконкиста

Битка код Мараша

Битка код Рабана

Битка код Андрасоса

Битка на Оронту

Битка код Азаза (1030)8) Остали сукоби

Устанак у Тиру

Готи

Готи (гот. 𐌲𐌿𐍄𐌰𐌽𐍃) су били источногерманско племе пореклом из Скандинавије (Готланд, тј. Јеталанд), које је у 3. и 4. веку упало у Римско царство и касније прихватило аријанство. У 5. и 6. веку су се поделили на Визиготе и Остроготе и успоставили две јаке и моћне државе на територији Римског царства — Визиготи на Иберијском, а Остроготи на Апенинском полуострву.

Ираклије

Ираклије I (грч. Ηράκλειος; 575—641) је био византијски цар, који је владао од 610. до 641. године. Сматра се једним од најзначајнијих владара рановизантијске епохе.

Године 610. ослабљено Византијско царство је преузео цар Ираклије, који је чим је дошао на власт, збацивши с пријестола свог претходника Фоку, предузео свеобухватне реформе војске и државне управе. Прво је плаћањем годишњег данка Аварима на сјеверу склопио примирје како би се могао мирно посветити ратовању с Персијом на истоку. Потом је у Малој Азији увео посебне области — теме, у којима је војна и цивилна власт била у рукама војних заповједника. У темама је земља давана војницима на трајно коришћење у замјену за војну службу и плаћање пореза. Тиме је Византија смањила трошкове за плаћеничку војску, која се у ранијем раздобљу показала непоузданом. Истовремено су основане слободне сеоске општине које су као заједница плаћале порез и имале заједничко власништво над земљом.

У вријеме Ираклија Хрвати и Срби су се населили на Балкану. Побједивши Аваре, Ираклије им је дозволи да населе некадашњу римску провинцију Далмацију.

Исак II Анђел

Исак II Анђел (грч. Ισαάκιος Β’ Άγγελος), рођен септембра 1156, умро јануара 1204, био је византијски цар од 1185. до 1195. и поново од 1203. до 1204. Његов отац је син Теодоре Комнине, најмлађе ћерке цара Алексија I Комнина. У време његове прве владавине власти Византија је изгубила контролу над северним Балканом усред осамостаљења Другог бугарског царства и Немањине Рашке, а другу владу почео је и завршио захваљујући подршци крсташа и Млечана.

Италија

Италија (итал. Italia), званично Италијанска Република (итал. Repubblica Italiana), држава је на југу Европе. Италија обухвата Апенинско полуострво и три велика острва на Средоземном мору: Сицилију, Сардинију и Елбу. Једину копнену границу има на северу, на Алпима, где се граничи са Француском, Швајцарском, Аустријом и Словенијом. Независне државе Сан Марино и Ватикан налазе се унутар територије Италије.

Италија је место настанка Римског царства, једног од највећих царстава старог века. Варварске инвазије уништиле су Западно римско царство и омогућиле стварање германских држава на тлу Италије. Византија и Франачка су у раном средњем веку поседовале значајне делове Италије. Каснија подела Италије на мале државе омогућиле су Светом римском царству, Француској и Аустрији да доминирају италијанском политиком. Италија је уједињена у другој половини 19. века. Од уједињења па до краја Другог светског рата, Краљевина Италија је створила колонијално царство у Средоземном мору и источној Африци. Од 1946. Италија је република.

Веома је позната по кулинарским способностима, моди, дизајну, одећи, архитектури, уметности, музици и осталим знаменитостима које у великом броју посећују туристи. Италија је један од оснивача НАТО-а, групе Г8 и Европске економске заједнице, данашње Европске уније.

Кнежевина Антиохија

Кнежевина Антиохија је била крсташка држава која је постојала на простору данашње северне Сирије и јужне Турске.

Основана је за време Првог крсташког рата, након вишемесечне опсаде Антиохије. Први владар кнежевине био је Боемунд Тарентски који је одиграо кључну улогу у заузимању града склопивши договор са једним од стражара. Кнежевина Антиохија је у почетку свога постојања формално била вазално подређена Јерусалимској краљевини. Кнежевина је, поготово у првим деценијама, водила ратове са суседним државама, али и са Византијом чији су цареви успели да средином 12. века успели да кнежеве Антиохије учине византијским вазалима. Антиохија је била преслаба да учествује у Трећем крсташком рату, али се, уз подршку италијанских република, одупрла Саладину. Средином 13. века потпала је под врховну власт монголског кана Хулагуа, а 1268. године је престала да постоји када ју је освојио египатски владар Бајбарс.

Наис

Наис (лат. Naissus, грч. Ναϊσσός) је био антички град, ког су првог населили Дарданци у 3. веку п. н. е., а касније су га утврдили Римљани. У Наису су рођени будући римски цареви Константин Велики и Констанције III. Током 5. и 6. века наизменично су га освајали Хуни, Источни Готи, Гепиди, Византија и Авари. Словенска племена су га освојила око 612.-614. године. На месту античког Наиса данас се налази град Ниш.

Нићифор III Вотанијат

Нићифор III Вотанијат (грч. Νικηφόρος Γ΄ Βοτανειάτης) је био византијски цар (1078—1081) и војсковођа који је дошао на власт државним ударом у ком је свргнут Михајло VII (1071—1078). Током своје кратке владавине Нићифор III није успео да отклони ниједан од узрока који су довели до пада његовог претходника. Инфлација и финансијска криза су се настављале јер је на снази остао чиновнички систем из времена Дука, Селџуци су наставили са освајањем Мале Азије, јер Византија због унутрашњих сукоба није била у стању да пошаље војску против њих.

Олимпијан (византијски епископ)

Олимпијан је био епископ града Византа у периоду од 187. до 198. године.

Његова служба се одвијала у време сукоба у Римском царству између Септимија Севера, Дидија Јулијана и Песценија Нигера. 196. године, након три године опсаде остатака трупа Песцинија Нигера у Византији, град су заузеле трупе Септимија Севера. Септимије Север је наредио уништење свих градских утврђења и укидање свих политичких и трговаčких привилегија града, укључујући и право на метрополију, подредивши је Хераклеји Трачанској. Византија је остала епархија у саставу Хераклеје Тракијске више од једног века.

Печенези

Печенези су били полуномадски народ Централне Азије, који је говорио језиком из групе туркијских језика. Асимилирани су током средњег века.

Римско царство

Римско царство (лат. Imperium Romanum) је уобичајени назив за римску државу после реформи које је спровео Октавијан Август у последње три деценије првог века п. н. е.. Предавгустовска држава се обично назива Римска република. Иако данас поставгустовску римску државу називамо Римско царство, република никада није формално укинута и републиканске установе, попут сената, наставиле су да функционишу све до средњег века.

Римско царство је управљало свим хеленистичким државама на Средоземљу, деловима блиског истока, северном обалом Африке као и келтским подручјима северне Европе, целим Балканским полуострвом и деловима централне Европе.

Последњи западноримски цар збачен је 476. године, међутим, царство се одржало на истоку, са седиштем у Константинопољу. Источно царство касније ће постати познато као Византија.

Источно римско царство (Византија) наставило је да постоји, упркос честим кризама и нападима на западу и истоку, све до 1453. године, кад су Османлије освојиле Константинопољ.

Касније државе на западу као што су (Франачко краљевство и Свето римско царство) и на истоку (руски цареви) користили су римско државнички назив све до модерног доба.

Значајно наслеђе Римског царства оставило је дубок траг у праву, архитектури, политичком животу и институцијама, као и многим другим пољима живота. Римско право остало је основа правног система велике већине Европских држава.

Ромул Августул

Ромул Августул (око 463 — после 476) је био последњи западно-римски цар, син Орестов. Владао је између 28. августа 475. године и 4. септембра 476. године. Ромул Августул је углавном познат под ниподаштавјућим надимком Ромул Августул, иако је његово званично име било Ромул Август.

Ромул је био син Ореста, римског грађанина из Паноније, који је вероватно германског порекла. Назван је Ромул по своме деди по мајци, племићу из Норика. Орест је постао magister militum под царем Јулијем Непотом 475. године. Убрзо пошто је дошао на ту позицију, Орест је подигао устанак и освојио је Равену, престоницу Западног римског царства од 402. године. Јулије Непот је побегао у Далмацију. Орест није постао цар и поставио је на престо свог сина, који је тада био дете. Византија је тада третирала Западно римско царство као клијентску државу — тако су цареви Антемије и Јулије Непот постављени на престо од стране Лава I, византијског цара. Византија је гледала на Ореста као на узурпатора, па ни Ромула Августула никада није признала за цара.

Ромул је био само фигура, а стварну власт је имао његов отац. Неколико месеци пошто је дошао на власт, Орест је одбио да Херулима и неким другим плаћеницима додели земљу који су они тражили. То је изазвало побуну на чијем челу је био Одоакар. Орест је ухапшен близу Пјаченце 28. августа 476. године и одмах погубљен. Одоакар се затим упутио ка Равени, освојивши град и заробивши Ромула Августула. Млади цар је био приморан да абдицира, што се сматра легалним крајем Западног римског царства, будући да је Одоакар одбио да именује новог римског цара. Одоакар је постао стварни владар Италије.

Судбина Ромула после абдикације није позната. По једној верзији, Одоакар му је поштедео живот и чак му дао неки новац и послао га да живи код његових рођака у Кампанији. Изгледа да је 507. и 511. године Теодорик Велики потврдио годишње давање за Ромула и за његову мајку, мада није лако идентификовати овог Ромула са последњим римским царем.

После абдикације Ромула Августула, Сенат, Одоакар и Јулије Непот послали су делегацију код византијског цара Зенона. Одоакар је тражио да буде потврђен за вицекраља Италије. Сенат је тражио да Византија постави новог цара Западног римског царства, а Јулије Непот је тражио да поново добије круну. Зенон је одбио захтев сената, а захтев Одоакра је прихваћен да буде намесник под формалном владавином легитимног цара Јулија Непота. Новци са ликом Јулија Непота су били ковани у Италији тако све до 480. године. Но, то је била само формална страна. Јулије Непот никада није имао никакву стварну власт. После Непотове смрти, Одоакар је освојио Далмацију.

Сингидунум

Сингидунум (лат. Singidunum) је био антички римски град, ког су првог населили Скордисци у 3. веку п. н. е., а касније су га утврдили Римљани. У Сингидунуму је рођен будући римски цар Јовијан. Током 5. и 6. века наизменично су га освајали Хуни, Сармати, Источни Готи, Гепиди, Византија и Авари. Византија је повратила град 566. Словенска племена су га освојила око 630. године, а 876. град се први пут помиње под именом Београд. На месту старог Сингидунума данас се налази главни град Србије Београд, који је један од најстаријих градова у Европи.

Град се обнављао из пепела (према легенди и потврђеној историји) 38 пута.

Списак византијских царева

Ово је списак царева Источног римског царства које се у модерној историографији назива Византијско царство или једноставно Византија. Ова листа не укључује бројне савладаре који никада нису постали самостални владари или пак нису стекли положај старијих владара унутар царског колегијума.

Сви цареви пре Ираклија (610—641) званично су носили титулу августа, мада су и друге титуле попут титуле господара (лат. dominus) повремено коришћене. У званичним документима царевом имену је претходио назив император цезар Флавије (лат. Imperator Caesar Flavius), a након имена ишла би и титула августа (лат. Augustus). Од Ираклија званична титула постаје василевс (грч. Βασιλεύς), што је у античка времена била генерална ознака за владара или краља (нпр. краља Персијанаца). Василевс је тако постао термин који је означавао римског (византијског) цара, док су владари других народа тј „краљеви“ означавани титулом регас (грч. Ρήγας од латинског rex) или једноставно архонт (грч. Άρχων) тј „владар“ (нпр. српски владари преднемањићког периода). Византијски цареви су неретко својој владарској титули додавали и друге почасне називе који је требало да подвуку њихову јединствену улогу првих међу земаљским владарима и јединим царевима хришћанског света. Такве су титуле самодржац тј аутократор (Αυτοκράτωρ) или владар васељене тј космократор (грч. Κοσμοκράτωρ). Византија је модеран термин који је ушао у употребу током 16. века. Сами Византијци су се сматрали Римљанима (тј Ромејима) а њихов владар је од 812, када је Михаило I Рангабе признао царску титулу франачком цару Карлу Великом, под обавезно носио титулу римског цара (василевса Ромеја) како би се подвукао легитимитет византијског цара. Међутим, током 15. века цареви су се понекад називали и „хеленским царевима“.

Тема (Византија)

Тема (грчки: θέμα [théma]) је назив за административну јединицу Византијског царства. Тематски систем успоставио је цар Ираклије (610-641) након словенског насељавања на Балканско полуострво и муслиманске инвазије на Сирију и Египат. Стварањем тема напуштено је начело поделе цивилне и војне власти успостављено у Римском царству крајем 3. века.

Урош I Вукановић

Урош I (Рашка, 1084/1085 — Рашка, 1144/1145) био је рашки велики жупан из династије Вукановића и владао је од 1112. до око 1144/1145. године.

Рођен је вероватно око 1084/1085. године. Своју младост је провео у Цариграду као талац од вероватно десете године свог живота. У Цариграду се вероватно оженио Аном Диоген. Дошао је на власт преваром, збацио је Завиду уз помоћ Угарске. Он се држао споразума са Завидиним синовима који су гарантовале две велике силе - Угарска и Византија, тј. он је владао Рашком, док су Завидини синови владали очевим областима (Зетом) током његове владавине или после угарско-византијског мировног споразума 1129. године. Урош је био у почетку против Византије, јер је подржавао Бодиновог сина Ђорђа, који је код Уроша пронашао уточиште на седам година. Због тога је био кажњен од провизантијске струје и на кратко збачен са престола, али је уз помоћ Ђорђа опет дошао на власт 1126/1127. године.

Током прве владавине је претрпео велики пораз од Византије 1128. године. Своју кћер Јелену је удао за слепог Белу, а другу кћер Марију за Конрада од Знојма. Изгледа да је тада Рашка дошла у добре односе са Угарском. Иако је вероватно био византијски вазал, тежио је ка одвајањем, тражио је такву подршку на Западу. Брак његове кћери Марије није испунио очекивања и зато ова династија неће имати битну улогу у балканској политици, али је зато показао да уме политички да делује према мерилима свога времена, изгледа да је увео Рашку у међународну политику. Вероватно је умро око 1144/1145. године и наследио га је његов најстарији син Урош II Примислав.

Хиподром у Цариграду

Хиподром у Цариграду или Мејдан Султан Ахмета је представљао једно од најзначајнијих места престонице Византије. Настао је крајем III века за владавине Септимија Севера (193—211) по узору на Circus Maximus у Риму, да би свој коначан облик добио под Константином Великим (306—337) 330. године. Неколико пута је поправљан и реновиран, а након пожара и пљачке који су пратили крсташко заузеће града 1204. године, је препуштен пропадању. Налазио се у непосредној близини цркве Божанске Мудрости и Царског дворца. Данас његови остаци сачињавају централни градски трг старог дела града.

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.