Велики раскол

Велики раскол или велика шизма (грч. σχισμα [skhisma], лат. schisma = „раскол, одвајање, цепање, дељење, шизма“) означава највећи раскол у историји хришћанства, који је отпочео 1054. године прекидом литургијске заједнице између Римокатоличке цркве и Православне цркве.[1] До раскола је дошло након низа претходних спорова и сукоба, који су вођени поводом разних теолошко-догматских и црквено-управних, односно еклисиолошких питања. Главни теолошки, односно догматски спор вођен је поводом западног учења о двоструком исхођењу Светог духа од Оца и Сина. Ово неправилно учење је на западу довело до уметања израза Филиокве (лат. Filioque) у Никејско-цариградски симбол вере. Поменуте неправилности нису биле прихваћене од стране источних хришћана. Главни еклисиолошки спор вођен је поводом нарушавања начела црквене саборности од стране помесне Римске цркве која је тежила да наметне своју власт у читавом хришћанском свету.

Раскол је наступио 16. јула 1054. године, када су тројица легата римског папе Леона IX након доласка у Цариград одлучили да екскомуницирају цариградског патријарха Михаила Керуларија и охридског архиепископа Леона.[2][1][3] Легати су претходно затражили од патријарха и архиепископа да признају римског папу за врховног поглавара Цркве и одобре извесна западна учења и обреде, али православни јерарси на то нису пристали. Правна ваљаност екскомуникације која је изречена 16. јула показала се као упитна, пошто се римска катедра у међувремену нашла у стању упражњености, пошто је папа Леон IX умро још 19. априла, а његов наследник је коначно изабран тек у пролеће наредне 1055. године.

Услед таквог поступања римских легата, патријарх Михаило је сазвао сабор који је одржан 20. јула у Цариграду.[4][3] На овом сабору је донета одлука да се поступци папских легата одбаце и осуде, а на саме легате је бачена анатема.[5] Саборске одлуке су потом свечано обнародоване 24. јула у цариградском храму Свете Софије. Узајамне екскомуникације из 1054. године означиле су прекид литургијске заједнице између католичког запада и православног истока.

Услед раскола, дошло је до трајног одвајања Римокатоличке цркве од васељенског Првославља. Пошто су обе стране наставиле да полажу право на наслеђе јединствене Цркве, настало је стање у коме је свака страна сматрала да управо она представља једну, свету, саборну и апостолску Цркву. Тим поводом се на обе стране развила жива теолошко-полемичка активност, умерена ка оправдавању споствених ставова, уз оспоравање ставова друге стране. Услед све израженијег заоштравања међусобних спорова у области догматике и еклисиологије, дошло је до општег погоршања у међусобним односима, нарочито након погубног Четвртог крсташког рата (1204).[6] Иако су током касније историје у неколико наврата предузимани извесни кораци у циљу обнове међусобног дијалога и помирења, такви покушаји нису уродили плодом услед озбиљних и суштинских разлика које постоје између две стране.

Great Schism 1054 with former borders
Хришћанске поделе у Европи након Великог раскола (1054)      Православна црква      Католичка црква

Предисторија раскола

Велики раскол има дугу и сложену предисторију. У области догматских разлика, расколу је највише допринеле разлике у области пнеуматологије (учење о Светом духу). На хришћанском истоку, доследно је поштовано слово Новог завета, односно Јеванђеља по Јовану које изричито и дословно сведочи (Јн. 15:26) да Свети дух исходи (грч. εκπορευσις, лат. processio) од Оца, што је потом уврштено и у осми члан Никејско-цариградског симбола вере (381). Међутим, током потоњих времена, на хришћанском западу су се појавила и нека другачија учења. Поједини западни теолози су поводом односа између Свете Тројице почели да тврде како Свети дух исходи не само од Оца, већ „и од Сина“, чиме је створено учење о двоструком исхођењу Светог духа. Прихватање и озваничење овог учења на хришћанском Западу озваничено је путем уметања израза Филиокве (лат. Filioque) у Симбол вере. Отуда је учење о двоструком исхођењу Светог духа названо двоисходно или филиоквистичко.

Прво озваничење учења о двоструком исхођењу Светог Духа извршено је 589. године у Визиготској краљевини, на Трећем толедском сабору. Трећи канон овог сабора садржао је учење о двоструком исхођењу Светог духа од Оца и Сина, а истим каноном је бачена и анатема на све хришћане који не исповедају двоисходност.[7] Тиме је први пут у историји изречена званична осуда за неприхватање нове догме о двоструком исхођењу, што је непосредно погађало правоверне хришћане, који су према слову Новог завета и Никејско-цариградског симбола вере исповедали исхођење Светог духа од Оца. Настојећи да Симбол вере доведу у склад са својим новим учењем, заговорници двоструког исхођења су одлучили да у осми члан уметну израз Filioque, чиме су прекршене одлуке васељенских сабора о неповредивости Симбола вере. Уметањем помеутог израза, створен је нови, Толедски симбол вере, чиме је извршена додатна афирмација учења о двоструком исхођењу Светог духа.[8]

Ова новина је убрзо почела да се шири и изван граница Визиготске краљевине, а временом се одомаћила и у Франачкој краљевини.[9] У намери да озваничи учење о двоструком исхођењу Светог духа, цар Карло Велики је 809. године сазвао сабор у Ахену, на коме је потврђено уметање израза „и од Сина“ (Filioque) у Симбол вере. Са сабора је потом упућено изасланство у Рим, код тадашњег папе Леона III, са молбом за додатну потврду уметка. Међутим, Римска црква је у то време још увек поштовала изворни Никејско-цариградски симбол вере, тако да папа није дао сагласност за усвајање израза Filioque, већ је наредио да се изворни Симбол вере (без спорног уметка) уреже на сребрне плоче, на латинском и грчком језику, те да се исте поставе у Риму као трајно сведочанство о исправном облику Симбола вере.[10]

Упркос таквом ставу Римске цркве, учење о двоструком исхођењу Светог духа је заједно са уметком Filioque наставило да се шири међу западним хришћанима. Први корак ка отвореном расколу начињен је 863. године, када је римски папа Никола I покушао да свргне цариградског патријарха Фотија,[11] који је на то одговорио сазивањем Цариградског сабора (867) на којем је осуђено западо учење о двоструком исхођењу Светог духа, оличено у изразу Филиокве који је на западу био уметнут у Никејско-цариградски симбол вере.[12] Потом је дошло до преокрета на новом Цариградском сабору, који је одржан током 869. и 870. године, и том приликом је свргнут патријарх Фотије.[13] Међутим, следећи Цариградски сабор, који је одржан током 879. и 880. године, потврдио је Фотија као патријарха и осудио је сваки покушај промене Симбола вере, било путем одузимања или додавања појединих речи или израза. На овом сабору учествовали су и легати Римске цркве, а саборске одлуке је потврдио и тадашњи римски папа Јован VIII.[14]

Од тог времена, па све до почетка 11. века, Римска црква се налазила у сталном раскораку између обаезе поштовања изворног Симбола вере и жеље да успостави што непосреднију власт над свим западним хришћанима, који су великом већином, поготово у областима под франачком влашћу, исповедали двоструко исхођење Светог духа, уз употребу уметка Filioque. Стање у којем готово сва западна Европа, осим Италије, користи Симбол вере са уметком Filioque није се могло дуго одржати, тако да је поглаварство Римске цркве на крају попустило. Званично прихватање учења о двоструком исхођењу Светог духа од стране Римске цркве догодило се око 1014. године, када је у Риму коначно прихваћен и уметак Filioque.[15]

Заоштравање сукоба и избијање раскола

Michael Keroularios
Устоличење цариградског патријарха Михаила Керуларија

Непосредан повод за избијање раскола биле су расправе и спорови о разним обредним питањима, као што су питање о употреби бесквасног хлеба у богослужењу и питање о суботњем посту. Ове западне обичаје источни хришћани нису прихватали и називали су их „латинскима“ још од времена патријарха Фотија I. Римска црква је са своје стране замерала цариградским патријарсма због употребе наслова „екуменски патријарх“, који је ушао у употребу након Халкидонског сабора 451. године. Поменути наслов је означавао посебан положај цариградског патријарха, чије се седиште налазило у царској престоници, али Римска црква није желела да се помири са растућим утицајем Цариградске патријашије, што је довело до постепеног погоршавања у односима између Рима и Цариграда.

Године 1052. патријарх Михаило Керуларије је одлучио да затвори латинске храмове у Цариграду, првенствено због тога што је у њима употребљаван бесквасни хлеб у евхаристији. Године 1053, на позив византијског цара Константина Мономаха (1042—1055), римски папа Леон IX је одлучио да у Цариград упути трочлану делегацију коју су чинили: кардинал Хумберт од Силва Кандиде, кардинал Фридрих Лоренски и амалфијски надбискуп Петар. Папски легати су у Цариград пристигли у пролеће 1054. године. Њихова мисија је имала два аспекта, политички и црквени. Први аспект је подразумевао преговоре са царем у циљу склапања савеза против Нормана у јужној Италији. Насупрот политичким преговорима, који су започети успешно, преговори о црквеним питањима су застали већ на самом почетку. Папски легати су од својих грчких домаћина захтевали беспоговорну послушност, због чега је њихов први (и једини) сусрет са патријархом Михаилом Керуларијем прекинут већ на самом почетку, тако да до непосредних преговора није ни дошло. Легати су отворено затражили од цариградског патријарха и других грчких архијереја да признају римског папу за врховног поглавара Цркве и одобре извесна западна учења и обреде, али православни јерарси на то нису пристали. У тој ситуацији, папски легати су без додатних консултација са Римом одлучили да саставе посебну повељу о изопштењу, односно екскомуникацији цариградског патријарха Михаила Керуларија и охридског архиепископа Леона. Поменуту повељу су 16. јула 1054. године положили на олтар храма Свете Софије.[1][3] У самом тексту своје повеље, легати су дословно оптужили патријарха Михаила да је из Симбола вере „избрисао“ став о исхођењу Светог духа „и од Сина“, (лат. charta excommunicationis),[2] што се односило на западни уметак Филиокве.[16] Ова оптужба је била потпуно неоснована, пошто уметак Filioque никада није био саставни део изворног Симбола вере.

Такво поступање римских легата је оставло мучан утисак у Цариграду, услед чега је патријарх Михаило одмах сазвао сабор, који је одржан већ 20. јула.[4][3] На овом сабору је донета једногласна одлука да се поступци папских легата у потпуности одбаце и саборно осуде,[5] а на саме легате је бачена анатема. Саборске одлуке су потом свечано обнародоване 24. јула у цариградском храму Свете Софије. Убрзо потом, патријарх Михаило је добио подршку и од тадашњег антиохијског патријарха Петра.[17]

Правна ваљаност прве екскомуникације, коју су папски легати изрекли 16. јула, касније се показала као спорна, пошто се римска катедра у међувремену нашла у стању упражњености. Наиме, папа Лав IX је умро још 19. априла, чиме су аутоматски престала да важе и сва овлашћења његових легата. Нови папа је коначно изабран тек у пролеће наредне 1055. године, што је значило да су папски легати током лета 1054. године у Цариграду деловали без ваљаних овлашћења. Упркос томе, Римска црква није поништила њихове одлуке, тако да су узајамне екскомуникације из 1054. године означиле прекид литургијске заједнице између католичког запада и православног истока.

Нови византијски цар Михајло VI Стратиотик (1056-1057) је пружио пуну подршку патријарху Михаилу, али његов наследник Исак I Комнин (1057-1059) је убрзо дошао у политички сукоб са утицајним патријархом, те је Михаило Керуларије послат у прогонство, где је и умро. На другој страни, један од тројице папских легата, кардинал Фридрих Лоренски, изабран је 1057. године за папу под именом Стефан IX, тако да до преиспитивања ваљаности легатске повеље од 16. јула 1054. године никада није дошло.

Дубљи узроци раскола

Неслагања која су резултирала горе описаним догађајима сежу у вековима који су претходили. Римски цар Константин Велики пребацује седиште царства у Бyзантион 330. године (у балканским крајевима познат и као Цариград). Година 395. означава коначну поделу Римскога царства на два дела када цар још увек јединственога царства Теодосије I дарује свом сину Аркадију Исток, а другоме сину Хонорију Запад.

Узроци раскола између западне и источне цркве леже управо у овим античким коренима. Западно римско царство ослањало се на латински језик и културу те их увек стављало у први план; на истоку се из Бизанта слично чинило с грчким језиком и културом (макар је латински и надаље остајао језик главних државних закона), настојећи грчку културу наметнути негрчким народима Истока. Овакво је стање представљало стални извор трвења, исказујући се на подручју вере у расправама о разним детаљима и разликама у богослужју и теологији, на истоку и западу подједнако.

Примери сукоба

Католичка црква (али и Православна подједнако) променила је неке делове богослужја и обичаја. Један од најважнијих (и спорних) примера налази се у облику Ницејског веровања. На западу се и данас у његов текст додаје део познат као Filioque. Ницејско веровање из 381. год. у својем изворном облику гласи:

„Верујем ... у Духа Светога, Господа, Животворног, који од Оца исходи, који се са Оцем и Сином заједно поштује и заједно слави...“

На Западу тај део гласи:

„Верујем ... у Духа Светог, Господина и Животворца, који излази од Оца и Сина, који је с Оцем и Сином скупа части и заједно слави.“

Овај додатак „и Сина“ (лат. Filioque) је на Западу додат најкасније у 5. веку, ослонцем на теолошка дела неких источних црквених отаца, попут св. Кирила Александријског. Значење додатка Filioque, објашњава катекизам Католичке цркве из 1992. године у тачкама 246—248, позивом на дефиницију са Фирентинског сабора из 1438. године, овим речима: „Будући да је све што је Очево Отац рађањем предао својем јединорођеном Сину, осим бити Отац ... вечни ред божанских особа у њихову истобитном заједништву укључује да је Отац први извор Духу ако је 'почело без почела', али такође да је, ако је Отац јединорођеног Сина, са Сином јединствено почело из којег исходи Дух Свети“. Таква објашњења нису грчки теолози сматрали довољнима — ни у првом миленијуму, ни до данас.

Други по важности предмет сукоба је улога коју има папа. У мноштву бискупа који управљају месним црквама, на истоку се папа (бискуп Рима) сматрао првим међу једнакима — који стога рецимо има изузетну част и овлаштење да се једино по његовом пристанку може сазвати ваљани општи црквени сабор; закључци таквог сабора не могу постати правоваљани док их папа не одобри (иако су православни и након Великог раскола имали разних регионалних сабора и ширих окупљања бискупа, не сматрају они нити један од тих сабора за пуноважни Општи црквени сабор). На западу се развила важна теолошка дисциплина која се бави „петровском службом“ (лат. munus petrinum), која полази од тога да је Исус дао посебну предност не само Апостолу Петру као поглавару апостола, него и свим његовим наследницима на месту бискупа Рима. Стога католици сматрају да папа над Црквом има власт аналогну оној коју отац патријархалне породице има над својим укућанима, или краљ над краљевством. Писмо које је написао папа Никола 865. године прокламира како је „папинска моћ над целом Земљом, тј. над сваком црквом“.

Тумачења раскола

Постоје многобројна тумачења и анализе садржаја и димензије раскола. Ив Конгар (Ynes Congar, „Note sur le schisme oriental“, у тому 10541954. L'Eglise et les Eglises, I. стр. 92–95) види раскол као дуги процес узајамног „удаљавања“ („estrangement“) Иначе, данас се боље схвата да 1054. јесте само једна епизода у том процесу „удаљавања“ између Запада и Истока. Овај процес је покренут и убрзан не само богословским или црквеним него и политичким и културним догађајима.

Након раскола

Крсташки ратови

Четврти крсташки рат (1202—1204), који је, између осталога, хтео да источне патријархе и епископе замени западним титуларним, огромно је допринео јачању источне антипатије према Латинима. Скрнављењем православних цркава у току крсташког похода и устоличењем латинског патријарха у Цариграду 1204. године, стање раскола практично је запечаћено. Папа Иноћентије III, који је себе називао „Христовим замеником“, није учинио ништа да спречи латинске освајаче да не чине таква срамна дела према седишту Источне цркве.

После ослобађања Цариграда од власти Латина (1204—1261), византијски цареви желели су из политичких разлога помирење са Римском црквом.

Лионска унија

Цар Михаило VIII Палеолог године, сложио се да се сазове „Сабор сједињења“ Грка и Латина. Сазван 4. маја 1274. године од папе Григорија Х (1271—1276), Сабор у Лиону (Шести општи сабор одржан на Западу или Други лионски) добио је углед по неким великим римокатоличким теолозима — Алберту Великом, Томи Аквинском и Бонавентури — који заиста формирају „врхунац теолошке средњовековне културе“ (папа Павле VI). Грчки делегати, први пут на једном Сабору на Западу, прихватили су догматски декрет „Fideli“, којије потврдио да Свети Дух исходи од Оца и од Сина као из једног начела, а не као из два различита начела. Иако је Михаило Палеолог (+1282) ратификовао Лионски Сабор, а патријарх Јован XI (1275—1282) прихватио помирење, Грчка Црква није прихватила унију са Латинима. Штавише, цар није примио обећану помоћ од Сабора. Напротив, његова унионистичка религиозна политика подгрејала је антилатински покрет који је повео његов наследник Андроник II (1282—1328).

Фирентинска унија

И поред неуспеха Лионског Сабора, византијски цареви и даље форсирају унију из политичких разлога. Иначе, унионистички сабори и унија као метод помирења и услов сједињења, поспешили су нетрпељивост између Истока и Запада. Стога се предлаже нови Сабор сједињења, који је сазвао папа Евгеније IV (1431—1447), прво у Базелу а затим је у јануару 1438. пренет у Ферару. На Сабору учествује васељенски патријарх Јосиф II, представници Источних патријархата и Источних Цркава, као и цар Јован VIII Палеолог (1422—1448), који се надао да ће добити помоћ од Латина за крсташки поход против Турака. У јануару 1439. Сабор се премешта у Фиренцу. „Филиокве“ је изродило оштру полемику између православног епископа Марка Ефеског и латинских теолога (Јована од Монтенера и Јована Торквемаде), којима се придружио и Висарион Никејски. Шестога јула 1439. потписан је декрет о унији „Laententur caeli“, у коме Грци прихватају Евхаристију са бесквасним хлебом и духовни примат римског епископа. У новембру 1439. године потписан је други декрет о унији са појединим представницима Јерменске цркве (заредом, Коптска црква 1442, Сиријска црква 1445. и несторијанске Цркве Истока 1445. преговарале су о закључењу уније са Римом, али без коначног успеха). Унија закључена у Ферари била је кратког даха. Свети Марко Ефески организује у Цариграду велики протестни покрет против оних који су потписали унију. „Унијати“ су били истерани и из других православних земаља. Генадије Схоларије, први патријарх после пада Цариграда, успева да сазове Сабор 1484. године који је одбацио унију у Ферари.

Исихастички спорови

Грчко-латинске полемике (XI-XV век), започете расправом о „Филиокве“, кулминирају у спору око паламовске доктрине о нествореној природи благодати (в. плллмизлм). Реакције схоластичких латинских теолога према паламизму јасно су показале да је одвојеност између Запада и Истока досегла веома озбиљан догматски ниво. Није реч само о промени саборне власти приматском влашћу, нити пак о прихватању неких предања Истоку непознатих, него је проблем у доктринарном развоју унутар Западне Цркве који хришћане не сједињује већ их разбија. Уосталом, нови католички догмати са краја XIX века потврђују ту истину.

Тумачења раскола, нови покушаји унијаћења и прозелитства, а посебно догмати из друге половине XIX века који су потврдили искључиву власт папства, несумњиво су допринели одређивању Католицизма као једног конфесионалног система који Православље „не прихвата“. Више папа форсирају унијатство (којем већ подлегоше православни у Украјини 1595. и Трансилванији 1700): Пије IX у енциклики „Litterae ad Orientales“ (1848), Лав XIII у „Praeclara Gratulationis“ (1894), Пије XI у „Rerum Orientalis“ (1928) и „Lux veritas“ (1931). У децембру 1854. године. Пије IX, онај који ће 1864. објавити „Syllabus“, проглашава, без консултације ма ког сабора, „Bulu Ineffabilis“, догмат о непорочном зачећу Дјеве Марије. Исти папа сазива Први Ватикански Концил (1869—1870) који је донео догмат о универзалној јурисдикцији и непогрешивој власти папе, и поред свих протестних покрета који су се организовали унутар и ван Концила. Нови догмат, заснован на начелу „развоја“ доктрине, никад није прихватила Православна црква, посебно због његових последица по патристичку еклисиологију.

Године 1894. папа Лав XIII поново се враћа на унијатство и понавља апел за повратак апостолском римском престолу, док у новембру 1950. папа Пије XII прокламује догмат телесног вазнесења на небо Дјеве Марије (у Апостолској конституцији „Munificentissimus“).

Данас

Други ватикански концил (октобар 1962 — децембар 1965) усваја 21. новембра 1964. године догматску конституцију о Цркви, „Lumen Gentium“, где се понавља доктрина Првог ватиканског концила, формулисана у „Pastor aeternus“, о супрематији римског понтифекса, Петровог наследника, видљиве главе целе Цркве (бр. 18 и 25), као и декрет о екуменизму, „Unitatis Redintegratio“, у којем се изјављује да је једина права Црква Римокатоличка црква, док се друге цркве и црквене заједнице одвојене од апостолског римског престола стављају на разне споредне концентричне кругове.

У јануару 1964. папа Павле VI посећује Јерусалим, где се сусреће са васељенским патријархом Атинагором I. У јесен исте године, Свеправославна конференција на Родосу одлучује да се започну припреме за отварање теолошког дијалога „на равној нози“ са Римском црквом.

У предвечерје завршетка Другог ватиканског концила, 7. децембра 1965. године, папа Павле VI, у Катедрали Светог Петра у Риму, а патријарх Атинагора у Патријаршијској катедрали у Цариграду, дижу у исто време анатему која је између две Цркве трајала девет векова. Два поглавара Цркава ипак су свесни да „овај гест правде и узајамног опроштаја није довољан да би се ставио крај разликама, новијим и старијим, између Римокатоличке и Православне цркве“. Практично, раздељеност још постоји.

Види још

Референце

  1. 1,0 1,1 1,2 Острогорски 1969, стр. 319-320.
  2. 2,0 2,1 Mansi 1774, стр. 676-679.
  3. 3,0 3,1 3,2 3,3 Пузовић & 2008б, стр. 147-163.
  4. 4,0 4,1 Mansi 1774, стр. 811-822.
  5. 5,0 5,1 Siecienski 2009, стр. 114-115.
  6. ^ Острогорски 1969, стр. 396-397.
  7. ^ Martínez-Díez & Rodriguez 1992, стр. 79.
  8. ^ Siecienski 2009, стр. 68-69.
  9. ^ Siecienski 2009, стр. 93-94.
  10. ^ Siecienski 2009, стр. 98-100.
  11. ^ Острогорски 1969, стр. 224.
  12. ^ Острогорски 1969, стр. 228-229.
  13. ^ Острогорски 1969, стр. 231-232.
  14. ^ Острогорски 1969, стр. 235.
  15. ^ Siecienski 2009, стр. 113.
  16. ^ Siecienski 2009, стр. 114.
  17. ^ Siecienski 2009, стр. 115-116.

Литература

Спољашње везе

Акакијев раскол

Акакијева шизма је назив за први велики раскол између западне и источне хришћанске цркве који је трајао од 484. до 519. године. Повод за избијање раскола била су христолошка разилажења, односно раскол унутар хришћанства настао након Халкедонског сабора од 451. године, а један од узрока јесу и специфичне политичке околности настале након пада Западног римског царства 476. године.

Англиканизам

Англиканизам или англиканство је израз који се користи да обухвати доктрину, религиозна веровања, систем, праксу и принципе Цркве Енглеске и других англиканских цркава. Израз у свом најширем смислу обухвата оне који су прихватили дела Енглеске реформације отелотворене у Цркви Енглеске и засебним црквама у другим земљама које се придржавају, бар у великој мери, њених доктрина, њене организације и литургије.Реч англиканизам настала је од средњовековног латинског ecclesia anglicana, што је израз се појавио најкасније 1246, и значи 'Енглеска црква'.Ова грана хришћанства се по ставовима налази између протестантизма и католицизма. Црквена служба је слична католичкој, али је кроз историју ова Црква била блиско повезана са Протестантском реформацијом.

За разлику од других протестантских Цркава, а слично католичкој и православној, англиканци сматрају да њихов црквени ауторитет потиче наслеђем од првих следбеника Исуса Христа.

Као извор црквеног ауторитета англиканци признају Библију, неке црквене списе, црквену традицију и здрав резон. Међу ова 3 извора, примат се даје Библији. До спасења се по њима стиже кроз Божију милост, а она је достижна за оне који верују.

Апостоли

Апостоли или дванаест апостола (грч. απόστολος — посланик, благовесник) су били ученици и следбеници Исуса Христа.

Архимандрит

Архимандрит је највиши монашки презвитерски чин у Православној цркви.

Баптисти

Баптисти су покрет унутар протестантизма основан 1609 год. од Енглеских пуританских

свештеника избеглиx из Енглеске у Амстердам након контакта са холандским Менонитима, огранком протестантске радикалне реформске струје протока порекла протестантских хришћана

.

Евангелизам

Евангелизам као појам има дуг историјат.

Источно хришћанство

Источно хришћанство је општи термин који означава све цркве хришћанског Истока. У најширем опсегу појам обухвата све хришћанске заједнице Источног света, а у историјском контексту се првенствено односи на цркве које су поникле у источним, односно грчким (хеленистичким) областима Римског царства, односно цркве које су се током времена развиле на просторима Блиског Истока и Источне Европе. Појам обухвата: васељенску Православну цркву, миафизитске оријентално-православне цркве, древну Цркву Истока и њене наследнице, затим некадашњу Древну маронитску цркву и потоње источне католичке цркве, као и друге цркве хришћанског Истока.

Често се користи у пару са термином западно хришћанство, којим се означавају традиције хришћанског Запада.

Калвинизам

Калвинизам је теолошки систем и приступ хришћанском животу који наглашава владавину Бога над свим стварима. Ова варијанта протестантизма је названа по француском реформатору Жану Калвину.

Калвин је научавао апсолутну предестинацију по којој су једни предодређени за блаженство други за проклетство. Заједно с Мартином Лутером учио је да само вера спасава (sola fide) и није признавао црквену традицију као извор вере, него само свето Писмо (sola scriptura). Признавао је само две свете тајне (крштење и причест), тврдећи да Исус у еухаристији није реално него само духовно присутан. Калвин је своје идеје покушао да оствари уводећи у Женеви верску диктатуру.

Католичка црква

Католичка црква (лат. Ecclesia Catholica), позната и као Римска католичка црква (лат. Ecclesia Catholica Romana), односно Римокатоличка црква, најбројнија је хришћанска црква са око 1,3 милијарде крштених вјерника широм свијет према подацима из 2016. године. Као свјетска „најстарија непрекидно функционална међународна институција”, играла је кључну улогу у историји и развоју западне цивилизације. Цркву преводи римски бискуп, познатији као папа. Средишња управа Католичке цркве, Света столица, налази се у Ватикану, енквали у Риму, главном граду Италије.

Католичка теологија је заснована на Никејском симболу вјере. Католичка црква учи да је она једна, света, саборна и апостолска црква коју је основао Исус Христос, да су њени бискупи насљедници Христових апостола, а да је папа насљедник Светог Петра, коме је Христос повјерио примат. Она тврди да практикује првобитну хришћанску вјеру, држећи се принципа непогрјешивости, који се преноси кроз свето предање. Латинска црква, двадесет три Источне католичке цркве и институти, као што су просјачки и затворени црквени редови, одржавају различите теолошке и духовне нагласке у цркви.

Од свих седам сакрамената, евхаристија је главни, а литургијски се прославља у миси. Црква учи да свештениковом консекрацијом хљеб и вино постају тијело и крв Христова. Марија, Исусова мајке, се у Католичкој цркви поштује као мајка Божија и краљица Небеска. Учења Католичка цркве обухватају посвјећење кроз вјеру и евангелизацију Еванђења, као и католичко социјално учење, које наглашава добровољну помоћ болеснима, сиромашнима и угроженима кроз духовна и тјелесна дјела милосрђа. Католичка црква је највећа невладина организација која пружа образовање и здравствену заштиту на свијету.

Католичка црква је утицала на западну филозофију, културу, науку и умјетност. Католици дјелују широм свијета, кроз мисије, дијаспору и конверзију. Од 20. вијека већина живи на јужној земљиној хемисфери због секуларизације у Европи и повећаног прогона на Блиском истоку.

Католичка црква је била у литургијској заједници са Православном црвком све до Великог раскола 1054. године, који се десио због католичког учења о двоструком исхођењу Светог духа од Оца и Сина (филиокве), као и са Древноисточним црквама до Халкидонског раскола 451. године због разлика у христологији. Реформација у 16. вијеку довела је до одвајања протестанзизма.

Од краја 20. вијека, Католичка црква је на мети критика због своје доктрине о сексуалности, одбијању да ординира жене, као и због поступања у случајевима сексуалног злостављања у које је укључено свештенство.

Крштење Исуса Христа

Крштење Христово - са 30 година појавио се Исус на обали реке Јордан, где га је крстио Јован Крститељ, у знак очишћења од грехова. Он је примио од њега крштење, будући да је био безгрешан, али да би тим својим делом осветио цео обред, уведена је тим самим тајна крштења, којом долази до човековог очишћења од грехова. Крштење Христово се прославља на празник Богојављења.

Методизам

Методизам или Методистички покрет је група протестаната која проналази своју инспирацију из живота и учења Џона Веслија. Џорџ Вајтфилд и Џонов брат Чарлс Весли такође су значајни лидери у овом покрету. Настала је као препород Цркве Енглеске у 18. веку, и постала одвојена црква након Веслијеве смрти. Због силних мисионарских активности, покрет се шири широм Британске империје, Сједињених Држава и шире, тврдећи да данас има отприлике 80 милиона верника широм света.

Михаило Керуларије

Михаило I Керуларије (око 1000 — 1059), познат још и као Михаило Керуларис и патријарх Михаило I, био је васељенски патријарх од 1043. до 1059. године.

Нови завет

Нови завет је хришћански назив за збирку списа које хришћани сматрају светим. То је нови савез Исуса кога хришћани сматрају Христом са људима. Хришћани верују да су збивања и загонетке Старог завета добили у њему своју одгонетку и пуноћу.

У светом писму Новог завета јеванђелисти су описали догађаје од рођења Исуса Христа, па све до његовог васкрсења из мртвих и вазнесења. Описан је и силазак Светог духа на прве Христове ученике, апостоле и њихово проповедање његовог имена и науке. У њима је указано и на све оно што ће се догодити до другог доласка Христовог и страшног суда.

Књиге Новог завета се састоје из четири јеванђеља (гр. евангелион - добра вест или блага вест), неколицине апостолских писама и других дела.

Нови завет је на српски превео Вук Стефановић Караџић 1819. године и објавио га 1847. године у Бечу, под насловом Нови завјет Господа нашега Исуса Христа.

Серска епархија

Срби су освојили Сер и оближње вароши да би у њима трајно остали, што је подразумевало и снажнији духовни надзор. Нису се задовољили пуким довођењем својих приврженика, већ су задрли у саму бит тих установа. Стратешка вредност Сера је условила ширење границе Српске цркве.

Све између Струме и Месте, што укључује митрополије у Серу са суфраганима у Кесаропољу и Јежеву, Мелнику са епископом у Ферему, Зихни, Драми и граду Филипи, потчињено је Српској патријаршији. Тако је постављена сцена за велики раскол са Цариградском столицом чији углед је међу православним хришћанима био неспоран.

Спасење

Спасење (грч. σωτηρια soteria - спасење, ослобођење; стсл. съпасєниѥ) је, према хришћанској теологији, чин којим Бог поново човека доводи у стање заједништва са собом.Према хришћанском учењу, након првобитног греха Адама и Еве, њихово потомство је пало у ропство греха. Из љубави према човеку, Бог је послао свог сина Исуса да оваплоћењем, смрћу и васкрсењем донесе спасење људима, због чега је назван Спаситељ, Христос, и да поново успостави човеков савез са Богом, који је грехом био нарушен. Спасење такође одговара искупљењу јер је Христос преузео грехе на себе да би искупио човечанство."У томе је љубав, не што ми заволесмо Бога, него што Он заволе нас, и посла Сина свога, као жртву помирења за грехе наше".

Хришћанска есхатологија

Хришћанска есхатологија (гр.το έσχατον - последњи, коначни) је хришћанско учење о будућим догађајима (спасењу и успостављању Царства Божијег или вечнога живота) које ће се збити на свршетку историје, и другом Христовом доласку када ће Христос доћи у слави да суди живима и мртвима (Еф. 1,20-23; 1. Сол. 5,1-11). Многи хришћани живе с чврстом есхатолошком надом у будуће спасење.

Есхатологију не треба мешати са „крајем света“ нити је треба ограничити на описивање догађаја који прате други Христов долазак: васкрсење мртвих, страшни суд, рај и пакао. Појам есхатологија обухвата нови поредак постојања, стање крајњег преображења, које је предмет молитве и хришћанске наде: „Да дође Царство Твоје“ (Мт. 6, 10), али које је већ и сада овде присутно и које се сукобљава са садашњом реалношћу: „Царство Божије је унутра у вама“ (Лк. 17,21).

Током историје правили су се разни прорачуни у вези са Другим доласком. Нпр. по Иринеју и Иполиту, историја света трајаће 6000 година и завршиће се седмим миленијумом под Христовим Царством (Пс. 89,4; Јевр. 4,4). Ипак, према Библији, Η Δευτέρα Παρουσία ће бити велико изненађење, јер „о дану томе и о часу нико не зна, ни анђели на небесима, до Отац мој сам“ (Мт. 24,36).

Хришћанска црква

Црква (грч. ἐκκλησία — „заједница, скупштина“) представља заједницу хришћана, следбеника Исуса Христа. Поимање цркве и њене улоге се прилично разликује у оквиру различитих хришћанских традиција, као што су католицизам, православље и протестантизам.

Реч црква се такође користи и за верске грађевине у којима се окупљају верници.

Хумберт од Силва Кандиде

Хумберт од Силва Кандиде (1000 или 1015 – 5. мај 1061 ) познат као Кардинал Хумберт (лат. Humbertus), био је француски бенедиктински опат и католички кардинал, најпознатији је по анатеми коју је 1054. бацио на цариградског патријарха Михаила Керуларија и тиме започео Велики раскол између католика и православаца.

Црквени оци

Црквеним оцима се називају утицајни теолози ранохришћанске цркве. Наука црквених отаца се назива патристика. Они који су писали на грчком се називају источни црквени оци док се они који су писали на латинском називају западни црквени оци.

Источни црквени оци су Иринеј Лионски, Игњатије Антиохијски, Климент Александријски, Ориген, Атанасије Велики, Јован Златоусти и три кападокијска оца: Василије Велики, Григорије Ниски и Григорије Богослов.

Западни црквени оци су Тертулијан, Гргур Велики, свети Августин, свети Амвросије Медиолански, Јероним Стридонски.

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.