Варвари

Варварин (грчки: βάρβαρος) је старогрчки назив за све људе који су слабо или никако говорили грчки језик. Док су варвари за Римљане били необразовани људи (паидеиа). Данас се користи назив Варвар за особу која се не уклапа у друштво и има јако нецивилизован и некултуран приступ. Сличан назив Варварима се користи у новијем времену и то Вандали.

Већ су аријевски Индијци користили ријеч из санскрита barbarāh (множина) тј. они који муцају за опис народа који није припадао њиховим. У грчком језику се први пут појављује као израз „они који причају варварски (barbarophonoi)“ у ХомеровојИлијади“.

Visigoths sack Rome

Литература

Спољашње везе

Јулијан Флавије Клаудије

Јулијан Флавије Клаудије (лат. Iulianus Flavius Claudius), у уском кругу неоплатоничара познат као Јулијан Филозоф (лат. Iulianus Philosophus), а доцније прозван међу хришћанима и Јулијан Отпадник (лат. Iulianus Apostata), римски цар (361—363), рођен у Константинопољу 17. новембра 331 (332?) као син Јулија Констанција и његове друге супруге Базилине, унук Констанција Хлора и Теодоре, и синовац Константина Великог.

Валентинијан III

Флавије Плацидије Валентинијан (лат. Flavius Placidus Valentinianus), познатији као Валентинијан III (2. јул 419 — 16. март 455), је био цар Западног римског царства (424—455). Рођен је 419. у Равени, као једини син Констанција III и Гале Плацидије, Теодосијеве ћерке. Као владар био је слаб и неомиљен. Па ипак, његова владавина спада у најзанимљивије епохе римске историје. За време ње унутрашње слабости царства и његова трулост достигле су, како се чини, свој врхунац. Царство се постепено гасило пред варварским најездама, које су узеле нарочитог маха у овом периоду. С времена на време, слику овог жалосног периода осветљавао је сјај ратничког духа старог Рима.

Може се слободно рећи да Валентинијан током 30 година, колико је столовао на дискредитованом и обешчашћеном престолу, као да није ни владао. До 450. све конце у рукама је држала Плацидија, а после ње тај посао је обављао евнух Ираклије, један од оних злоћудних беспосличара који су се врзмали око престола пропадајућег царства.

Варвари (вишезначна одредница)

Појам Варвари може да се односи на:

Варвари

Варвари - српски филм из 2014. године

Варвари - навијачи црногорског ФК Будућност

Варвари (филм)

Варвари је српски филм из 2014. године, дебитантско остварење Ивана Икића.

Филм је своју премијеру имао 6. јула 2014. године на Међународном филмском фестивалу у Карловим Варима, а премијеру у Србији 24. јула 2014. године на Фестивалу европског филма на Палићу.

Германија

Германија (Germania) је латински егзоним, односно назив којим су Римљани означавали територије на коме су у старом вијеку живјела германска племена. Римљани су та подручја дијелили на Малу Германију (Germania Inferior), западно од Рајне, која је била под њиховом влашћу, и Велику Германију (Germania Magna) источно од Рајне, гдје су германска племена као „варвари“ живјели изван њихове контроле. Назив „Германија“ се с временом почео користити за нешто уже подручје, односно савремену њемачку државу, а то и данас користи неколико савремених језика као што су хебрејски (גרמניה), бугарски (Германия), македонски (Германија), италијански (Germania), грчки (Γερμανία), румунски (Germania), руски (Германия), албански (Gjermania) и јерменски језик (Գերմանիա).

Најзначајније римско насеље на простору Велике Германије је био Валдгирмес Форум (Waldgirmes Forum). Након пораза у бици у Теутобуршкој шуми и повлачења на источну обалу ријеке Рајне, насеље је напуштено.

Дакија

Дакија (лат. Dacia) је античка историјска област, која се простирала северно од доњег тока реке Дунава, у ширем захвату карпатских планина. Име је добила по Дачанима, који су на том простору током првог века нове ере створили моћну државу, која је била главни супарник Римског царства. Током дачких ратова, римске легије су уништиле дачку државу и запоселе највећи део Дакије. Римски цар Трајан (98-117) је на освојеном подручју створио римску провинцију Дакију (лат. Dacia Felix), која је касније више пута дељена на неколико управних области.

Римска провинција Дакија је током 2. и 3. века била изложена честим нападима варварских народа, тако да је морала бити напуштена у време цара Аурелијана (270-275). Том приликом је извршена евакуација не само војске, већ и знатног дела становништва. Пресељеници су настањени у областима јужно од реке Дунава, првенствено у дотадашњем источном делу римске провинције Горње Мезије. У исто време, извршено је и преуређење провинсцијске управе, тако да је на поменутим просторима створена нова провинција Дакија Аурелијана (лат. Dacia Aureliana). Оснивањем ове провинције под таквим именом, појам Дакије се пренео и на области јужно од реке Дунава.

Каснијом реорганизацијом државне управе створене су две посебне покрајине Прибрежна Дакија (лат. Dacia Ripensis) и Средоземна Дакија (лат. Dacia Mediterranea). Накнадно је установљена и шира управна област, која је названа Дијецеза Дакија (лат. Dioecesis Daciarum). Све ове области, како у старој Дакији северно од Дунава, тако и у новој Дакији, јужно од поменуте реке, преплавила су током 6. века словенска племена.

Данил Скитски

Преподобни Данил Скитски је хришћански светитељ. Био је игуман неког познатог Скита Мисирског. Његов учитељ је био свети Арсеније. После неког времена Данил је такође стекао многе ученике. Једном кад су варвари напали Скит, позвала га је братија, да заједно са њима бежи. Он им је одговорио: "Ако се Бог не брине о мени, на што ми и живети?!" Још је говорио Данил: "Уколико се тело твоје гоји, утолико ти душа мршави". Подвизавао се у општежићу четрдесет година, а потом се 420. године повукао Он је са својим учеником сахранио свету Томаиду.

Српска православна црква слави га 7. јуна по црквеном, а 20. јуна по грегоријанском календару.

Западно римско царство

Западно римско царство је назив за западну половину Римског царства након административне поделе коју је увео цар Диоклецијан 286. године. У ужем, али и ширем смислу речи, овај термин се односи на западну половину царства у периоду између смрти цара Теодосија I 395. и свргавања последњег западноримског цара Ромула Августула 476. године које је извео вођа варварских најамника у Италији Одоакар.

У теорији Римско царство је и после 286. односно 395. било једно, јединствено и недељиво. У пракси, након 286. царством је управљало по неколико владара, најчешће један на Истоку, други на Западу. Теоретски гледано, последњи владар јединственог царства био је Теодосије Велики који је на самрти 395. поделио царство између своја два сина — старијем Аркадију је оставио Исток, млађем Хонорију Запад. Након тога, западни цареви су владали прво из Милана, а после 402. из Равене. После 407. почело је убрзано слабљење Западног римског царства услед навала варвара (Готи, Вандали, Франци и др.) који су почели да се насељавају унутар граница царства и да га деле између себе и да оснивају сопствене краљевине. После 455. западноримски цар је фактички владао само Италијом, а 4. септембра 476. Ромул Августул је свргнут. Последњи титуларни цар био је Јулије Непот, који је умро у Далмацији 480. године. Након 476, односно 480, варварски владари Италије, попут Одоакра и Теодорика, сматрани су за намеснике римског цара из Константинопоља, али су у пракси владали као независни владари.

Источноримски (византијски) цар Јустинијан I је покушао у 6. веку да обнови римску власт на Западу и његове војсковође су заузеле Италију, Африку и медитеранску обалу Хиспаније. Међутим, овај подухват јер био кратког века, мада се директно византијско присуство у Италији осећало све до 1071. године. Укратко, после свргавања Ромула Августула, римска власт у Западној Европи је била више фиктивна него стварна, тако да се 476. традиционално сматра за почетак нове историјске епохе — средњег века.

Исакије Далматски

Свети Исакије Далматски је хришћански светитељ, оснивач Далматског манастира у Цариграду.

За време владавине цара Валенса било је велико гоњење православља од стране аријеваца, које је и сам цар помагао. Када је чуо за ово гоњење, Исакије, пустињак са Истока, оставио је пустињу и дошао у Цариград да храбри православце и да изобличава јеретике. У то време пошао је цар Валенс са војском на север против Гота, који су се од Дунава спуштали ка Тракији. Исакије је изашао пред цара и рекао му: "Царе, отвори цркве правоверним, и Бог ће благословити пут твој!". Сутрадан је опет истрчао Исакије пред цара и опет му поновио опомену. Трећи дан истрчао је Исакије пред цара, ухватио царевог коња за узду и молио цара, да да слободу цркви, и претио је цару казном Божјом, ако се успротиви молби његовој. Разјарен цар наредио је да старца баце у неку јаму. Хришћани верују да су старца из јаме извадила три анђела. Четврти дан иззашао је Исакије пред цара и прорекао му грозну смрт, ако не да слободу православним: "Говорим ти, царе, одвешћеш војску на варваре, но нећеш одолети варварима, побећи ћеш испред њих, али ћеш бити ухваћен и жив сажежен". И заиста су Варвари победили грчку војску, а цар је побегао са својим саветником, аријанцем, и сакрио се у једну кошару. Варвари су сазнавши где је цар, опколили кошару, и запалили је. Тако је изгорео цар Валенс са својим саветником. Потом се зацарио цар Теодосије Велики, који је чуо за Исакију. Призвао га је цар себи и поклонио му се. Пошто је мир завладао у Цркви, и пошто су аријанци били прогнани, Исакије се хтео вратити у своју пустињу, али је умољен да остане у Цариграду. Неки велможа Сатурнин саградио му је манастир где се старац до смрти подвизавао. У хришћанској традицији помиње се да је чинио многа чуда. Пред смрт Исакије је одредио за игумана манастира Далмата, свога ученика, по коме се та обитељ касније и назвала далматска. Исакије је преминуо око 383. године.

Српска православна црква слави га 30. маја по црквеном, а 12. јуна по грегоријанском календару.

По Исаку Далматском назван је велики Исакијевски храм у Санкт Петербургу.

Кметовце

Кметовце (алб. Plakaj/Kmetofc) је насеље у општини Гњилане на Косову и Метохији. Атар насеља се налази на територији катастарске општине Кметовце површине 601 ha. Под истим именом Кметовце се помиње још од средњег века, од 1437. године. У близини насеља стоје остаци некадашњег манастира који је подигнут у време српског цара Стефана Душана. Манастирска црква је најпре била посвећена Св. Димитрију, а касније Св. Варвари. Црква је страдала после Косовске битке 1389. године, а до темеља је порушена у 18. веку. После тог рушења тесаници из њених зидова су употребљени за грађење мостова на двема оближњим речицама. На остацима зидова у једном делу храма делом су очуване фреске које су биле живописане у шестој деценији 14. века. Остаци цркве Св. Варваре су делимично конзервирани шездесетих година 20. века. У непосредној близини манастира стоје остаци старог српског села, које је напуштено у 18. веку, као и још старијег гробља.

Лав I (византијски цар)

Цар Лав I (лат. Caesar Flavius Valerius Leo Augustus; 401—474), био је цар Византије од 457. до 474. Познат је и под именом Лав Трачанин. Био је задњи у серији царева, које је Алан Аспар, главни командант армије, поставио на трон.

Крунисање цара Лава 7. фебруара 457. године било је прво познато крунисање, које је извео патријарх Константинопоља.

Лав I је направио савез са Исавријанцима, да би елиминисао Аспара, који је са Остроготима држао превише власти у царству. Цена савезништва са Исавријанцима је било венчање његове кћерке са Тарасикодисом, вођом Исавријанаца, који је као Зенон постао цар 474. Због јако много варвара у војсци, овладали су јаки антигермански осећаји у царству, па 471. године цар Лав то користи да се реши Аспара и убија га.

Током владања цара Лава, Балканом су харали Западни Готи и Хуни. Ипак ти варвари нису успевали да заузму Константинопољ због зидина, које су поново изграђене и учвршћене у доба цара Теодосија II, а и због недостатака одговарајућих опсадних справа.

Његова владавина је имала утицај на Западно римско царство. Поставио је Антемија 467. године за цара Западног римског царства. Покушао је да прегази Вандале 468. године, али та експедиција је завршила поразом због издаје и некомпетентности Василиска. Тај пораз је исцрпио царство и губитком људства и финансијски.

Допринос цара Лава историји Запада је био ненамеран. Теодорик Велики је образован и обучаван на двору цара Лава. Ту је научио војну тактику и начин владања царством, што му је послужило кад је после смрти цара Лава постао краљ Острогота.

Цар Лав је такође издао Лавов законик.

Умро је од дизентерије 18. јануара 474. године. Наследио га је унук Лав II, Зенонов син.

Марко Аурелије

Марко Аурелије (лат. Marcus Annius Catilius Severus; од 130. године: M. Annius Verus; после усиновљења 138. године: M. Aelius Verus Aurelius Caesar; као цар: Imp. Caesar M. Aurelius Antoninius Augustus) - (рођен 26. априла 121. године у Риму, умро 17. марта 180. године у Виндобони - данас Беч) био је од 161. године до своје смрти римски цар. Рођен је као Марк Катилије Север, а пошто га је усвојио цар Антонин Пије, Марко је добио име Марко Елије Аурелије Вер, а као цар његово пуно име је гласило: Марко Аурелије Антонин Август.

Марко Аурелије био је 16. и последњи римски цар који је то постао усвајањем. Он је морао после дугострајног мирног периода у историји Рима да се поново прихвати ратова. Велики непријатељи су му били Парти на источној граници, а на другом крају света, Рим су нападали варвари, Маркомани који су угрожавали дунавски лимес. Марко Аурелије који је владао заједно са својим братом по усвојењу, Луцијем Вером умро је током једног похода против Германа. Због својих „Разговора са самим собом“, Марко Аурелије је био познат као цар-филозоф.

Нанбански трговачки период

Нанбански трговачки период (南蛮貿易 - Нанбан боеки или трговина јужних варвара, 1543—1650) је историјски период Јапана, који се рачуна од тренутка доласка првих Европљана 1543., па до њиховог скоро потпуног протеривања из Јапана 1650. године.

У овом периоду, по наредби кинеског цара, пекидају се сви односи са Јапаном; укључујући и трговинске односе. Такво стање, најбоље ће успети да искористе Португалци, оснивањем трговинских однаса са те две земље (превозећи кинеску свилу и порцелан у изоловани Јапан).

Селена

У грчкој митологији Селена (грч. Σελήνη, „месец“; мод. грчки изговор: /sɛ'liː.niː/) је била богиња и персонификација Месеца, ћерка титана Хипериона и Теје, сестра бога Сунца Хелија и богиње зоре Еос. Према Платону, њој су се клањали само варвари. У римској митологији богиња месеца се називала Луна. Замишљана је као прелепа жена која се вози у кочији коју вуку коњи или волови. Касније ју је заменила Артемида, а у римској митологији Дијана.

Сингидунум

Сингидунум (лат. Singidunum) је био антички римски град, ког су првог населили Скордисци у 3. веку п. н. е., а касније су га утврдили Римљани. У Сингидунуму је рођен будући римски цар Јовијан. Током 5. и 6. века наизменично су га освајали Хуни, Сармати, Источни Готи, Гепиди, Византија и Авари. Византија је повратила град 566. Словенска племена су га освојила око 630. године, а 876. град се први пут помиње под именом Београд. На месту старог Сингидунума данас се налази главни град Србије Београд, који је један од најстаријих градова у Европи.

Град се обнављао из пепела (према легенди и потврђеној историји) 38 пута.

Струјићи

Струјићи су је насељено мјесто у граду Требиње, Република Српска, БиХ. Према попису становништва из 2013. у насељу је живјело свега 13 становника. Према попису становништва из 1991. у насељу је живјело 50 становника.

Тања Ступар Трифуновић

Тања Ступар Трифуновић је српска књижевница. До сада је објавила четири књиге поезије и једну књигу прича. Добила је неколико значајних награда за поезију и прозу.

ФК Будућност Подгорица

ФК Будућност Подгорица је фудбалски клуб из Подгорице у Црној Гори, члан Прве црногорске лиге и део Спортског друштва „Будућност”.

Хонорије

Флавије Хонорије (9. септембар 384 — 15. август 423) је био римски цар од 393. до 395. године, а затим цар Западног римског царства све до своје смрти. Био је млађи син Теодосија Великог и његове прве жене Елије Флације и брат Аркадија, цара на Истоку. Током Хоноријеве владавине, Западно римско царство је осетно слабило, а у часу његове смрти било је на ивици пропасти.

Хонорије је постао конзул када је имао само две године. За цара и савладара свог оца је проглашен 23. јануара 393. године. Када је Теодосије умро, јануара 395, Хонорије и Аркадије су поделили Царство: Хонорије је постао цар Западног римског царства са само десет година. У првим годинама своје владе, Хонорије је зависио у многочему од свог главног војсковође Вандала Стилихона. Да би нагласио своје везе са младим царем, Стилихон га је убедио да се ожени његовом ћерком. У почетку Хонорије је живео у Милану, али када су Визиготи упали у Италију 402. године, Хонорије је своје престоницу пренео у Равену, која је била боље заштићена.

Хонорије се сусретао са многим опасностима: варварским упадима, као и са устанцима разних узурпатора. Устанак којег је предводио Гилдон букнуо је у провинцији Африци и трајао је од 397. до 398. године. Варвари су први пут напали Италију 401, а други пут 405. године, али је Стилихон успео да их порази 406. године. У Британији је ситуација била још тежа: узурпатор Марко и његови наследници нападали су Галију из Британије. Свеви, Алани и Вандали су из Галије последњих дана 406. године кренули за Шпанију. Тамо су се и учврстили. Римску одбрану је ослабило то што је Хонорије убио Стилихона 408. године. Вероватно је у питању била дворска интрига против овог варварског заповедника, који је иначе био Аријанац.

Године 409. дошло је до покушаја узурпације Приска Атала, сенатора кога је подржавао визиготски краљ Аларик I. Исте године су се побунили и војсковође из Хиспаније, Геронтије и Максим. Хонорије је покушао опет преговоре са Алариком, али су се завршили безуспешно. Аларик I је свргнуо Атала и упао у Италију 410. и опљачкао Рим. Геронтије је затим прогласио Максима за цара у Хиспанији, али је Хонорије на крају успео да угуши ове устанке 411. године.

У Галији је устанак подигао Јовин, који је задобио подршку Алана, Бургунда и Гала. Јовин је покушао да преговара са Готима који су 412. напали, али безуспешно, тако да је готски краљ Атаулф прешао на Хоноријеву страну. Тиме је Хонорије успео да се избори са Јовином 413. године. Идуће, 414. Атаулф је прогласио за цара Приска Атала, али је затим морао да побегне у Хиспанију. То је био и крај устанка Приска Атала, који без помоћи Визигота, није ништа сам могао да уради. У североисточном делу Галије, Франци су успоставили свој утицај, док су се у Визиготи утврдили у северозападном делу.

У периоду између 420. и 422. године неки Максим (можда онај исти који је још 409. подигао устанак) је задобио и изгубио власт у Хиспанији. Хонорије је био принуђен да прихвати да његов савладар буде Констанције, 421. године. Он се иначе оженио Хоноријевом сестром Галом Плацидијом. После Хоноријеве смрти, Констанције III је остао једини цар (422. године).

Хонорије није иза себе оставио наследника. Тада је цар Истока Теодосије II помогао долазак на престо Хоноријевог сестрића Валентинијана III, сина Гале Плацидије и Констанција III.

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.