Веспазијан

Тит Флавије Веспазијан (лат. Titus Flavius Vespasianus, касније, као цар, Caesar Vespasianus Augustus), био је римски цар од 69. до 79. године. Рођен је 17. новембра 9. године у граду Фалакрина, а умро је као римски цар 23. јуна 79. године. Владавину је започео као последњи владар у години четири цара.

Веспазијан је био први владар из династије Флавијеваца. Током своје десетогодишње власти, Веспазијан је политички и финансијски успео да стабилизује прилике у Римском царству. Веспазијан важи за једног од најважнијх царева, заједно са Октавијаном Августом и Трајаном.

Веспазијан
Vespasianus01 pushkin edit
Веспазијан
Пуно имеТит Флавије Веспазијан
Датум рођења17. новембар 9. н . е.
Место рођењаФалакрина, Италија
Римско царство
Датум смрти23. јун 79. (69 год.)
Место смртиАкве Кутилије
Римско царство
ГробРим
ДинастијаФлавијевци
ОтацТит Флавије Сабин
МајкаВеспасија Пола
СупружникДомицила Старија
ПотомствоТит, Домицијан, Домицила Млађа
Римски цар
Период1. јул 69. — 23. јун 79. (10 год.)
ПретходникВителије
НаследникТит

Биографија

Веспазијан пре него што је постао цар

Младост и прве магистратуре

Веспазијанов отац Флавије Сабин потицао је из витешког сталежа, а не сенаторског, чији су припадници имали прилике да добију највише службе како у доба Републике, тако и у доба Римског царства. Веспазијан је тако био први цар који није припадао сенаторском сталежу. Но, један брат његове мајке је успео да постане сенатор.

Веспазијан и његов брат Тит Флавије Сабин били су први чланови њихове фамилије који су постали сенатори. Веспазијан је под Тиберијем постао војни трибун. Касније је био квестор, а под Калигулом постао је претор са четрдесет година.

Успон у време Клаудија

У годинама 43. и 44. током Клаудијевог похода на Британију, Веспазијан је предводио једну легију, што му је обезбедило тријумфалне инсигније. 51. Веспазијан је постао конзул, а касније је добио проконзулат у провинцији Африци. Током управљања Африком показао је поштење, па није пљачкао провинцију, као многи његови претходници. Стога је запао у финансијске тешкоће, па се морао обратити брату за помоћ.

Веспазијан је за жену изабрао особу која није имала пуно римско грађанско право. То је било веома неуобичајно. Ипак, оба сина из тог брака, Тит и Домицијан, постали су касније римски цареви.

Веспазијан под Нероном

Нерон је одредио да Веспазијан буде један од његових официјелних пратилаца; тако је Веспазијан пратио цара када је овај ишао на пут у Грчку приликом чега је саблажњавао околину певајући и играјући. У једној таквој прилици, Веспазијан је заспао и то му је донело Неронову немилост. Ипак, поново га је Нерон прихватио, када су се на Истоку ствари закомпликовале и када је требало повести војску.

Тако је Веспазијан преузео команду у Првом Римско-Јеврејском рату. Веспазијан је на челу три легије и јаких помоћних одреда (укупно 60.000 људи) ушао у провинцију Јудеју. Борба је потрајала дуже него што се очекивало, али су на крају Римљани превладали и то под командом Тита, којег је Веспазијан, када је већ постао цар, оставио у Јудеји да заврши рат.

Година четири цара

Када је Веспазијан сазнао да је Нерон убијен, стао је на Галбину страну. Но, после његове смрти и Отонове кратке владавине, Вителије је преузео власт. Тада је Веспазијан одлучио да се умеша директно у борбу. Обезбедио је подршку управника Сирије, Гаја Лицинија Муцијана, а затим и префекта Египта, Тиберија Јулија Александра. 1. јула 69. године Веспазијан је био извикан за цара; убрзо су се за Веспазијана изјасниле све легије на Истоку и на дунавском лимесу. Тиме је Веспазијан постао командант огромне војске.

Веспазијан није журио. Контролишући преко Тиберија Јулија Александра египатско жито, он је могао изгладњивати Рим и тиме слабити Вителијеву позицију. У часу када је требало кренути према Италији, Веспазијан је напустио опсаду Јерусалима и препустио је своме сину Титу. Дунавске трупе под командом Марком Антонијем Примом су се приближиле Италији. Примове трупе су упале у Рим 20. децембра 69. године. Дошло је до битке у граду при чему је погинуо Вепсазијанов брат Сабин. Вителије је убрзо био убијен и власт је тако прешла у руке Веспазијана, који је средином 70. године ушао у Рим. Сместа је утицао да буде донесен lex de imperio Vespasiani, којим је законски озваничен његов положај принцепса.

Веспазијан као цар

Војна и одбрамбена политика

Сенат је прогласио Веспазијана за цара децембра 69., док се он још увек налазио у Египту (где је прихваћен за цара неколико месеци раније).[1] Гај Лициније Муцијан, гувернер Сирије и Веспазијанов пријатељ, стигао је у Рим на челу легија и у царевом одсуству управљао државом, уз помоћ царевог млађег сина, Домицијана. Муцијан је одмах почео са пореским реформамама, да би поново напунио испражњену ризницу. Након Веспазијановог повратка, Муцијан је саветовао новог императора да сакупи што више новца од пореза.

Веспазијан и Муцијан поново су активирали старе порезе, увели нове, повећали приходе из провинција и будно пазили на званичнике задужене за ризницу. Латинска пословица: "Pecunia non olet" (Новац не смрди), можда је настала када је уведен порез на јавне тоалете.

Roman Empire 69
Мапа Римског царства током грађанског рата познатог као "Година четири цара" 68—69. године. Плаво обојена подручја означавају провинције лојалне Веспазијану и Гају Муцијану.

Почетком 70. године Веспазијан се и даље налазио у Египту, најбогатијој провинцији царства од које је умногоме зависило снабдевање Рима житом. Веспазијан је проводио време у Египту јачајући своју власт и стабилизујући прилике у провинцији. Ипак, ситуација у царству још увек је била нестабилна. Рат у Јудеји трајао је још од 66. године све док Веспазикајов старији син, Тит - коме је Веспазијан поверио команду у рату против Јевреја након што је проглашен за цара и кренуо за Египат - коначно није сломио отпор побуњеника и после тешке и крваве опсада заузео Јерусалим када је уништен други јеврејски храм.

Према историчару Евсевију, Веспазијан је наредио да се ухвате сви преостали потомци Давидове лозе. У јанару исте године избила је побуна у Галији и Германији, позната као Батавски устанак. Вође побуне били су Гај Јулије Цивил и Јулије Сабин који је тврдио да је потомак Гаја Јулија Цезара те се прогласио за цара Галије. Побуњеници су успели да победе две легије пре него што је устанак угушио Веспазијанов зет, Квинт Церијал, крајем 70. године.

Vespasianus03 pushkin
Биста Веспазијана, Пушкинов музеј, Москва.

Консолидовање власти и финансијска политика

Средином 70. године Веспазијан се вратио у Рим и одмах је отпочео да осигурава свој положај и спречи могућност нових побуна. Доделио је богате дарове многима у војсци и јавности.[2] Војници лојални Вителију су отпуштени из службе и кажњени.[3] Веспазијан је започео и опсежну пропагандну кампању. Царством су кружиле приче о императору надљудских способности којем је било суђено да дође на власт.[4] Скоро трећина свег новца искованог за време Веспазијанове владавине славило је његове војне успехе и мир који је уследио након турбулентне Неронове владавине и хаоса у грађанском рату 68—69. Нерон је оставио велике дугове држави. Веспазијан је покушао на сваки начин да их исплати. Између осталог, увео је порезе на градске клозете у Риму. Када му се Тит на то пожалио, овај му је показао златник који потиче од тог пореза и Тит је морао да се сложи да златник не смрди. На то му је Веспазијан рекао : „Ипак, потиче од мокраће.“[5]

У стварности Веспазијан је преузео царство које је било на ивици банкрота. Веспазијан је санирао државне финансије са великим успехом. Веспазијан је тако порез који је Нерон опростио Ахаји (због свог филхеленизма) сместа вратио натраг. Веспазијан је установио три посебне касе: fiscus Iudaicus, fiscus Alexandrinus и fiscus Asiaticus. Сигурно је опоравку римских финансија помогао и огроман плен из Јерусалимског Храма, освојен после Првог римско-јеврејског рата.

У часу када је умирао, Веспазијан је иза себе оставио пуну државну касу без дугова. Његову финансијску политику хвале и Светоније и Тацит.

Веспазијан је новчано подржавао писце, многи знаменити антички историчари, укључујући Тацита, Светонија, Јосифа Флавија и Плинија Старијег, били су Веспазијанови савременици. Готово сви они писали су несумњиво позитивно о Веспазијану, истовремено осуђујући претходне цареве.[6] Тацит је дуговао свој положај Веспазијану, Флавије Јосиф сматрао га је заштитником и спасиоцем док је Плиније Старији посветио своје најзначајније дело, Историју Природе, Веспазијановом сину Титу.[7]

Политичке реформе и учвршћење власти

Веспазијан се угледао у многочему на политику Октавијана Августа. Поред тога је био присталица Клаудијевог централизма. Био је присталица апсолутистичке владавине: од 73. сам је постао цензор да би тако могао да контролише сенаторе; поред тога, сам је био више пута конзул. Истовремено, Веспазијан је редовно посећивао седнице сената. Укупно, имао је добре односе са сенатом. Једна од последица његовове политике је била та да су у сенат улазили све више људи из провинција.

Током Веспазијанове владавине процес романизације је добио нови замах. Тако су шпанске провинције добиле латинско грађанско право. У управљању Царством, Веспазијан се ослањао на свог сина Тита, којег је постепено спремао за свог наследника; Веспазијан је успостављао једну династију. Домицијан је тада био веран и Титу и Веспазијану.

Веспазијан је током своје владавине остао близак грађанима. Није патио од параноје која је обузимала његове претходнике. Ипак, они који би говорили против цара су кажњавани. Неколико филозофа стоичке школе оптужени су да кваре студенте неприкладним учењем због чега су прогнани.[8] Хелвидије Приск, про-републикански филозоф, погубљен је због свог учења и упорног противљења Веспазијану.[9] Вероватно ово убиство пада на душу Титу, а не самом Веспазијану. Приватни живот цара Веспазијана драстично се разликовао од начина живота Калигуле или Нерона.

Грађевинска делатност

Colosseum-2003-07-09
Колосеум, познат као Флавијевски Амфитеатар, чија је изградња започета за време Веспазијана. Градња је финансирана пленом узетим након уништења Јерусалима.

Период Веспазијанове владавине између 71. и 78. године је мистерија. Цар се посветио обнови Рима после грађанског рата, подигнут је храм мира на Форуму, завршен храм деификованог Клаудија[10] а 75. изграђена колосална статуа Аполона, започета у Нероново време (прво је Аполон требало да има Неронов лик). Далеко најпознатији пројекат јесте почетак изградње Колосеума, подухват је финансиран из огромног плена донетог након освајања Јерусалима и блага из другог јеврејског храма. У провинцијама су изграђиване нови путеви и мостови.

Sestertius - Vespasiano - Iudaea Capta-RIC 0424
Сестерциј са ликом Веспазијана на аверсу, искован 71. године у част његове победе у римско-јеврејском рату. На реверсу стоји натпис: "IVDEA CAPTA", "Јудеја покорена."

Кроз велике јавне инвестиције, нарочито у изградњи, Веспазијан је подстицао привреду Римског царства. Од цара се нарочито очекивало да гради по Риму. У његово доба, Капитол је био поново изграђен, будући да је у борбама током Година четири цара тешко страдао.

Смрт и последице

У години у којој је био конзул по девети пут (79.) Веспазијан се разболео док је био у Кампанији. Његово стање се брзо погоршало. 23. јуна 79. цар је умро. Док је био на самртној постељи, захтевао је да га подигну на ноге пошто је веровао да: "Цар треба да умре на ногама." Царев велики смисао за хумор одразио се и на његове последње речи, Væ, puto deus fio. "Ах! Мислим да постајем бог!"[11]


Веспазијан је умро природном смрћу; и по томе се разликовао од својих претходника. Веспазијана је одмах наследио најстарији син, Тит.

Личност

Веспазијан је био познат по смислу за хумор, отвореном и дружељубивом карактеру, заповедничком држању и војничким способностима. Помагао је осиромашеним сенаторима и члановима реда витезова, и градовима и областима погођеним природним катастрофама. Посебно је био великодушан према писцима и реторима, неколицини је доделио пензије и до 1000 златника годишње. Ипак, Веспазијан није волео филозофе, сматрајући их немужевним гунђалима. Такође, био је веома попустљив према политичким противницима. Према Светонију, цар се изражавао отворено и шалио са пријатељима. За време његове владавине новац је трошен на јавне радове и обнову и улепшавање Рима.

Светоније и Тацит, два најважнија писца о цару Веспазијану, описују га као човека средње висине и снажне појаве, напетог израза лица. Веспазијанове јавне слике на новцу приказују више реализма него што је то случај са пређашњим царевима. Веспазијан је описиван као народски човек, изразитог смисла за хумор до цинизма.

Референце

  1. ^ Касије Дион, Историја Рима
  2. ^ Касије Дион, Историја Рима
  3. ^ Светоније, Веспазијан
  4. ^ Светоније, Веспазијан
  5. ^ Atqui, e lotio est.; Светоније, Веспазијан, 23.
  6. ^ "Otho, Vitellius, and the Propaganda of Vespasian", The Classical Journal (1965). стр. 267–269
  7. ^ Тацит, Хисторије I.1; Јосиф Флавије, Живот Јосифа Флавија 72; Плиније Старији, Историја Природе, preface.
  8. ^ Касије Дион, Историја Рима
  9. ^ Касије Дион, Историја Рима
  10. ^ Светоније, Живот Днанаест Цезара, Веспазијан 9
  11. ^ Касије Дион, Историја Рима

Литература

Најважнији извори за Веспазијанову владавину је Светонијева биографија овог цара, као и Тацитове Хисторије. Такође, ту је и Касије Дион, тј. од 63. до 66 књиге његовог опширног дела, као и књиге Јосифа Флавија о Јудејском рату.

  • Hermann Bengtson: Die Flavier. Vespasian, Titus, Domitian. Geschichte eines römischen Kaiserhauses. Beck. München: 1979. ISBN 978-3-406-04018-4.
  • Christ, Karl (2009). Geschichte der römischen Kaiserzeit: von Augustus bis zu Konstantin. C.H.Beck. ISBN 978-3-406-59613-1.
  • Griffin, Miriam (2000). „The Flavians”. Ур.: Bowman, Alan K.; Garnsey, Peter; Rathbone, Dominic. The Cambridge Ancient History. Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-26335-1.
  • Barbara Levick: Vespasian (Roman Imperial Biographies). Routledge, London und New York. 1999. ISBN 978-0-415-16618-8.

Спољашње везе

Претходник:
Вителије
Римски цар
Наследник:
Тит
17. новембар

17. новембар (17.11.) је 321. дан године по грегоријанском календару (322. у преступној години). До краја године има још 44 дана.

18. новембар

18. новембар (18.11.) је 322. дан године по грегоријанском календару (323. у преступној години). До краја године има још 43 дана.

21. децембар

21. децембар (21.12.) је 355. дан године по грегоријанском календару (356. у преступној години). До краја године има још 10 дана.

23. јун

23. јун (23.6.) је 174. дан године по грегоријанском календару (175. у преступној години). До краја године има још 191 дана.

24. јун

24. јун (24.6.) је 175. дан године по грегоријанском календару (176. у преступној години). До краја године има још 190 дана.

79

79 је била проста година.

Non olet

Non olet лат. (изговор: нон олет). Не смрди. (Веспазијан)

Антика

Антика (нем. Antike, antik, од франц. antique, лат. antiquus – „старински, древни“) је термин који означава период европске политичке и културне историје у којем су водећу улогу имале стара Грчка и Рим. Старогрчка цивилизација се простирала на просторима данашње Грчке, Мале Азије, Сицилије, јужне Италије, а касније и у Египту, Сирији и Индији. Пошто се старогрчка цивилизација не може ограничити само на Грчку, нити само на Грке, погоднији су старогрчки називи Хелада и Хелени.

Антика обухвата период од преко 15. векова, од 1000. п. н. е. до пада Западног римског царства (476) и затварања паганских филозофских школа у источном, Јустинијановом царству око 500. године н. е.

Вителије

Аул Вителије Германик (лат. Aulus Vitelius Germanicus, рођен септембра 15. године, погинуо децембра 69. године) био је римски цар од 17. априла 69. до своје смрти. Вителије је био један од царева у Години четири цара.

Гнеј Јулије Агрикола

Гнеј Јулије Агрикола (лат. Gnaeus Iulius Agricola, 40-93.) био је римски војсковођа.

Након што је био трибун и квестор у Британији и Азији, Веспазијан га је именовао намесником Британије (77/78-84). Освојио је делове Велса и северне Енглеске, а потом напредовао у Шкотску и поставио границу између река Клајд и Форт. Године 83. п. н. е. прешао је Форт и код Монс Грапиуса поразио Каледонце; после тога је заузео Шкотску до обронака висије, с утврдама и главним пролазима и с тврђавом Инчтутил.

Када је позван у Рим, понуђено му је да буде проконзул Азије, али је он одлучио да се повуче.

Агриколину биографију написао је његов зет Тацит, од ћерке Јулије Агриколе.

Домицила Старија

Флавија Домицила (лат. Flavia Domitilla), познатија историји као Домицила Старија (лат. Domitilla Maior) била је супруга римског цара Веспазијана. Била је ћерка Флавија Либералиса, који је имао чин квестора. Пре удаје за Веспазијана, била је формална љубавница афричког витеза. Веспазијан ју је оженио око 38. године. Била је мајка Домициле Млађе и царева Тита и Домицијана. Умрла је пре него што је Веспазијан постао цар.

Домицијан

Тит Флавије Домицијан (лат. Titus Flavius Caesar Domitianus Augustus) (рођен 24. октобра 51, убијен 18. септембра 96. године) био је римски цар из рода Флавијеваца.

Домицијан је био Веспазијанов син са његовом женом Домицилом. Домицијанов брат био је Тит, кога је и наследио 81. године.

Комагена

Краљевство Комагена (грчки: Βασίλειον τῆς Kομμαγηνῆς, јерменски: Կոմմագենեի թագավորություն) је било древно јерменско краљевство у хеленистичком периоду. Комагена се простирала око древног града Самосата који је био престоница Краљевства.

Копље

Копље је пешадијско или коњичко хладно оружје на мотки, настало у палеолиту.

Ликија и Памфилија

Ликија и Памфилија (лат. Lycia et Pamphylia) је била римска провинција коју је основао цар Веспазијан 74. године. Налазила се на подручју југозападне Анадолије у данашњој Турској. Главни град провинције је био Аталија (Attalia), данашња Анталија.

Приморска Цезареја

Приморска Цезареја (грч. παράλιος Καισάρεια, лат. Caesarea Maritima), такође позната и као Палестинска Цезареја (лат. Caesarea Palestina) је био антички град и лука кога је крајем 1. века п. н. е. саградио Ирод Велики, тадашњи владар Јудеје, а чији се остаци налазе на медитеранској обали данашњег Израела, на пола пута између Тел Авива и Хаифе. Град, кога је у својим делима детаљно описао знаменити јеврејско-римски историчар Јосиф Флавије је убрзо након настанка постао једним од седишта римске управе у Палестини. Након уништења Јерусалима 70. године цар Веспазијан је град претворио у седиште римске провинције, а играла је и важну улогу у развоју хришћанства. Управним седиштем је остала све до 8. века када су Омејиди седиште управе над Палестином преместили у Рамлу. Коначно су је разорили мамелуци 1265. при крају крсташких ратова. На његовом месту су након Берлинског конгреса 1880-их черкеске и босанске избеглице саградиле село познато Кисарија. Године 1948. су за време израелско-арапског сукоба село заузели Јевреји, а 1952. је на његовом месту саграђен савремени град Цезареја.

Римско царство

Римско царство (лат. Imperium Romanum) је уобичајени назив за римску државу после реформи које је спровео Октавијан Август у последње три деценије првог века п. н. е.. Предавгустовска држава се обично назива Римска република. Иако данас поставгустовску римску државу називамо Римско царство, република никада није формално укинута и републиканске установе, попут сената, наставиле су да функционишу све до средњег века.

Римско царство је управљало свим хеленистичким државама на Средоземљу, деловима блиског истока, северном обалом Африке као и келтским подручјима северне Европе, целим Балканским полуострвом и деловима централне Европе.

Последњи западноримски цар збачен је 476. године, међутим, царство се одржало на истоку, са седиштем у Константинопољу. Источно царство касније ће постати познато као Византија.

Источно римско царство (Византија) наставило је да постоји, упркос честим кризама и нападима на западу и истоку, све до 1453. године, кад су Османлије освојиле Константинопољ.

Касније државе на западу као што су (Франачко краљевство и Свето римско царство) и на истоку (руски цареви) користили су римско државнички назив све до модерног доба.

Значајно наслеђе Римског царства оставило је дубок траг у праву, архитектури, политичком животу и институцијама, као и многим другим пољима живота. Римско право остало је основа правног система велике већине Европских држава.

Тит

Тит Флавије Веспазијан (лат. Titus Flavius Vespasianus; рођен 30. децембра 39. године, умро 13. септембра 81. године) владао је римским царством од 79. до 81. године.

Тит је био старији син цара Веспазијана и Домициле Старије. 61. године постао је војнички трибун у провинцији Британији. 64. године вратио се у Рим и оженио се Арецином Тертулијом, која је убрзо умрла. Тит се поново оженио Марцијом Фурнилом.

Тит је пратио Веспазијана на исток 67. године, када је у очево име извојевао победу у Првом римско-јеврејском рату. 69. године, Веспазијан се вратио у Рим да би успоставио своју власт, па је оставио Тита да овај заврши са Јеврејима. Тит је уништио Јерусалим, после вишемсечне опсаде, срушио храм, а највећи део становништва је убијен или расељен. За заслуге у овоме Тит је добио право на тријумф када се вратио у Рим 71. године. Тријумфална капија на римском форуму сведочи о овом тријумфу. Тит је добо више конзулата под влашћу свога оца. Служио је као преторски префект.

Током Титове кратке владавине, завршена је изградња Колосеума и дошло је до велике ерупције Везува, 79. године, у којој је уништено неколико градова у Напуљском заливу, укључујући Помпеју и Херкуланеум.

Тит је умро од последица куге и наследио га је његов брат, Домицијан.

Флавијевци

Флавијевци, односно Флавијевска династија, означава три римска цара која су владала од 69. године н. е., познате као »Година четири цара«, до 96. године, када је последњи члан ове династије био убијен, након чега је на престо ступила Антонинска династија. Сва три цара наставила су владати углавном у оквирима принципата каквог га је устројио још Октавијан Август, премда за владе трећег цара даље јачају апсолутистичке тенденције.

Веспазијан (69―79)

Тит Веспазијан (79―81), старији син Веспазијанов

Домицијан (81―96), млађи син Веспазијанов

Принципат
(27. п. н. е. — 235 н. е.)
Криза 3. века
(235—284)
Доминат
(284—395)
Западно царство
(395—476)
Источно
(Византијско) царство

(395—1453)

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.