Велика школа Ивана Југовића

Велика школа Ивана Југовића је била први заметак високе наставе у Србији. Југовићева Велика школа је основана 1808. године у Београду и била је школа посебног карактера.

Наставни програм

У свом наставном плану она је садржала како елементе средње школе (прве две године), тако и елементе високошколске наставе (трећа година). У прве две године учили су се средњошколски предмети (историја, географија, рачуница, стилистика, немачки језик), а у трећој универзитетски предмети (државно право, кривично право и међународно право). Због свега тога, Велика школа је имала мало формалних сличности са осталим типовима школа како тадашњег, тако и садашњег времена. Њен узор је очито био у угарским краљевским академијама тога времена, на којима су више образовање стицали државни чиновници.

Професори Велике школе били су Доситеј Обрадовић, Иван Југовић, Сима Милутиновић Сарајлија, Миљко Радоњић (негде се наводи као Миљко Радонић), Лазар Војновић и други.

Међу ученицима су били Вук Караџић, Алекса Карађорђевић, Јеврем Ненадовић, Лазар Арсенијевић Баталака, Сима Ненадовић, Ђорђе Протић, Милосав Здравковић.[1]

Настанак

За разумевање њене природе најважније је разумети разлоге због којих је она уопште и била формирана. После привремене победе устаника, требало је учврстити освојену политичку власт. Требало је организовати државу, а то се није могло без развијеног државног апарата. За руковођење државом били су потребни не само писмени, већ и стручни и правно образовани људи. Требало је у што краћем року доћи до кадра који би у датим околностима могао да руководи и највишим државним пословима и који би за то имао одговарајуће образовање. Тај задатак је требало да обави Велика школа. Зато је она, и поред формалних одступања од класичних школских форми, стварно вршила функцију највише школске установе и давала најобразованији кадар. Поред тога, у наставном плану Велике школе постојали су предмети који су се изучавали једино на универзитетима. Због тога она садржински представља заметак високошколске наставе у Србији. И формално, ова школа је имала високошколски карактер. Ни на универзитетима средњег века као услов се није постављало претходно образовање, а самим тим ни узраст ученика. Даље, наставни план свих универзитета у настанку је садржао и средњошколске предмете, тако да и са те стране може да се каже да формални приговори нису одрживи. Ниво наставе је, такође, био висок. Наставници су били најобразованији Срби тог доба.

Практичне потребе, које су довеле до оснивања ове школе, одредиле су и њен карактер. Иако је имала елементе и једног и другог, Велика школа није била ни средња (гимназија), ни висока (универзитет), већ је то била својеврсна стручна школа оријентисана на образовање чиновника и јавних службеника. Југовићу је као узор послужила краљевска академија у Мађарској.

Карактеристике Велике школе

  • Школа је свечано отворена 31. августа 1808. године, а настава је почела следећег дана.
  • Настава је била разредна, што значи да је један наставник у свом разреду држао наставу из свих предмета.
  • Уџбеника није било, па су ђаци учили из бележака са предавања.
  • Упис у школу је био условљен само знањем писања, читања и рачунања.
  • Међу првим ученицима били су синови и сродници истакнутих старешина (Карађорђа, Младена Миловановића, Миленка Стојковића, Васе Чарапића и Јакова Ненадовића), али није било дискриминације ни према осталим ђацима.
  • Кроз велику школу је прошло око 40 ученика током целокупног њеног рада.
  • Зграда школе постоји и данас (у њој је смештен Вуков и Доситејев музеј).
  • Ова школа је први заметак више наставе у Србији.

Нестанак

Војним поразом 1813. године нестала је и Југовићева Велика школа. Прекид њеног развоја је трајао четврт века. Висока настава у Србији је настављена тек 1838. године формирањем Лицеја, па Велике школе 1863. и Универзитета 1905. године. Ова школа није претеча универзитета у смислу развоја те установе (због прекида деловања), али је у наставном смислу свакако претходник највише научне и наставне установе код нас.

Види још

Референце

  1. ^ Историјски архив Београда - на данашњи дан
Велика школа

Велика школа је била највиша образовна институција у Србији између 1863. и 1905. године. Настава је одржавана у Капетан-Мишином здању. Школа је прерасла у Београдски универзитет 1905, када су отворени Медицински, Богословски и Пољопривредни факултет.

Основана је законом од 24. септембра 1863. године као наследник Лицеја, дотадашње највише школе у Србији. Велика школа је у закону дефинисана као научно заведење за више и стручно изображење, тј. научни завод за више и стручно образовање. Врховна власт био је министар просвете, а Великом школом су непосредно руководили ректор и Академијски савет. Ректора је постављао владар, први ректор био је Константин Бранковић (1814–1865).Велика школа је имала три одељења, односно факултета: Филозофски факултет, Технички факултет и Правни факултет. Програми су се у знатној мери преклапали, тако да су студенти углавном добијали опште образовање, а премало право стручно. На филозофском одељењу се студирало три године, а на правном и техничком четири.

Изменама закона из 1873, године Филозофски факултет је подељен на два одсека. Изменама закона од 1880. године студије на Филозофском факултету се продужују на четири године. Изменама закона из 1896. године број одсека, тј. група сродних наука, битно је повећан: на Филозофском на седам, на Техничком на три и на Правном на два, што је допринело специјализацији и унапређењу стручне стране студија.

Током времена је знатно повећана и самоуправа Велике школе.

Велика школа је напредовала током четири деценије и постала претеча Универзитета, али ипак ни до краја свог постојања није достигла довољан ниво да прерасте у универзитет, већ је он формиран 1905. године, тек са делом професорског састава Велике школе.

Дорћол

Дорћол је део Београда који се налази у најстаријем градском језгру у градској општини Стари град. Линије које саобраћу кроз Дорћол су: 24 (Дорћол–Неимар), 26 (Дорћол–Браће Јерковић), 79 (Дорћол–Миријево), ноћне линије 26 (Дорћол–Браће Јерковић) и 401 (Дорћол–Пиносава).

Данашње границе Дорћола се налазе између београдске тврђаве, односно калемегданског парка (који се понекад називају делом Дорћола), Васине и Узун-Миркове улице (понекад се сматра се Дорћол простире и до Кнез Михаилове улице), околине Булевара деспота Стефана и Дунавa. Некада се Дорћолом сматрала само раскрсница улица Цара Душана и Краља Петра (некада Дубровачке целом дужином, а данас само од ове раскрснице према Дунаву) и околина ове раскрснице (на Горњем и Доњем Дорћолу). Северни део, ограничен Дунавом, улицом Цара Душана и Дубровачком звао се Јалија, што на турском језику значи „обала”. Део Дорћола од Кнез Михаилове улице до улице цара Душана звао се некада Зерек, што на турском језику значи „падина”.Дорћолска дунавска обала је уређена, са дугачком бициклистичком стазом, шеталиштем и сплавовима. На обали је и Спортски центар „Милан Гале Мушкатировић” (некада Спортски центар „25. мај”) са комплексом отворених и затворених базена на којима се организују различита такмичења у спортовима на води (пливање, роњење, скокови у воду...) и тениским теренима на којима се одржава Отворено првенство Србије у тенису, а у изградњи је и велика марина.

У зимском периоду дорћолски кеј је важан за посматраче водених птица, јер се овде могу видети и врсте које су ретке на нивоу Србије.

Зграда Велике школе

Зграда Велике школе се налази у Београду, у Господар Јевремовој улици 22, као објекат значајан за почетак високог школства у Србији, као и за познате историјске личности који су у њој становали, представља непокретно културно добро као споменик културе.

Иван Југовић

Иван Југовић (или Јован Савић, Сомбор 1772 — 1813.) је био професор Велике школе у Београду и секретар Правитељствујушчег совјета. Био је припадник аустрофилске струје међу устаницима.

Историја школства у Србији

Школски систем у Србији је тако уређен да постоје основне, средње и високе школе, и универзитети. Закон о универзитету из 2006. је регулисао рад универзитета према Болоњској декларацији. Најстарији је Универзитет у Београду, чије су претече Лицеј и Велика школа у континуитету од 1838, као и Велика школа Ивана Југовића која је постојала од 1808. до 1813. године.

Карађорђева Србија

Карађорђева Србија (позната и као Устаничка Србија) је назив за устаничку државу, створену у време Првог српског устанка, која је постојала од 1804. до 1813. године.

Подручје око Доситејевог лицеја

Подручје око Доситејевог лицеја је део старог Београда на Дунавској падини у границама некадашње вароши у Шанцу. Као просторно културно-историјска целина има статус културног добра од изузетног значаја и један је од најстаријих и најзначајнијих градских простора у Београду, чије је језгро формирано крајем 18. и почетком 19. века.

Први српски устанак

Први српски устанак је био устанак Срба у Београдском пашалуку и околних шест нахија против Турака у периоду од 14. фебруара 1804. до 7. октобра 1813. године. Отпочео је као побуна против дахија. Устаници предвођени Карађорђем су успели да у значајном временском интервалу ослободе пашалук. Овај устанак је претходио Другом српском устанку 1815, који је на крају довео до стварања Кнежевине Србије.

Дахије у Београдском пашалуку су 1801. године убили београдског пашу и успостављају насиље у пашалуку. Многи Срби су се одметнули у хајдуке и спремају план за побуну. Када су дахије то сазнали, 1804. су спровели сечу кнезова, а уместо да су спречили буну, дахије су је убрзали. На сабору у Орашцу за вођу буне је изабран Карађорђе Петровић. Аганлија, један од дахија покушао је преговором да заустави побуну, али није успео. Убрзо су устаници ослободили већи део Београдског пашалука. Султан је послао Бећир пашу, босанског везира да умири устанике и погуби дахије, али ни то није успело. Зато султан, 1805. наређује новом београдском паши, Хафиз паши да угуши устанак. Међутим Срби су дочекали пашу и потукли његову војску у боју на Иванковцу.

Године 1806, султан је послао велику војску из Босне и из Ниша према Србији. Устаници су потукли обе војске, Босанску на Мишару, а Нишку на утврђењу Делиграду. Убрзо су закључили са Турском, Ичков мир. Руси су наговорили устанике да одбију Ичков мир јер су започели рат с Турском. 1807. Срби су ослободили Београд и почели с Русима заједно ратовати против Турака у Неготинској нахији и победили у три битке. Срби су 1809. ослободили читав пашалук и неке делове Босне и Новопазарског санџака. 1809. су у бици на Чегру потучени од Турака због неслоге војвода. Русија је с Турском закључила Букурешки мир 1812. год. Према одредбама осме тачке мира требало је да устаници добију аутономију. Али Срби на то нису пристали и већ 1813. Турци су са свих страна напали Србију и освојили је.

Карађорђе је са најугледијим старешинама прешао у Аустрију, а затим у Русију.

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.