Василије II Бугароубица

Василије II Бугароубица је био византијски владар од 976. до 1025. године.

Током његове владавине бројна словенска племена у Македонији су дигла устанак против Византије 976. године. Под њиховим вођом Самуилом основана је велика јужнословенска-бугарска држава. Послије 40 година ратова, цар Василије II побјеђује Самуила на Беласици 1014. године, док 1018. (док су још трајали немири послије смрти Самуила) осваја коначно његово, Бугарско царство.

У току владавине Василија II, трговачке везе између Византије са паганском Русијом су постале врло живе. Да би Русију подвргао византијском утицају, вјенчао је своју сестру за руског кнеза Владимира. Послије тог чина кнез Владимир и цијели руски народ је примио хришћанство од византијских свештеника 988. године.

Василије II је у крви угушио бројне устанке и грађанске ратове који су били на територији Византије и стао је на пут јачању власти феудалаца. Охридску епископију је уздигао на степен архиепископије и била је потчињена лично њему.

Кад је умро, оставио је огромну државу од Јадранског мора и Дунава до Еуфрата и добре односе са Кијевском Русијом кнеза Владимира.

Василије II Бугароубица
Basilios II
Датум рођења958.
Место рођењаКонстантинопољ
Датум смрти15. децембар 1025. (66/67 год.)
Место смртиКонстантинопољ
ДинастијаМакедонска династија
ОтацРоман II
МајкаТеофано
Цар Византије
Период976. — 1025.
ПретходникЈован I Цимискије
НаследникКонстантин VIII

Прве године

Родитељи Василија II били су цар Роман II и његова супруга Теофано. Користећи се преседаном цара Константина Порфирогенета, Василије је био крунисан 960. године у другој години живота као млађи цар Византије. Када му отац неочекивано умире 15. марта 963. године у својој 26 години живота, његова мајка преузима управљање државом у својству регента [1]. Ту политичку ситуацију нису прихватали ни народ ни Црква, а нити војска што резултира побуном популарног генерала Нићифора, који народном вољом бива проглашен за цара 2. јула 963. године. Осим што је деградиран са свог положаја номиналног државног вође, мали Василије у новом цару добија и очуха, пошто је његова мати била присиљена да се уда за новог цара (16. августа 963. године).

Дворски живот

Histamenon nomisma-Nicephorus II and Basil II-sb1776
Василије II са својим очухом Нићифором

Без обзира на смрт оца и стицање очуха, живот Василија II и брата му Константина VIII био је без значајних политичких промена, зато што нови цар није имао деце па су царевићи били сигурни. Док је њихов живот пролазио мирно, Теофано се није могла помирити са животом с новим супругом, који по описима савременика није био неки лепотан. Своју утеху она је нашла у царевом нећаку и потенцијалном престолонаследнику Јовану с којим ће склопити заверу да се Нићифор уклони, што се и остварује 969. године када је Нићифор убијен у атентату[2]. Очекивано ново венчање и крунисања падају у воду када патријарх одбија да крунише Теофану зато што "царев убица не може постати цар", па је она послана у манастир, тако да су млади царевићи сада изгубили и мајку. Како ни нови цар није имао деце, они су ипак остали једини наследници царства. Једина стварна претња на крају постаје њихова мајка која, током пресељења из једног манастира у други, добија допуштење да посети своју децу и бившег љубавника а тадашњег новог цара Јована. Она тада, у нападу беса због свега изгубљеног, међу осталим оптужбама против свих присутних виче како Василијев отац није Роман II него неки њен анонимни љубавник. Но, овим оптужбама огорчене жене на крају није нико веровао. Након тога мирни дворски живот наставио се природним током све до јануара 976. године када је цар Јован I изненада преминуо—од последица тифуса или тровања које је организовао патријарх (у зависности о томе који се историјски извори гледају).

Први грађански рат

Убрзо по доласку те вести у Цариград, Василије II (као старији цар) и његов брат Константин VIII (као млађи цар) 10. јануара 976. године су крунисани су за цареве уз помоћ свог ујака Вазилија Лекапена[3] који је био председник Сената. То крунисање наводно је због Василијеве младости — тада је имао 17 година — одлучио оспорити нећак цара Нићифора Варда Склир, заповедник византијске војске у Азији[3]. Током рата који ће трајати готово три године побуњеници ће освојити целу Малу Азију, а њихова ће морнарица нападати Цариград. На крају ће ипак лојалне трупе под заповједништвом Варде Фоке 24. марта 979. године остварити коначну победу у бици код Панкалије, након које Варда Склир бјежи у Багдад под арапску заштиту. Овај трогодишњи грађански рат најбоље су искористили Василије Лекапен и генерал Варда Фока који су практички владали током овог времена у име Василија II. Такођр, повлачење војних снага с Балкана су искористили Бугари који се успешно буне под водством Самуила који ће се у блиској будућности крунисати за бугарског цара.

Други грађански рат

С временом, Василије је постајао све незадовољнији ситуацијом у којој други владају уместо њега и то је почео јавно показивати. Без обзира на хладне односе, ниједна страна није имала службених разлога за отварање непријатељства. Ти ће разлози бити створени 986. године када ће војне снаге под непосредним Василијевим заповедништвом бити потучене у бици код Трајанових врата против Бугара. Користећи ово као разлог неспособност цара, Варда Склир и Варда Фока су уз подршку Василија Лекапена, Грузије и Багдада подигли нову буну у Азији. Овај пут, нашавши се у процепу између нове велике источне побуне и бугарских напада на Балкану, изгледало је да ће Василије изгубити рат зато што је имао много слабије војне снаге. Како је морнарица ипак остала лојална цару, побуњеници нису били у стању прећи у Европу, што је довело до пат-позиције. Она ће бити решена тек у јануару 989. године када Василије добива обећану војну помоћ Кијевске Русије. Цена те војске била је рука цареве сестре Ане која се морала удати за тамошњег неверничког владара Владимира I који је имао на десетине жена и службених љубавница. Током одлучујуће битке 13. априла 989. године узурпатор Варда Фока пао је с коња и преминуо чиме је дао потпуну победу Василију.

Како би опоменуо све друге који размишљају о побуни, након победе у овој бици цар је заробљеног побуњеничког генерала Калокира Делфинаса набио на колац, а главу његовог заповедника послао је на путовање по свим провинцијама царства. Други вођа побуне Варда Склир (кога је Фока наредио да се затвори) тада се одлучио да предати на милост и немилост победнику. Уместо погубљења цар је овог старог, сломљеног и ослепљеног побуњеника узео за свог саветника, коме је, између осталог, поставио и питање како спречити будуће побуне. Одговор је гласио да повећа порезе племићима и богаташима, тако да они немају ни новца нити времена за припремање буна. Тај је савет Василије одлучио потпуно послушати, тако да је до краја своје владавине успео потпуно сломити великашку моћ.

Последњи проблем овог првог раздобља његове владавине постаје питање државне администрације. Главне државне бирократе поставио је сада мртви патријарх Василије Лекапен и они не осећају никакву лојалност према цару. Поступна смена тих кадрова трајаће до 996. године када ће Василије II напокон постати неоспорни владар Византије.

Политички односи у Азији

Од својих претходника Василије II наслиједио је рат против Фатимида на подручју данашње Сирије и Либана. Током овог рата Византија је све време водила одбрамбени рат како би заштитио град Алеп и арапског савезника Хамдадидски емират. Једино је раздобље примирја било 988. године тоеком византијског грађанског рата када су Фатимиди посматрали ово исцрпљивање противничког људства и финансијских ресурса. Византија је у то време доживела и два војна дебакла након којих је на бојно поље долазио сам цар како би спасио ситуацију. Видевши да нису у стању победити противника Фатимида, траже примирје 995. године, што ће 1001. године довести до мировног споразума.

На подручју данашње Јерменије и Грузије током овог раздобља налазила се кнежевина Тао. Њен владар Давид направио је неопростиву грешку у подршци побуњеницима током грађанског рата. Како није имао деце ни браће, Василије II присиљава га да га „усвоји” како би он наследио ову државу. Када је Давид 1000. године преминуо, долази до аутоматске анексије његове државе. Готово истовремено с тим променама мало северније настаје Грузија која ће након 1013. оспорити византијску власт над овом кнежевином. У ратовима, који ће с прекидима трајати од 1014. до 1022. године, Василије II постат ће господар јужних падина Кавказа, гдје ће се све државе неупитно признавати византијску власт.

Бугарски рат

Дебакл из 986. године и заузетост догађајима у Азији резултује ширењем Бугарске државе која 997. године контролира територије данашње Македоније, Бугарске, Албаније, Србије, Црне Горе, источне половине Босне и Херцеговине и најсевернијег дела Грчке. Те, за овај рат критичне, 997. године Нићифор Уран је остварио неочекивану победу над Самуилом код реке Сперхије. Након тога војна срећа потпуно се окренула, тако да је ускоро Бугарска "ослобођена"[4], а Драч је прешао у византијске руке. У таквој ситуацији долази до склапања десетогодишњег примирја између зараћених снага.

Почетак нових ратних операција догодиће се тек 1014. године, када у бици код Беласице Василије II је потпуно победио бугарску војску. Потом је наредио да се ослепи 15.000 заробљеника, након чега их ослобађа како би ишли кући [5]. Након што је угледао ту слепу војску, цар Самуило је доживео инфаркт и умро. Истовремено са овом изгубљеном битком бугарска војска је у другом окршају потукла византијску војску коју је водио солунски војсковођа, што је онемогућило наставак велике византијске офанзиве која ће завршити анексијом целог Балкана 1018. године. Хрватски краљ Крешимир III је тада био присиљен признати цара Василија II за свог врховног господара.

Италија

Thema di calabria anno mille
Територија Византије 1000. године у јужној Италији је приказана зеленом бојом

У Италији су почетком Василијеве владавине византијски поседи ограничени су на град Напуљ и провинције Калабрију и Апулију. Када римско-немачки цар Отон II врши 982. године инвазију на те покрајине, Византија није предузимала ништа осим што је допуштала прелаз арапске војске на Апенинско полуострво. У бици тих двију војски он на крају постаје победник зато што се обе враћају у своју постојбину. До краја Василијеве владавине на овом се подручју води идентична одбрамбена политика. Покушаји склапања мира с арапском државом на Сицилији нису дали успјеха, али склапање савезништва с Пизом, Венецијом и арапском државом у Шпанији су пружили задовољавајући одговор, па је и поновна инвазија Светог римског царства 1021/1022. пропала без икаквог успеха. Између тих две немачке инвазије Византија је маленим војним операцијама поново постала господар целе јужне Италије.

Личност

Василије II одрастао је на двору којим заповедају генерали-цареви. Можда због стреса када га мајка напада 969. године, он прекида све везе с њеним начином живота (за разлику од брата Константина VIII), уживања у богатству и путеним страстима па се окреће војничком, аскетском начину живота. Боја дотадашњих римско-византијских царева била је пурпурна, што он на себи мења у тамнопурпурну коју носи само у службеним околностима. Уобичајена царева одећа била је униформа обичног војника испод које би веома често носио свештеничку одећу. Типични дипломат у посету двору, ако пре није никада видио овог омаленог плавооког цара, могао је врло лако направити грешку и заменити га за обичног војника који обилази палату. Као генерал, Василије се сматрао оцем својих војника па када би неко од њих погинуо, он би под своју заштиту узео његову децу, која би врло често после постала државни бирократи или нова генерација војника неспорне лојалности.

Наследници

Byzantine during the reign of Basil II sr
Византија на крају Василијеве владавине

Без обзира на царев потпуни политички успех, он је крајем владавине постао свјестан свога коначног пораза. Да ли је између њега и Константина VIII (он је био формално цар заједно с Василијем) постојао неки неписани споразум данас је немогуће знати, али остаје чињеница да се он није никада женио па је потомке требало да остави царев брат. То се на крају није догодило, због чега у раздобљу након 1021. године долази до опште забринутости око наследства па је остарели цар ходао неколико пута по улицама Цариграда како би уверио становнике да је жив. Једини су наследници те 1025. године Зоја (рођена 978.) и Теодора (рођена 980.), Константинове кћери које су се налазиле у дворском притвору. Василије II је живео у страху да ће кћери његова брата након потенцијалног венчања за византијског племића нарушити стабилност Царства. Та се одлука на крају показала катастрофалном зато што доводи до пада династије.

Народ те последње цареве године је живео у страху јер сви унапред знају да ће смрт остареле браће довести до борбе за престо, као што је такође познато да Василије има изузетно лоше мишљење о свом брату који се препустио животним ужицима. На жалост Византије, његово мишљење о Константину VIII убрзо се показало исправним зато што прва два важнија потеза новог цара 1026. године постају одустајање од инвазије на Сицилију (иако је Месина већ била освојена) и укидање закона који је штитио сељаке од велепоседника.

Смрт

Крајем Василијева живота сви гранични проблеми Византијског царства били су сређени, с изузетком Сицилије чији арапски владари одбијају мировне споразуме. Како би се тај однос "уредио" на задовољавајући начин, Византија је почела припремати инвазију која је требла да отпочне 1026. године на педесетогодишњицу самосталне владавине. Пре него што је инвазија постала стварност, Василије II преминуо је 15. децембра 1025. године.

Иако је током готово целе владавине припремао себи покоп у Константиновом маузолеју који се налазио у цркви Светих Апостола, он ту одлуку на крају мења како би био покопан у манастиру Светог Јована Јеванђелисте, који се налази у непосредној близини касарни, тако да и мртав посматра своје војнике. По Василијевој жељи на посмртну плочу је урезан следећи епитаф:

Нико није видео да моје копље мирно лежи од времена када ме цар небески прозвао великим царем аутократом Земље, током целог свог живота штитио сам децу Новога Рима марширајући храбро према западу и до граница истока. Персијанци и Скити сведоци су тога, заједно с Абасгосима, Исмаелићанима, Арапима, Иберијцима. И сада, добри човече, гледајући овај гроб, награди га молитвом као наградом за моје војне кампање.[6]

Породично стабло

 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
16. Basil I or Michael III
 
 
 
 
 
 
 
8. Leo VI the Wise
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
17. Eudokia Ingerina
 
 
 
 
 
 
 
4. Constantine VII
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
9. Zoe Carbonopsina
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
2. Роман II
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
20. Theophylact the Unbearable
 
 
 
 
 
 
 
10. Romanos I Lekapenos
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
5. Helena Lekapene
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
11. Theodora
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
1. Василије II Бугароубица
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
6. Krateros (a tavern keeper)
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
3. Теофано
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 

Референце

  1. ^ „Лав Ђакон (Диаконос), Историјска књига бр. 10 преведена с грчког на енглески језик”. Архивирано из оригинала на датум 29. 12. 2003. Приступљено 29. 12. 2003.
  2. ^ Јован I организује заверу за убиство цара Нићифора (превод с грчког на енглески)
  3. 3,0 3,1 Михајло Пселос: Хронологија Византије између 976. и 1077. године
  4. ^ Јован Скилица: Василије и Константин — о освајању Преслава у Бугарској (превод с грчког на енглески)
  5. ^ Јован Скилица: Василије и Константин — Битка код Беласице (превод с грчког на енглески)
  6. ^ „Епитаф Василија II”. Архивирано из оригинала на датум 2. 3. 2004. Приступљено 2. 3. 2004.

Литература

Јермени

Јермени (јерм. հայեր - Хајер) су индоевропски народ који претежно живи на подручју Јерменске висоравни у региону Кавказа. Њихова матична држава, Јерменија, постојала је на Кавказу још у првом миленијуму пре нове ере и представља једну од најстаријих светских цивилизација. Јерменија је била прва земља на свету која је прогласила хришћанство званичном религијом око 301. године. Јермени су по вероисповести хришћани (монофизити), а говоре јерменским језиком, који се сматра посебним огранком индоевропске породице језика.

У јерменском језику у употреби су два дијалекта: источно јерменски - који се говори у Јерменији, Ирану и на територији бившег Совјетског Савеза, и западно јерменски који је присутан код јерменске дијаспоре. Јерменски алфабет је састављен 406. године од стране просветитеља Месропа Маштоца.

Поред своје матичне државе Јерменије у којој чине 98% становништва, Јермени чине већину од 95% у фактички независној непризнатој држави Нагорно-Карабах, која се оцепила од Азербејџана, а такође чине већину становништва и у деловима Грузије и Абхазије.

Јован I Цимискије

Јован I Цимискије (јерм. Հովհաննես Ա Չմշկիկ; грч. Ιωάννης «Τσιμισκής» Κουρκούας) је био византијски цар (969 — 976).

Јован Владислав

Јован Владислав (буг. Иван Владислав) је носио титулу цара Бугарске од 1015. до 1018. године. Његова држава се у српској историји означава као Македонско царство, док историчари из Бугарске, чије су гледиште прихватили историчари у свету, сматрају да је та држава једноставно само бугарско царство померено на запад. Био је братанац цара Самуила (976—1014), а власт је преузео 1015. године када је убио у лову Самуиловог сина и наследника Гаврила Радомира (1014 — 1015), затим и његову супругу, док је њиховог сина ослепео. После тога је на превару довео и 22. 05. 1016. године наредио убиство српског кнеза Дукље Јована Владимира који је био Самуилов зет, сматрајући га претњом за своју владавину. Владислав је погинуо почетком 1018. године приликом опсаде Драча, после чега се целокупна држава практично предала без борбе, осим неколико војвода које су пробале да пруже герилски отпор Византинцима. Познат је по натпису који је по његовој наредби узидан у Битољску тврђаву који је познат као Битољски натпис.

Битка код Свиндакса

Битка код Свиндакса (груз. სვინდაქსის ბრძოლა) је била битка за за време пролећа 1022. год између Византијске војске цара Василија II и Грузијске војске краља Георгија I. Битка је вођена код Свиндакса (средњвековни грузијски хроничар је наводи као სვინდაქსი, Суиндакси) у Пасиана провинцији (Басиани, Басиан, или Басеан). У коначници, византијци су оставрили победу. У каснијем наставку сукоба, Георгије од Грузије био је приморан да преговара о склапању мира окончавајући на тај начин Византијско-грузијске ратове око наслеђа грузијских cкуропата у Малаој Азији.

Битка код Сетина

Битка код Сетина (бугарски: Битка при Сетина) вођена је на јесен 1017. године у близини тврђаве Сетина између Византијског царства са једне и Првог бугарског царства са друге стране. Део је Византијско-бугарских ратова, а завршена је победом Византије.

Битка код Шириминија

Битка код Шириминија (грузијски:შირიმნის ბრძოლა) такође позната као Битка код Палакација је била битка између Византијских и Грузијских војски код места Ширимини код језера Палакацио (данас Чилдир, Турска; у то доба део грузије) 11 .септембра, 1021. год.

Брод (Гора)

Брод (назива се и Призренски Брод) (алб. Brod, Brodi) је горанско село (муслиманско село српског говорног подручја) у Општини Гора, на Косову и Метохији. На основу закона привремених институција Косова, ово насеље је део општине Драгаш. Атар насеља се налази на територији катастарске општине Брод, површине 4822 ha.

Бугарско-хрватски ратови

Бугарско-хрватски ратови вођени су током 9. и 10. века између хрватске средњовековне државе (кнежевина и краљевина) и Првог бугарског царства.

Друго бугарско царство

Друго бугарско царство (буг. Второ българско царство) или Друга бугарска држава (буг. Втора българска държава), била је средњовековна бугарска држава која је постојала од 1185. године до 1396. (или 1422). Као наследник Првог бугарског царства било је на врхунцу моћи под Иваном Асеном II пре него што су је освојили Османлијски Турци између четрнаестог и петнаестог века. Друго бугарско царство наследила је кнежевина и касније Краљевина Бугарска. Њена престоница се налазила у Трнову. Бугарско царство је стекло и црквену самосталност. У Трнову је столовао бугарски патријах.

Иларион Мегленски

Иларион Мегленски († 1164) је био православни епископ мегленске епархије, у средњој Македонији, познат по својој борби са богумилима, павлићанима и манихејцима. Православна црква га слави као Светог Илариона Мегленског.

Константин IX Мономах

Константин IX Мономах (грч. Κωνσταντίνος Θ΄ Μονομάχος; 1000—11.01. 1055) је био византијски цар (1042—1055) и трећи муж царице Зоје, ћерке Константина VIII (савладар 976 — 1025, цар 1025—1028). Током његове владавине дошло је до неке врсте културне ренесансе под Пселом, Лихудом и Ксифилином, али је зато војно растројство почело јасно да се исказује, поразом од Стефана Војислава у Барској бици после које је Дукља стекла независност. Припадао је цивилном племству, једној од сукобљених страна у Византији током XI века.

Константин VIII

Константин VIII (грч. Κωνσταντίνος Η΄; 960-15. новембра 1028) је био последњи византијски цар (савладар 976 — 1025, цар 1025—1028) из Македонске династије који је наследио на престолу свог брата Василија II (963—1025) коме је дуги низ година био савладар, иако се није активно укључивао у вођење политике.

Василија II на престолу наслеђује његов већ остарели брат и савладар Константин VIII, који и сам није имао мушких потомака. Иако је током целе владавине свог брата Константин био његов званични савладар, он се није упуштао у државне послове и са том праксом је наставио и када је постао цар, препустивши управљање државним пословима другима. Он је имао три ћерке:

Евдокију (која се врло млада закалуђерила, пошто је била унакажена богињама)

Зоју (978. – 1050, de jure владала 1028. – 1050.)

Теодору (984—1056, de jure владала 1042. – 1056.)а пошто није имао мушких потомака, очекивало се да ће његов наследник постати муж његове средње ћерке Зоје кога он одреди. Пред саму своју смрт Константин је за супруга педесетогодишње Зоје одредио цариградског епарха Романа (III) Аргира (1028—1034.) који је био десетак година старији од ње. Свадба је одржана 12. 11. 1028. године, а три дана касније Константин је умро препуштајући Царство Роману, представнику цивилног племства.

Православна црква

Православна црква (грч. Ορθόδοξη Εκκλησία, рус. Православная церковь) друга је најбројнија хришћанска црква у свету са око 300 милиона верника. Територијално је организована на епархијском, помесном и васељенском плану. Заједница је неколико помесних цркава које уједињују више епархија једне шире области и које се налазе у међусобном литургијском, догматском и канонском јединству. Данашњи помесни поредак је следбеник ранохришћанског црквеног поретка (пентархије).

Сматра се „Једном, Светом, Саборном и Апостолском Црквом” чија је глава Исус Христос. Основ црквене организације јесте литургија кроз коју се изражава међусобно јединство свих помесних цркава (аутокефалних и аутономних). Црквено уређење почиње од епархије као литургијске заједнице једног места преко помесних сабора епископа до васељенских сабора. Црква се управља на основу Светог писма и Светог предања, правила васељенских сабора и од њих признатих правила светих апостола, помесних сабора и светих отаца и устава помесних цркава.

Православна црква у целини није правно лице као што је Католичка црква нити на васељенском плану постоје црквеноправни субјекти као што су Света столица и Римска курија на челу са једним врховним поглаваром (папом). Православна црква нема један црквени устав, архијерејски сабор, свети синод, црквени суд нити предстојатеља већ све такве црквене власти постоје на помесном плану. Међу помесним црквама на прва четири места налазе се древне патријаршије (Цариградска, Александријска, Антиохијска и Јерусалимска), а најбројнија црква је Руска православна црква.

Уређење Православне цркве на епархијском, помесном и васељенском плану је јерархијско (свештеноначелничко). Основна литургијска заједница је епархија на челу са епископом. Црквено јединство се даље потврђује на помесном (обласном) плану где се уједињује неколико месних цркава (епархија) у помесни сабор епископа односно у помесну цркву. Своје међусобно јединство помесне цркве даље сведоче кроз васељенске саборе, а последњи такав је био Седми васељенски сабор (787).

Роман II

Роман II (грч: Ρωμανός Β΄, рођ. 15. марта 938—умро 963. год) био је византијски цар од 959. до своје преране смрти 963. године.

Роман је био син Константина VII Порфирогенита и Јелене, ћерке Романа I Лакапина по коме је и добио име. Учени цар Константин покушао је да упути свог сина у државничке послове и посветио му је дипломатски спис De administrando imperio (О управљању царством).

Када је наследио престо 959. Роман се посветио пре свега разним разонодама попут лова док је државничке обавезе препустио дворском евнуху Јосифу Вринги и војсковођи Нићифору Фоки. Под вођством Нићифора Фоке византијска војска је муслиманским Арапима 961. одузела Крит, а наредне 962. и Киликију.

Роман је изненада умро 963. године и за собом је оставио малолетне синове Василија II и Константина VIII. Њихова мајка Теофано се преудала за већ прослављеног војсковоћу Нићифора II Фоку и тиме је задржала престо представницима Македонске династије.

Роман Бугарски

Роман (бугарски: Роман) је био бугарски цар од 977. до 997. године.

Списак византијских царева

Ово је списак царева Источног римског царства које се у модерној историографији назива Византијско царство или једноставно Византија. Ова листа не укључује бројне савладаре који никада нису постали самостални владари или пак нису стекли положај старијих владара унутар царског колегијума.

Сви цареви пре Ираклија (610—641) званично су носили титулу августа, мада су и друге титуле попут титуле господара (лат. dominus) повремено коришћене. У званичним документима царевом имену је претходио назив император цезар Флавије (лат. Imperator Caesar Flavius), a након имена ишла би и титула августа (лат. Augustus). Од Ираклија званична титула постаје василевс (грч. Βασιλεύς), што је у античка времена била генерална ознака за владара или краља (нпр. краља Персијанаца). Василевс је тако постао термин који је означавао римског (византијског) цара, док су владари других народа тј „краљеви“ означавани титулом регас (грч. Ρήγας од латинског rex) или једноставно архонт (грч. Άρχων) тј „владар“ (нпр. српски владари преднемањићког периода). Византијски цареви су неретко својој владарској титули додавали и друге почасне називе који је требало да подвуку њихову јединствену улогу првих међу земаљским владарима и јединим царевима хришћанског света. Такве су титуле самодржац тј аутократор (Αυτοκράτωρ) или владар васељене тј космократор (грч. Κοσμοκράτωρ). Византија је модеран термин који је ушао у употребу током 16. века. Сами Византијци су се сматрали Римљанима (тј Ромејима) а њихов владар је од 812, када је Михаило I Рангабе признао царску титулу франачком цару Карлу Великом, под обавезно носио титулу римског цара (василевса Ромеја) како би се подвукао легитимитет византијског цара. Међутим, током 15. века цареви су се понекад називали и „хеленским царевима“.

Теофано (10. век)

Теофано (грч: Θεοφανώ, умрла после 976. год.?) је била византијска царица која је у историју ушла као супруга Романа II, да би се након његове изненадне смрти, како би сачувала престо малолетним синовима Василију II и Константину VIII, удала за успешног војсковођу Нићифора II Фоку. Иако се Нићифор показао као лојалан регент у име њених синова, Теофано га је издела како би се удала за млађег и лепшег Јована I Цимискија. Пошто је ступио на престо, Цимискије је под притиском патријарха пристао да Теофано пошаље у манастир. Могуће је да је царици дозвољен повратак на двор када је 976. њен старији син Василије преузео царску круну.

Устанак комитопула

Устанак комитопула је настао као реакција на окрутну управу Византијског царства у Македонији након освајања Бугарског царства 971. године.

На челу устанка нашла су се четири сина војводе-комите Николе тзв. комитопули: Давид, Арон, Мојсије и Самуило. Током побуне у борби су погинули Давид (убили су га македонски Власи на планинама између Преспе и Костура) и Мојсије (приликом напада на Сер), док су Арон и Самуило успели да протерају Византинце из Македоније. Међу браћом је дошло до неслагања око наставка деловања јер је Арон био за постизање споразума са царем Василијем II, док је Самуило био за независност државе, које се окончало Ароновом смрћу по Самуиловој наредби. Подизање побуне чији је циљ било стварање словенског царства позивајући се на традиције првог бугарског царства привукла је 979. године устанку некадашње бугарске принчеве Бориса и Романа који су живели у Цариграду. Током пута Борис је убијен, јер су га Бугари због грчке одеће заменили за Византинца, међутим Роман је стигао до Видина, али није наишао на одушевљење народа. Самуило му није предао власт иако је он на њу полагао право, тако да се Роман највероватније морао задовољити положајем намесника у Скопљу.

Принципат
(27. п. н. е. — 235 н. е.)
Криза 3. века
(235—284)
Доминат
(284—395)
Западно царство
(395—476)
Источно
(Византијско) царство

(395—1453)

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.