Ванредно стање

Ванредно стање је објава државе којом се суспендују извесне нормалне функције власти, упозоравају грађани да измене своје уобичајене начине понашања и којом се наређују државним агенцијама да реализују већ припремељне планове у случају ванредног стања. Ванредно стање се може искористити и као образложење за суспендовање грађанских слобода. Ванредна стања се обично проглашавају у време природних непогода, током периода грађанских немира или проглашења рата (тада се оно у неким земљама назива ратно стање). У римском праву, јустицијум је еквивалент ванредном стању.

У неким државама ванредно стање и његове последице на грађанске слободе и владине активности су регулисане уставима или законима који ограничавају овлашћења која се могу дозволити или права која се могу суспендовати током ванредног стања.

Ванредно стање у Србији

  • 22. априла 2003. године, Наташа Мићић укинула је ванредно стање. У свом обраћању рекла је да су мере које је предузела уродиле полодом, те да је држава одбрањена и да су убице премијера ухапшене. Додала је да је тиме задат одлучујући ударац организованом криминалу у Србији.[2]

Референце

  1. ^ „Наташа Мићић прогласила ванредно стање због убиства Зорана Ђинђића, почетак акције Сабља”. Влада Републике Србије. 12. март 2003. Приступљено 16. новембар 2019.
  2. ^ „Наташа Мићић укинула ванредно стање, акција Сабља успешно завршена”. Б92. 22. април 2003. Приступљено 16. новембар 2019.
  3. ^ „Ванредно стање због поплава”. Telegraf.rs. 15. мај 2014. Приступљено 16. новембар 2019.
  4. ^ „Укинуто ванредно стање због поплава”. balkans.aljazeera.net. 23. мај 2014. Приступљено 16. новембар 2019.
12. март

12. март (12.03) је 71. дан у години по грегоријанском календару (72. у преступној години). До краја године има још 294 дана.

13. новембар

13. новембар (13.11) је 317. дан године по грегоријанском календару (318. у преступној години). До краја године има још 48 дана.

15. март

15. март (15.03) је 74. дан у години по грегоријанском календару (75. у преступној години). До краја године има још 291 дана.

2. април

2. април (02.04) је 92. дан у години по грегоријанском календару (93. у преступној години). До краја године има још 273 дана.

21. септембар

21. септембар (21.9.) је 264. дан у години по грегоријанском календару (265. у преступној години). До краја године има још 101 дан.

22. август

22. август (22.08) је 234. дан у години по грегоријанском календару (235. у преступној години) До краја године има још 131 дана.

25. јун

25. јун (25.6.) је 176. дан године по грегоријанском календару (177. у преступној години). До краја године има још 189 дана.

26. новембар

26. новембар (26.11.) је 330. дан године по грегоријанском календару (331. у преступној години). До краја године има још 35 дана.

27. мај

27. мај (27.5.) је 147. дан године по грегоријанском календару (148. у преступној години). До краја године има још 218 дана.

30. април

30. април (30.04) је 120. дан у години по грегоријанском календару (121. у преступној години). До краја године има још 245 дана.

30. мај

30. мај (30.5.) је 150. дан године по грегоријанском календару (151. у преступној години). До краја године има још 215 дана.

30. новембар

30. новембар (30.11.) је 334. дан године по грегоријанском календару (335. у преступној години). До краја године има још 31 дан.

4. јануар

4. јануар је четврти дан у години у Грегоријанском календару. 361 дан (362 у преступним годинама) остаје у години после овог дана.

Зоран Ђинђић

Зоран Ђинђић (Босански Шамац, 1. августа 1952 — Београд, 12. март 2003) био је српски политичар, филозоф, доктор филозофије, дугогодишњи председник Демократске странке, градоначелник Београда (1997) и Председник Владе Републике Србије (2001—2003).

Ђинђић је био један од 13 интелектуалаца који су обновили рад предратне Демократске странке, чији је председник постао 1994. године. Током 1990-их био је један од лидера опозиције режиму Слободана Милошевића, a 2001. године постао је премијер Србије након свргавања Милошевића 5. октобра 2000. године. Као премијер залагао се за продемократске реформе и приступање Србије Европској унији. Убијен је у атентату од стране Звездана Јовановића, бившег припадника Јединице за специјалне операције који је био повезан са организованом криминалном групом познатијом као Земунски клан.

Парламентарни избори у Краљевини Србији 1884.

Тимочка буна била је угушена. Пет дана пред изборе који су били одређени за 25. јануар 1884, укинуто је ванредно стање у свим окрузима у којима је било проглашено за време трајања буне. Избори су протекли у миру и Напредној странци дали готово све мандате, док су радикали и либерали добили само десет мандата, јер они у већини случаја на изборима нису ни постављали своје листе. По завршеним изборима и пре него што се Скупштина састала, влада Николе Христића поднела је оставку па је нову владу образовао Милутин Гарашанин.

Пошто је Краљ Милан именовао још једну трећину од укупног броја посланика, a на та места били су постављени искључиво чланови Напредне странке.

Скупштина се састала 6. маја 1884. y Нишу, y основној школи код Саборне цркве. Верификација мандата текла је без задржавања.

Поплаве у Републици Српској 2014.

Поплаве у Републици Српској (од 14./15. маја до 20. маја 2014., обнова почела 21. маја) су проузроковане обилним падавинама. Током 15. маја, поплаве су почеле да захватају градове око Босне и Дрине. 16. маја, поплаве су почеле захватати и главни град Републике Српске. Највише су страдали Добој, Шамац, Бијељина, Челинац, Бања Лука, Србац, Пелагићево, Брчко, Модрича, Србац, Шековићи. Влада Републике Српске је 17. маја прогласила ванредно стање на територији цијеле РС.

Током 16. маја, председник Републике Српске је тражио помоћ држава. Прва држава која се одазвала овом позиву је Израел. Такође су се одазвале и државе бивше СФРЈ. 17. маја се стање почело нормализовати у већини општина, а ријеке су се почеле враћати у своја корита. До краја 17. маја ванредно стање је проглашено у око 20 општина РС. 18. маја се у Бањалуци стање потпуно смирило. Организована је акција чишћења објеката у Бањалуци уз помоћ волонтера, ЕКО-БЕЛ-а и Чистоћа а.д. Бања Лука.

Помоћ при евакуацији помажу припадници ватрогасних јединица, војска, волонтери и Цивилна заштита.

Протести на Тјенанмену 1989.

Протести на Тјанмену уобичајено познати као Четвртојунски инцидент у кинеском језику, биле су народне демонстрације предвођене студентима у Пекингу које су се одиграле у пролеће 1989. и задобиле широку подршку градских становника, откривајући дубоке подељености у кинеском државном руководству. Протести су били силом угушени од конзервативног државног руководства који су наредили војсци да примени ванредно стање у државној престоници. Примена силе која је извршена од 3-4. јуна постала је позната као Масакр на Тјанмену или Четвртојунски масакр, будући да су трупе са јуришним пушкама и тенковима нанеле хиљаде губитака ненаоуражним цивилима који су покушали да блокирају напредовање војске кроз Тјанмен трг у срцу Пекинга, који су студенти демонстранти били окупирали на седам недеља. Опсег војне мобилизације и крвопролића које је резултовало били су преседан у пекиншкој историји, граду са богатом традицијом популарних протеста.Осудивши протесте као „контра-револуционарну побуну“, кинеска влада до данас забрањује да се о њима расправља у било ком облику или да се обележавају сећања на њих. Због недостатка података из Кине, многи аспекти догађаја остали су непознати или непотрврђени. Процене броја умрлих су у рангу од неколико стотина до неколико хиљада.Демонстранти су били изазвани у априлу 1989. смрћу некадашњег генералног секретара Комунистичке партије, Хуа Јаобанга, либералног реформисте, који је свргнут након што је изгубио у борби за превласт од конзервативаца око правца политичких и економских реформи. Универзитетски студенти који су се кретали и окупили се на Тјанмен тргу због жаљења за Хуом такође су изразили незадовољства око инфлације, ограничених изгледа за каријеру и корумпираности партијске елите. Тражено је да влада буде одговорна, слобода штампе, говора и враћање радничке контроле над индустријом. На врхунцу протеста, око милион људи је било окупљено на Тргу.Влада је на почетку заузела помирљив став према демонстрантима. Штрајк глађу предвођен студентима обезбедио је подршку демонстрантима широм земље и протести су проширени на 400 градова до средине маја. Напослетку, кинески врховни вођа Денг Сјаопинг и други партијски извршиоци одлучили су се на примену силе. Партијске власти прогласиле су ванредно стање 20. маја, и покренули чак 300.000 војника у Пекинг.Након примене силе, влада је спровела бројна хапшења демонстраната и њихових подржаваоца, сузбијени су остали протести широм Кине, протерани су страни новинари и спроведена је стриктна контрола покривања догађаја у домаћој штампи. Полиција и унутрашње безбедносне снаге су појачане. Званичници који су гледали са симпатијама на протесте били су деградирани или суспендовани. Жао Цијанг је свргнут у реконструкцији партијског руководства и њега је заменио Ђанг Цемин. Политичке реформе биле су у великој мери обустављене, а економске реформе нису настављене до јужне турнеје Денга Сјаопинга 1992.

Кинеска влада је, интернационално, оштро осуђена због примене силе против демонстраната. Владе западних држава наметнуле су економске санкције и ембаргое на испоруку оружја.

Током 2011. Викиликс је објавио извештаје по којима кинески војници нису пуцали на демонстранте.

Септембарски масакри

Септембарски масакри је термин којим се описује талас убистава у Паризу од 2. до 7. септембра 1792. године. Део су Француске револуције.

Тополска буна

Тополска буна избила је 25. новембра 1877. (7. децембра по новом календару) на Становљанском пољу више Крагујевца кад су два батаљона (лепенички и јасенички) народне војске одбила да положе заклетву и пођу на границу уочи Другог српско-турског рата.

Истог дана су побуњени војници, са водником Милованом Жижићем на челу, пошли у Тополу очекујући шири покрет за свргавање Милана Обреновића и довођење на власт Петра Карађорђевића.

Кнез Милан је у побуњеним срезовима прогласио ванредно стање и послао из Београда стајаћу војску, која је већ 29. новембра угушила буну и похватала побуњенике. Пред ванредни војни суд изведени су поред учесника и конзервативни опозиционари Аћим Чумић и Илија Милосављевић Коларац, иако њихово учешће није било доказано. Од 70 лица оптужених за велеиздају 30. марта 1878., осуђена на смрт су 23, од којих су шесторица стрељана.

Желећи да уништи свог политичког противника и растући радикалски покрет, кнез Милан је искористио Тополску буну да ликвидира потпуковника Јеврема Марковића, брата Светозара Марковића. Јеврем је ухапшен средином марта 1878, доведен у везу са побуном и без доказане кривице осуђен и стрељан 19. маја 1878. године.

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.