Велика Албанија

Велика Албанија[1] је иредентистички концепт земље за коју се сматра да чини националну домовину већини Албанца,[2] заснован на данашњем или историјском присуству Албанаца на том подручју. Поред постојеће Републике Албанија, појам укључује области у саставу сусједних држава, и то: у Србији су то аутономна покрајина Косово и Метохија (самопроглашена Република Косово), јужни дио Јужне и источне Србије (међу Албанцима позната као Прешевска долина) и јужни дио Шумадије и западне Србије (међу Албанцима познат као Санџак), у Црној Гори јужни дио државе, у Грчкој њен сјеверозапад тј. окрузи Теспротија и Превеза, као и остатак територије која се некада налазила у саставу Јањинског вилајета (међу Албанцима област позната као Чамерија),[3][4][5][6][7] као и западни дијелови Северне Македоније (међу Албанцима позната као Илирида).

Уједињење још ширег подручја у јединствену територију под албанском власти теоретски је био замишљен од стране Призренске лиге, организације из 19. вијека која је за циљ имала уједињење области насељене Албанцима у један аутономни Албански вилајет у саставу Османског царства.[8] Међутим, концепт Велике Албаније, веће од Албаније унутар њених граница 1913. године, спроведен је само током италијанске и њемачке окупације Балкана током Другог свјетског рата.[9]

Идеја о уједињењу настала је након Лондонског мира 1913. године, када се отприлике половина територије и 40% становништва нашло изван новонастале државе,[10] што Албанци гледају као неправду наметнуту од стране великих сила.

По извјештају Gallup Balkan Monitor из 2010. године, идеју Велике Албаније подржава већина Албанаца: у Албанији 63%, на Косову 81% и у Северној Македонији 53%, иако по истом извјештају већина Албанаца мислили да је мала вјероватноћа да ће то да се догоди.[11][12]

По извјештају Развојног програма ОУН-а, објављеном у марту 2007. године, само 2,5% Албанаца са Косово мисли да је уједињење са Албанијом најбоље рјешење за Косово. 96% испитаника је рекло да је за Косово најбоље да прогласи независност у садашњим границама.[13]

Shqiperia etnike dhe krahinat e saj
Карта Велике Албаније
Avstrija za Golema Albanija, 1911.pdf
Аустроугарска је спремна да призна аутономију Албаније, ако се договоре са Бугарском о стварању Велике Албаније, на штету Србије (26. јул 1911)

Терминологија

Појам Велика Албанија (алб. Shqipëri e Madhe) се користи у научним, политичким и другим јавним круговима, док се појам Етничка Албанија (алб. Shqipëria etnike) првенствено користи међу албанским националистима како би се означила потраживања на области традиционалне домовине етничких Албанаца.[14] Други појам кориштен од стране Албанаца је Албанско национално поновно уједињење (алб. Ribashkimi kombëtar shqiptar).[15]

Историја

Под Османским царством

Greater albania 1878(1)
Четири османска вилајета (Битољски, Јањински, Косовски и Скадарски) предложена као Албански вилајет, од Призренске лиге 1878

Прије балканских ратова у 20. вијеку, Албанци су били субјект Османског царства. Албански покрет за независност појавио се 1878. године са Призренском лигом (удружење са сједиштем у Призрену) која је имала за циљ културну и политичку аутономију Албанаца унутар Османског царства. Међутим, Османлије нису биле спремне да прихвате захтјеве Лиге. Османско противљење циљевима Лиге помогло је да се покрене Албански народни препород.

Други свјетски рат

Албанска фашистичка партија постала је владајућа странка италијанског протектората Албаније 1939. године, а премијер Шефкет Верлаци је одобрио могућу административну унију Италије и Албаније, јер је желио италијанску подршку сједињења Косова, Чамерије и других области у Велику Албанију. Заиста, до уједињења је дошло након што су Силе Осовине окупирале Југославију и Грчку у прољеће 1941. године. Албански фашисти су тврдили да се скоро све територије насељене Албанцима налазе унутар „уједињене Албаније“.[9][16]

Између маја 1941. и септембра 1943. године, Бенито Мусолини је поставио скоро сву територију насељену етничким Албанцима под управу албанске квинслишке владе. То је укључивало области Косова и Метохије, дијелове данашње Северне Македоније, као и пограничне области данашње Црне Горе. У Чамерији је успостављен албански високи комесаријат на челу са Џемилом Дином, али је ова област остала под контролом италијанске војне команде у Атини, па је технички остала дио Грчке.

Када су Нијемци окупирали ову област и замјенили Италијане, оставили су границе створене од стране Мусолонија, али су након Другог свјетског рата Савезници вратили границе на стање од прије рата.

Политичка употреба концепта

AlbaniansOutsideAlbania
Распрострањеност Албанаца на Балкану.

Албанско питање на Балкану је дио посљедица доњетих одлукама великих сила у касном 19. и раном 20. вијеку. Санстефанским и Берлинским споразумом из 1878. године територије насељене Албанцима су додјељене другим државама, што је довело до реакције Призренске лиге.[17]

Степен у коме различите групе раде и које напоре улажу у циљу постизања Велике Албаније је споран. 2000. године је Државни секретар САД Медлин Олбрајт изјавила да међународна заједница неће толерисати било какве напоре ка стварању Велике Албаније.[18]

Покрет Самоопредјељење је основан 2004. године на Косову и он се противи страном мјешању у послове Косова и кампањама против суверности народа, као дио права на самоопредјељење. Самоопредјељење је на изборима у децембру 2010. године освојило 12,69% гласова, а манифестом странке позивали су на уједињење са Албанијом. На изборима у јуну 2014. године освојили су 13,59% гласова.

Црвена и црна алијанса је политичка странка основана 2012. године у Албанији, а срж њеног програма чини национално уједињење свих Албанаца у њихову матичну државу.[19]

На прослави 100 године независновти Албаније, 2012. године, предсједник владе Албаније Сали Бериша је рекао да се „албанске земље“ простиру од Превезе у Грчкој до Прешева у Србији и од Скопља у Северној Македонији до Подгорице у Црној Гори, изазивајући негодовања у околним државама. Говор је уписан на пергаменту који ће бити приказан у музеју у граду Валони, гдје је проглашена независност земље од Османског царства 1912. године.[20]

Области које укључује концепт

После Другог светског рата

Амбасадор Руске Федерације у Републици Србији Александар Конузин је у јануару 2011. пројекат „Велика Албанија“ оценио као опасност по читаву област југоисточне Европе:

Екстремистички пројекат `етничке Албаније`, ко год да га развија, веома је опасан, посебно у тако осетљивом региону као што је Балкан, који је недавно преживео период тешких оружаних конфликата на националној основи. Због тога, што се пре пружи отпор великоалбанским и сличним опасним идејама, то боље.
— Александар Конузин

Северна Македонија

Види још

Референце

  1. ^ http://www.da.mod.uk/colleges/csrc/document-listings/balkan/07%2811%29MD.pdf,"as Albanians continue mobilizing their ethnic presence in a cultural, geographic and economic sense, they further the process of creating a Greater Albania. "
  2. ^ Likmeta, Besar (17. 11. 2010). „Poll Reveals Support for 'Greater Albania'. Balkan Insight. Приступљено 27. 6. 2013. »The poll, conducted by Gallup in cooperation with the European Fund for the Balkans, showed that 62 per cent of respondents in Albania, 81 per cent in Kosovo and 51.9 per cent of respondents in Macedonia supported the formation of a Greater Albania.«
  3. ^ Merdjanova 2013, стр. 147.
  4. ^ Kola, Paulina. The Search for Greater Albania. C. Hurst & Co.
  5. ^ Seton-Watson, Robert William. The Rise of Nationality in the Balkans. Рипол Классик.
  6. ^ Mazower, Mark. Ideologies and National Identities. Central European University Press.
  7. ^ Vaknin, Samuel. After the Rain: How the West Lost the East. Narcissus Publishing.
  8. ^ Jelavich 1983, стр. 361–65.
  9. 9,0 9,1 Zolo 2002, стр. 24
  10. ^ Janusz Bugajski (2002). Political Parties of Eastern Europe: A Guide to Politics in the Post-Communist Era. M.E. Sharpe. 1913. ISBN 978-1-56324-676-0. стр. 675.. Приступљено 29 May 2012. "Roughly half of the predominantly Albanian territories and 40% of the population were left outside the new country's borders"
  11. ^ Gallup Balkan Monitor, 2010
  12. ^ Balkan Insight Poll Reveals Support for 'Greater Albania' , 17 Nov 2010 [1]
  13. ^ UNDP: Early Warning Report. March (2007). стр. 16 (Online text) Архивирано на сајту Wayback Machine (мај 18, 2015) (на језику: енглески)
  14. ^ Bogdani 2007, стр. 230
  15. ^ „Alternativat e ribashkimit kombëtar të shqiptarëve dhe të Shqipërisë Etnike..!”. Gazeta Ditore (на језику: Albanian). 10. 12. 2012. Архивирано из оригинала на датум 24. 1. 2013. Приступљено 1. 1. 2013.
  16. ^ see map
  17. ^ Jelavich 1983, стр. 361.
  18. ^ „Albright warns Albania against expansion”. BBC News. 19. 2. 2000.
  19. ^ „Aleanca Kuq e Zi”. Архивирано из оригинала на датум 17. 10. 2011. Приступљено 1. 1. 2013.
  20. ^ Albania celebrates 100 years of independence, yet angers half its neighbors Associated Press, November 28, 2012.[2]

Литература

Извори

Албанска национална армија

Албанска национална армија (АНА; алб. Armata Kombëtare Shqiptare - AKSh) је албанска терористичка организација, која има за циљ стварање Велике Албаније (према другим изворима — заштиту територијалног интегритета самопроглашене Републике Косово). Према Гарију Брехеру, под маском герилске борбе, АНА се бави кријумчарењем, трговином дрогом, трговином људима, етничким чишћењем и другим незаконитим радњама. Основана је у јулу 2001. године, а први пут се огласила 3. августа исте године.

Атиф Дудаковић

Атиф Дудаковић (Орахова, 2. децембар 1954) бивши је генерал и командант 5. корпуса Армије Републике БиХ.

Живота Панић

Живота Панић (Горња Црнишава, 3. новембар 1933 — Београд, Србија, 19. новембар 2003) је био генерал-пуковник ЈНА. Био је последњи вршилац дужности Савезног секретара за народну одбрану СФРЈ и последњи начелник генералштаба ЈНА.

Збор народне гарде

Збор народне гарде (ЗНГ- зенге је био колоквијални назив за припаднике ЗНГ-а) је име прве модерне хрватске војске. Основао ју је Фрањо Туђман 20. августа 1991. године. Због законских и политичких разлога била је у оквиру Министарства унутрашњих послова Републике Хрватске, али јединицама ЗНГ-а наређивало је Министарство одбране.

Зелене беретке (БиХ)

Зелене беретке су паравојна формација Странке демократске акције пре, током и након грађанског рата у Босни и Херцеговини.Уз Патриотску лигу и неке друге мање паравојне формације, чинили су претечу будуће про-муслиманске Армије БиХ. Познати су по бројним злочинима над заробљеним припадницима ЈНА и над српским цивилима.

Зелене беретке су одговорне за масакр у Добровољачкој улици у Сарајеву 1992. године, за који још нико није одговарао пред судом.

Историја Албаније у Другом светском рату

Албанија се током Другог светског рата, од 1939. до 1944. године, налазила под окупацијом Фашистичке Италије и Нацистичке Немачке. У овом периоду, подручје Албаније је прво, између 1939. и 1943. године, чинило италијански протекторат (видети: Албанија под италијанском окупацијом), а потом, између 1943. и 1944. године, марионетску државу под контролом Немачке (видети: Албанија под немачком окупацијом). Ове марионетске творевине су званично називане Краљевина Албанија (алб. Mbretëria Shqiptare, итал. Regno albanese, нем. Königreich Albanien), али су у делу литературе познате и као "Велика Албанија".

Независну Краљевину Албанију је 1939. године окупирала и анектирала Италија и начинила је државним протекторатом у саставу Италије.

Окупацијом и поделом Краљевине Југославије 1941. године, Италија је анектирала делове југословенске територије од којих је неке прикључила Албанији. Албанији су тада прикључени источни делови Црне Горе, јужни делови Србије (укључујући највећи део Косова и Метохије) и западни делови Македоније.

Капитулацијом Италије 1943. године, Албанију окупирају немачке трупе, а Немачка тада третира Албанију као де јуре независну земљу под њеном окупацијом. Поразом немачке на балканском ратишту 1944. године, обнавља се Албанија у предратним границама, а анектиране југословенске територије су враћене обновљеној Југославији.

Краљевина Албанија (1939—1943)

Краљевина Албанија (алб. Mbretëria Shqiptare, итал. Regno albanese), позната и као Велика Албанија, је, између 1939. и 1943. године, била протекторат Краљевине Италије.

Према службеном тумачењу италијанских окупатора, Албанија је учествовала у унији Албаније и Италије, коју су званично водили италијански краљ Виторио Емануеле III и његова влада. Албанију је водио италијански гувернер, послије италијанске инвазије на Албанију, од 1939. до 1943. За то вријеме, Албанија је престала да постоји као независна држава и постала је аутономни дио Италијанске империје вођене владиним званичницима, који су имали за циљ да Албанија постане дио Велике Италије асимилујући Албанце и насељавајући Албанију досељеницима са Апенинског полуострва, желећи је постепено претворити у италијанску земљу.Италијански окупатори су се у својим иредентистичким тежњама позивали на Лондонски споразум из 1915. године, према којем је Антанта обећала Италији средњу и јужну Албанију као награду за борбу на страни Атанте. Када су италијански војници, јуна 1917. године, преузели контролу над великим деловима Албаније, Италија је формално прогласила протекторат над средњом и јужном Албанијом. Међутим, Италијани су били приморани да повуку своје војнике из Албаније у септембру 1920. Италијани су били бијесни због малих добитака које је Италија добила мировним преговорима, сматрајући да је Лондонски споразум прекршен. Италијански фашисти су тврдили да су Албанци етнички повезани са Италијанима преко Итала, Илира и Римљана, као и због великог утицаја који су на Албанију извршили Римско царство и Млетачка република. Овим су оправдавали наводно италијанско право да посједују Албанију. Италија је покушала да оправда анексију Албаније и тиме што је неколико стотина хиљада Албанаца већ било апсорбовано у италијанско друштво у јужној Италији, па је прикључење Албаније, према италијанским тврдњама, било "разумно због уједињења Албанаца у једну државу".Италија је подржала албански иредентизам усмјерен ка подручјима суседних држава насељеним претежно албанским становништвом, посебно ка Косову и Метохији, западној Македонији и источној Црној Гори у Југославији, као и ка Епиру у Грчкој (односно ка пограничном подручју Чамерије). Након окупације Краљевине Југославије од стране Сила осовине, Италија је свом протекторату Албанији прикључила и делове Југославије.

Краљевина Албанија (1943—1944)

Краљевина Албанија (алб. Mbretëria Shqiptare, нем. Königreich Albanien), позната и као Велика Албанија, је од 1943. до 1944. године била марионетска држава под контролом Нацистичке Немачке.

Капитулацијом Италије 1943. године, Албанију (до тада италијански протекторат) окупирају немачке трупе, а Немачка тада третира Албанију као дејуре независну земљу под њеном окупацијом. У састав марионетске државе Албаније ушле су све територије бившег италијанског протектората, укључујући и делове окупиране Југославије (Косово и Метохију, западну Македонију, источну Црну Гору). Поразом немачке на балканском ратишту 1944. године, обнавља се Албанија у предратним границама, а анектиране југословенске територије су враћене обновљеној Југославији.

Са обзиром да су Албанци имали јако мало аутономности под Италијанима, окупација јужног Косова у то време би се могла назвати Италијанском.

Македонија у Народноослободилачкој борби

Народноослободилачка борба у Македонији (мкд. Народно-ослободителна борба на Македонија) вођена је од 11. октобра 1941. до 23. новембра 1944. године. Након Априлског рата, југословенски део Македоније поделиле су италијанска марионетска Велика Албанија и Краљевина Бугарска. Покрајинско руководство КПЈ на челу са пробугарски оријентисаним секретаром Методијем Шаторовим оклевало је да подигне оружани устанак против окупатора. Након уклањања Шаторова и започетих припрема, оружани устанак у Вардарској Македонији започео је 11. октобра 1941. године, нападом Прилепског партизанског одреда на бугарску станицу у Прилепу. Устанак је почео да се омасовљује тек почетком 1942. године. Ослобађање Вардарске Македоније завршило је средином новембра 1944. године.

Масакр у Зеници

Масакр цивила у Зеници се догодио 19. априла 1993. око поднева, када је од граната испаљених на центар Зенице са положаја ХВО-а позиционираним у Путичеву, 16 километара западно од Зенице погинуло и рањено више цивила у тренутку велике гужве.У то доба дана одвијала се велика трговачка активност у самом центру града, а у географској зони која је била гранатирана налазило око две до три хиљаде људи.Тачан број граната испаљених на центар Зенице остао је неутврђен, иако се помиње бројка од девет граната испаљених из хаубице.

Мате Бобан

Мате Бобан (Совићи, 12. фебруар 1940 — Совићи, 7. јул 1997) био је хрватски политичар из Босне и Херцеговине.

Био је један од оснивача и први предсједник Хрватске заједнице Херцег-Босне, као и оснивач и врховни заповједник Хрватског вијећа одбране, те један од предсједника Хрватске демократске заједнице Босне и Херцеговине.

Миле Новаковић

Миле Новаковић (Кирин, 29. април 1950 — Београд, 14. септембар 2015) био је ратни официр, генерал, командант Српске Војске Крајине.

Момчило Перишић

Момчило Перишић (Коштунићи, 22. мај 1944) је генерал-пуковник ВЈ, бивши начелник Генералштаба Војске Југославије.

Операција Врбас 92

Операција Врбас 92 је била војна операција Војске Републике Српске, која је била покренута током јула 1992. године. Борбе за Јајце су трајале до краја октобра, када је 30. лака пјешадијска дивизија ВРС заузела сам град и протерала хрватске и муслиманске снаге.

Операција ОУН за враћање поверења

Операција Уједињених нација за враћање поверења, познатије као УНКРО је завршена мисије Уједињених нација. Заменила је Заштитне снаге Уједињених нација (УНПРОФОР) у Хрватској.

Ослободилачка војска Прешева, Медвеђе и Бујановца

Ослободилачка Војска Прешева, Медвеђе и Бујановца (око 1500 чланова (алб. Ushtria Çlirimtare e Preshevës, Medvegjës dhe Bujanovcit - UÇPMB) је била терористичка паравојна формација која се борила за отцепљење долине Прешева, односно општина Прешево, Медвеђа и Бујановац, од Србије. Њени припадници су се први пут појавили у јавности јануара 2000. године на сахрани браће Шаћипи који су страдали у унакрсној ватри између полиције и терориста у Добросину. ОВПМБ је у свом борбеном поретку имала 1500-2500 добро наоружаних бораца. Државни органи СРЈ и Републике Србије званично сматрају ОВПМБ терористичком организацијом. Униформе, процедуре и тактике ОВПМБ-а су биле готово идентичне терористичкој организацији ОВК на Косову и Метохији, чак се и велики број локалних команданата и бораца ОВПМБ претходно борио у редовима ОВК. Ослободилачка Војска за Прешево, Медвеђу и Бујановац је постојала од 26. јануара 2000. године до јуна 2001. године. Наводни циљ ОВПМБ је био да се наведене општине отцепе од Србије, и придруже Косову и Метохији, како би се у случају независности Косова могла формирати Велика Албанија заједно са целокупним албанским становништвом у Србији. У почетку ОВПМБ није отворено залазила у сукобе са ВЈ и полицијом, прво веће ангажовање показала је током сукоба код Бујановца јесени 2000. године. Активност ОВПМБ је била уско повезана са борбом Ослободилачке националне армије у Македонији тако да су можда и највећа ратна дејства на југу Србије извршена управо почетком рата у Македонији фебруара и марта 2001. године.

Српска добровољачка гарда

Српска добровољачка гарда је била паравојна формација коју је основао и предводио Жељко Ражнатовић Аркан, услед чега је била позната и под именом Арканови тигрови или Аркановци.

Сукоби у Републици Македонији (2015)

Сукоб у Северној Македонији 2015. је с једне стране политички конфликт између владе премијера Николе Груевског и лидера опозиционог Социјалдемократског савеза Македоније Зорана Заева који је прерастао у уличне сукобе између демонстраната и полиције, а с' друге стране оружани конфликт између македонских снага безбедности и албанских паравојних група са обележјима Ослободилачке националне армије када је група од 40 терориста 21. априла напала полицијску караулу у селу Гошинце и заробила три македонска полицајца, а потом 9. маја покушала да заузме град Куманово па је дошло до жестоких уличних борби између албанских терориста и македонских снага безбедности.

Шабан Полужа

Шабан Мустафа Кастрати (алб. Shaban (Mustafë) Kastrati - Polluzha) (Годанце, Дреница, 1871 — Трстеник, 21. фебруар 1945), у народу познат и као Шабан Полужа је био један од вођа организације Бали Комбетар на Косову и Метохији у току Другог светског рата.

Азија
Африка
Европа
Америка
Океанија

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.