Веселин Џелетовић

Веселин Џелетовић (12. фебруар 1962) члан је Удружења књижевника Србије и IFJ-а (енгл. International federation of journalists; Међународна федерација новинара), председник Удружења писаца „Поета“ и виши стручни сарадник Српске краљевске академије научника и уметника [1][2]

Рођен на Космету.

Веселин Џелетовић
Veselin Dzeletovic
Датум рођења12. фебруар 1962.(57 год.)
Место рођењаЛипљан
  Србија
Занимањекњижевник, новинар

Књижевна библиографија

Објавио је следеће књиге:

  • Племенити витез од Космета, Интер Ју Прес, Београд. 2002. ISBN 86-7667-028-5.
  • Ех, Косово, Удружење писаца „Поета“, Београд. 2004. ISBN 86-905167-1-9.
  • Лепоти твојој дариваћу риме, Народна књига, библиотека -Савремени српски писци-, Београд. 2005. ISBN 86-331-2411-4.
  • Последњи српски цар Јован Ненад, Удружење писаца „Поета“, Београд. 2007. ISBN 978-86-86863-00-3.
  • Чувари завичаја, Удружење писаца „Поета“, Београд. 2008. ISBN 978-86-86863-12-6.
  • Ограма, Удружење писаца „Поета“, Београд. 2009. ISBN 978-86-86863-23-2.
  • Орихалк и кристал Атлантиде, Удружење писаца „Поета“, Београд. 2010. ISBN 978-86-86863-44-7.
  • Српско срце Јоханово, Удружење писаца „Поета“, Београд. 2010. ISBN 978-86-86863-43-0.
  • Срби и свет, коаутор Радомир Смиљанић Удружење писаца „Поета“, Београд, 2010.
  • Боемска поезија, коаутор Миленко Чуровић Кичавски Удружење писаца „Поета“, Београд, 2010.

Награде и признања

  • Повеља - Краљевски књижевни клуб „Карађорђевић“, 2006.
  • Повеља - Књижевни клуб „Мирослав-Мика Антић“, 2008.
  • Мајсторско писмо - „Српска круна“, Крунски културни центар, 2008.
  • Повеља - Друштво за очување ћирилице и српске културне баштине „Жубор Млаве“ и Домаћа библиотека „Млава“, Петровац на Млави - Велики Поповац, 2009.
  • Признање „Српски витез“ - „Српска круна“, Крунски културни центар, 2009.
  • Специјално признање Академије „Иво Андрић“, за роман „Српско срце Јоханово“, Београд 2010.
  • Орден Централне козачке војске
  • Награда "Матија Бан" Градске општине Чукарица за 2014. годину [1]
  • Повеља "Свети Сава" - Књижевног фонда Свети Сава - Пале [2]

Српско срце Јоханово

Преводи

  • Сербское сердце Иоггана, Джелетович, Веселин П. - Флавиан пресс, Москва. 2014. 978-5-5905462-09-2.
  • JOHAN'S SERBIAN HEART, Veselin Dzeletovic - Удружење писаца Поета, Београд.
  • СРПСКОТО СРЦЕ НА ЈОХАН, Веселин П. Џелетовиќ - Удружење писаца Поета, Београд.
  • JOHANNES SERBISCHES HERZ, Veselin Dzeletovic - Удружење писаца Поета, Београд.
  • LE COEUR SERBE DE JOHAN, Veselin Dzeletovic - Удружење писаца Поета, Београд.

Видео записи о књизи Српско срце Јоханово

Поема "Српско срце Јованово" (по којој је настао роман) у извођењу оца Војислава Билбије Војо Билбија

Референце

  1. ^ Краљевска академија научника и уметника
  2. ^ „Веселин Џелетовић”. Прозор. Приступљено 26. 1. 2018.
Јован Ненад

Цар Јован Ненад је био самозвани српски цар, владар краткотрајне независне државе (српског царства) на подручју јужне Панонске низије (данашње Војводине) 1526/1527. године.

Награда "Матија Бан"

Награда „Матија Бан” додељује се за постигнуте резултате у раду и унапређењу привреде,

науке, културе, спорта, образовања и васпитања, здравствене, социјалне и дечије заштите, у области уметности, као и очувању и заштити животне средине на општини Чукарица. Награда је установљена 1998. године.

Списак српских књижевника

Ово је списак српских књижевника.

Суботица

Суботица је најсевернији град у Србији, други по броју становника у Војводини. Према попису из 2011. године има 105.681 становника. Налази се на 10 km удаљености од границе Србије са Мађарском, на северној ширини од 46°5'55" и источној дужини од 19°39'47". Административни је центар Севернобачког округа.

Суботица се први пут помиње 1391. под латинским именом Zabatka. Године 1526,—1527. Суботица је била престоница краткотрајне српске државе самопроглашеног цара Јована Ненада. Османско царство је владало градом од 1542. до 1686, када је Суботица постала посед Хабзбуршке монархије. Током османске управе име града је било Sobotka. Половином 18. века име јој је званично промењено у Sancta Maria, по аустријској царици Марији Терезији. Име града је поново промењено 1779. у Maria Tereziopolis, а мађарско име Szabadka је привремено ушло у службену употребу 1845. а потом поново 1867. године. Суботица је 1918. ушла у састав Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Локални Срби и Буњевци су од 17. века користили назив Суботица, који је након 1918. године и озваничен. Од 2007. године Суботица има статус града.

Татјана Јовановић

Татјана Јовановић је српски писац рођена у Подгорици 1971. године.

Татјана Јовановић је члан Удружења новинара. Новинарством се бавила од 1995. године. Радила је као новинар у дневној новини "Побједа" и дневном листу "Дан" из Подгорице. Након тога је била стални дописник Руске Адриатике. Од 2011. бави се само књижевним радом.

Члан је Удружења српских књижевника у Отаџбини и расејању.

Живела је у Подгорици, Београду, Бару, Приштини и Врњачкој Бањи.

Роман „Смрт има два лица” објавила је 2003. године у издању ИК “Бонарт” из Нове Пазове. Роман „Моја Сенка” објавила је 2006. године, у издању ИК “Унирекс” из Подгорице, за који је награђена наградом „Печат” за најбољу књигу године од ИК “Унирекс”. Књигу кратких прича „Калеидоскоп” објавила је 2009. године. Књигу „Пјесме за дјечју душу” објавила је 2016. године. Роман „Било једном на Јадрану” објавила је 2017. године у издању ИК “Јерусалим” из Бара, чији су чланови жирија Невен Милаковић, Веселин Џелетовић и Комнен Бећировић изабрали књигу за најбољу од свих пристиглих на конкурс и наградили је бесплатним штампањем.

Године 2018. објавила је роман "Звездано небо над Балканом" као самостални издавач.

Татјана Јовановић тренутно живи и пише у Врњачкој Бањи.ЧУДЕСАН СВЕТ ТАЊЕ ЈОВАНОВИЋ

Ако одшкринете збирку Моји снови, моје море Тање Јовановић, биће довољно. Њено исповедање и приповедање, божанског талента, ће вам прићи, вилински вас неприметно узети за руку и провести кроз чудесан, осветљен, простран стан једне просветљене душе. Окрепиће вас, одморити и прочистити. У ова тако тешка и непријатна времена, њених, само формално осам прича, осам наслова провешће вас кроз живот испуњен и слободом и границама, свеједнако негде нађен, остварен и дивотан, као кроз неодољиву симфонију.

Лирика Тање Јовановић је исписана прозно, али звони и одзвања, организујући уједначен ритам, пуна је боја, светлости и звукова. Емотивна, а савладавана у сталној борби разумом, она је понегде узлет, па слет и подсећа на лет птице, беле морске птице галеба, који се појављује ниоткуда да би се вратио у нигдину, у међупростор сунца и мора где је највероватније и рођен.

Недопричане Сенке

У сасвим новом светлу, пред читаоцем је један од првих Тањиних кратких романа "Моја Сенка." Танана поема о љубави, вечној и неуништивој вези два сродна људска бића, која надраста конкретност и залази у метафизику. "Моја Сенка" је једна од најискренијих ода љубави икада написаних. Она у читаоцу подиже шумне таласе емоција, које рођена песникиња зналачки преноси на њега као да су његови. И, као свака непатворена и чиста, чини бољим, осећајнијим за нијансе света. Неко је већ све њене врлине умео да препозна: прва објављена књига Тање Јовановић Моја Сенка заслужила је награду Печат издавачке куће Унирекс.

И не само Моја Сенка.

Сенка наставља живот у наредној причи Мајка моје мајке, кроз спознају мајчинског бола за изгубљеном децом коју надживљује као Богомајка.

Недопричане приче Тање Јовановић, само на први поглед исповедне и личне, дубоко су и читаочеве, универзалне. Моји снови, моје море откриће толико тога што ћемо, пробуђени и побуђени њеним казивањем, сигурно препознавати после читања приче у свакој посети обали, и што ће тако зналачки исписати у својој Правој биографији, од првих животних утисака, до селидби и боравака у неким градовима које је заволела и у којима је проводила дане, на релацији Подгорица, Београд, Бар, Прокупље, Приштина.

Биографија ауторкиних шетњи обилује јединственим, језгровитим описима средина у којима је боравила. Рецимо: Пар мјесеци на Косову и Метохији промјенило ми је живот, негдје изнутра. Или: Умро је мој град за мене и ја за њега. Требало је пуно труда да се то деси, написаће Тања Јовановић под насловом Мој родни град. И скрасити се или на мору или у граду Оца мог оца, Прокупљу, одакле су јој корени.

Море носи моје боли, тако што их упије из мог погледа и усиса у своје дубине, написаће најлепшу похвалу Бару.

Приче о пореклу

Излив дозвољен поети Тања Јовановић ће учинити оправдавајући и себи и другима нетипичан, слободан избор живљења у кратким исповестима Нешто моје и Једна моја мора, дуг и данак судбинским љубавима. Не пристајући на компромисе, исписујући своју поезију у прози као оде, крчећи себи увек нове путеве, ауторка дивних страница које су пред читаоцем, раствара густиш заблуда, предрасуда, и једри у слободу као позвање, плаћајући цену, многима недостижну. Њене се речи нижу у капи воде животворне. Оне блистају као брижљиво брушени кристали. Као најдрагоценији лекови.

Од градова до мора, од љубави до чистоте и невиности, пут води ка пореклу. Ову дивну збирку затвара прича Отац мог оца, чије ће потомство Тања Јовановић призвати у неколико изванредно сликовитих реченица: Отац мога оца имао је плаве очи, боје морских дубина. Дубоке као океан. Такву дубину видјела сам само у очима моје братаничне, неколико дана након рођења ње и њеног брата близанца. Касније су јој се очи промјениле, као и код мог братанића. Та оштрина и дубина у њеном погледу показана нам је да би знали да се ген наставља кроз живот праунуке. Праунук је имао свјетлу косу као прадеда и његов свјетли тен. И био је јак као он...

У причама у којима се присетила свог бунтовног детињства и одрастања, Тања ће поентирати: И у миру, уз цвркут птица и појање свештеника, сахранили смо мог деду, којем су оба сина били комунисти, а оба унука постали вјерници, у складу са традицијом куће, коју посјећујемо и даље, иако деде одавно више нема тамо. А, ипак, све одише његовим духом. Зато му је кућа и даље жива.

Симболички, као и сва литература коју твори, и ова нова стара Тањина збирка, после склопљених корица, наставља да живи у читаоцу, да бруји некаквим исконским звуком прапочела, независним од свега земаљског, што је ту тек да материјализује осећај.

Филмске приче

Тања Јовановић је дуго радила као новинар. Вероватно врло педантан и одговоран. Мора да су то били текстови о догађајима зачињени њеним препознатљивим стилом, прерађени њеним духом. Али, тек као писац једне нове форме, којој још нема имена ни пандана, једног у шаке подигнутог сећања и дубоког загледавања у њега, стиче пунокрвност књижевника који се препознаје, памти и воли. Она оживљава реч, дајући јој нову димензију, слаповитост. Опчињена морем, те не чуди.

И тако шеснаесту годину, иако признаје Мислим да сам тада у Бару, као гимназијалка, ја постала писац.

А за мало година колико има сатворила је целу једну библиотеку: од Моје сенке до првог романа Смрт има два лица и антологијске песме за децу Хороскоп (Бисери на сунцу), Калеидоскопа, Пјесама за дечју душу, до Било једном на Јадрану, Звезданог неба над Балканом, до, ето, јавности нових Недопричаних прича.

Радује подударност да су и мајстори филма у њена два последња романа препознали идеалне сценарије за филм у Било једном на Јадрану и Звезданом небу над Балканом. Надајмо се да ће ове приче изванредне лепоте и динамике, што је Тања Јовановић извукла из живота, једном, што пре, заиграти на великом екрану.

књижевник и новинарка

Жана М. Живаљевић

Удружење писаца Поета

Удружење писаца „Поета“, основано је октобра 2004. године. На предлог и иницијативу неколико писаца, који су уочили потребу за представљањем квалитетних дела неафирмисаних аутора, донета је одлука о оснивању Удружења писаца „Поета“. Циљ овог удруживања био је израда сајта на коме би аутори представили своје радове и ставили их на увид суду јавности. Крилатица удружења „У џепу ништа – у души богатство“ уједно је и позив донаторима који препознају квалитет неког аутора да помогну да се његови радови и објаве.

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.