Велика народна скупштина Срба, Буњеваца и осталих Словена у Банату, Бачкој и Барањи

Велика народна скупштина Срба, Буњеваца и осталих Словена у Банату, Бачкој и Барањи је била скупштина одржана у Новом Саду 25. новембра 1918. године, која је прогласила присаједињење Баната, Бачке и Барање Краљевини Србији.

Velika-narodna-skupstina-1918
Велика народна скупштина Срба, Буњеваца и осталих Словена у Банату, Бачкој и Барањи, одржана у Новом Саду 25. новембра 1918. Скупштина је прогласила присаједињење Баната, Бачке и Барање Краљевини Србији.
Banat backa baranja 02 map sr
Банат, Бачка и Барања 1918. године.

Крај Великог рата (1914—1918)

Након капитулације Немашког царства у Првом Светском рату (1918) кренуле су серије масовних договора који су постигнути у наредних 5 година. Сваки договор је био намењен одређеној држави на страни Централних сила (Немачка, Аустроугарска, Османско царство и Бугарска). Одмах након уговора везаних за Немачку, на ред је дошла Аустроугарска. Предстојећи договори подразумевали су распарчање Аустроугарске на више држава и самоуправних области (Аустрија, Мађарска, Држава СХС, Војводина, Срем, Трансилванија...). Када су се мировни преговори завршили Краљевина Србија је кренула да врши офанзиву у тадашњој Војводини и почела са окупацијом. Међутим, становници скоро свих насеља су Српску војску доживели као ослободиоце и српски војници нису примењивали никакву форму насиља док су поносно марширали највећим градовима регије. Након ослобођења Бачке и Барање и поделе Војводине (у доњем делу текста) формирала се такозвана Велика народна скупштина Срба, Буњеваца и осталих Словена у Банату, Бачкој и Барањи која ће преузети контролу над овим подручијима.

Сазивање скупштине

После пропасти Аустроугарске монархије октобра 1918. године, регионе Банат, Бачку и Барању посела је војска Краљевине Србије. Фактичку управу над овим подручјима преузели су локални војвођански Срби, а на челу ове управе налазио се Српски Народни Одбор из Новог Сада.

Дана 25. новембра 1918. године, сазвана је Велика народна скупштина Срба, Буњеваца и осталих Словена у Банату, Бачкој и Барањи, која је прогласила присаједињење ових региона Краљевини Србији (на скупштини је било укупно 757 делегата, од којих 578 Срба, 84 Буњевца, 62 Словака, 21 Русин, 6, Немаца, 3 Шокца, 2 Хрвата и 1 Мађар), а 1. децембра 1918. године, Краљевина Србија се ујединила са Државом Словенаца, Хрвата и Срба, да би формирала Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца. Скупштина је одржана у Новом Саду, у хотелу „Гранд хотел Мајер” (данашња зграда Војвођанске банке), а међу делегатима је било седам жена.[1]

Према прогласу објављеном 17. новембра, право гласа на Великој народној скупштини имали су Срби, Буњевци и остали Словени, оба пола, са навршених двадесет година. Посланици су бирани по општинама, по један посланик на хиљаду грађана, а изабрани су на јавним зборовима, акламацијом.[2]

Велику народну скупштину отворио је унијатски прота Јован Храниловић као најстарији посланик по годинама. Посланици скупштине заступали су 211 општина из Баната, Бачке и Барање, а седници су присуствовали и представници Срема, чланови СНО Нови Сад, као и српски и француски официри који су се затекли у Новом Саду. Пошто је завршено конституисање Скупштине, председавање је преузео др Игњат Павлас, који је најавио Јашу Томића, председника СНО Нови Сад, као подносиоца главне одлуке. Јаша Томић се најпре краћим говором обратио овом историјском скупу, а потом је прочитао одлуке Скупштине.

Војводина у свом недовршеном облику (1918).
Војводина пре коначног усавршавања граница. У питању је скупштина Словена у Банату, Бачкој и Барнањи.

Велика народна скупштина није само прогласила присаједињење Баната, Бачке и Барање Краљевини Србији, већ је, такође, донела одлуку о формирању покрајинске управе (владе и скупштине) у овим регионима. Покрајинска влада је званично названа „Народна управа за Банат, Бачку и Барању“, а за њеног председника изабран је др. Јован Лалошевић, док је покрајинска скупштина званично названа „Велики народни савет“, за чијег је председника изабран др. Славко Милетић.

Одлуке скупштине

Изводи из одлука Скупштине:

  • Great National Assembly Decisions Poster
    Две одлуке Велике народне скупштине од 12. (25) новембра 1918. године о присаједињењу Баната, Бачке и Барање Краљевини Србији
    Молимо владу братске Србије, да на Конгресу мира заступа наше интересе.
  • Прикључујемо се Краљевини Србији, која својим досадашњим радом и развитком ујемчава слободу, равноправност, напредак у сваком правцу, не само нама, него и свима словенским па и несловенским народима, који с нама заједно живе.
  • Несрпским и несловенским народима, који остају у нашим границама, обезбеђује се свако право, којим желе да као мањина очувају и развијају своје народно биће.
  • Банат, Бачка и Барања у границама, које повуче Антантина балканска војска, проглашује се данас 12. (25) новембра 1918. на Великој народној скупштини на основу узвишеног начела народног самоодређивања отцепљеним, како у државно-правном, тако и у политичком и привредном погледу од Угарске.
  • Због тога Народна скупштина поставља Велики народни савет, којем је извршни орган Народна управа.
  • Народни савет чине 50 чланова, изабрани из ове Народне скупштине. Народни савет доноси потребне уредбе и наредбе, поставља Народну управу и врши надзор над њом.
  • Народна управа управљаће означеном територијом на основу начела потпуне слободе и равноправности за све народе. Сваки грађанин има неоспорно право, да на свом матерњем језику општи са свима властима.
  • Седиште Великом народном савету и Народној управи је Нови Сад.
Great National Assembly Decisions Poster
Две одлуке Велике народне скупштине од 12. (25) новембра 1918. године о присаједињењу Баната, Бачке и Барање Краљевини Србији

Подела покрајине између Србије, Румуније и Мађарске

Са завршетком Великог рата (1914—1918) дошло је до још већих спорова између држава које су имале претензије на одређене територије. Један од највећих спорова на територији бивше Аустро-Угарске монархије био је заправо између Србије и Румуније. На територији некадашње Аустријске покрајине "Војводство Србија и Тамишки Банат" [3] живели су у већини Срби, али и велики број Румуна и Русина (који су одувек били најкарактеристичнији за Румунске кнежевине). Као што смо могли видети у једном од претходних наслова, након распарчавања Аустро-Угарске државе, Краљевина Србија је окупирала ову покрајину. Међутим, уз добре дипломатске односе две државе су нашле адекватну поделу, чак иако је она била јако погубна по Србе. Подела је обухватала припајање највећег дела Баната Румунији (која током рата није окупирала ни део ове области) у којој је живело доста Срба (који и дан данас живе на југозападу Румуније). Договор је такође подразумевао и предају веома важног града у то време, тачније Темишвара, Румунији[4]. Мађарска је по споразумима који су претходно потписани такође имала право на нешто ове територије, па су јој две државе доделиле малу област у најсевернијем делу покрајине. Ускоро након овога Краљевина СХС ће се формирати и веома брзо решити територијалне спорове са Краљевином Италијом. Након тога Краљевина СХС се дели на више административних области и добија међународно признање.

Референце

  1. ^ Дан када су први пут гласале жене из Суботице („Политика”, 20. децембар 2016)
  2. ^ Дејан Микавица, Српска Војводина у Хабсбуршкој монархији 1690-1920, Нови Сад, 2005, страна 194.
  3. ^ Војводство Србија и Тамишки Банат (на језику: српски), 11. 09. 2018, Приступљено 8. 12. 2018
  4. ^ Темишвар (на језику: српски), 13. 11. 2018, Приступљено 8. 12. 2018

Литература

Види још

Спољашње везе

Банат, Бачка и Барања

Банат, Бачка и Барања је био назив за покрајину, која је постојала у саставу Краљевине Србије и Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца од новембра 1918. до 1922. године. Покрајина је имала сопствене органе власти (владу и скупштину), а укључивала је географске регионе Банат, Бачку и Барању. Административно седиште покрајине био је Нови Сад.

Бачка

Бачка је географски регион, административно подељен између Србије и Мађарске. Српски део Бачке је лоциран у Аутономној Покрајини Војводини, док је мађарски део Бачке укључен у мађарску жупанију Бач-Кишкун. Јужну и западну границу Бачке чини река Дунав, а источна граница је река Тиса.

На територији Војводине, Бачка је административно подељена на округе: Јужнобачки, Севернобачки и Западнобачки, док један мањи део регије припада Севернобанатском округу. Јужнобачки округ се мањим делом простире и у Срему.

Буњевци

Буњевци су етничка група насељена претежно у Бачкој, око Суботице, затим у Барањи, Банату, и Мађарској (у чонградској и пештанској жупанији). Према попису становништва из 2011. године, на територији Србије било их је укупно 16.706, што је чинило 0,23 % од укупног становништва земље. На основу процене, у општини Суботица је међу Буњевцима, исте године било 7.240 особа или 46,58 %, које нису користиле буњевачки говор као свој матерњи језик, а у општини Сомбор је било око 1.671 или 81,19 % таквих случајева. Популација Буњеваца, у њиховом традиционалном завичају, показује дугорочни тренд смањивања (од 70,5 хиљада у 1910. години, њихов број је, у 2002. години, опао на 40,1% те популације; део ове буњевачке популације из 1910. године, у протеклом веку је обухваћен хрватском националном заједницом у Војводини и Мађарској). Народна скупштина Мађарске је одбила захтев тамошњих Буњеваца да им се призна статус националне мањине, пре свега се водећи стајалиштем Мађарске академије наука да су Буњевци етничка група Хрвата, као и због негодовања Хрватског националног већа у тој земљи, који је поднео приговор Уставном суду (додуше, сам приговор је одбијен пошто је постојао довољан број потписа поднет државном гласачком одбору).

Велика Мађарска (иредентизам)

Велика Мађарска (мађ. Nagy-Magyarország) је политички концепт који заговара идеологија иредентиста у Мађарској који теже ка проширењу граница Мађарске и обухватању свих Мађара у једну заједничку државу, као и припајању Мађарској територија насељених већинским немађарским становништвом којима је владала Угарска између 1882. и 1918. године у оквиру Аустроугарске монархије.

Велика народна скупштина (вишезначна одредница)

Име Велика народна скупштина може се односити на:

Велика народна скупштина у Крагујевцу (1827)

Велика народна скупштина у Крагујевцу (1830)

Велика народна скупштина у Београду (1830)

Велика народна скупштина у Крагујевцу (1834)

Сретењска велика народна скупштина

Велика народна скупштина у Топчидеру

Велика уставотворна народна скупштина у Крагујевцу

Велика народна скупштина у Београду (1877)

Велика уставотворна народна скупштина у Београду

Велика народна скупштина Срба, Буњеваца и осталих Словена у Банату, Бачкој и Барањи

Велика народна скупштина Српског Народа у Црној Гори

Велика антифашистичка народноослободилачка скупштина Србије

Велика народна скупштина Славоније, Барање и Западног Срема

Велики народни збор у Руми

Велики народни збор у Руми је био збор одржан у Руми 24. новембра 1918. године, који је затражио стварање јединствене државе Срба, Хрвата и Словенаца под династијом Карађорђевића и који је донео одлуку о непосредном присаједињењу Срема Краљевини Србији, у случају племенског или политичког цепања.

Војводина

Војводина, званично Аутономна Покрајина Војводина — скраћено АПВ, је аутономна покрајина у саставу Републике Србије. Налази се на северу државе и обухвата површину од 21.506 km2 са 1.931.809 становника (попис 2011, 21,56% од укупног становништва Србије).

Покрајина се граничи на северу са Мађарском, на истоку са Румунијом, на западу са Хрватском и на југозападу са Босном и Херцеговином (Република Српска). Јужну границу већим делом чине реке Дунав и Сава. Највећи град у покрајни је Нови Сад који је уједно и административи центар Војводине. Остали већи градови (преко 50.000 становника) су Суботица, Зрењанин и Панчево.

Историја Војводине

Током историје, територијом данашње Војводине су управљале многе државе: Држава Скордиска, Дакија, Римско царство, Држава Гота, Хунски каганат, Краљевство Гепида, Краљевство Острогота, Краљевство Лангобарда, Византијско царство, Аварски каганат, Франачко краљевство, Панонска кнежевина, Кнежевина Доња Панонија, Великоморавска кнежевина, Прво и Друго бугарско царство, Самуилово царство, Краљевина Угарска, Османско царство, Хабзбуршка монархија (Аустријско царство, Аустроугарска).

Од 1918. године, територија данашње АП Војводине је у саставу Краљевине Србије, а потом и Краљевства Срба, Хрвата и Словенаца.

Историја Краљевине Југославије

Краљевина Југославија је постојала од 1. децембра 1918. до Другог светског рата. Основана је под именом Краљевство Срба, Хрвата и Словенаца, а касније је променила име, прво у Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца, а потом у Краљевина Југославија.

По завршетку Првог светског рата створили су се услови за стварање државе која би окупила Јужне Словене који су живели на подручју Србије, Црне Горе и словенских делова Аустроугарске. Краљевина Србија је на почетку Првог светског рата за своје ратне циљеве поставила уједињење Срба, Хрвата и Словенаца, доношењем Нишке декларације 7. децембра 1914. године. Убрзо је уследило формирање Југословенског одбора у Лондону 1915. године и Црногорског одбора за народно уједињење 1917. године. Конкретни преговори о уређењу будуће државе вођени су непосредно у два наврата - на Крфу 1917. године када је донета Крфска декларација и у Женеви 1918. године када је потписан Женевски споразум. Након рата, под вођством Југословенског одбора у Загребу се формира Држава Словенаца, Хрвата и Срба, док су истовремено црногорски делегати на спорној „Подгоричкој скупштини“ донели одлуку о присаједињењу Црне Горе Србији. Притом, и делегати Велике народне скупштине Војводине су 25. новембра донели одлуку да се директно припоје Краљевини Србији. Проглашење нове државе је обавио регент Александар I Карађорђевић, у име свог оца краља Петра I 1. децембра 1918.

Историја Суботице

Историја Суботице може се на основу писаних и материјалних извора пратити дубоко у средњи век, али континуирано тек од коначног ослобођења града од Турака (1697. године) и његовог насељавања Србима и Буњевцима.

Краљевина Србија

Краљевина Србија је бивши званични назив државе Србије у раздобљу између 1882. и 1918. године.

Србија је проглашена краљевином одлуком Народне скупштине 6. марта 1882. године, чиме је Кнежевина Србија уздигнута на ниво краљевине.

Први нововековни Краљ Србије Милан Обреновић је владао до 1889. када је абдицирао у корист свог тада малолетног сина Александра. Због малолетства Краља до 1893. је владало трочално Краљевско Намесништво.

1903. десила се смена династије превратом у ноћи између 10. и 11. јуна када је убијен Краљ Александар Обреновић а за новог краља проглашен Петар Карађорђевић.

Држава је проширила своју територију 1912—1913. на простор који је до тада био под турском влашћу т.ј. на простор Старе Србије учешћем у Балканским ратовима (Први и Други балкански рат).

Као исход Првог светског рата Краљевина Србија је као таква постојала све до 1. децембра 1918. када је прокламовано Краљевство Срба, Хрвата и Словенаца под даљом владавином српске династије Карађорђевић. Свечаном прокламовању државног јединства Срба, Хрвата и Словенаца непосредно су претходили закључци Народног вијећа Словенаца, Хрвата и Срба и одлуке о уједињењу Војводине и Црне Горе са Србијом.

Нови Сад

Нови Сад је највећи град Аутономне Покрајине Војводине и њен административни центар, после Београда други град у Србији по броју становника и површини. Према коначним резултатима пописа становништва из 2011. године, на административној територији града Новог Сада је живело 341.625 становника, док је у самом насељу Нови Сад живело 250.439 становника, а на урбаном подручју које чини град Нови Сад 277.522 становника.Основан 1694. године, Нови Сад је дуго времена био центар српске културе, због чега је често називан „Српска Атина”. Данас је Нови Сад велики индустријски и финансијски центар српске економије, универзитетски град и школски центар, културни, научни, здравствени и политички центар Аутономне Покрајине Војводине, град домаћин многих међународних и домаћих привредних, културних, научних и спортских манифестација, као и град музеја, галерија, библиотека и позоришта.Град лежи на обалама реке Дунав, између 1252. и 1262. километра речног тока. На левој обали Дунава се налази равничарски део града (Бачка), док је на десној обали, на обронцима Фрушке горе, смештен брдовити део града (Срем). Надморска висина са бачке стране је од 72 до 80 m, док се са сремске стране креће између 250 и 350 m. Код Новог Сада се у Дунав (са леве стране реке) улива Мали бачки канал, који је део система канала Дунав—Тиса—Дунав. Бачки део града је смештен са обе стране овог канала.

Прводецембарско уједињење

Прводецембарско уједињење (или Прводецембарски акт) представља прокламовање Краљевства Срба, Хрвата и Словенаца 1. децембра 1918.

Свечаном прокламовању државног јединства Срба, Хрвата и Словенаца непосредно су претходили закључци Народног вијећа Словенаца, Хрвата и Срба и одлуке о уједињењу Војводине и Црне Горе са Србијом.

Социјалистичка Аутономна Покрајина Војводина

Социјалистичка Аутономна Покрајина Војводина (скраћено САП Војводина) је била једна од две социјалистичке аутономне покрајине у саставу Социјалистичке Републике Србије, једне од република СФРЈ. Формирање њених установа је започело 1944. године, да би њен политички статус у оквиру Србије и Југославије био регулисан 1945. године. Првобитно званично име покрајине је било Аутономна Покрајина Војводина, а оно је преименовано у „Социјалистичку Аутономну Покрајину“ Уставом из 1963. године, када су нове називе добиле и југословенске републике. 1990-тих година је назив поново промењен у Аутономна Покрајина Војводина.

САП Војводина је припадала најразвијенијим крајевима СФРЈ. Главни град САП Војводине био је Нови Сад.

Конститутивни народ су били Срби, а Уставом из 1974. године конститутивну једнакост су добиле и народности: Мађари, Словаци, Румуни и Русини.

Српски народно-црквени сабори у Карловачкој митрополији

Српски народно-црквени сабори у Карловачкој митрополији су представљали једну од најважнијих институција Срба у Хабзбуршкој монархији.Српски народно-црквени сабори у Карловачкој митрополији су више од два века (1708 – 1911) вршили не само изборе архиепископа, касније патријарха, него су и решавали о многим другим народно-црквеним, просветним, па и о чисто политичким потребама Срба под аустро-угарском влашћу.

Стварање Југославије

По завршетку Првог светског рата створили су се услови за стварање државе која би окупила Јужне Словене који су живели на подручју Србије, Црне Горе и словенских делова Аустроугарске. Краљевина Србија је на почетку Првог светског рата за своје ратне циљеве поставила уједињење Срба, Хрвата и Словенаца, доношењем Нишке декларације 7. децембра 1914. године. Убрзо је уследило формирање Југословенског одбора у Лондону 1915. године и Црногорског одбора за народно уједињење 1917. године. Конкретни преговори о уређењу будуће државе вођени су непосредно у два наврата - на Крфу 1917. године када је донета Крфска декларација и у Женеви 1918. године када је потписан Женевски споразум. Након рата, под вођством Југословенског одбора у Загребу се формира Држава Словенаца, Хрвата и Срба, док су истовремено црногорски делегати на спорној „Подгоричкој скупштини“ донели одлуку о присаједињењу Црне Горе Србији. Притом, и делегати Велике народне скупштине Војводине су 25. новембра донели одлуку да се директно припоје Краљевини Србији. Проглашење нове државе је обавио регент Александар I Карађорђевић, у име свог оца краља Петра I 1. децембра 1918.

Краљевина СХС се граничила на северозападу са Италијом и Аустријом, Мађарском и Румунијом на северу, Бугарском на истоку, Грчком и Албанијом на југу, а на западу је излазила на Јадранско море. Референдум је одржан у аустријској покрајини Корушкој, али је на њему одлучено да Корушка остане у саставу Аустрије. Далматинска лука Задар и неколико далматинских острва су припали Италији, која је покушала да окупира и анектира Црну Гору. Град Ријека је проглашен Слободном Државом Ријеком, али ју је ускоро окупирала и 1924. анектирала Италија. Напетости око границе са Италијом су се наставиле, пошто је Италија тражила још далматинске обале, а Краљевина СХС је тражила Истру, део бившег Аустријског приморја, који је анектирала Италија, али који је имала значајан број словеначког и хрватског становништва. Нова влада је покушала да нову државу интегрише политички и економски, што је био тежак задатак због великих разлика у језицима, националностима и религији, различитим историјама регија и великим разликама у економској развијености међу регионима.

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.