Васељенски сабори

Васељенски сабори (грч. οικουμενικος συνοδος, лат. Concilium) су сабрања епископа који представљају цијелу Цркву, односно колегијални начин на који се васељенски епископат изјашњава о садржајима вјере и питањима дисциплине.

Епископи

Црквене саборе предводе епископи као насљедници светих апостола. Сабор није надређен Цркви већ је њен законити глас и њено тијело. И поред тога што епископ има одређену помјесну службу, он има саборну одговорност у питањима од општег интереса Цркве. У периоду прије шизме (1054), карактер „васељенски“ једноме Сабору дат је присуством и представљањем епископата цијеле Империје. Стога је присуство римскога трона (италијанска дијецеза) на саборима било нужно. Мада сазивани од царева, васељенски сабори нису били царска институција. Цареви су потписивали саборска акта, али нису гласали нити су пак утицали на одлуке, остављајући епископима потпуну аутономију у расправљању и одлучивању.

Одлуке

У саборским одлукама треба да се прави разлика између догмата, који има доктринарни садржај вере (ορος — finis), и канона, који има дисциплински карактер. Ни сазивање од стране цара, ни васељенско присуство и потписи епископа на саборска акта, не гарантују суштинско православље исказане вјере или симбола вјере. Одлуке васељенских сабора нису спољни критеријум учења, јер ниједна спољашња власт не може наметнути оно што је против истине вјере. Зато одлуке сабора треба да прихвати и потврди свијест Цркве. Православна традиција признаје седам сабора са васељенским карактером, између којих су се држали многобројни помјесни или регионални сабори.

Васељенски сабори

Првих седам васељенских сабора које признају и православне цркве и католичка су били:

  1. Први васељенски сабор — Никејски сабор (мајјун 325)
  2. Други васељенски сабор — Цариградски сабор (мај — јул 381)
  3. Трећи васељенски сабор — Ефески сабор (јун — јул 431)
  4. Четврти васељенски сабор — Халкидонски сабор (8. октобар1. новембар 451)
  5. Пети васељенски сабор — Други цариградски сабор (мај — јун 553)
  6. Шести васељенски сабор — Трећи цариградски сабор (новембар 680. — септембар 681)
  7. Седми васељенски сабор — Други никејски сабор (септембар — октобар 787)

Види још

Литература

Спољашње везе

Византијска војска

Византијска војска прошла је неколико етапа у свом развоју:

Рани период (330—717) карактерише војска наслеђена од позног Римског царства: професионални легионари, елитне јединице тешке коњице и помоћне трупе савезничких вараварских народа (Хуна, Херула, Гота).

Средњи период (717—1204) одликовао се тематским системом, са територијалном одбраном састављеном од слободних сељака и ситних земљопоседника, док је царска гарда била састављена од страних најамника ( Скандинаваца, Енглеза, Руса).

Касни период (1204—1453) одликовала је војска састављена од феудалних одреда крупних земљопоседника (пронијара) и страних најамника (Турака, Италијана, Шпанаца).

Други васељенски сабор

Други васељенски сабор одржан је од маја до јула 381. године у Цариграду, због чега се назива још и Први цариградски сабор. Сазвао га је цар Теодосије I. На њему је утврђено православно учење о исхођењу Светог Духа од Оца и проглашени су за јерес пневматомахијанизам (духобоство) - вера да је Свети Дух инфериорнији од Оца и Сина, аполинаријевство, Македонијева јерес.

Осим тога, установљен је статус епископа Константинопољског као епископа Новог Рима, другог по части после Римског епископа[1], престигавши епископа Александријског, до тада сматраног за првог на Истоку, носиоца титуле "папа". Исход тога била такозвана пентархија — петорка главних епископских катедри (помесних Цркви) хришћанског света: Рим, Константинопољ, Александрија, Антиохија и Јерусалим.

Сабору је учествовало 186 епископа. Између осталих, учетвовали су: Мелетије Антиохијски, Тимотеј I Александријски, Кирил Јерусалимски, Геласије Кесаријско-Палестински, Асхолије Солунски, Григорије Ниски, Амфилохије Иконијски, Оптим Антиохијски, Диодор Тарски, Пелагије Лаодикијски. Собором је председавао Мелетије Антиохијски, који је умро током Собора, а заменио га је Григорије Ниски.

На Сабору је допуњен симбол вере тако да гласи како је сачуван до данашњих дана, због чега се назива Никејско-цариградски символ вере.

Спомен Отаца II Всељенског Собора празнује се у Цркви 22. маја (4 јуна).

Источно хришћанство

Источно хришћанство је општи термин који означава све цркве хришћанског Истока. У најширем опсегу појам обухвата све хришћанске заједнице Источног света, а у историјском контексту се првенствено односи на цркве које су поникле у источним, односно грчким (хеленистичким) областима Римског царства, односно цркве које су се током времена развиле на просторима Блиског Истока и Источне Европе. Појам обухвата: васељенску Православну цркву, миафизитске оријентално-православне цркве, древну Цркву Истока и њене наследнице, затим некадашњу Древну маронитску цркву и потоње источне католичке цркве, као и друге цркве хришћанског Истока.

Често се користи у пару са термином западно хришћанство, којим се означавају традиције хришћанског Запада.

Катепан

Катепан (грчки: κατεπάνω; врховни) је био чин византијских војних официра и службеника. Од латинизације ове речи настала је италијанска реч capitaneus и capitano од које потиче реч капетан која се проширила по другим језицима.

Католичност

Католичност (грч. καθολικότητα της Εκκλησίας — универзалност, саборност Цркве) представља једно од четири обележја Цркве („једна, света, саборна и апостолска Црква“). Појам католичанска Црква (грч. η καθολικη εκκλησια) први пут је употребио Игњатије Богоносац: „Где је Христос тамо је и саборна Црква.“ (Смирњанима 8, 2).

Никеја

Никеја (грч. Νίκαια [Níkaia]) или Изник (тур. İznik), је стари град на западу Турске — Мале Азије (Анадолија), који је превасходно познат као место одржавања два историјска васељенска сабора (Никејски сабор и Други Никејски Сабор) ране хришћанске цркве. Град се налази на источној обали језера Аскалион (Изник), на надморској висини од 90m, а данас има око 15.000 становника. Град је имао бурну историјску прошлост, а једно време је био престоница тзв. Никејског царства, државе формиране на византијским традицијама после крсташког освајања Цариграда 1204. године. Током османске владавине (1331—1918) град је постао средиште производње чувене плаве Изник керамике. Највеће туристичке атракције у граду су старе градске зидине које су проваљене на многим местима, мада добар део старе градње још увек стоји, захваљујући бројним туристима и њиховом интересу за град и црква Божанске Мудрости (Аја Софија) у којој су се највероватније одржали васељенски сабори.

Пентархија

Пентархија (грч. πεντε + αρχη — пет поглавара) је назив за црквени поредак заснован на пет помесних патријаршија у древној Цркви, а то су: Римска, Цариградска, Александријска, Антиохијска и Јерусалимска патријаршија.Пентархијски поредак се развијао постепено у раздобљу од 4. до 6. века, а потом је био потврђен и 36. каноном Шестог васељенског сабора (680), који иначе само потврђује 3. канон Другог васељенског сабора (381) и 28. канон Четвртог васељенског сабора (451):

„Понављајући оно што је озакоњено од стране 150 светих Отаца сабраних у овом, Богом чуваном и царском граду, и од 630 (Отаца) који се сабраше у Халкидону, наређујемо: да константинопољски престо ужива једнаке повластице као престо древнога Рима, и да у црквеним делима буде уздигнут као онај који је други после њега. Иза константинопољског престола нека буде александријски, затим антиохијски а после овога, јерусалимски.“

Епископ Рима налазио се на првом месту, не у смислу апсолутног примата у саборној Цркви, него као први међу једнакима: „primus inter pares“. Због тога, на саборима им је припадало право да председавају, али се на гласању глас сваког патријарха, архиепископа, митрополита или епископа бројао исто — један архијереј, један глас. Поред тога, јурисдикција сваког патријарха се ограничавала на његову помесну област.

Сваки патријарх имао је ограничену јурисдикцију и помесну одговорност и није испуњавао функцију васељенског карактера у обичним, него само у изузетним случајевима (васељенски сабори), а и тада као члан свеопштег епископског колегијума.

Пентархијски поредак је доживео неколико великих удараца, почевши од бројних невоља и искушења у које су након арапског освајања у 7. веку запале три источне патријаршије (Јерусалимска, Антиохијска и Александријска), тако да је Цариградска патријаршија у неколико наврата била приморана да преузме на себе именовање осталих источних патријраха, који су боравили у избеглиштву у Цариграду, а све са циљем јерархијског очувања окупираних патријаршија. Иако се стање на истоку касније поправило, пентархија је доживела велики ударац и на западу, када је након низа спорова, који су трајали од средине 9. до средине 11. века, дошло до Великог раскола (1054). Дотадашња Римска патријаршија, која је прихватањем филиоквистичке јереси одступила од хришћанског правоверја, постала је потпуно одвојена од васељенске Православне цркве, и од тада је наставила да постоји као Католичка црква. Иако је у то време део епархија у јужној Италији и на Сицилији још увек био под византијском влашћу, Православна црква услед измењених историјских околности није поступила као у време ранијег спасавања источних патријаршија, тако да за традиционално подручје Римске патријаршије није био назначен одговарајући православни поглавар. Тиме је пентархијски поредак био сведен на теоријски концепт, а такво стање траје и данас.

Пети васељенски сабор

Пети Васељенски Сабор је одржан током маја и јуна 553. године у Цариграду и то је други васељенски сабор одржан у престоници Византије. Сазвао га је цар Јустинијан I. Сабор је преформулисао Халкидонску дефиницију тако да је акценат још више стављен на божанско у Христу. Овај сабор је осудио присталице Оригена.

Сабору у Цариграду присуствовало је око 165 епископа, а председавао је цариградски Патријарх Евтихије. Папа Вигилије био је у Цариграду, али не и на Сабору, мада је све саборске одлуке признао. Сабор је потврдио пресуду Теодору Мопсуестијском који је у својој цркви већ био осуђен као јеретик.

Затим је, сходно документу Три поглавља, осудио неке списе Епископа Теодорита Кирског који су били уперени против Кирила Александријског, осуђено је и писмо Иве Едеског које је упутио Епископу Марију у персијски град Ардаршир. У овом писму Иво сврстава Кирила Александријског у јеретике и подржава Несторија. Будући да су се због тих списа, Теодорит и Ива јавно покајали, примљени су назад и Цркву и враћени на своје епископске катедре, са којих их је збацио Разбојнички сабор. Овај Сабор је само још једном осудио, посмртно, оно за шта су се они једном већ покајали. Тиме је потврђен Четврти васељенски сабор.

Пнеуматологија

Пнеуматологија (грч. Πνευματολογία) је теолошка дисциплина која се бави проучавањем Светог духа. Појам је настао од грчких речи πνεῦμα (дух) и λόγος (наука). Једна је од три основне дисциплине у оквиру хришћанске тријадологије, која се бави проучавањем Свете Тројице, односно Оца (патерологија), Сина (христологија) и Светог духа (пнеуматологија).

Православље

Православље (калк из грчке ријечи ὀρθοδοξία, која долази од ὀρθός / исправано или правилно и δόξα / учење, мишљење или слава) представља хришћанство у свом изворном и правоверном облику. Појам православља се односи на целокупно правоверно хришћанство, које почива на Светом писму и Светом предању, односно на апостолској вјери и одлукама седам васељенских сабора. Православни хришћани исповедају изворни Никејско-цариградски симбол вјере. Православље је оличено у постојању Православне цркве, под којом се подразумијева заједница аутокефалних помјесних цркава, које су у пуном међусобном јединству. Православна црква се сматра јединственом, светом, саборном и апостолском црквом, коју је основао Исус Христос у Јерусалиму и која је након Васкрсења и Вазнесења Господњег примила благодат Духа светога на дан Педесетнице.

Први васељенски сабор

Први васељенски сабор је био одржан у Никеји 325. године у време Св. цара Константина Великог. Овај Сабор је био сазван да отклони забуну коју је својим кривим учењем створио Арије, свештеник из Александрије.

Он је, наиме, распростирао учење, као да је Христос у времену створен од Бога, и да није превечни Син Божји, раван по битности Богу Оцу. На овом Сабору учествовало је 318 светих отаца. Сабор је осудио учење Аријево и Арија предао анатеми, пошто није хтео да се покаје. Још је Сабор коначно утврдио Никејски симбол вере, који је доцније допуњен на Другом васељенском сабору као Никејско-цариградски симбол вере.

На Првом васељенском сабору били су многи знаменити светитељи, међу којима су се нарочито истицали: Св. Николај Мирликијски, Св. Спиридон, Св. Атанасије, Св. Ахилије, Пафнутије Исповедник, Св. Јаков Нисивијски, Макарије Јерусалимски, Александар Александријски, Евстатије Антиохијски, Јевсевије Кесаријски, Митрофан Цариградски, Јован Персијски, Аристак Јерменски, и други многи са Истока. Са Запада пак присуствовали су: Осија Кордовски, Теофил Готски, Сесилијан Картагенски, и други.

Главни посао овог Сабора, дакле, био је утврђење Симбола вере. Осим тога, Сабор је утврдио и време празновања Васкрса и прописао је 20 разних канона.

Спомен и похвала светим оцима Првог васељенског сабора врши се у недељу пред Духове, или у VII недељу по Васкрсу.

Радомир В. Поповић

Радомир В. Поповић (Скадар (Осечина), 23. јануар 1954) је свештеник Српске православне цркве, теолог и историчар хришћанства. Рођен је у селу Скадар код Ваљева у Србији, 1954. године. После основне школе завршио је београдску Богословију (1974) и Филозофски факултет Универзитета у Београду (1978. и 1982), где је магистрирао (1986) и докторирао (1989), бавећи се ранохришћанском и средњовековном историјом хришћанства.

Академску 1989/1990. провео је на Универзитету у Лозани, Швајцарска. Био је професор и васпитач у Богословији Светог Саве у Београду (1979—1985). На Богословском факултету у Београду (од 1986) прошао је сва наставна звања од асистента до редовног професора (2000) на катедри Опште историје хришћанске Цркве.

Духовник је у цркви Рождества Пресвете Богородице - Ружици и Светој Петки у Београду.

Ожењен је и има троје деце.

Седми васељенски сабор

Седми Васељенски сабор или Други никејски сабор је одржан током септембра и октобра 787. године у Никеји и он је други по реду који је одржан у овом малоазијском граду. Његов циљ је био да опет уведе иконе као предмет поштовања, које су услед иконоборства биле укинуте на сабору 754. године у Цариграду који је сазвао цар Константин V Копроним (741-775).

Став изнесен на Сабору је био да треба правити разлику између обожавања, које је усмерено Богу, и поштовања које је усмерено према Свецима. Већина цркава је прихватила овакав став.Сабору је председавао патријарх Тарасије, а било је присутно око 367 Епископа. Папа Хадријан I имао је своје изасланике као што су их имали и источни Патријарси. Сабору први пут присуствује већи број монаха. Ово је због тога што су у протеклом периоду управо монаси поднели највећи терет и жртву у одбрани светих икона од иконобораца. Оци Сабора су заузели изразито благ, хришћански став према иконоборцима, који су се јавно покајали што су прогонили иконопоштоваоце, уништавали иконе и реметили Црквени поредак. Такви су помиловани и примљени у Црквену заједницу: Епископи Константин Николијски, Теодосије Ефески и Тома Клаудиопољски.

Поништене су одлуке Сабора из 754. године, и формулисано је учење да предмет поштовања јесте личност представљена на икони, и да треба правити разлику између обожавања које приличи само Богу, и поштовања које доликује светима. Потврђена је и озакоњена вера Цркве да су свете иконе достојне поштовања као видљиви изрази вечне и непролазне лепоте, пре свега Господа Христа као Богочовека. У том смислу и човек је икона - слика Бога невидљивог, јер је створен по слици и прилици Божијој. Бог је зато постао човек, оваплотио се, да би показао да је човек најлепши и најдивнији Божији створ. На Сабору је одато признање бранитељима светих икона какви су били: Герман, Патријарх цариградски, Јован Дамаскин, Георгије Кипарски, затим бројни монаси који су живот свој положили бранећи иконе (Св. Стефан Нови, Андреј Каливит, игуман Јован).

Донет је познати орос, исповедање вере у вези с питањем светих икона. Овај орос све до данас остао је критеријум и мерило богословско-хришћанске мисли ο иконама у Цркви као таквим. У његовој основи је богословље Св. Јована Дамаскина, најодлучнијег апологете од безбожне иконоборачке јереси, јереси која је у основи христолошка. Сабор је осудио иконоборачко саборовање из 754. год. у Јерији код Цариграда, одржано у време цара Константина V Копронима, када је велики број Епископа био приморан да прихвати учење јеретика. Седми васељенски сабор је донео укупно 22 канона. Православна црква прославља Свете оце Седмог васељенског сабора 11. октобра по јулијанском календару.

Стратег

Стратег (грчки: στρατηγός, pl. στρατηγοί; војсковођа) био је гувернер у античкој Грчкој. У хеленистичкој ери и Византијском царству термин се користио и за војне гувернере.

Трећи васељенски сабор

Трећи васељенски сабор је одржан у Ефесу на егејској обали Мале Азије током јуна и јула 431. године. Сазвао га је византијски цар Теодосије II да би се разрешио христолошки спор који су водили Несторије, цариградски патријарх и Кирил, александријски епископ, са својим присталицама, око увођења назива „Богородица“ за Марију, Исусову мајку.

Супротстављене стране су се међусобно екскомуницирале, али је Кирил 433. године ипак успео да натера умерене несторијанце да прихвате његов назив Теотокос (Богородица) као и његове назоре који су се тицали сједињења две Христове природе у једну личност.

Цариградска патријаршија

Цариградска патријаршија (грч. Οικουμενικό Πατριαρχείο Κωνσταντινουπόλεως, тур. Rum Ortodoks Patrikhanesi) јесте помјесна и аутокефална црква. Налази се на првом мјесту у диптиху.

На њеном челу стоји васељенски патријарх.

Црквени сабор

Црквени сабор је општи назив за разне врсте колективних црквених тела, по правилу састављених од епископа и других представника Цркве (презвитери, ђакони, монаси или лаици). Црквени сабори се сазивају ради расправљања и разрешења разних питања из области црквеног устројства и теолошких доктрина. Могу бити васељенски, помесни и остали. Помесни сабори деле се на митрополитске, епископске и патријаршијске. За историју Цркве најзначајнији су васељенски (екуменски) сабори, које поред Православне цркве признају и Католичка црква, Старокатоличка црква, Англиканска црква и неке друге хришћанске заједнице. Православна црква признаје седам васељенских сабора, док Католичка у опште аборе убраја још и Цариградски сабор из 869-870. године, пет латеранских сабора, два лионска и два ватиканска сабора.

Хришћанска црква је од свог настанка била грађена као заједница, а највише тело Цркве представљало је све њене вернике. Први од таквих сабора био је апостолски Јерусалимски сабор, одржан око 50. године. Пошто је рана Црква била расута по дијаспори широм Средоземља, утемељење њеног канонског система било је могуће само на скупу од највећег угледа, који би окупио јерархе из читавог хришћанства, што је временом довело до одржавања васељенских сабора. Теолози су потврду ауторитету саборске институције налазили у Јеванђељу, односно у речима самог Христа:

"Врло сам жељео да ову пасху једем са вама прије него што пострадам..." (Лк, 22, 15)

Четврти васељенски сабор

Четврти васељенски сабор је одржан у Халкидону на малоазијској обали Босфора од 8. октобра до 1. новембра 451. године. Халкидонски сабор је дефинисао христолошки став којим се разликују две природе Христа, божанска и човечанска (диофизитизам). Овај сабор је изопштио монофизите, који су учили да у Христу постоји само једна, односно обједињена природа. Овај сабор је преузео одбрану учења светог Кирила и Ефеског сабора из 431. године. Он је такође задовољио захтеве епископа Истока да се јасно исповеда да је у Исусу истинита не само божанска већ и људска природа.

У Халкидонској дефиницији се изјављује да је Исус Христос заиста оваплоћени Логос, истинити Син Божији, рођен од Оца пре свих векова. У њој се потврђује да је Дјева Марија истинита Теотокос (Богородица), а Онај, који је од ње рођен по телу у Витлејему, је нестворени, божански Син Божији, један од Свете Тројице. Према томе, Исус из Назарета је једно лице или ипостас са две природе - човечанском и божанском. Он је потпун човек. Он је потпун Бог. Он је савршен Бог и савршен човек. Као Бог, Он је исте суштине једнобитан са Богом Оцем и Светим Духом. Као човек, он је једнаке суштине са свим људским бићима. Сабор је започет 8. октобра у храму Свете мученице Јефимије. На самом почетку, распоред учесника Сабора показао је да су јеретици на челу с Диоскором Александријским остали усамљени и изоловани. Епископ Јевсевије Дорилејски оптужио је Диоскора да је одговоран за одржавање Разбојничког сабора (449) у Ефесу, на коме је у одсуству осудио и лишио катедре Теодорита Кирског, Иву Едеског и многе Православне Епископе на Истоку.

Потом су читани записници тог саборовања које је осуђено. Од значајних докумената била су представљена: Документа Флавијановог сабора (448), Томос измирења (433) и Флавијаново исповедање вере (449). Приликом читања овог последњег, многи присутни Епископи који су до тада више из страха били на Диоскоровој страни напустили су га и пришли Православнима. Неки од њих јавно су признали да су били приморани да потпишу документа Разбојничког сабора.

10. октобра одржана је друга седница Сабора, када је први пут читан Никеоцариградски Символ Вере из 381. године, затим је прочитано Кирилово Друго писмо Несторију, Томос папе Лава и Кирилово Треће писмо Несторију са 12 анатема. Сва поменута документа била су добра подлога да се покаже да су Евтих, Диоскор и монофизити јеретици које треба изопштити из Црквене заједнице.

На осталим саборским седницама, оформљена је комисија која је требало да састави једно исповедање вере које би на јасан, Православан начин и у духу вере и предања Цркве исказало христологију - начин сједињења божанске и људске природе у Богочовеку Христу. Орос је био формулисан, и сматра се највећим делом Халкидонског сабора које је све до данас за Православну Цркву остало мерило христологије.Сабор је оправдао епископа Теодорита Кирског тако што је овај само анатемисао Несторија и исповедио да је Света Дјева Богородица. Исти поступак примењен је и за Иву Едеског који је такође примљен у Црквену заједницу. На самом крају рада сабора извршено је територијално разграничење између Антиохијске и Јерусалимске патријаршије тако што је Јерусалимска патријаршија добила обе Феникије (данас Либан и Сирија), Арабију, „три Палестине“ с градовима Кесарија Палестинска, Скитополис и Петра (преко реке Јордана). Године 451. на Халкидонском сабору био је дукљански владика Евандер.

Шести васељенски сабор

Шести Васељенски Сабор или Трећи цариградски Сабор је одржан у Цариграду у периоду од новембра 680. до септембра 681. године.

Сазвао га је цар Константин IV Погонат (648-685) и одржан је у царском двору, у свечаној сали са сводовима па је познат и као Трулски сабор. Било је присутно 174 епископа, а римски Епископ Агатон био је представљен са своја три изасланика. Сазван је да би формулисао праву веру против монотелитске јереси. Јерес се појавила у време цара Ираклија (610-641), у облику исповедања вере познатим под називом Ектесис, објављеном 638. године, а које је саставио Патријарх Сергије и прихватио папа Хонорије (625-638). По том учењу, Исус Христос има две природе, али после Оваплоћења има само једну вољу (монотелитство) или једно делање (моноенергизам). Овакво учење је могло је да привуче умерене монофизите назад у Цркву, али је противречило Халкидонском сабору.

Монотелитска криза у Цркви трајала је више од 50 година. Самих монотелита на Сабору није било много. Антиохијски Патријарх Макарије остао је упоран у јереси до краја, као и његов ученик монах Стефан. Међу монотелитима на сабору, спомињу се још Петар Никомидијски, Соломон из Газе, као и монах Полихроније. Оцима Цркве није било тешко да покажу неоправданост и бесмислицу монотелитског учења. У ту сврху, читана су пажљиво документа и одлуке Трећег, Четвртог и Петог васељенског сабора. На овим саборима су својевремено осуђен Несторије, а посебно монофизити од којих је монотелитство и потекло. Одато је признање борцима за Православну веру, какви су били исповедници Максим, папа Мартин, патријарх Софроније Јерусалимски и многи други. Осуђени су јеретици монотелити и моноенергити: Сергије, Павле, Пир и Петар, Патријарси цариградски, папа Хонорије, затим Константин Апамејски из Сирије, Макарије, антиохијски Патријарх и др.

Оци су у духу Халкидонског исповедања формулисали веру Цркве ο две воље или хтења (диотелитизам) и две енергије или дејства (диоенергизам) у Богочовеку Господу Христу: „И две природне воље или хтења у Њему и два природна дејства нераздељиво, неизменљиво, неодвојиво, несливено исто тако исповедамо према учењу Светих Отаца. И две природне воље несупротстављене, како су говорили безбожни јеретици, него Његова човечанска воља следује, не противи се или супротставља се, већ штавише следује или боље рећи потчињава се Његовој божанској и свемогућој вољи..."

Васељенски сабори

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.