Ветерница

Ветерница је река у јужној Србији, лева притока Јужне Мораве и река на којој лежи град Лесковац.

Река Ветерница је дуга 75 km, док је површина слива реке 515 km². Ветерница има веома колебљив водостај, па са пролећа веома набуја, а лети скоро пресуши.

Ветерница
Veternica
Ветерница
Опште информације
Дужина75 km
Басен515 km2
СливЦрноморски
Пловностне
Водоток
УшћеЈужна Морава
Географске карактеристике
Држава/е Србија
ОбластЈужна Србија
НасељаЛесковац
ПритокеВучјанка

Географски положај и границе слива

Река Ветерница и њен слив налазе се у југоисточном делу Србије.

Слив неке реке подразумева површину копна, ограничену вододелницом, са које падавине отичу речним системом у океан, море, језеро или у неку другу реку док се под развођем подразумева узвишење које дели падавинске воде и усмерава их да се сливају у две суседне реке, у два језера, мора и океана.[1]

Развође Ветернице према граничним речним сливовима највише је у западном, југозападном и јужном планинском делу. Према Лесковачкој котлини развође је широко отворено.

Развође према сливу Јабланице полази од врха Копљака (1126 m), који се налази на тромеђи сливова Јабланице, Ветернице и Криве реке, затим се спушта преко села Оруглице, Белог камена (524 m), до села Славујци (363 m) у близини Лебана. Овде је развође изграђено од кристаластих шкриљаца. Од овог села развође иде ка северистоку до села Власе и наставља се у хидролошки неодређено развође на дужини од 21 кm, до ушћа у Јужну Мораву. Дужина ове вододелнице износи 50 кm.

Развође између сливова Ветернице и Криве реке односно слива Јужне Мораве (Крива река припада сливу Јужне Мораве) почиње од Веља главе (1181 m). Од Веља главе оно се спушта ка југоистоку, а потом пење до врха Свети Илија (1295 m). Са овог врха развође се спушта до села Дреновац од кога се поново пење на Кукавицу (1442 m) а потом постепено поново спушта у Лесковачку котлину. Овим је вододелница ка околним рекама заокружена. Укупна дужина вододелнице слива Ветернице ка осталим сливовима износи 130 кm.[2]

Геолошки састав слива

Долина Ветернице припада језгру Српско-македонске масе, односно дислокационом појасу Ветернице. Неогени седименти долине јављају се у виду две серије. Прва, глиновито-песковита серија заступљена је на дну лесковачког виса са Хисаром и дну падине Пусторударске чуке док друга, шљунковито-песковита серија изграђује њихове више делове као и терене око Мирошевца. Особеност овог простора је већа количина шљункова хетерогеног састава код села Рудара са незнатним садржајем глине и пескова сиве боје. Млађе, квартарне творевине највећим делом акумулиране су радом Јабланице и Ветернице. Уз токове ових река заступљена је већа маса алувијалних творевина и она се јавља у три фације: речна корита, поводње и мртваје. Гребене, настале усецањем Јабланице и Ветернице кроз централну језерку површ, на падинама карактеришу делувијалне наслаге готово прашинског састава.[3]

Рељеф слива

Рељеф слива одликује се великом дисекцијом која је узрок брзом отицању воде која се готово одједном и у великим количинама слива у водене токове.

У рељефу слива Ветернице могу се издвојити два различита дела: први је Лесковачка котлина а други је брдско-планински предео на југозападу. Границу између ова два дела представља изохијета од 700 mm. Подручје слива припада Средишњој зони громадних планина и котлина насталој у олигомиоцену раседањем старе Родопске масе. Тада су настале и обе котлине у сливу, Лесковачка котлина и Пољаничка котлина. Ове две котлине биле су испуњене водом и представљале су језера у току плиоцена. По повлачењу језера, реке су усецале широке речне долине у котлини и створиле Лесковачко поље.[4]

У сливу Ветернице постоје и облици палеовулканског рељефа представљени вулканским купама Облик (1086 m) и Грот (1310 m).

Ток

Извире у селу Дреновац у Пољаници а настаје од Језерског и Манастирског потока. Својим током дели Пољаницу на два дела правцем север - југ.

Први део тока је планински, са узаном долином стрмих страна. Од села Вина река тече широм и плодном долином. Ускоро по утоку долински део, река прима и своју највећу притоку, речицу Вучјанку.

Док јој корито кроз Лесковац није било регулисано, често га је плавила. Највећа поплава је била 1948. године када је 80% Лесковца било под водом дубоком 1,5 m.

Ветерница утиче у Јужну Мораву 10 km низводно (северно) од Лесковца, код села Богојевце.

Притоке

Највећа (десна) притока јој је Вучјанка, која је у планини Кукавици усекла 300 метара дубок кањон. Остале притоке су:

  • леве: Репушница, Рождачка река, Трстенска (Влашка) река, Железница, Сенска река, Оштроглавска река, Манастирска река, Мијовска река, Барска река и Сушица;
  • десне: Бељаница, Смиљевачка (Ушевачка) река, Градњанска река, Мијаковачка река (Беривојштица), Студенска река, Лалинска река и Чукљеничка река.

На Ветерници је и вештачко језеро Барје.

Археолошки локалитети у долини Ветернице

У долини ове реке откривена су 24 археолошка локалитета. То су: Састанци у Бобишту, Црква св. Илије, Хисар, Хисарски канал, Мала Дубочица, Околина Лесковца, Подрум, Подворце, Улица индустријска бр. 15, Улица Веселина Маслеше бр. 36 и Виноград Горге у Лесковцу, Долина у Шишинцу, Црква Св. Петке или Рударска црква у Рудару, Латинска црква у Великом Трњану, Црквиште у Радоњици, непознати локалитет у Стројковцу, непознати локалитет у Бунушком Чифлуку, Околина Мирошевца, Селиште-Салачина и Селиште I у Мирошевцу, Манастириште или Брзанско црквиште у Брзи, непознати положај у Барју и Десна обала Ветернице у Црцавцу.

У Лесковцу и његовој околини забележена је већа концентрација локалитета. Већина ових локалитета не могу ближе да се одреде изузев утврђења на Хисару и локалитета Мала Дубочица, који је на основу налаза две недовршене статуе протумачен као радионица. Са непознатих локација из околине Лесковца потиче велики број случајних налаза новца царева од Грацијана до Јустинијана I као и три имитације фолиса Константина II. Велика је вероватноћа да се ради о налазима са ширег простора Лесковачке котлине.

На простору ове географске микроцелине ретка су налазишта на вишим котама. Осим положаја у Барју и Црцавцу сви локалитети смештени су у зони до 300 m надморске висине.

Римска насеља могу се претпоставити у Бобишту, на локалитету Састанци, као и на положајима Селиште-Салачина и Селиште I у Мирошевцу.

Локалитети у сеоским црквама у Рудару и Великом Трњану, на десној обали Ветернице у Црцавцу, у атарима Бунушког Чифлука и Стројковца као и локалитет Манастириште или Брзанско црквиште у Брзи још увек нису прецизно одређени. У Рударској цркви у Рудару и Латинској цркви у Великом Трњану пронађена је рановизантијска камена пластика у секундарној употреби док са непознатих налазишта у атарима Бунушког Чифлука и Стројковца потичу 34 примерка римског новца. Велика површина са фрагментованим опекама и камењем и масивни зид од опека везаних малтером уочени су на локалитету Манастириште или Брзанско црквиште у Брзи.[3]

Галерија

Gradski kej, Leskovac 05

Кеј поред Ветернице, Лесковац.

Gradski kej, Leskovac 03

Кеј поред Ветернице, Лесковац.

Gradski kej, Leskovac 06

Кеј поред Ветернице, Лесковац.

Лесковац - р. Ветерница - - Leskovac -the Veternica river

Кеј поред Ветернице, Лесковац.

Види још

Референце

  1. ^ Дукић, Душан; Гавриловић, Љиљана (2008). Хидрологија. Београд: Завод за уџбенике.
  2. ^ Илић, Радомир (1978). Јабланица, Ветерница, Пуста река. Београд: Српско географско друштво.
  3. 3,0 3,1 Стаменковић, Соња (2013). Римско наслеђе у Лесковачкој котлини. Београд: Археолошки институт.
  4. ^ Павићевић, М; Ракић, Х (1986). Лесковачки крај. Лесковац: Библиотека дома културе младих „Жика Илић Жути”.

Литература

  • Мала енциклопедија Просвета, 1978. г., књига Прва, pp. 328
  • Риста Т. Николић, Пољаница и клисура, 1904. г., pp. 25 - 28
  • Стаменковић, Соња (2013). Римско наслеђе у Лесковачкој котлини. Београд: Археолошки институт.
  • Павићевић, М; Ракић, Х (1986). Лесковачки крај. Лесковац: Библиотека дома културе младих „Жика Илић Жути”.
  • Илић, Радомир (1978). Јабланица, Ветерница, Пуста река. Београд: Српско географско друштво.
  • Дукић, Душан; Гавриловић, Љиљана (2008). Хидрологија. Београд: Завод за уџбенике.
  • Мала енциклопедија Просвета (3 изд.). Београд: Просвета. 1985. ISBN 978-86-07-00001-2. Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ)
  • Марковић, Јован Ђ. (1990). Енциклопедијски географски лексикон Југославије. Сарајево: Свјетлост. ISBN 978-86-01-02651-3.
Јужна Морава

Јужна Морава је река у Србији која представља краћу од две реке које чине Велику Мораву. Јужна Морава је дугачка 295 km и тече углавном смером југ—север, од македонске границе до централне Србије, где се среће са Западном Моравом код Сталаћа и ствара Велику Мораву.

Јужно Поморавље

Јужно Поморавље је регија (област) у јужној Србији. Према хијерархији географских регија она представља субрегију мезорегије Јужна Србија односно Планинско-котлинско-долинске макрорегије.

Јужно Поморавље може се посматрати у ширем и ужем смислу. У ширем смислу обухвата читав слив Јужне Мораве (припада му и регија Косовско Поморавље односно слив Биначке Мораве). Област у долини Јужне Мораве од Бујановца до Сталаћа представља Јужно Поморавље у ужем смислу.

Јужно Поморавље у ширем смислу ограничено је на југу српско-македонском границом, на истоку српско-бугарском границом, на североистоку регијом Балканска Србија (линија Руј–Бабичка Гора–Селичевица–Лесковик–Буковик), на северу регијама које припадају Западном Поморављу у ширем смислу и на западу Ибарско-копаоничким крајем и Косовом са Малим Косовом.

Александровачко језеро

Александровачко језеро је вештачка акумулација на 7-8 km југозападно од Врања. Дуго је 500 m, највећа ширина му је 250 m, површина облика елипсе износи око 0,12 km2. Просечна дубина је око 2,5 m. Направљено је 1964. године, за потребе наводњавања по систему „кап по кап“ пољопривредног комбината „Пољопродукт“, који се првобитно старао о језеру. Језеро је некада било омиљено излетиште Врањанаца. Потом је дуго времена било запуштено. У више наврата је било великих помора рибе, више пута је урађивано, према различитим техничким решењима и порибљавано. Последњи велики помор рибе догодио се у децембру 2012. године, испод залеђеног језера.Водама језера газдује Удружење риболоваца „Ветерница“ из Лесковца

Баба (Северна Македонија)

Баба је планина у југозападном делу Северне Македоније, која се налази неколико километара од града Битоља. Често се назива и Пелистер, иако је то само име њеног највећег врха. По површини на којој се простире (436 km²) она је тринаеста, а по висини (Пелистер, 2.601 m) трећа планина у Северној Македонији.

Године 1948. због природних лепота, историјског и научног значаја планине, један њен део са површином од 12 500 хектара, је проглашен за "национални парк Пелистер". Баба је млада веначна планина. По свом тектонском положају Баба припада геотектонској целини Западно-македонска зона. Планински масив Баба је најужнији део Родопског планинског система са алпским карактером.

Бели Поток (Лесковац)

Бели Поток је насељено место града Лесковца у Јабланичком округу. Према попису из 2011. било је 568 становника.

Овде се налази Црква Светог великомученика Георгија у Белом Потоку.

Ветерница (вишезначна одредница)

Ветерница се може односити на:

Ветерница, река у јужној Србији, лева притока Јужне Мораве.

Ветерница, пећина на југозападним обронцима Медведнице у Хрватској, важно археолошко и палеонтолошко налазиште.

Ветерница (пећина)

Ветерница је пећина која се налази на југозападним обронцима Медведнице, изнад села Горњи Стењевец, недалеко од Загреба, на надморској висини од 320 m. Заштићена је као геоморфолошки споменик природе од 1979. године. Име је добила по ветру, који настаје као последица разлике у температури ваздуха, јер је константна температура у пећини око 10 °C.

Палеолитским ловцима је служила као склониште или боравиште. У пећини су пронађени камено оруђе и оружје, као и остаци огњишта човекових предака који су били савременици крапинског прачовека. Старост остатака је датирана на око 40.000 година. У млађим слојевима из неолита и бронзаног доба је уз остатке украса, земљаних посуда и керамике пронађено и неколико добро очуваних лобања врсте Homo sapiens sapiens.

Горња Бунуша

Горња Бунуша је насељено место града Лесковца у Јабланичком округу. Према попису из 2011. било је 541 становника.

Гоч (Врање)

Гоч је превој надморске висине око 990 метара на путу Врање - Власе, од Врања удаљен око 12 а од Власа око 13 километра, као и вис надморске висине 1106 метара, око 1 километар источно од истоименог превоја.

Гоч је део јужне, природне границе Пољанице, која се као греда на истоку и североистоку продужава преко Грота и Облика, а на западу и северозападу преко Језерске падине и Хајдучког кладенца до врха Орлова чука (1274 м).

На северним падинама ове греде извире и настаје река Ветерница.

Од Гоча се ка истоку одваја слаб пут са земљаном подлогом ка Гроту и селима Обличка Сена и Тесовиште, а ка западу нешто бољи пут до излетишта Језеро, села Сухарно и Зарбинце, и даље, шумским путем, преко Лазаровог кладенца и Црног камена (1228 м), све до села Трстена. На превоју Гоч је најближа аутобуска станица за путнике из села Сухарно и Зарбинце ка Врању и назад.

Жабљане

Жабљане је насељено место града Лесковца у Јабланичком округу. Према попису из 2011. било је 572 становника.

Лесковац

Лесковац је градско насеље и административни центар истоимене територијалне јединице и Јабланичког управног округа. Статус града добио је 2007. године. Град се налази у Лесковачкој котлини, познатој по српском петоречју. Кроз само насеље протиче река Ветерница, а недалеко од Лесковца протиче Јужна Морава, која прима све веће притоке града. Лесковац лежи на надморској висини од 228 метара и котлина у којој је смештен окружена је планинама Радан, Гољак и Пасјача на западу, Кукавица и Чемерник на југу и Бабичка гора, Селичевица и Сува планина на истоку.

Насеље датира још из доба Римског царства. Средњовековни назив насеља је Глубочица (стсрп. Glьbočica, од стсл. glọbokъ — „дубок”), па Дубочица. Име Лесковац град је добио по шумама леске (стсл. lěska) тј. лешника.

Град Лесковац има 144 насеља од којих су Лесковац, Вучје, и Грделица градског типа. Као привредни, политички, друштвени, културно-просветни и административни центар Јабланичког округа познат је по томе што је град са развијеном текстилном, хемијском, дрвопрерађивачком и прехрамбеном индустријом, град роштиља и кулинарских специјалитета. Као такав, Лесковац је седиште великог броја културних институција, међу којима су и Народни музеј и Народна библиотека Радоје Домановић. Културне активности у граду испреплетане су са његовим наслеђем, те је најпознатија манифестација у граду посвећена лесковачком роштиљу и носи назив Лесковачка роштиљијада. Поред роштиљијаде, у Лесковцу се сваке године одржавају Лесковачки карневал и Лесковачки интернационални филмски фестивал (LIFFE).

Према попису из 2011, у самом Лесковцу живело је 60.288 становника, док је на подручју града Лесковца живело 144.206 становника. Становништво града већински чине Срби православци, те је у граду присутно неколико православних верских објеката, међу којима је највећа црква Свете Тројице, изграђена 1931. и посвећена Светој Тројици, градској слави Лесковца. Карактеристична је и црква Оџаклија подигнута 1803. године и спеџифична то томе што представља једину цркву у Србији са оџаком.

Лесковачка котлина

Лесковачка котлина је пространа котлина на југу Србије у композитној долини Јужне Мораве, која углавном захвата територију општине Лесковац, по којој је и добила назив.

На југу почиње од Грделичке клисуре, а завршава се Печењевачким сужењем код места Печењевце. Налази се на просечној надморској висини од 220 м, а димензије су јој 50 х 40 km, односно, заузима површину од око 2250 km².

Омеђена је планинама Радан (1409 m) и Пасјача на западу, Кукавица и Чемерник (1638 m) на југу и Бабичком гором (1098 m), Селичевицом (903 m) и Сувом планином на истоку. Кроз Лесковачку котлину протиче река Јужна Морава. До изградње насипа, када је регулисан ток Јужне Мораве, њене обале су трпеле честе поплаве, што је чинило штету пољима дуж реке. Лесковачку котлину, осим Јужне Мораве, пресецају и следеће веће реке: Јабланица, Ветерница, Власина, Пуста река и Козарачка река.

Лесковачка котлина припада Панонском басену. По свом постанку је улегнуће у Земљиној кори, тектонског порекла и била је дно некадашњег Панонског мора. Ова котлина је затворена са свих страна, осим уског пролаза на југу, где улази и северу где излази река Јужна Морава, која је дренира, одводећи воду у црноморски слив. Дно јој је прекривено неогеним седиментима.Главни речни ток је Јужна Морава али се у самој котлини стичу токови још четири реке – Ветернице, Пусте реке, Јабланице и Власине (Српско петоречје). Због тога,котлина није јединствена целина већ је речним токовима подељена на мање целине – Лесковачко поље (централни део котлине), Поречје (средишњи део слива Ветернице), Јабланица, Пуста река и др.

Лесковачко поречје

Лесковачко поречје или Поречје је област у југоисточној Србији, тачније у Јужном Поморављу. Смештено је у сливу реке Ветернице, а налази се у јужном делу Лесковачке котлине.

Насељено још у праисторији, Поречје је назив који носи данас добило је по обиљу речних токова, а раније је носило називе Дубочица и Глубочица. Први пут се помиње као део српске средњовековне државе, када је било гранични регион Немањине државе. За време Турака добило је доста на значају, када је изграђен велики број путева, како оних локалних који међусобно повезују села, тако и оних који су били значајни не само за тадашњу Србију, већ и за читав Балкан, представљајући везу између средње Европе и Егејског мора.

Представља релативно низак регион, са просечном висином од око 500 метара. Најзначајнија и једина планина у Поречју је Кукавица, окружена бројним мањим узвишењима који су у прошлости представљали ободе Лесковачког језера, док су равничарски делови Поречја били део дна поменутог језера. Исушивањем језера створени су бројни речни токови, од којих најзначајније чине река Јужна Морава, са својом највећом поречком притоком Ветерницом и бројним мањим рекама и потоцима.

Поречје је релативно густо насељен регион са великим бројем села, густо збијеним, насељеним претежно словенским, православним становништвом. Када је реч о образовању, у региону је проценат писмености релативно велик захваљујући бројим основним и једној средњој школи. Становништво се претежно бави пољопривредом, ређе сточарством, али не заостаје ни у производним привредним гранама, па су тако поједина села позната по обради дрвета и текстилној индустрији. Становници Поречја, као и читавог Јабланичког округа, говоре призренско-тимочким дијалектом, али је исти, захваљујући делимичној изолованости у периоду након ослобођења, сачуван у много већој мери него у осталим крајевима Јабланичког округа, па се у Поречју срећу поједини облици речи који су у српском језику давно нестали и изашли из употребе.

Мустеријен

Мустеријен (франц. moustérien) јест индустрија каменог оруђа и водећа средњопалеолитска култура, која је названа по епонимном налазишту, пећини Мустије (франц. Peyzac-le-Moustier) у Француској. Дефинисао ју је 1869. године Габријел де Мортије, који је предложио релативну хронологију артефаката. Носилац мустеријена је Homo sapiens neanderthalensis. Јавља се у горњем плеистоцену, пре отприлике 130.000 година. Траје од интерглацијала Riss-Würm-a, тј. од изотопске етапе 5е до отприлике 30.000, тачније до осцилације Stilfrid B (изотопска етапа 3).Ова култура била је распрострањена по целој Европи и деловима Африке и Азије, а проширила се и у областима где је за време глацијалних раздобља преовлађивала веома гладна клима. Одликују је разне варијанте пострушки (конвексне, конкавне, конвергентне, угаоне, трасверзалне), мустеријенски шиљци, јамичасто и назупчано оруђе и бифацијално окресани ручни клинови. Техника која је карактеристична за ово доба је окресивање са дискоидних језгара, а у неким индустријама заступљена је и левалуазијенска техника окресивања.

Паликућа

Паликућа је насељено место града Лесковца у Јабланичком округу. Према попису из 2011. било је 387 становника (према попису из 2002. било је 387 становника).

Парк природе Медведница

Шуме Медведнице спуштају се до самог средишта Загреба.

Планина обилује миром и зеленилом и разноликим животињским светом. Најпознатија стаза је шумска стаза „Близнец“ намењена особама са инвалидитетом, пећина Ветерница, средњовековни рудници Зрински и Француски рудници, Сљеменска капелица, 500 Хорватових стуба.

Највиши врх Медведнице је Сљеме, високо 1033 метара. На њему се налази радиотелевизијски торањ висок 169 метара.

До 2007. године до врха је водила жичара. На Сљемену налази се и скијашка стаза на којој се одржава трка „Снежна краљица“.

Стројковце

Стројковце је насељено место града Лесковца у Јабланичком округу. Према попису из 2011. било је 1.233 становника (према попису из 2002. било је 1.344 становника). Најпознатији Стројковчанин је познати глумац и редитељ Гојко Митић који живи у Берлину.

Хисар (Лесковац)

Брдо Хисар је археолошки локалитет и парк природе, површине од 10,6 хектара, изнад Лесковца. на надморској висини од 341 метра. Хисар представља завршне обронке планине Гољак.

Шаиновац

Шаиновац је насељено место града Лесковца у Јабланичком округу. Према попису из 2011. било је 210 становника (према попису из 2002. било је 216 становника).

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.