Велика сеоба народа

Велика сеоба народа је период у историји човечанства који обележава велики покрет народа, који је трајао 5 векова, од продора Хуна кроз тзв.„Врата народа“, тј. простор између планине Урал и Каспијског језера, па све до насељавања Угара у Панонску низију у 9. веку. Та сеоба 375. је потресла Римско царство, тачније њен западни део. Предводили су је Хуни, азијско-монголско племе, које је са својом великом војском стигло све до Рима. Многа друга племена су појачала нападе на Рим и срушила његово западно царство. Франци, Готи, Вандали и друга племена поделили су територије Западног римског царства што је била последица Велике сеобе народа. Хуни су највећи успон доживели за време свога владара Атиле (434-453). После његове смрти, Хуни доживљавају пропаст и убрзо нестају из Европе. Узрок сеобе је потрага Варвара за бољим условима живота. Последице сеобе су пад Западног Римског царства 476. године. Тада су настале варварске државе на тлу Западног Римског царства.

Grandes invasions Empire romain-sr
Правци сеоба

Литература

Спољашње везе

1. миленијум

1. миленијум је миленијум, односно период који је започео 1. јануара 1. године (нове ере), а завршио 31. децембра 1000. године.

375

375 је била проста година.

Битка на Каталаунским пољима

Битка на Каталаунским пољима или, ређе, битка код Шалона, одиграла се 451. у северној Галији (данашња северна Француска) између хунско-остроготске војске на челу са хунским краљем Атилом на једној, и западноримских и визиготских снага на другој страни. Представљала је кулминацију великог Атилиног похода на подручје тадашњег Западног римског царства и завршила је тактички неодлучно, иако се, с обзиром да је Атила присиљен на повлачење преко Рајне често наводи као последња велика победа у римској војној историји. На савременике је, пре свега, оставила снажан утисак због неуобичајено великог броја жртава међу којима се нашао и визиготски краљ Теодорих I. Каснији су јој историчари, делом и због тога, настојали дати велики историјски значај, односно описати као битку која је спасила Европу и западну цивилизацију од хунских разарања; тај је став, међутим, мање изражен међу савременим историчарима.

Битка на реци Недао

Битка на реци Недао се одиграла године 454. у Панонији између хунских снага под краљем Елаком на једној, и побуњених Гепида и Острогота под краљевима Ардариком и Теодомиром на другој страни. До побуне Гепида и Острогота је дошло годину дана након смрти хунског краља Атиле, чији су се синови сместа почели борити за престо, давши тако прилику многим подређеним народима да се ослободе хунске власти. Прецизна локација реке Недао није позната; део савремених историчара верује да је представљала једну од притока Саве, док је други смештају између Тисе и Карпата. У сваком случају, представљала је спектакуларан окршај који је дубоко импресионирао савременике, односно историчара Јорданеса који није крио одушевљен међусобним крвопролићем варвара који су само неколико година раније уједињени под Атилиним вођством сејали ужас по Римском царству. Хуни су у тој бици поражени, а краљ Елак погинуо. Остаци хунских снага су се повукли преко Карпата где су нешто касније без успеха под Денгизићем покушали обновити Атилино царство, док је део пребегао на римске територије и ушао у тамошњу војну службу. Након битке Панонијом су завладали Гепиди и Остроготи.

Вандалско краљевство

Вандалско краљевство је била држава која је постојала од 429. до 534. на подручју северне Африке и западног Медитерана, а коју су основали и њоме владали Вандали, германски народ који је за време Велике сеобе народа продро на подручје тадашњег Западног римског црства. Вандали су под вођством краља Гејсериха године 429. дошли у тадашњу провинцију Африку на позив локалног гувернера као федерати, однсоно најамници, али су се одметнули од Рима и године 439. заузели Картагину учинивши је престолницом своје државе. Брзо су стекли поморске вештине те их искористили како би заузели Сицилију, Сардинију, Корзику и Балеаре те извели пљачкашки поход на Рим који је значајно допринео пропасти Западног царства. Вандалска је држава захваљујући богатим ресурсима и сигурности од супарничких германских народа на северним обалама Медитерана била једна од најмоћнијих у касној антици. Њену унутрашњу стабилност су, поготово, од смрти краља Гејсериха, нагризале верске разлике између вандалских властодржаца који су били аријанци и домородачког становништва које је исповедало „правоверно“ никејско хришћанство. Године 533. је то искористио источноримски цар Јустинијан и покренуо поход против Вандала који је довео до брзе пропасти њихове државе.

Велика сеоба

Велика сеоба може бити:

Велика сеоба народа, назив за миграцијска креања у Европи током позног античког и раног средњовековног раздобља

Велика сеоба Срба, назив за две велике сеобе Срба, које су се догодиле 1690. и 1737. године

Вуковар

Вуковар је град у Хрватској и административно средиште Вуковарско-сремске жупаније. Према резултатима пописа из 2011. у граду је живело 27.683 становника, а у самом насељу је живело 26.468 становника.Вуковар је највећа речна лука на Дунаву у Хрватској.

Каравуково

Каравуково је насеље у општини Оџаци у Западнобачком округу у Србији.

Према попису из 2011. било је 4215 становника. Већинско становништво чине Срби. У односу на попис из 2002. године број становника је у паду, тада је број становника био 4991.

Већину становника Каравукова чине људи пореклом из Врања, односно Пчињског округа.

Односи Србије и Хрватске

Односи Србије и Хрватске су инострани односи Републике Србије и Републике Хрватске.

Након распада Југославије и потписивања Дејтонског и Ердутског споразума, Хрватска и Србија су успоставиле дипломатске односе 9. септембра 1996. Србија има амбасаду у Загребу и конзулате у Вуковару и Ријеци, а Хрватска има амбасаду у Београду и конзулат у Суботици. Деле заједничку државну границу у дужини од 241 km.

Пиносава

Пиносава је приградско насеље у подножју Авале, које припада Градској општини Вождовац у Београду. Према попису из 2011. било је 3151 становника. У насељу Пиносави постоји основна школа Васа Чарапић која је истурено одељење исте школе у Белом Потоку (са старом школом, школа је славила 100 година постојања). Црква Светог Марка саграђена је 2002—2003. године. Из Пиносаве се добро види планина Авала и кроз насеље саобраћају линија 401 (Вождовац — Пиносава) и ноћна линија 401 (Дорћол — Пиносава).

Прелазак Рајне 406.

Прелазак Рајне 406. (нем. Rheinübergang von 406) је назив за масовни прелаз реке Рајне од стране германских народа Вандала, Алана и Свева 406. (или 405.) и почетак инвазије тадашње Галије, а који се традиционално узима као коначни колапс дотадашњег римског Лимеса, односно почетак процеса који ће довести до пада Западног римског царства.

Рајна, која је од 1. века установљена као граница Римског царства је и раније више пута била прелажена од стране германских нападача, али су Римљани у правилу били у стању сузбити те нападе, односно протерати Германе са друге стране границе. То се наставило чак и када је Римско царство значајно ослабило, тако да је Јулијан Апостата пола века раније код Аргенторатума успео протерати Алемане. Међутим, даље слабљење Царства, а заједно са њиме и опадање морала и борбене квалитете римских трупа је терало римске цареве да варварске нападе, а што је укључивало подручје Рајне, сузбијају и поткупљивањем варварских поглавица, односно узимањем варвара у војну службу, па чак и њиховим насељавањем граничних подручја која је требало да бране. У 4. веку су на тај начин као федерати кооптирани Франци, који су се населили на левој обали Рајне, односно на подручју данашње јужне Низоземске.

Таква политика се, међутим, показала неадекватном за околности које је у последњој четвртини 4. века изазвала инвазија Хуна у источну Европу, која је натерала тамошње Готе да уточиште потраже на западу и тако започела ланчану реакцију познату као Велика сеоба народа. Римска је граница већ колабирала на Дунаву када су Визиготи у бици код Хадријанопоља и готском рату изборили право да се трајно насељавају унутар римских граница створивши својеврсну "државу у држави" и давши тако пример својим варварским суседима и сународницима. Визиготи су на источном Балкану 395. дигли устанак против римске власти и покренули велику миграцију на запад која је коинцидирала са поделом Царства на Западно и Источно, при чему је западна половина била сиромашнија и као таква мање способна одупрети се све бројнијим и одлучнијим нападачима. Визиготи су тако освојили највећи део западноримских подручја у Илирику, док су северно од њих на западноримске границе нападали Вандали. Иако је западноримска војска под Стилихоном 402. и 403. успели зауставити визиготски пробој на запад у Италију, била је превише исцрпљена да би могла зауставити сличне нападе на северним границама.

Према наводима историчара Проспера Аквитанског, прелазак Рајне се догодио на последњи дан, односно 31. децембра године 406. Савремени историчари претпостављају да се за прелазак користио један од тада постојећих римских мостова, или да је површина реке била замрзнута. Неколико месеци раније, у августу 406. је дошло до велике провале германских племена, највероватније Вандала под Радагајстом у Италију, а које је западноримски војсковођа Стилихон разбио уз помоћ Хуна. Када су се пак Вандали и њихови савезници, које је водио краљ Годигисел, појавили на римској граници, тамошње римски гарнизони, чије је људство било на југу под Стилихоном, није им се могло супротставити. Једини отпор су, према наводима тадашњих историчара, пружиле локалне франачке милиције које су успеле убити Годигисела, али не и зауставити нападаче. Након тога више ништа није стајало на путу великој германској хорди која је могла слободно пљачкати и пустошити подручја Галије.

Раније када би се догодио такав пробој римских граница, криза је била привременог карактера те би се отклонила успешном римском противофанзивом, поткупљивањем нападача или једноставно тако што би се нападачи задовољили пљачком и вратили на другу страну границе. Овај пут, међутим, Германи су били мотивирани притиском од стране Хуна те су намеравали трајно остати у новоосвојеним подручјима, односно наставили су се кретати на запад и југ. Западноримска власт, пак, више није била у стању реаговати; године 408. је убијен Стилихон, једини војсковођа са довољно ауторитета и талента да их војно сузбије, а године 410. су Визиготи заузели и опустошили Рим, узроковавши потпуни финансијски и политички колапс царских институција. Германска племена у Галији су тако de facto освојила Галију, и једино их је недостатак интереса да наметну своје политичке институције спречио да тада у потпуности униште Западно царство.

Миграција се наставила и до 409. су Вандали, Алани и Свеви дошли до Хиспаније, где ће им се касније придружити и Визиготи након пљачкања Италије. На подручјима кроз која су пролазили су локални римски функционари покушавали пронаћи модус вивенди са освајачима или, остављени сами себи, створити властите мини-државе у недостатку ефикасне централне власти. Колапс на Континенту изазван германском инвазијом је, пак, учинио римску власт над Британијом неиздржљивом, те су се око 410. одатле повукле последње римске трупе. Вандали који су прешли Рајну су, пак, из Хиспаније наставили миграцију те прешли у северну Африку 429. где ће створити нову државу и тако додатно убрзати коначни слом Западног римског царства.

Пљачка Рима 410.

Пљачка Рима 410. године, такође позната и као Визиготска или Аларикова пљачка Рима се догодила 24. августа 410. непосредно након што су Визиготи под вођством краља Алариха I заузели Рим и изложили га масовној пљачки. Пљачка се догодила за вријеме велике сеобе Визигота са подручја данашњег Балкана даље на Запад, где су Готи настојали пронаћи нову домовину на простору тадашњег Западног римског царства. Како би од од тадашњег западноримског цара Хонорија изнудили територијалне и друге уступке, Аларихови Готи су неколико пута опседали Рим и пустошили Италију. Пљачка из 410. године је трајала три дана при чему су се Визиготи, према наводима тадашњих историчара, као аријански хришћани устручавали од претјераног насиља над грађанима Рима и пустошења зграда, са изузетком маузолеја ранијих римских царева.

Иако Рим у то доба више није био политичко сједиште Западног царства, још увијек је имао престиж као његово духовно средиште и „вјечни град“, кога 800 година, односно од доба галског поглавице Брена (390. или 387. године п. н. е.), нису успјели заузети страни освајачи. Стога је тај догађај, који се све дотле сматрао незамисливим, оставио снажан утисак на савременике који су га често тумачили као почетак краја свијета.

Пљачка Рима 455.

Пљачка Рима 455. године, такође позната и као Вандалска или Гајзерихова пљачка Рима је започела 2. јуна 455. непосредно пошто су Вандали под краљем Гејсерихом без отпора ушли у Рим и подвргли га масовној пљачки. Гајзерих је у поход на Рим кренуо настојећи искористити метеж у који је тадашње Западно римско царство пало након убиства цара Валентинијана III. Касноантички извори се разилазе око тога да ли су Вандали били мање насилни од Визигота за вријеме раније пљачке, али се слажу да су били темељитији, с обзиром да је пљачка трајала двије седмице те да нису биле поштеђене ни цркве. Гајзерих је град напустио с богатим плијеном и великим бројем заробљеника међу којима су се налазили и водећи племићи и достојанственици. Догађај, иако мање шокантан од визиготске пљачке, оставио је дубоки дојам на савременике и створио перцепцију о Вандалима као безобзирним варварским пљачкашима који траје до данашњег дана, односно створио подлогу за савремену ријеч вандализам.

Само

Краљ Само (?–658) био је трговац, пореклом из сенонске земље (вероватно данашњи Сенс у Француској).

Само је први познати владар међу Словенима и оснивач тзв. Самовог царства или Самовог краљевства (623–658), прве познате организоване заједнице Словена.

Заправо, био је то сигурно некакав савез племена, а не права држава. Што се тиче Самова порекла, Фредегарова хроника – једини запис о Саму из тог доба – изричито каже: „Само, Франак рођењем [или народом], из покрајине Сенон[аг]ије“.

Авари су 560-их година стигли до Карпата из азијских степа, те су покорили Словене на том подручју.

Аварска је граница ишла отприлике дуж границе Византије у данашњој Србији, затим уз Балатон, источно од Братиславе, дуж јужне Словачке и Рутеније.

Након што су Авари поражени пред Цариградом почетком 7. века, Словени северно од Дунава подигли су устанак.

Један од трговаца који су Словенима продавали оружје био је Само. Током устанка против Авара (623), вероватно на данашњем подручју Братислава-Девин,

Само се придружио Словенима, који су под његовим вођством победили Аваре и прогласили га својим владаром. Тако је настало Самово краљевство.

Према археолошким налазима, Самово је краљевство покривало данашњу Моравску, Словачку и Доњу Аустрију. Насеља у каснијим Моравској и Њитранској кнежевини (види: Велика Моравска) често су иста као и она из времена Самова краљевства. Данашња Чешка вероватно, а Сорбија на Лаби сигурно, те држава Карантанија привремено, постале су делови краљевства око 630-их година. Словени под вођством Сама успели су

одбити све аварске нападе, а пошто што су побили неке франачке трговце или им отели робу, морали су се борити и против Франака: године 631. франачки је краљ Дагоберт I меровиншки (603–639, владао 629–639) послао три војске против краља Сама.

Највећу међу њима, која је кренула из Аустразије, потукли су Словени и Само код (данас непознатог) дворца Wogastisburga бранећи средиште Самова краљевства. Само је потом извео неколико противудара све до франачке Тирингије и опљачкао је.

После тог успеха, Саму се придружио српски кнез Дерван. Ни данас није сигурно где се налазио Wogastisburg – неки кажу у Чешкој, други негдје на Дунаву, трећи да је то Форцхајм, Братислава, Карунтум итд.

Након Самове смрти, 658. или 659. године, историја његова краљевства је непозната. Претпоставља се да је краљевство нестало његовом смрћу.

Археолошки налази показују да су се Авари вратили на старе поседе (барем на југ Словачке) и помешали са Словенима, док су подручја северно од аварског царства остала посве словенска. О Словенима и Аварима опет се нешто чује тек крајем 8. века, када су моравске и нитранске кнежевине нападале Аваре, које су коначно победили Франци под Карлом Великим 799. или 802/803. године, након чега су Авари нестали са светске позорнице.

Главни извор писаних података о Саму и његову краљевству је франачки документ Фредегарова хроника.

Написао га је један аутор (који се можда звао Фредегар) око 660]]. или три аутора у првој половини 7. века.

Други дио летописа наводи историју Франака између 584. и 642/643. године, па се користи као један од главних извора за франачку историју.

То је једини савременик који је писао о Саму. Сви други извори вуку порекло из тог летописа и дошли су много касније.

То су, на примјер, Gesta Dagoberti I, regnis Francorum из прве трећине 9. века и Покрштавање Бавараца и Карантанаца настало 871–872. Ово друго дело је врло пристрано, што не значи нужно да је погрешно. Оно тврди да је Само био трговац из Карантаније.

Сармати

Сармати (лат. Sarmatae, Sauromatae, стгрч. Σαρμάται, Σαυρομάται) били су народ који се састојао од номадских иранских племена крајем раног гвозденог доба (6—4. вијек прије н. е.), а који је насељавао степски предио од слива Тисе и Дунава до Аралског мора (територије савремене Украјине, Русије и Казахстана). Према мишљењу истраживача Сармате, под именом Савромати, први пут помиње Херодот, који је написао: „Преко Танаиса не налази се више скитска област, него је ту прва сауроматска покрајина”. Према мишљењу Љисенка Николајевича, у вријеме израде карте свијета Марка Випсанија Агрипе (1. вијек н. е.) етноними Савромати и Сармати кориштени су као синоними.Антички аутори у Сармате су убрајали племена: Аорси, Јазиги, Сираки, Алани, Роксолани и Саји.

Средњи век

Средњи век обухвата историјски период од V до XV века. Ово раздобље у историји људског друштва и културе представља заокружену целину. То је раздобље почело падом Западног римског царства и окончало се ренесансом и раздобљем великих географских открића. Ратнички народ Хуна је 375. године из Азије продро у Европу. Они су покренули варварска племена. Почела је Велика сеоба народа. На згаришту Западног римског царства у V веку почеле су да ничу нове државе. Током VII и VIII века створена је снажна држава Арабљана. У развоју друштва XV век се сматра прекретницом. Средином XV века, тачније 1453. године, Турци су освојили Цариград и уништили остатке Византијског царства. Крајем XV века поморци су открили нови свет - амерички континент. На почетку средњег века, док Европу потреса сеоба народа, на америчком континенту се развила цивилизација Маја. У исто време у Азији настаје цивилизација Танг, у Кини. Средњи је век средње раздобље у класичној подели историје западног света, која се дели на стари, средњи и нови век. Само средњовековно раздобље може се поделити на рани, развијени и позни средњи век.Депопулација, деурбанизација, инвазије и сеобе народа, које су почеле током касне антике, наставиле су се током раног средњег века. Варварски освајачи, међу којима су доминирали разни германски народи, формирали су нова краљевства у остацима Западног римског царства. У 7. веку северна Африка и Блиски исток, који су некад припадали Источном римском царству, потпали су под власт Калифата, исламске државе. Премда су се у друштву и политичким структурама догодиле значајне промене, до потпуног раскида с антиком није дошло. На Истоку је преживело и као важна сила опстало Византијско царство. Византијска кодификација римског права, позната као Јустинијанов кодекс, на Западу је поновно откривена у северној Италији 1070. године и отад је вршила велики утицај током читавог средњег века. На Западу већина нових краљевстава инкорпорисала је оно мало преосталих римских државних установа. Основани су самостани као део покрета усмереног ка покрштавању „паганске Европе”. Франци су под каролиншком династијом накратко успоставили царство, које се крајем VIII и почетком IX века простирало на већем делу западне Европе. Међутим, то је царство касније подлегло притисцима унутарњих грађанских ратова и спољашњих инвазија — Викинзи су нападали са севера, Мађари с истока, а Сарацени с југа.

Током развијеног средњег века, који је почео након 1000. године, европска се популација знатно увећала, јер су технолошки и пољопривредни изуми омогућили процват трговине, а промена климе средњовековног топлог раздобља омогућила је повећање приноса усева. Кметство, тј. систем сељака организованих у село које властели дугује најам и натурални рад, те феудализам, тј. политички систем у којем витезови и ниже племство дугују војну службу својим господарима у замену за право закупа земљишта и племићких кућа, представљали су две темељне врсте организације друштва у развијеном средњем веку. Крсташи, први пут споменути 1095. године, означили су прве покушаје западноевропских хришћана да од муслимана војним путем поврате контролу над блискоисточном Светом земљом. Краљеви су постали поглавари централизованих држава и утицали на смањивање криминала и насиља, али и на све веће удаљавање од јединственог хришћанства. Теологија Томе Аквинског, слике Ђота из Бондоне, песништво Дантеа Алигијерија и Џефрија Чосера, путовања Марка Пола и архитектура готских катедрала, попут Шартра, спадају у изванредна достигнућа раздобља развијеног средњег века.

Позни средњи век обележиле су тешкоће и несреће, међу којима су били глад, куга и ратови, што је све утицало на значајно смањење броја становника западне Европе; између 1347. и 1350. црна смрт однела је животе око једне трећине Европљана. Црквени сукоби, јереси и шизма унутар хришћанске цркве одвијали су се упоредо с ратовима између различитих држава, грађанским сукобима и побунама сељака. Напредак на подручју културе и технологије трансформирао је европско друштво и означио крај средњег века и почетак раног новог века.

Српске штампарије у Венецији

Од почетка турске превласти највећи развојни центри српске културе су се дуго времена налазили ван географских граница историјске Србије.

На мапи културне географије српског народа Венеција је дуго представљала најзападнију границу – била је место у које су се, између 15. и 19. века, Срби увек враћали да би штампали своје књиге.

Хуни

Хуни су били номадски народ који је живео у азијској унутрашњости животом степских коњаника, у чврстом војничком уређењу. Још од прастарих времена играли су значајну улогу у азијском свету. Покоривши многа монголска племена, Хуни су основали у кинеском суседству огромну и силну државу. Одатле су вековима наваљивали на Кинезе, који су против њих подигли и чувени кинески зид (око 200. п. н. е.), али је Кина ипак успела да разори Хунско царство. Од тада су се масе Хуна или покориле Кини, или, у великим масама, одселиле из кинеског домета. Ускоро након тога се помињу и турко-монголски степски Хуни, на средњој Волги, али се не зна сигурно, јесу ли они истоветни са Хунима, одсељеним из суседства Кине. Од тих Хуна одвојио се један велики део (западни Хуни), који је зашао дубље у европску унутрашњост, у другој половини 4 века. Спуштајући се најпре на Каспијско језеро и према Кавказу, западни Хуни су прегазили кавкаске Алане, покорили на Црном мору германске источне Готе, присилили на миграцију, из Бесарабије и Румуније, преко Дунава на римски Балкан, западне Готе (375), и изазвали тиме епохалне догађаје у европској историји.

Цислајтанија

Цислајтанија (нем. Cisleithanien, на немачком — на другој страни Лајте) је био неслужбени назив аустријске половине Aустроугарске.

Граница између Aустрије и Maђарске била је на речици Лајти. Стога је након увођења дуализма 1867. за аустријску половину Aустроугарске, који је иначе формално названа нем. Die im Reichsrat vertretenen Кönigreiche und Länder или Aустријске земљe (нем. Österreichische Länder).

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.