Велике сеобе Срба

Велике сеобе Срба су велике историјске сеобе (миграције) српског народа, међу којима посебан значај имају: Прва велика сеоба Срба из 1690. године и Друга велика сеоба Срба из 1739. године. Прва сеоба се догодила током Великог бечког рата (1683-1699), када се знатан део српског народа из разних српских области под турском влашћу преселио у северне и западне области под влашћу Хабзбуршке монархије и Млетачке републике. Ову сеобу је предводио српски патријарх Арсеније III Црнојевић. Друга сеоба се догодила током Аустријско-турског рата (1737-1739), када се део српског становништва из средишњих српских области под турском влашћу преселио у северне области под влашћу Хабзбуршке монархије. Ову сеобу је предводио српски патријарх Арсеније IV Јовановић. Током обе сеобе, миграцијским таласом је био захваћен велики део српског народа са подручја Косова и Метохије, Рашке области и других околних крајева у средишњим српским земљама. Сеобе су биле усмерене првенствено према северу, односно према областима данашње северне Србије (Срем, Бачка, Банат) и околних области које су у то време биле у саставу Краљевине Угарске и њених придружених земаља, Краљевине Славоније и Краљевине Хрватске, укључујући и територију хабзбуршке Војне крајине. Обе сеобе су имале велики значај за националну, политику и културну историју српског народа.[1]

Seoba Srba
Сеоба Срба, слика Паје Јовановића из 1896. године

Прва сеоба Срба

Great serb migration-sr
Главна територија коју су населили Срби током велике сеобе 1693. године (представљена плавом бојом)

Велика сеоба Срба одиграла се почетком 1690. године[2], током Великог бечког рата, који је трајао од 1683. до 1699. године и завршио се миром у Сремским Карловцима.

Савез хришћанских сила и Света лига (Свето римско царство, Пољска, Русија и Млетачка република) ратовали су против Османског царства. Аустријска војска је успешно ратовала, ослободила је Угарску, Србију и продрла до Македоније. Приликом проласка кроз Србију, Срби су подигли устанак и прикључили се аустријској војсци 1690. године. Тада је Француска напала Аустрију, па се аустријска војска повукла из Србије на леву обалу Дунава и Саве. На челу је био Пећки патријарх Арсеније III Црнојевић (слср. Чарноевичь).

Године 1690. у Београду је одржан црквено-народни сабор. Срби су поставили захтев о неком свом изабранику, епископу Исаију Ђаковићу и послали су га аустријском цару Леополду I и тражили су од њега да дозволи да се населе и да им гарантује црквено-школску аутономију. Послао им је повељу у којој им дозвољава да се населе све до Будима и Коморана и гарантовао им је црквено-школску аутономију уз услов да они буду аустријски војници. Овом повељом је озакоњен положај Срба у Угарској.[3]

Око 37.000 српских породица прешло је у Аустрију, што је најмање 185.000 људи, а само око Приштине 360 села је опустело.

Друга сеоба Срба

Carske privilegije
Српске привилегије: потврдна диплома из 1743. године

Период аустријске владавине потрајао је две деценије (1718—1739). Наиме, након новог Аустријско-турског рата 1737—1739., Београдским миром, Турска је повратила изубљене територије и поново је граница упостављена на Сави и Дунаву, а Београд је постао средиште пашалука. Поновно успостављање турске власти довело Друге велике сеобе Срба. Плашећи се турске одмазде, Срби су на челу са патријархом Арсенијем IV Јовановићем кренули у Аустрију 1740. године.[4] Турци су на разне начине покушавали да придобију Србе у Београдском пашалуку, због близине границе и због тога су им давали разне привилегије. Притисак на српско становништво у пашалуку био је знатно мањег интензитета него у другим деловима Турске, а и читлучење је било мање изражено у Беогардском пашалуку. Друга велика сеоба Срба је по броју исељеника и последицама знатно мања.

Arsenije III
Српски патријарх Арсеније III Црнојевић
Arsenije IV Jovanović Šakabenta
Српски патријарх Арсеније IV Јовановић
Srpske privilegije 1732
Привилегије Срба у Хабзбуршкој монархији: насловна страна штампаног издања из 1732. године

Последице

Последица Велике сеобе је пустошење српских насеља у централној Србији и на Косову и Метохији и трајно пресељавање становништва у Аустрију, на подручје данашње Мађарске и Војводине. Одлив становништва је био толики да је већина села зарасла у шуму, тако да је део централне Србије добио назив Шумадија.

Услед ових сеоба број српских становништва на Косову и Метохији се драстично смањио.[5][6] Након српских сеоба, Албанци из планинских подручја Малесије се спуштају у плодне и опустеле долине Метохије.[7][8] Након миграција, српски етнички центар се сели из старих подручја Рашке области, Вардарске Македоније, Косова и Метохије у Војводину, а касније и у Шумадију. Непосредно после сеобе међу исељеницима је завладала глад и епидемија тако да је велики број исељеника убрзо преминуо.

О овим догађајима највише је сачувано текстова које су написали монаси који су учествовали у Сеоби, будући да су они били једни од ретких писмених Срба тога времена.

Ево како о овим догађајима пише монах Атанасије Србин:

О опустелој земљи

И тако кроз десет година, од тог љутог рата, многоплодна и многонародна земља српска запусте сва, и градови сви и села сва запустеше, и манастири царски велики и цркве красне писане златом запустеше, и жртветици и олтари свети, где се приносаше бескрвна жртва, тамо сада дивље звери и нечисте плоде се.

О Епидемији

И лежаху лешеви помрлих људи српских по свима улицама великог Београда, и по свима земљиштима његовим, по свима путевима његовим лежаху мртви. И не беше оних који погребавају. А који живи ходаху, не беше у њих изгледа ни красоте људске, но беху поцрнели од глади, и лица њихова беху поцрнела као лице Етиопа. И тако скончаше и не оста десети део људи. Они који су остали избегоше од своје земље и оставише је сву пусту.

Види још

Референце

  1. ^ Веселиновић 1993, стр. 491-574.
  2. ^ Ћирковић, Сима М. (2004). „5 — Настајање модерног хришћанског друштва”. Срби меџу европским народима. Equilibrium. стр. 150.
  3. ^ „Archives in Sremski Karlovci” (PDF). Архивирано из оригинала (PDF) на датум 24. 09. 2015. Приступљено 30. 1. 2014.
  4. ^ Читанка првог Српског устанка, март 2006., Издавач: ‘‘НИП Дечје новине — Издавачка делатност д. о. о.‘’
  5. ^ „Microsoft Word — SADRZAJ.doc” (PDF). Приступљено 30. 1. 2014.
  6. ^ http://www.promacedonia.org/serb/cvijc/cvijic_balkansko_poluostrvo_1.pdf
  7. ^ Енциклопедија Југославије, 2. изд, ћирилицом, pp. 68.
  8. ^ Војна енциклопедија, Београд, 1972., књига четврта, pp. 655.

Литература

Спољашње везе

Јован Монастерлија

Јован Монастерлија (166?-1706), српски подвојвода Хабзбуршке монархије и војни заповедник.

Ћипровски устанак

Ћипровски устанак (буг. Чипровско въстание) је из времена великог турског рата инспирисан Аустријанцима. Католички Бугари из Ћипроваца и региона, који су у 17. веку усвојили католичанство као резултат католичке пропаганде у бугарским земљама, подижу на побуну. Они су раније били павлићани који су усвојили католицизам на илирском језику, кроз свој утицај на српске земље, а посебно у Дубровник. Побуну је потиснула војска Имрих Токоли и ти Бугари први су населили Војводину пред другима који су дошли током велике сеобе Срба. Устанак се поклопио са хватањем Београда од стране Аустријанаца.

Ариље

Ариље је градско насеље и седиште општине Ариље у Златиборском округу. Према попису из 2011. било је 6763 становника.

Ариље је најпознатије по Цркви светог Ахилија коју је подигао за своју задужбину краљ Драгутин 1296. године.

Велика сеоба

Велика сеоба може бити:

Велика сеоба народа, назив за миграцијска креања у Европи током позног античког и раног средњовековног раздобља

Велика сеоба Срба, назив за две велике сеобе Срба, које су се догодиле 1690. и 1737. године

Дарданија (византијска провинција)

Дарданија је била једна од провинција Византије између 4. и 7. века.

Емиграција

Емиграција је процес одсељавања становништва с неког простора узрокован одређеним, за становништво одбојним, факторима или чешће јачим привлачним факторима неког другог простора у који се становништво сели.Кретање становништва пре успостављања граница држава или у оквиру исте државе се често означава као миграција. Многи су разлози емигрирања, од којих су најчешћи економски и политички. Међутим, емиграцијом се сматра и када неко нађе брачног партнера у другој земљи и напусти своју, као и појава да се богати пензионери из земаља са хладном климом трајно пресељавају у топлије пределе.

Супротан појам емиграцији је имиграција.

Игор

Игор је мушко име. Иако је у српски језик ушло из руског (рус. Игорь, укр. Ігор). Мит је да име води порекло од шведског имена Ингвар. Њега су тобоже у Русију донели Викинзи. Највероватније је настало из речи изгор, речи која твори од корена гор, глагола горети, и која се задржала у Македонији и значи топлота. Губљењем сугласника з је остало Игор.

Најстарији записи о имену Игор говоре да је најпре настало као Нордијско име са врло важним значењем, као што пријатељ мора и борац, ратник. У то време су борци третирани као најважнији фактор опстанка за народ, док је пријатељ мора значило храброст. Касније је име Игор пренето и у Русију где је остало, све до велике сеобе Срба.

Исаија Ђаковић

Исаија Ђаковић (Грабовац код Сланкамена, 17. век – Беч, 20. јул 1708) је био митрополит крушедолски (карловачки) 1708. године.

Качаничка клисура

Качаничка клисура се налази на крајњем југу Србије (Косово и Метохија) и кроз њу протиче река Лепенац. Простире се у дужини од 24 km од самог Качаника до пограничног места Ђенерал Јанковић, између Шар планине и Скопске Црне Горе. Њене стрме падине су прекривене шумом и састављене су од кречњака и шкриљаца. Сама клисура представља некадашњу језероузину односно везу језера која су некада постојала у Косовском басену. Данас кроз клисуру пролазе магистрални пут и пруга који, преко Косова и Рашке, повезују Западноморавску (Краљево) долину са Вардарском (Скопље), као и алтернативну везу Јужноморавске долине (Ниш) са Вардарском.

Током Великог Бечког рата 1699. године, Османске снаге су у клисури потукле војску Аустријског царства, што је остало забележено у народној поезији. Овај пораз Аустријског царства је био један од покретача Велике сеобе Срба.

Петар Добрњац

Петар Тодоровић Добрњац је био војвода у Првом српском устанку. Син трговца Теодора Влаховића. Имао је и два брата, кнеза Стевана Теодоровића Добрњца и трговца Николу Теодоровића Добрњца. Влаховићи су пореклом из Црне Горе. Дошли су на територију Србије са простора града Колашин за време Велике сеобе Срба у XVII веку.

Призренски санџак

Призренски санџак (тур. Prizren Sancağı, алб. Sanxhaku i Prizrenit) је био управна јединица Турског султаната на подручју подручјима јужне Метохије и околних области, а постојао је у раздобљу од 1455. до 1912. године, са средиштем у граду Призрену. Био је у саставу Румелијског пашалука све до друге половине 19. века када је припадао прво Скадарском, потом Призренском и на крају Косовском вилајету.

Средином 15. века, Турци су од Српске деспотовине преотели читаву Метохију и на том простору су 1455. године основали два санџака, Пећки (за северну Метохију и горње Полимље) и Призренски санџак (за јужну Метохију и неке друге области).У време успостављања турске власти, знатну већину становништва на подручју Призренског санџака чинили су православни Срби, док су мањи део чинили етнички Власи и Арбанаси. Средином 16. века, заслугом српског патријарха Макарија I, извршена је обнова Српске патријаршије (1557) у чијем се саставу налазила и православна Призренска епархија. Према турском пописном дефтеру из 1571. године, на подручју овог санџака постојало је пет нахија: Призрен, Хоча, Жежна, Трговиште и Бихор.

Током Бечког рата (1683-1699) целокупно подручје Метохије је било захваћено ратним вихором. На вест о приближавању хабзбуршке војске, православни Срби са тог подручја су се одметнули од турске власти и пристали су уз аустријску војску. Српски патријарх Арсеније III је 1690. године дошао у тек ослобођени Призрен ради саветовања са аустријским војсковођама и устаничким првацима. Иако је хришћанска војска тада заузела велики део Призренског санџака, турска војска је током 1690. године успела да поврати власт у тој области. Тада је дошло до велике одмазде над хришћанским становништвом, чиме је изазвана Велика сеоба Срба, током које је знатан део српског становништва напустио подручје Призренског санџака. Слично се поновило за време Аустријско-турског рата (1737-1739), када су многи метохијски Срби избегли зајено са српским патријархом Арсенијем IV. Истовремено са одливом српског становништва, на подрућју Призренског санџака се одвијао стални прилив Албанаца чиме је дошло до великих промена у етничкој структури те области.

Од оснивања 1455. године па све до друге половине 19. века, Призренски санџак је био у саставу Румелијског пашалука. Након разних управних промена, овај санџак је 1867. године заједно са Дебарским санџаком и Скадарским санџаком укључен у састав новоствореног Скадарског вилајета. Недуго потом, створен је посебан Призренски вилајет (1868), који је поред самог Призренског санџака обухватао и санџаке: Дебарски, Скопски и Нишки. Све ове области су 1877. године прикључене новоствореном Косовском вилајету.

Упркос знатним променама које су спроведене током 1878. године, Призренски санџак је остао у саставу Косовског вилајета. За разлику од северозападних области Косовског вилајета у којима је постојало значајно аустроугарско војно присуство, подручје Призренског санџака налатило се под потпуном турском влашћу.Током Првог балканског рата (1912-1913), целокупно подручје Призренског санџака ослободиле су војске Србије и Црне Горе. Према међусобном споразуму, Призрен је тада припао Црној Гори, мањи део дотадашњег Призренског санџака је припао Црној Гори, док је део прикључен новоствореној Албанији. Гранична линија између Србије и Црне Горе на подручју Метохије коначно је одређена међудржавним споразумом о разграничењу, који је склопљен 12. новембра 1913. године.

Рачани

Рачани је назив многобројних преписивача српских православних књига с краја 17. и почетка 18. века, који су потекли из манастира Рача. Након велике сеобе Срба под патријархом Арсенијем Чарнојевићем, прешли су у Сентандреју, Угарска, а потом у манастир Беочин. Најпознатији међу њима били су Јеротеј Рачанин, писац првог путописа (описао своје путовање до Јерусалима), и Кипријан Рачанин, један од најобразованијих монаха, проповедник на народном језику и писац Буквара словенских писмена, уз који је дао и први поетички текст српске књижевности. Један од његових следбеника био је и Гаврил Стефановић Венцловић.

Сеоба Срба

Сеоба Срба се може односити на:

у најопштијем смислу: сеобе (миграције) Срба током историје (види: Демографска историја Срба)

Сеоба Срба у раном средњем веку, досељавање Срба у југоисточну Европу

Велике сеобе Срба, велике сеобе Срба из 1690. и 1737. године

Сеоба Срба (слика), слика Паје Јовановића из 1896. године

Сеобе

Сеобе се може односити на:

множина за сеобу

Велике сеобе Срба

Сеобе, роман Милоша Црњанског написан 1929. године

Сеобе, трећи студијски албум српске рок групе Кербер

Сеобе, француско-југословенски филм

Српска православна црква Светог Николе у Сегедину

Српска православна црква освећена за преношење моштију Светог Николе у Сегедину је једна најстарија грађевина подигнута у барокном стилу. Храм који је изграђен од 1773 до 1781 године је један најлепши споменик историје Срба у овом граду. Једна је од оне 5 цркве (Сириг, Деска, Нови Сентиван, Ходмезевашархељ), које су Срби подигли наком Велике сеобе Срба у жупанији Чонград.

Српска уметност

Српска уметност је термин под којим се подразумевају уметничка достигнућа која су постигли Срби на Балканском полуострву. Њена историја започиње досељавањем Словена, односно Срба на простор Балканског полуострва (7. век) које се тада налазило под политичким и културним утицајем позног Римског царства, односно Византије. Први споменици српске средњовековне културе су архитектонски споменици са почетка 9. века, из периода покрштавања Словена. Од тада, па до данас, српску уметност су обликовале политичка, економска и културна збивања која су захватала Европу и њену уметност, а у њој се могу приметити утицаји и источне и западне уметности.

Историјске епохе у српској уметности се углавном поклапају са основним раздобљима у историји Срба.

Српски православни музеј у Сентандреји

Српски православни музеј је музеј Српске православне цркве који се налази у Сентандреји. Музеј садржи предмете црквено-умјетничке збирке Епархије будимске. Дио сталне поставке чине предмети Библиотеке и Архива Епархије будимске. Налази се у згради некадашње Препарандије, на главном тргу у Сентандреји. Музеј је значајан по томе што представља свједочанство српске културе на простору Епархије будимске прије и након Велике сеобе Срба.

Стефан Раваничанин

Стефан Раваничанин (умро пре 1733), даскал, српски летописац из времена Велике сеобе Срба.

Табан

Табан (Српска варош) је стари део Будима који се простире у долини између Будимске тврђаве и Гелертовог брда (Ђерзелеза), где су некада живели Срби.

Назив потиче од турске речи табак-хане, што указује на штављаче коже. Будим су још пре Велике сеобе Срба под вођством патријарха Арсенија Чарнојевића насељавали српски трговци и занатлије које су се бавиле израдом коже.

Поред познатог Рацког купатила и гостионице „Код златног јелена“ Табан је био познат по лепоти и раскоши српског православног катедралног храма који је подигнут 1697. године у част Светог Димитрија Солунског, али је касније славио празник Силазак Светог Духа. Дана 3. јуна 1751. године освећена је нова, монументална барокна црква по нацрту архитекте Адама Мајерхофера. Дуборез иконостаса урадио је Антоније Михић, а иконе иконостаса је осликао Василије Остојић.

На дан 5. септембра 1810. године у Табану је избио велики пожар у којем је страдала и унутрашњост српске саборне цркве.

Године 1824. новосадски сликар Арсеније Теодоровић завршио је осликавање иконостаса.

Дунав је 1838. поплавио Табан, а тада је ниво воде у цркви достигао 110 cm, али иконостас није страдао. 1898. године храм је поново обновљен. Српска саборна црква у Табану је озбиљно оштећена за време Другог светског рата. Иако је иконостас остао без веће штете, српска црква је ипак порушена 1949. године „у част“ 70. рођендана Стаљина.

На месту некадашње цркве данас кривудају серпентине Моста Ержебет, у правцу Улице Хеђалја.

Старо Табанско српско гробље преорано је 1930. године, одлуком градског савета у Будимпешти. Био је дат рок потомцима ту сахрањених Срба, да сами пренесу кости својих предака на друго место. Матица Српска је прва реаговала бринући се о остацима славних и заслужних будимских Срба. Они чији посмртни остаци нису склоњени, стављени су у једну заједничку гробницу.Епископи будимски резидирали су у палати у Будиму у Дебрентеијевој улици бр. 14 коју је подигао 1897. године патријарх Георгије Бранковић. Раскошно двоспратно здање са грбом Епархије будимске, пројектовао је најпознатији српски архитекта у Угарској тога доба, Владимир Николић. Зграда је за време Другог светског рата оштећена, 1952. подржављена, а 1955. срушена.

Позната гостионица "Код златног јелена“ била је у рукама уваженог будимског адвоката и великог српског родољуба Симе Игњатовића, стрица књижевника Јакова Игњатовића. Она је прве половине 19. века била право стециште српских књижевника. Чест гост куће „Код златног јелена“ био је Вук Стефановић Караџић, пештански романописац Милован Видаковић, песник Сима Милутиновић Сарајлија, песник и сликар Јован Пачић и српско-мађарски песник Михаило Витковић.

Романтични Табан са кривудавим улицама, сићушним трговима, нахереним кућерцима, цветним баштама и бројним кафанама 30-их година 20. века је порушен. Његову успомену данас чувају акварели познатог мађарског сликара Ерне Зорада.

Данас је Табан насеље у оквиру I градског округа.

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.