Видовдански устав

Видовдански устав, односно Устав Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца је био први устав новостворене Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца.[1] Донет је од стране Уставотворне скупштине, а проглашен је на Видовдан, 28. јуна 1921. године, те је по томе у јавности прозван Видовданским уставом. Остао је на снази до 6. јануара 1929. године.[2]

Vidovdanski ustav
Прва страна устава

Усвајање

Процес усвајања Видовданског устава показаће велике политичке сукобе у новој држави. Иако су постојали ранији планови о доношењу устава (види Упутства (напутци), Крфска декларација, Женевски споразум), Устав је на крају донет тесном већином и прегласавањем на националној основи. За устав је гласало 223 посланика Уставотворне скупштине (Народна радикална странка, Демократска странка, Вошњакови земљорадници, Југословенска муслиманска организација и Национална турска странка). Против је било 35 посланика (социјалисти, републиканци и Српска земљорадничка странка) а апстинирао је чак 161 посланик - Хрватска републиканска сељачка странка (бојкотовала од почетка рад скупштине), Комунистичка партија Југославије, Народни клуб и Југословенски клуб. Уз то, није било представника тзв. треће зоне, која је била под италијанском окупацијом. У име краља сагласност је дао престолонаследник-регент Александар, што овај устав сврстава у категорију устава-пактова.

Одредбе

Краљевина СХС је одређена као уставна, парламентарна и наследна монархија, чији је језик српско-хрватско-словеначки (очигледна политичка формулација). Успостављено је унитарно уређење (теорија о троплеменом народу). Прокламована начела поделе власти била су деформисана каснијим одредбама, али је у принципу постојао парламентаризам.

Законодавну власт делили су краљ и Народна скупштина. Краљ је имао широк круг овлашћења - законодавна иницијатива, санкција, промулгација закона као и иницијатива и сагласност за промену устава. Имао је и право проглашења рата и закључења мира. Поседовао је и широка овлашћења у погледу постављања судија и распуштања скупштине. Уз то имао је класична овлашћења шефа државе.

Народна скупштина је била једнодомно представничко тело. Грађани су по Видовданском уставу имали политичка права - бирачко право, право на удруживање, збор и договарање. Бирачко право било је било ограничено релативно високим старосним цензусом, а нису га имале ни жене. За жене је устав предвиђао доношење закона који би решио питање њиховог бирачког права, али он није донет у току читавог живота краљевине. Сваки члан скупштине имао је право законодавне иницијативе, посланичког питања, интерпелације. У случају промене устава скупштина се распуштала и бирала нова, што је имало значење скривеног уставотворног референдума.

Министарски савет је био одговоран и краљу и Народној скупштини (орлеански парламентаризам) а министри нису морали бити из редова посланика. Постојала је и кривична и грађанска одговорност министара, уз специјалан Државни суд. Министарски савет имао је право законодавне иницијативе, издавање уредаба за примену закона и оних са законском снагом у посебним случајевима.

Судови су били независни и организовали су се као првостепени, апелациони и Касациони суд (са седиштем у Загребу). Били су предвиђени и посебни управни судови (Државни савет и Главна контрола).

Био је прописан и велики број социјално-економских права, као и посебан Привредни савет.

Јединице територијално-административне поделе су биле области, окрузи, срезови и општине.

Уставна пракса

У пракси устав није функционисао како је замишљено. Неке одредбе, пре свега у судству нису поштоване и судство је остало разједињено. Парламент је био изложен опструкцијама, а краљ склон раду на своју руку. Испуњавање права грађана није било на високом нивоу у пракси. Читав устав делио је судбину политички и национално растрзане земље. Историја Видовданског устава показала је да није могуће одржати једно уставно стање које је створено без учешћа Хрвата.[3]

Види још

Референце

  1. ^ Уставотворна скупштина 1921.
  2. ^ Димић 2001.
  3. ^ Ljubodrag Dimić, Srpski kulturni klub i preuređenje jugoslovenske države Архивирано на сајту Wayback Machine (август 30, 2014) (на језику: енглески), Приступљено 25. 4. 2013.

Литература

Спољашње везе

1921

1921. је била проста година.

1929

1929. је била проста година.

28. јун

28. јун (28.6.) је 179. дан године по грегоријанском календару (180. у преступној години). До краја године има још 186 дана.

29. јун

29. јун (29.6.) је 180. дан године по грегоријанском календару (181. у преступној години). До краја године има још 185 дана.

6. јануар

6. јануар је шести дан у години у Грегоријанском календару. 359 дана (360 у преступним годинама) остаје у години после овог дана.

Југословенска републиканска странка

Југословенска републиканска странка је била политичка партија у Краљевини Југославији. Основана је као Републиканска демократска странка 21. јануара 1920. На конгресу 27. јануара 1921. РДС је променила име у Југословенска републиканска странка, која је у програм унела залагање за федеративно уређење тадашње Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца (СХС). Шеф странке је био Љубомир Стојановић. На изборима за уставотворну скупштину (која је донела Видовдански устав), ЈДС је добила три посланика. Залагала се за републиканско уређење, опште и једнако право гласа, тајно и непосредно гласање, независност судова, укидање привилегија и монопола, равноправност мушкараца и жена, ограничено радно време, заштиту деце и жена на раду.

Јун

Јун или јуни је шести месец у години и има 30 дана.

Почетак месеца по јулијанском календару почиње 14. дана грегоријанског календара. По црквеном рачунању циклуса времена је девети месец.

Александар I Карађорђевић

Александар I Карађорђевић (Цетиње, 4/16. децембар 1888 — Марсељ, 9. октобар 1934) је био регент престолонаследник Краљевине Србије (1914—1918), регент престолонаследник Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца (1918—1921), краљ Срба, Хрвата и Словенаца (1921—1929) и краљ Југославије (1929—1934). Убијен је 9. октобра 1934. у Марсељском атентату.

Био је други син Петра I Карађорђевића и кнегиње Зорке (кћерке црногорског краља Николе Петровића).

Александар је своју младост провео ван Србије, којом је тада владала ривалска династија Обреновић. Школовао се у Женеви и Санкт Петербургу, а у Србију је дошао када је његов отац изабран за краља Србије после Мајског преврата 1903. Након што се његов старији брат Ђорђе Карађорђевић одрекао престола 1909, Александар је постао престолонаследник. Постао је регент свом оцу 24. јуна 1914. и као такав био је врховни заповедник српске војске у Првом светском рату.

После победе у Првом светском рату, Александар је постао регент нове Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, а краљ 1921. после очеве смрти. Владао је аутократски земљом у којој су били изражени социјални и национални контрасти. После убистава у Народној скупштини, завео је Шестојануарску диктатуру 1929, а 1931. године је донео Октроисани устав. Група завереника из редова усташа и бугарског ВМРО-а га је убила у Марсељу, 1934. године. Наследио га је најстарији син Петар, али је због његове малолетности земљом до 1941. владало намесништво на чијем је челу био Александров рођак кнез Павле.

Демократска странка (Југославија)

Демократска странка (званично Југословенска демократска странка, позната и као Демократска заједница) је била центристичка грађанска политичка странка либерално демократске и социјалне оријентације у Југославији, једна од најјачих. Постојала је од 1919. до своје забране увођењем диктатуре 1929. године, па потајно обновљена у илегали од 1931. и враћа се у парламентаризам 1935. године. Своје политичко дејство привремено прекида 1941. године доласком Другог свјетског рата, а обнавља га његовим крајем 1945. године, противећи се комунистичком једностраначју и ради на отпору до 1948. године када се практично фактички и гаси. Потом постоји у емиграцији од 1948. до 1990. године окупљајући махом емигрантске демократе у Демократској алтернативи и иницијативом из 1989. године, бива обновљена у СФР Југославији. Своје политичко ангажовање ДС наставља од увођења вишестраначја 1990. године до данашњег дана у Србији.

Закон о краљевској власти и врховној државној управи

Закон о краљевској власти и врховној државној управи је био први закон шестојануарске диктатуре (1929). Заменио је укинути Видовдански устав.

Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца је дефинисана као наследна монархија, а одредбе Видовданског устава о уставној и парламентарној монархији су заобиђене. Закон је стављен ван снаге Септембарским уставом (1931).

Министарски савет Краљевине Југославије

Министарски савет Краљевине Југославије је био централни управни орган у Краљевини Југославији.

За време шестојануарске диктатуре био је нарочити саветодавни колегијум (надлештво) без управне надлежности. Није доносио никакве управне акте и састајао се с времена на време за расправу општеполитичких питања. Његове функције је вршио сам председник Министарског савета.

Области Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца

Видовдански устав из 1921. је успоставио Краљевину СХС као унитарну државу, и, од 26. априла 1922. године, са 33 нове административне области је управљано из града око ког су основане. Нова подела није имала везе са претходном. Територија је била подељена на области.

Од 1929, након проглашења Краљевине Југославије, административно се дели на бановине.

Павле Радић

Павле (Павао) Радић (Требарјево Десно, 10. јануар 1880 — Београд 20. јун 1928), је био хрватски посланик у Народној скупштини Краљевине Југославије. Био је синовац Антуна и Стјепана Радића.

Школовао се у Загребу и Прагу. Након завршене трговачке школе службовао је две године као помоћни учитељ, а затим се бавио задругарством. Прихватио је политичке идеје својих стричева и придружио се њиховој странци, и постао члан њеног руководства.

Као кандидат Хрватске републиканске сељачке странке (ХРСС) први пут је изабран за посланика у Народној скупштини Краљевине СХС, 1923. године у бањолучком округу. Поново је биран за посланика 1925. и 1927. године. Замењивао је стрица Стјепана Радића у вођењу странком, за време његовог боравка у иностранству 1923—1924. године, а затим и док се налазио у затвору 1925. године. По упутству Стјепана Радића, прочитао је у Народној скупштини 27. марта 1925. године, изјаву којом странка прихвата Видовдански устав и монархију. Након договора ХСС-а и Народне радикалне странке, улази у Владу 1925—1926. године као Министар аграрне реформе. Након преласка ХСС у опозицију ради као директор Савеза хрватских сељачких задруга.

Убијен у атентату у Народној скупштини у Београду 20. јуна 1928. године, када је посланик Пуниша Рачић из пиштоља пуцао на посланике ХСС-а.

Српски национализам

Српски национализам је етнички национализам који тврди да су Срби нација и промовише културно јединство свих Срба. Првобитно је настао у контексту општег раста национализма на Балкану под османском влашћу, под утицајем српског лингвисте Вука Стефановића Караџића и српског државника Илије Гарашанина. Српски национализам био је важан фактор током балканских ратова који је допринијео поразу Османског царства, током и послије Првог свјетског рата који је допринијео слому Аустроугарске и поново током распада Југославије деведесетих година 20. вијека.Након 1878. године, српски националисти су спојили своје циљеве са циљевима југословенства, имитирајући водећу улогу Пијемонта у уједињењу Италије, тврдећи да Србија не тежи само уједињењу свих Срба у једну државу, него да Србија настоји бити јужнословенски Пијемонт који ће ујединити све Јужне Словене у једну државу познату као Југославија. Српски националисти су подржавали централизовану Југославију која је гарантовала јединство Срба, док су се противили покушајима децентрализације државе. Видовдански устав из 1921. године консолидовао је земљу као централизовану државу под српском династијом Карађорђевић. Хрватски националисти су се противили централизованој држави и захтјевали њену децентрализацију и стварање аутономне Хрватске унутар Југославије, коју је југословенска влада прихватила споразумом Цветковић—Мачек 1939. године. Српски националисти су се противили споразуму сматрајући да се њиме слаби српско јединство, истичући његов значај за Југославију слоганом „јако српство — јака Југославија”. Инвазија, окупација и разбијање Југославије у Другом свјетском рату довела је до окутних етничких сукоба, а српски национализам се нарочито истицао у четничком покрету.Децентрализација Југославије шездесетих година 20. вијека и сузбијање свих етничких националних осјећања довео је до зазора и оживљавања српског национализма осамдесетих година, који су осуђивали послијератно југословенство и децентрализацију Југославије. Усљед захтјева више југословенских република деведесетих година за отцјепљењем, одговор српских националиста био је да сви Срби у свим југословенским републикама имају право да се уједине у јединствену државу.

Устави Југославије

Списак устава Југославије:

Видовдански устав (1921)

Септембарски устав (1931)

Устав Федеративне Народне Републике Југославије (1946)

Уставни закон 1953.

Устав Југославије од 1963. године

Устав Југославије од 1974. године

Устав Савезне Републике Југославије (1992)

Устави Србије

Устав је највиши правни акт који уређује рад државних органа и права грађана. Полазећи од овог основног обележја устава можемо слободно рећи да је Србија добила први устав још у 13. веку — Законоправило Светог Саве из 1219. године, а затим у 14. веку Душанов законик из 1349. и 1354. године.

Хрватска сељачка странка

Хрватска сељачка странка је хрватска парламентарна политичка странка десног центра, конзервативно демохришћански усмерена. Придружена чланица је Европске народне партије.

Основана је у доба Аустроугарске 1904, под именом Хрватска пучка сељачка странка, које 1920. године мијења у Хрватска републиканска сељачка странка, док од 1925. дјелује под данашњим именом. Најистакнутији члан, а уједно и оснивач странке је био Стјепан Радић, којег је након атентата у Народној скупштини у Београду 1928. наследио Влатко Мачек. За вријеме једнопартијског система од 1945. до 1989, када је обновљена у СФРЈ, налазила се у емиграцији.

Хрватско-српска коалиција

Хрватско-српска коалиција је назив за коалицију хрватских и српских националистичких странака које су дјеловале на подручју тадашње Аустроугарске, а данашње Хрватске почетком 20. вијека. Њени лидери су били Хрват Франо Супило, а у касније вријеме Србин Светозар Прибићевић.

Склапању коалиције, којој су претходиле Ријечка и Задарска декларација у октобру 1905. године, повод је био народни покрет против омраженог бана Кароља Куен-Хедерварија 1903. године, коме су се уз хрватске прикључиле и српске сељачке масе. Схвативши да од хрватско-српских подјела највише профитирају мађарска влада, односно Беч, као и италијански иредентистички покрет у Далмацији, хрватски правашки политичари на челу с Франом Супилом су склопили споразум с Прибићевићевом Српском самосталном странком и формирали коалицију којој је, између осталог, програм био и стварање шире јужнословенске заједнице — било у облику југословенске државе, било у облику тријалистички уређене Хабсбуршке монархије.

Коалиција је формално створена у децембру 1905. а приступили су јој: Странка права, Хрватска напредна странка, Српска народна самостална странка, Српска народна радикална странка и Социјалдемократска странка Хрватске.

Социјалдемократи и радикали нису остали дио коалиције.

Стварање те коалиције је 1908. године од стране бечке владе схваћено као велика опасност, па је њено челништво суђено на Велеиздајничком процесу. Супило је након тог процеса маргинализован, а Прибићевић је преузео предводнишво и ублажио став према мађарској влади, с којом је 1913. године склопљен и формални споразум.

За вријеме Првог свјетског рата Хрватско-српска коалиција је била лојална према влади у Бечу и све до посљедњег тренутка се залагала за очување Аустроугарске. Након стварања Државе СХС, а потом Краљевине СХС, већина њених представника се прикључила влади у Београду и залагала за централистичко уређење државе и Видовдански устав.

Године 1919. Хрватско-српска коалиција под вођством Светозара Прибићевића се сједињује са три србијанске партије: Самосталном радикалном странком и двије мање, Српском напредном странком и Либералном странком, као и са словенским либералима, а новоствореној заједници приступају разноразни либерал-демократски политичари и групације из Босне и Херцеговине, Македоније и Црне Горе. Симболички је оснивачка скупштина одржана у Сарајеву. Основана је Демократска странка под вођством Љубомира Давидовића, која постаје сходно својем широком чланству, најјача политичка снага у новоствореној Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца.

Четрнаеста влада Николе Пашића

Четрнаеста влада Николе Пашића је била влада Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца која је владала од 26. март 1921. до 24. децембра 1921. године.

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.