Валута

Валута је реч италијанског порекла која означава новчану јединицу неке земље.[1][2] У валуту спада папирни и ковани новац који издаје држава или банка и у оптицају служи као средство размене и законско средство плаћања.[3] Свака држава обично има своју валуту. Српска валута се зове динар, америчка валута је долар, руска валута је рубља итд. Ове различите валуте имају признате вредности и њима се тргује међу народима на тржишту страних валута, које одређује релативне вредности разних валута.[4] Валуте у овом смислу су дефинисане владама, и сваки тип има ограничени опсег прихватиљивости.

Друге дефиниције термина „валута” су дискутоване у респетктивним синонимним чланцима новчаница, кованица, и новац. Дефиниција, која се односи на валутне системе нација, тема је овог чланка. Валуте могу да буду класификоване у два монетарна система: декретни новац[5][6] и робни новац,[7] у зависности од тога шта гарантује његову вредност (економија у целини или физичке резерве државе). Неке валуте су законско платежно средство у појединим политичким надлежностима, што значи да се не могу одбити при исплати дуга. Другима се једноставно тргује због њихове економске вредности. Дигитална валута је стекла популарност са повећањем заступљености рачунара и Интернета.[8][9]

Историја

Рана валута

A print from 1845 shows cowry shells being used as money by an Arab trader
Приштине шкољке су кориштене као новац међу арапским трговцима.

Валута је еволуирала из два основна изума, оба од којих су се јавила око 2000 п. н. е. Оригинално новац је био форма потврде пријема, представљајући житарице ускладиштене у храмским житницама у Сумеру у древној Месопотамији, и затим старом Египту.

У том првом стадијуму валуте, метали су кориштени као симболи за представљање вредности ускладиштене у облику робе. То је формирало основу за трговину у Плодном полумесецу током периода од преко 1500 година. Међутим, колапс трговниског система Блиског Истока је указао на ману: у ери где није било места где је сигурно отпремити драгоцености, вредност циркулишућег медијума могла је бити поуздана онолико колико и силе које су браниле те залихе. Трговина се могла водити једино у делокругу војне кредибилности. До краја бронзаног доба, међутим, серија међународних уговора је успоставила безбедан пролаз трговцима широм источног Медитерана, на подручју које се простирало од Минојског Крита и Микене на северозападу до Елама и Бахреина на југоистоку. Није познато шта је коришћено као валута у тим разменама, али је могуће да су оксидне обликоване полуге од бакра, произведени на Кипру, можда кориштене као валута.

Сматра се да је повећање пиратства и препада повезано са колапсом бронзаног доба.[10][11] Могуће је да ово стање које су уроковали народи са мора, окончало трговински систем оксидним полугама. Тек са опоравком Феничанске трговине у 10. и 9. веку п. н. е. дошло је до повратка просперитета, и прихватања правог новца, вероватно прво у Анатолији у време Креза од Лидије и накнадно у доба Грка и Персијанаца. У Африци су кориштене многе форме чивања вредности, неке од којих су перле, инготи, слоновача, разне форме оружја, стока, манилна валута,[12][13] окера и други земљишни оксиди. Манилни прстенови западне Африке су били једна од валута која је кориштена од 15. века на даље у трговини робљем. Афричке валуте су још увек препознатљиве по својој разноврсности, а у многим местима и даље се практикују разноврсни видови бартера.[14][15]

Ковани новац

Низ фактора је довео до тога да је сам метал третиран као вредност: прво само сребро, затим сребро и злато, а својевремено и бронза. Кованице од бакра и других недрагоцених метала су временом постале предоминантне. Метали су ископавани, мерени и ливени у кованице. Сврха тога је била да се увере корисници да кованица има одређену познату тежину племенитих метала, мада кованице могу да буду фалцификоване. Ковани новац је креирао нову рачуноводствену јединицу, што је довело до развоја банкарства. Архимедов принцип је пружио следећи линк: кованице се могу лако тестирати за њихов тежински садржај драгоцених метала, и стога се вредност кованице може одредити, чак и ако је била стањена, кривотворена или на неки други начин модификована (погледајте нумизматика).

Већина великих економија које користе кованице има неколико слојева кованог новца, израђеног од бакра, сребра и злата. Златни новац је кориштен за велике куповине, војне исплате или као подршка државним активностима. Он је чешће кориштен као мера рачуна, него као физичка валута. Сребрни новац је кориштен за трансакције средње величине, и као рачунска јединица за порезе, дажбине, контракте и залоге, док је новац од бакра или легура бакра и сребра, кориштен у свакодневним трансакцијама. Овај систем је кориштен у старој Индији од времена Махаџанапада. Прецизни однос вредности метала је знатно варирао у различитим ерама и местима; на пример, отварање рудника сребра у Харз планинама централне Европе је учинило сребро релативно мање вредним, сличан ефекат је имала и поплава сребра из Новог Света након шпанских освајања. Међутим, реткост злата је доследно учинила овај метал вреднијим од сребра, а исто тако сребро је конзистентно вредило више од бакра.

Папирни новац

У премодерној Кини, потреба за кредитом и за медијумом размене који је мање физички незграпан од великих количина бакарних кованица довела је до увођења папирног новца, i.e. новчаница. Њихово увођење је био постепен процес који је трајао од касне династије Танг (618–907) до династије Сунг (960–1279). То је започето увођењем средства којим су трговци могли да размењују тешки ковани новац за признанице депозита издате као менице од стране велепродајних трговаца. Те признанице су биле валидне за привремену употребу у малој регионалној територији. У 10. веку, влада династије Сунг је почела да циркулише те признанице међу трговцима у својој монополисаној индустрији соли. Сунг влада је одобрила неколицини продавница право издавања новчаница, и у раном 12. веку влада је коначно преузела те продавнице ради произвођења државно издате валуте. Међутим издате новчанице су још увек биле само локално и привремено валидне. Тек средином 13. века се појавило стандардно и униформно издање папирног новца које је постало национална валута. Већ широко распрострањени методи штампања дрвеним блоком и затим Би Шенов покретни тип штампања су до 11. века били подстицај за масовну производњу папирног новца у премодерном Кини.

Jiao zi
Ђаози династије Сунг је најранихи папирни новац на свету.

У истом периоду у средњовековном исламском свету, енергична монетарна економија је креирана током 7–12 века на бази експандирајућих нивоа циркулације стабилне валуте високе вредности (динара). Иновације које су увели муслимански економисти и трговци обухватају најраније употребе кредита,[16] чекова, меница,[17] штедних рачуна, трансакцијских рачуна, позајмљивања, трастова, девизних курсева, трансфера кредита и дугова,[18] и финансијских институција за позајмљивање и депосите.[18]

У Европи, папирни новац се прво појавио на регуларној бази у Шведској 1661. године (мада Вашингтон Ервинг наводи једну ранију појаву његове употребе, од стране Шпанаца у опсади током рата за Гранаду). Пошто је Шведска богата бакром, његова ниска вредност је узроковала употребу изузетно великих кованица, које су често биле тешке некелико килограма.

Предности папирног новца су биле бројне: редукована је потреба за транспортом злата и сребра, што је било ризично; омогућено је позајмљивање злата или сребра уз камату, будући да позадинска противвредност (злато или сребро) никад није напуштала посед даваоца зајма док неко други није надокнадио новчаницу; и омогућено је дељење валуте у кредитну и ону гарантовану противвредношћу. Тиме је омогућена продаја деоница у деоничарским друштвима, и откупљење тих деоница на папиру.

Постојали су и недостаци. Прво, пошто новчаница нема никакву унутрашњу вредност, није било ничега што би спречило издавачке власти да штампају више новчаница него што би могли да подрже противвредношћу. Друго, због повећане новчане понуде, долазило је до повећаних инфлационих притисака. Ову чињеницу је Дејвид Хјум уочио у 18. веку. На тај начин папирни новац често доводи до инфлационог балона, који могу да колапсирају ако људи почну да траже новчану противвредност, што узрокује пад потражња за папирним новцем на нулу. Штампање папирног новца је исто тако било је повезано са ратовима, и њиховим финансирањем, и стога се сматрало делом одржавања сталне војске. Из тих разлога, став према папирном валутом је био сумљичав и непријатељски у Европи и Америци. Такође постоји могућност развоја адикције, јер спекулативни профити од трговине и стварања капитала могу да буду прилично велики. Веће нације су основале ковнице за штампање новца и израду кованица, и гране њихових трезора за прикупљање пореза и чување залиха злата и сребра.

Својевремено су сребро и злато сматрани занокским платежним средством, и владе су их прихваћале при наплати порезе. Међутим, нестабилност у односу између два метала је расла током 19. века, са повећањем понуде оба метала, а посебно сребра. Паралелна употреба ова два метала се звала биметализам, и покушај креирања биметалног стандарда где су и злато и сребро служили као противвредност валути у циркулацији је окупирала напоре инфлациониста. Владе су у то време могле да користе валуту као инструмент политике, штампајући папирну валуту као што је амерички долар, да би платили за војне трошкове. Такође су могли да одреде услове на којима ће откупити новчанице за противвредност, ограничавајући износ куповине или минимални износ који би могао бити откушљен.

До 1900, већина индустријализованих нација је имала неку форму златног стандарда,[19][20] при чему су папирне новчанице и сребрне кованице биле циркулациони медијум. Приватне банке и владе широм света су следили Грешемов закон:[21][22] задржавајући злато и сребро које су примили, и исплаћујући у новчаницама. То се није десило широм света у исто време, већ се спорадично догађало, генерално у време рата или финансијске кризе, почевши од почетка 20. века и настављајући се широм света до касног 20. века, када је режим плутајућих валута ступио на снагу. Једна од првих земаља која се одвојила од златног стандарда су биле Сједињене Државе 1971. године, акцијом познатом као Никсонов шок.[23][24] У данашње време ни једна земља нема применљив валутни систем базиран на златном или сребрном стандарду.

Види још

Референце

  1. ^ „Currency”. The Free Dictionary.
  2. ^ Bernstein, Peter (2008) [1965]. „4–5”. A Primer on Money, Banking and Gold (3rd изд.). Hoboken, NJ: Wiley. ISBN 978-0-470-28758-3. OCLC 233484849.
  3. ^ „Currency”. Investopedia.
  4. ^ „Guide to the Financial Markets” (PDF). The Economist.
  5. ^ Rollins, Montgomery (1917). Money and Investments. George Routledge & Sons.
  6. ^ Keynes, John Maynard (1965) [1930]. „1. The Classification of Money”. A Treatise on Money. 1. Macmillan & Co Ltd. стр. 7.
  7. ^ O'Sullivan, Arthur; Sheffrin, Steven M. (2003). Economics: Principles in action. Upper Saddle River, New Jersey 07458: Pearson Prentice Hall. стр. 246. ISBN 978-0-13-063085-8.
  8. ^ „Digital vs. Virtual Currencies”. Andrew Wagner. Приступљено 1. 12. 2014.
  9. ^ „What is bitcoin?”. CoinDesk. Приступљено 24. 1. 2014.
  10. ^ M. Liverani, "The collapse of the Near Eastern regional system at the end of the Bronze Age: the case of Syria" in Centre and Periphery in the Ancient World, M. Rowlands, M.T. Larsen, K. Kristiansen, eds. (Cambridge University Press) 1987.
  11. ^ Crawford, Russ (2006). „Chronology”. Ур.: Stanton, Andrea; Ramsay, Edward; Seybolt, Peter J; Elliott, Carolyn. Cultural Sociology of the Middle East, Asia, and Africa: An Encyclopedia. Sage. стр. xxix. ISBN 978-1412981767.
  12. ^ Chamberlain, C. C.. The Teach Yourself Guide to Numismatics. English Universities Press.1963. стр. 92.
  13. ^ Semans, Scott. „Manilla: Money of the slave trade”.
  14. ^ O'Sullivan, Arthur; Sheffrin, Steven M. (2003). Economics: Principles in Action. Pearson Prentice Hall. стр. 243. ISBN 978-0-13-063085-8.
  15. ^ Humphrey, Caroline (1985). „Barter and Economic Disintegration”. Man. 20 (1): 49. doi:10.2307/2802221.
  16. ^ Banaji, Jairus (2007). „Islam, the Mediterranean and the Rise of Capitalism”. Historical Materialism. Brill Publishers. 15 (1): 47—74. ISSN 1465-4466. OCLC 440360743. doi:10.1163/156920607X171591. Архивирано из оригинала на датум 23. 5. 2009. Приступљено 28. 8. 2010.
  17. ^ Lopez, Robert Sabatino; Raymond, Irving Woodworth; Constable, Olivia Remie (2001) [1955]. Medieval trade in the Mediterranean world: Illustrative documents. Records of Western civilization.; Records of civilization, sources and studies, no. 52. New York: Columbia University Press. ISBN 978-0-231-12357-0. OCLC 466877309. Архивирано из оригинала на датум 9. 3. 2012.
  18. 18,0 18,1 Labib, Subhi Y. (1969). „Capitalism in Medieval Islam”. The Journal of Economic History. Wilmington, DE: Economic History Association. 29 (1): 79—86. ISSN 0022-0507. JSTOR 2115499. OCLC 478662641.
  19. ^ „Gold standard Facts, information, pictures Encyclopedia.com articles about Gold standard”. www.encyclopedia.com. Приступљено 5. 12. 2015.
  20. ^ Scroggs, William O. „What Is Left of the Gold Standard?”. foreignaffairs.com. Приступљено 28. 1. 2015.
  21. ^ Haski, Stan (2005). The Arrogance of Distance. iUniverse. стр. 317. ISBN 978-0-595-81137-3. Приступљено 16. 3. 2013.
  22. ^ Measurement of Co-Circulation of Currencies. International Monetary Fund. стр. 61. ISBN 978-1-4552-9991-1. Приступљено 16. 3. 2013.
  23. ^ Wong, Andrea. „The Untold Story Behind Saudi Arabia’s 41-Year U.S. Debt Secret”. Bloomberg. Приступљено 18. 3. 2017.
  24. ^ Lowenstein, Roger (4. 8. 2011). „The Nixon Shock”. Bloomberg BusinessWeek Magazine. Приступљено 26. 3. 2013.

Литература

  • O'Sullivan, Arthur; Sheffrin, Steven M. (2003). Economics: Principles in action. Upper Saddle River, New Jersey 07458: Pearson Prentice Hall. стр. 246. ISBN 978-0-13-063085-8.
  • Keynes, John Maynard (1965) [1930]. „1. The Classification of Money”. A Treatise on Money. 1. Macmillan & Co Ltd. стр. 7.
  • Rollins, Montgomery (1917). Money and Investments. George Routledge & Sons.
  • Bernstein, Peter (2008) [1965]. „4–5”. A Primer on Money, Banking and Gold (3rd изд.). Hoboken, NJ: Wiley. ISBN 978-0-470-28758-3. OCLC 233484849.
  • Jones, Robert A. "The Origin and Development of Media of Exchange." Journal of Political Economy 84 (Nov. 1976): 757-775.
  • Bowman, John S. . Columbia Chronologies of Asian History and Culture. New York: Columbia University Press.2000. ISBN 978-0-231-11004-4.
  • Ebrey, Walthall, Palais (2006). East Asia: A Cultural, Social, and Political History. Boston: Houghton Mifflin Company. ISBN 978-0-618-13384-0.
  • Gernet, Jacques (1962). Daily Life in China on the Eve of the Mongol Invasion, 1250–1276. Stanford: Stanford University Press. ISBN 978-0-8047-0720-6.
  • Needham, Joseph (1986). Science and Civilisation in China: Volume 5, Part 1. Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-87566-0.
  • Angus, Ian (1973). Coins & Money Tokens. London: Ward Lock. ISBN 978-0-7063-1811-1.
  • Keen, Steve (February 2015). "What Is Money and How Is It Created?"
  • Graziani, Augusto (1989), The Theory of the Monetary Circuit, Thames Papers in Political Economy, Spring: pp. 1–26.
  • Hartman, Mitchell (30. 10. 2017). „How Much Money Is There in the World?”. I've Always Wondered... (story series). Marketplace. American Public Media. Приступљено 31. 10. 2017.
  • Bensel, Richard Franklin (2000). The political economy of American industrialization, 1877–1900. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-77604-2. OCLC 43552761.
  • Eichengreen, Barry J.; Flandreau, Marc (1997). The gold standard in theory and history. New York City: Routledge. ISBN 978-0-415-15061-3. OCLC 37743323.
  • Bordo, Michael D. (1999). Gold standard and related regimes: collected essays. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-55006-2. OCLC 59422152.
  • Bordo, Michael D.; Anna Jacobson Schwartz; National Bureau of Economic Research (1984). A Retrospective on the classical gold standard, 1821–1931. Chicago: University of Chicago Press. ISBN 978-0-226-06590-8. OCLC 10559587.
  • Coletta, Paolo E. "Greenbackers, Goldbugs, and Silverites: Currency Reform and Politics, 1860-1897,” in H. Wayne Morgan (ed.), The Gilded Age: A Reappraisal. Syracuse, NY: Syracuse University Press, (1963). pp. 111.-139.
  • Officer, Lawrence H. (2007). Between the Dollar-Sterling Gold Points: Exchange Rates, Parity and Market Behavior. Chicago: Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-03821-8. OCLC 124025586.
  • Einaudi, Luca (2001). Money and politics: European monetary unification and the international gold standard (1865–1873). Oxford: Oxford University Press. ISBN 978-0-19-924366-2. OCLC 45556225.
  • Roberts, Mark A. (март 1995). „Keynes, the Liquidity Trap and the Gold Standard: A Possible Application of the Rational Expectations Hypothesis”. The Manchester School of Economic & Social Studies. Blackwell Publishing. 61 (1): 82—92. doi:10.1111/j.1467-9957.1995.tb00270.x.
  • Thompson, Earl A.; Hickson, Charles Robert (2001). Ideology and the evolution of vital institutions: guilds, the gold standard, and modern international cooperation. Boston: Kluwer Acad. Publ. ISBN 978-0-7923-7390-2. OCLC 46836861.
  • Pollard, Sidney (1970). The gold standard and employment policies between the Wars. London: Methuen. ISBN 978-0-416-14250-1. OCLC 137456.
  • Hanna, Hugh Henry; Charles Arthur Conant; Jenks, Jeremiah (1903). Stability of international exchange: Report on the introduction of the gold-exchange standard into China and other silver-using countries. OCLC 6671835.
  • Banking in modern Japan. Tokyo: Fuji Bank. 1967. ISBN 978-0-333-71139-2. OCLC 254964565.
  • Officer, Lawrence H. (2008). „bimetallism”. Ур.: Steven N. Durlauf and Lawrence E. Blume. The New Palgrave Dictionary of Economics. The New Palgrave Dictionary of Economics, 2nd Edition. Basingstoke: Palgrave Macmillan. стр. 488. ISBN 978-0-333-78676-5. OCLC 181424188. doi:10.1057/9780230226203.0136. Приступљено 13. 11. 2008.
  • Drummond, Ian M.; The Economic History Society (1987). The gold standard and the international monetary system 1900–1939. Houndmills, Basingstoke, Hampshire: Macmillan Education. ISBN 978-0-333-37208-1. OCLC 18324084.
  • Hawtrey, Ralph George (1927). The Gold Standard in theory and practice. London: Longman. ISBN 978-0-313-22104-0. OCLC 250855462.
  • Flandreau, Marc (2004). The glitter of gold: France, bimetallism, and the emergence of the international gold standard, 1848–1873. Oxford: Oxford University Press. ISBN 978-0-19-925786-7. OCLC 54826941.
  • Lalor, John (2003) [1881]. Cyclopedia of Political Science, Political Economy and the Political History of the United States. London: Thoemmes Continuum. ISBN 978-1-84371-093-6. OCLC 52565505.
  • Bernanke, Ben; James, Harold (1990). The Gold Standard, Deflation, and Financial Crisis in the Great Depression: An International Comparison. Working Paper Series. 3488. Cambridge, Massachusetts: National Bureau of Economic Research. OCLC 22840844. Приступљено 13. 11. 2008. Also published as: Bernanke, Ben; James, Harold (1991). „The Gold Standard, Deflation, and Financial Crisis in the Great Depression: An International Comparison”. Ур.: R. Glenn Hubbard. Financial markets and financial crises. Chicago: University of Chicago Press. стр. 33—68. ISBN 978-0-226-35588-7. OCLC 231281602.
  • Rothbard, Murray Newton (2006). „The World Currency Crisis”. Making Economic Sense. Burlingame, California: Ludwig von Mises Institute. стр. 295—299. ISBN 978-0-945466-46-8. OCLC 78624652.
  • Cassel, Gustav (1936). The downfall of the gold standard. Oxford: Clarendon Press. OCLC 237252.
  • Braga de Macedo, Jorge; Eichengreen, Barry J.; Reis, Jaime (1996). Currency convertibility: the gold standard and beyond. New York City: Routledge. ISBN 978-0-415-14057-7. OCLC 33132906.
  • Russell, William H. (1982). The Deceit of the Gold Standard and of Gold Monetization. American Classical College Press. ISBN 978-0-89266-324-8.
  • Mitchell, Wesley C. (1908). Gold, prices, and wages under the greenback standard. Berkeley, California: The University Press. OCLC 1088693.
  • Mouré, Kenneth (2002). The gold standard illusion: France, the Bank of France, and the International Gold Standard, 1914–1939. Oxford: Oxford University Press. ISBN 978-0-19-924904-6. OCLC 48544538.
  • Bayoumi, Tamim A.; Barry J. Eichengreen and Mark P. Taylor (1996). Modern perspectives on the gold standard. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-57169-2. OCLC 34245103.
  • Keynes, John Maynard (1925). The economic consequences of Mr. Churchill. London: Hogarth Press. OCLC 243857880.
  • Keynes, John Maynard (1930). A treatise on money in two volumes. London: MacMillan. OCLC 152413612.
  • Ferderer, J. Peter (1994). Credibility of the interwar gold standard, uncertainty, and the Great Depression. Annandale-on-Hudson, New York: Jerome Levy Economics Institute. OCLC 31141890.
  • Aceña, Pablo Martín; Reis, Jaime (2000). Monetary standards in the periphery: paper, silver and gold, 1854–1933. London: Macmillan Press. ISBN 978-0-333-67020-0. OCLC 247963508.
  • Gallarotti, Giulio M. (1995). The anatomy of an international monetary regime: the classical gold standard, 1880–1914. Oxford: Oxford University Press. ISBN 978-0-19-508990-5. OCLC 30511110.
  • Dick, Trevor J. O.; Floyd, John E. (2004). Canada and the Gold Standard: Balance of Payments Adjustment Under Fixed Exchange Rates, 1871–1913. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-61706-2. OCLC 59135525.
  • Kenwood, A.G.; A. L. Lougheed (1992). The growth of the international economy 1820–1990. London: Routledge. ISBN 978-91-44-00079-4.
  • Hofstadter, Richard (1996). „Free Silver and the Mind of "Coin" Harvey”. The Paranoid Style in American Politics and Other Essays. Harvard: Harvard University Press. ISBN 978-0-674-65461-7. OCLC 34772674.
  • Lewis, Nathan K. (2006). Gold: The Once and Future Money. New York: Wiley. ISBN 978-0-470-04766-8. OCLC 87151964.
  • Withers, Hartley (1919). War-Time Financial Problems. London: J. Murray. OCLC 2458983. Приступљено 14. 11. 2008.
  • Metzler, Mark (2006). Lever of Empire: The International Gold Standard and the Crisis of Liberalism in Prewar Japan. Berkeley, California: University of California Press. ISBN 978-0-520-24420-7.
  • Pietrusza, David (2011). 'It Shines for All': The Gold Standard Editorials of The New York Sun. New York City, New York: New York Sun Books. ISBN 978-1-4611-5612-3.

Спољашње везе

Амерички долар

Долар је средство плаћања, обрачуна и размене у САД. Такође је распрострањен као резервна валута у неким другим земљама у свету. Тренутно издавање долара контролишу америчке Федералне резерве. Симбол који је најчешће у употреби за амерички долар је знак долара ($). ISO 4217 код за амерички долар је USD; амерички долар је такође означен као US $ од стране Међународног монетарног фонда. Амерички долар се састоји од 100 центи.У 1995. години у употреби је било преко 380 милијарди америчких долара широм света, од тога двије трећине ван Сједињених Држава, а од априла 2004. године готово 700 милијарди долара је у оптицају и то још увек две трећине ван Америке. Сједињене Државе су једна од неколико земаља које користе назив долар за своју валуту. Неколико земаља користе амерички долар као своју званичну валуту, а у многима се долар употребљава као дозвољено средство плаћања. Американци често користе и реч бак (buck) за долар. Овај термин је настао приликом трговине кожама у колонијално доба.

Гибралтар

Гибралтар (енгл. Gibraltar) је прекоморска територија Уједињеног Краљевства на Пиринејском полуострву, у Гибралтарском пролазу који спаја Атлантски океан и Средоземно море.

Грузијски лари

Лари (грузијски: ლარი) је званична валута Грузије. Један лари се састоји из 100 тетрија. Реч лари је стара грузијска реч за залихе или власништво док је тетри грузијска реч за новац из 13. века.

Раније валуте коришћене у Грузији су манети и абази.

Грузија је 1993. заменила рубљу еквивалентним лари боновима. Валута се штампала само у облику новчаница, није имала подјединице и претрпела је хиперинфлацију. Постојале су новчанице од 1 до милион ларија као и неуобичајене новчанице од 3, 3.000, 30.000 и 150.000 ларија.

Влада Едуарда Шеварднадзеа у октобру 1995. укида бонове и увела нову валуту - лари. Од тада је валута стабилна. Инфлација на годишњем нивоу 2006. износила је 9,2%.

Лари није у употреби у Абхазији и Јужној Осетији, регионима са сепаратистичим тежњама.

Лари издаје Народна банка Грузије.

Евро

Евро (симбол: €, међународна ознака: EUR, шифра валуте: 978) је званична валута Економске и монетарне уније Европске уније и јединствена валута око 300 милиона грађана 19 земаља Уније:

које чине Еврозону. Ову валуту исто тако званично користе институтиције Европске уније и четири друге Европске земље, као и унилатерално две друге, те је консеквентно дневно користи око 337 милиона Европљана. (ажурирано: 2015. г.) Изван Европе, бројне прекоморске територије ЕУ земања такође користе евро као своју валуту.

Додатно, 210 милиона људи широм света (по подацима из 2013.) користи валуте везане за евро. Евро је друга највећа резервна валута као и друга највише кориштена валута након америчког долара. (Ажурирано: јануар 2017. г.) Са више од €1.109.000.000.000 у циркулацији, евро има једну од највиших комбинованих вредности новчаница и кованица на свету, у ком погледу је премашио амерички долар.Име евро је званично прихваћено 16. децембра 1995. у Мадриду. Евро је уведен у светско финансијско тржиште као рачуноводствена валута 1. јануара 1999, замењујући бившу Европску валутну јединицу (ECU) са односом од 1:1 (US $1.1743). Физичке новчанице и кованице евра су ушле у циркулацију 1. јануара 2002, чинећи га валутом у свакодневној употреби својих оригиналних држава чланица, а до маја 2002. евро је у потпуности заменио бивше валуте. Мада је вредност евра накнадно знатно опала до 0,8252 америчких долара током две године (26. октобар 2000), он у продаји вредео више од америчког долара од краја 2002, а врхунац је достигао са 1,6038 америчких долара дана 18. јула 2008. Од позног дела 2009. године, евро је утонуо у европску дужничку кризу, што је довело до креирања Европског фонда за финансијску стабилност као и других реформи у циљу стабилизације валуте. Јула 2012, евро је пао испод 1,21, америчких долара први пут у две године, услед забринутости око грчког дуга и шпанског проблематичног банкарског сектора. Јуна 2017, евро-долар курс износи ~ US$1,13.Економски и монетарни савез (EMU) најзначајнији је вид новчане реорганизације у Европи од доба Римског царства. Иако се увођење Евра може сматрати једноставно начином усавршавања Заједничког ввропског тржиштва и подржавања слободне трговину међу чланова Еврозоне, Евро је такође значајан део Европског пројекта за политичку интеграцију. Евром управља Европски систем централних банака (ESCB), који се састоји од Европске централне банке (ECB) и Еврозонских централних банака које управљају у државама. ECB, која је смештена у Франкфурту на Мајни у Немачкој, има искључиву моћ да успостави новчану политику; остали ESCB чланови учествују у штампању, ковању, и расподели новчаница и кованица, и деловању Еврозонског систему исплате.

Инфлација у 2009. је износила -0,1%.

Ирански ријал

Ирански ријал (перс. یال ایران) је званична валута у Ирану. Међународни код је IRR. Симбол за ријал је ﷼. Ријал издаје Централна банка Исламске Републике Иран. У 2009. години инфлација је по процени иранских власти износила 13,5%. Један ријал састоји се од 100 динара. Незванични назив за 1000 ријала је томан и у плану је да се изврши монетарна реформа у којој би деноминацијом нова валута томан заменила ријал.

Ријал је званична валута од 1932.

Постоје новчанице у износима 100, 200, 500, 1000, 2000, 5000, 1000, 20000, 50000 и 100000 ријала и кованице од 50, 100, 250, 500, 1000, 2000 и 5000 ријала.

Исландска круна

Круна (исландски: króna) је званична валута на Исланду. Попут других истоимених скандинавских валута њено име значи - круна. Међународни код је “ISK”.

Исландска круна се одвојила од данске круне након распада Скандинавске Монетарне Уније пред почетак Првог светског рата и исландске аутономије 1918. и независности 1944. Од 1961. круну контролише Централна Банка Исланда. Круна је замењена новом круном 1981.

Предвиђена инфлација круне за 2014. годину је 1%.

Једна круна се састоји од 100 аурара. Аурари се не користе већ годинама а од 2002. се не производе.

Постоје новчанице од 10000, 5000, 2000, 1000 и 500 круна као и ковани новац у износима од 100, 50, 10, 5 и 1 круне.

Краљевина Холандија

Краљевина Холандија (хол. Koninkrijk der Nederlanden), позната и као Холандија, суверена је држава и уставна монархија са територијама у западној Европи и Карибима.

Четири дела Краљевине — Аруба, Курасао, Свети Мартин и Холандију — конститутивне су земље (хол. landen) и учествују као равноправни партнери у Краљевини. У пракси, већином послова Краљевине управља Холандија — која чини отприлике 98 % површине и ставновништва државе — у име целе државе. Према томе, Аруба, Курасао и Свети Мартин се налазе у зависном положају по питањима као што су спољна политика и одбрана, иако су аутономне у извесној мери и имају своје скупштине.

Острва у Карибима, осим Арубе, су некада била једна целина - Холандски Антили. Референдумом из 2005, одлучено је да се расформирају до чега је и дошло 10. октобра 2010. Острва Курасао и Свети Мартин су добила аутономан статус попут Арубе и Холандије, као што га сада има Аруба, док су Бонер, Саба и Свети Еустахије (БЕС острва или Карипска Холандија) постали специјалне општине Холандије.

У европском делу краљевине званична валута је евро, на Аруби то је арупски флорин, док је у карипском делу тренутно званична валута антилски гулден. Од 2011. на БЕС острвима званична валута ће бити амерички долар а у аутономним деловима краљевине, карипским острвима - Свети Мартин и Курасао, карипски гулден.

На челу краљевине тренутно се налази краљ Вилем-Александер.

Никарагванска кордоба

Никарагванска кордоба (шп. córdoba nicaragüens или córdoba de oro) је национална валута Никарагве. ISO 4217 код валуте је NIO. Дијели се на 100 центава, а добила је име по утемељитељу Никарагве Франциску Хернандезу де Кордоби. Кованице и новчанице издаје Централна банка Никарагве, и то: кованице у апоенима од 5, 10, 25, 50 центава и 1 и 5 кордобе, те новчанице од 10, 20, 50, 100 и 500 кордоба. Валута се означава симболом C$.

До сада су тискана три издања кордобе. Прво издање представљено је 20. марта 1912. године. Тада је кордоба замијенила дотадашњи песо у омјеру 12,5 песоса за 1 кордобу. 15. фебруара 1988. представљена је друга кордоба, а 30. априла 1991. и трећа, названа и златна кордоба, која је у јулу 2008. вриједила приближно 5 америчких центи.

Норвешка круна

Круна (норв. krone) је валута Норвешке. Дели се на 100 ереа (øre). Међународни ISO 4217 код је NOK а најчешће се користи скраћеница kr.

Круне издаје Банка Норвешке. Инфлација у 2006. је била 2,3%.

Уведена је 1875. у оквиру Скандинавског монетарног савеза са Шведском и Данском. Када је савез расформиран, државе чланице су одлучиле да задрже назив „круна“ за своје валуте.

Папирне новчанице се издају у апоенима од 50, 100, 200, 500 и 1.000 круна а ковани новац у апоенима од 50 ереа и 1, 5, 10 и 20 круна.

Панамска балбоа

Панамска балбоа је национална валута Панаме. ISO 4217 код валуте је PAB. Названа у част шпанског истраживача, конкистадора Васка Нуњеза де Балбое. Симбол који се користи за ову валуту је B/ или B.

Балбоа је, након проглашења панамске независности, 1904. године, замијенила колумбијски песо. Везана је уз амерички долар у размјеру 1:1. Данас се у Панами амерички долар такође користи као званично средство плаћања, јер Панамска национална банка не издаје новчанице балбое, него само кованице од 1, 5, 10, 25 и 50 сентесима.

Перуански нови сол

Перуански нови сол је националана валута Перуа. ISO 4217 код валуте је PEN. Дијели се на 100 центима, а у домаћем платном промету означава се симболом S/.

Назив сол се у Перуу користи од 19. вијека до 1985. Ријеч сол потиче од шпанске ријечи soldius, што значи сунце. Године 1985. валуту замјењује инти, назван по богу сунца народа Инка. Због лоше економске политике и хиперинфлације која је погодила земљу крајем 1980-их, уведена је нова валута — нови сол, који је у промету од 1. јула 1991. Данас је једна од најстабилнијих валута у регији.

Кованице се издају у апоенима од 10, 20, 50 центима, 1, 2 и 5 нових сола, а новчанице у апоенима од 10, 20, 50, 100 и 200 нових сола.

Саотомска добра

Добра је валута која се користи у афричкој држави Сао Томе и Принципе.

Прво издање новчаница ове валуте је било 1976. године. Новчанице које су тренутно у оптицају су из 1996. године и то у вредностима од: 50.000, 20.000, 10.000, 5.000.

Гвоздени новац је у апоенима од 2000, 1000, 500, 250, 100, 50, 20, 10, 5, 2,5, 1 добре и 50 центима.

Списак валута

Списак валута које јесу, или су биле, у употреби, и земље које су их издавале. У загради је, код новијих валута, стављена и њена међународна словна ознака.

Списак валута у оптицају

Ово је списак валута у оптицају. Са стране су дате међународне ознаке валуте, словне и нумеричке, које је одредила Међународна организација за стандардизацију – ISO 4217 Curency names and code elements.

Списак још није потпун.

Нејасног статуса (са НБС):

Нова кванза, AON, 024

Кванза реал, AOR, 982

Арубијски гулден, AWG, 533

Афган, AFA, 004

Холандскоантилски гулден, ANG, 532

Боливски мвдол, BOV, 984

Франак Демократске Републике Конго, CDF, 976

Унидадес де фоменто, CLF, 990

Зеленортски ескудо, CVE, 132

Финска марка, FIM, 246

Фолкландска фунта, FKP, 238

Фунта стерлинга, GBP, 826

Гибралтарска фунта, GIP, 292

Гвинеја бисао пезос, GWP, 624

Јордански динар, JOD, 400

Кајмански долар, KYD, 136

Тенџе, KZT, 398

Малгашки франак, MGF, 450

Петака, MOP, 446

Судански динар, SDD, 736

Свете Јелене фунта, SHP, 654

Манат, TMM, 795

Паанга, TOP, 776

Тиморски ескудо, TPE, 626

Турска лира, TRL, 792

Тајвански долар, TWD, 901

Тала, WST, 882

ЦФА франак BEAC, XAF, 950

СДР, XDR, 960

ЦФА франак БЦЕАО, XOF, 952

ЦФП франак, XPF, 953

Украјинска гривна

Гривна (₴, укр. гривня, МФА: [ˈɦrɪu̯nʲɑ], ISO 4217: [UAH') је званична валута Украјине. Уведена је 2. септембра 1996. када је заменила украјински карбовањец (укр. карбованець). Кабарованец је раније био валута независне Украјине пре и током Другог светског рата. Једна гривна се дели на 100 копејки (укр. копійка).

Гривне издаје Народна банка Украјине. Инфлација током 2009. је износила око 12%.

Папирне новчанице се издају у апоенима од 1, 2, 5, 10, 20, 50, 100, 200 и 500 гривни а ковани новац у апоенима од 1, 2, 5, 10, 25 и 50 копејки и 1 гривне.

Име потиче највероватније од речи за гриву. Оно се доводи у везу са сребрном огрлицом, а увео ју је први пут кијевски кнез Владимир Велики пошто је 988. прогласио хришћанство службеном религијом Кијевске Русије.

Хрватска куна

Куна (ИСО 4217: HRK, нумерички код: 191) је национална валута Републике Хрватске од 30. маја 1994. године, када је заменила дотадашњи хрватски динар. 1 куна састоји се од 100 липа.Инфлација у 2010. је износила 1,8%.

Чешка круна

Чешка круна (чеш. Koruna česká; ИСО 4217 код: CZK, односно 203) је званична валута Чешке Републике од 1993. када је заједно са словачком круном заменила пређашњу чехословачку круну. Локална скраћеница валуте је Kč. Састоји се из 100 хелера (чеш. haléř). Круну издаје Чешка народна банка. Инфлација у 2007. је износила 2,4%.

Инфлација на годишњем нивоу је износила 2,4% у 2008. години.

Курс према евру се током 2004, 2005 и 2006 одржавао на нивоу приближно 1EUR = 28CZK.

Увођење евра је планирано за 2013. али се испоставило да је овај план био превише оптимистичан.

Постоје кованице од 10*, 20*, 50 хелера и 1, 2, 5, 10, 20 и 50 круна.

Новчанице су од 20, 50, 100, 200, 500, 1 000, 2 000 и 5 000 круна.

(*Кованице од 10 и 20 хелера су повучене из оптицаја 1. новембра 2003.)

Шведска круна

Круна (шведски: krona) је званична валута у Шведској од 1873. године. Међународни ISO 4217 код валуте је SEK а локална скраћеница kr. Дели се на 100 ереа (öre).

Круне издаје Шведска Народна Банка. Инфлација у 2011. је износила 2,9%.

Уведена је 1873, у оквиру Скандинавског монетарног савеза са Норвешком и Данском.

Традиционално кованица од једне круне има утиснут лик тренутног владара са једне стране а шведски грб са друге. Краљевски мото је такође урезан. Заменила је претходну валуту шведски риксдалер.

Папирне новчанице се издају у апоенима од 20, 50, 100, 500 и 1.000 круна а ковани новац у апоенима од 50 ереа и 1, 2, 5 и 10 круна.

Шведска је обавезана споразумом о придруживању са ЕУ из 1995. да прихвати заједничку валуту евро. Међутим већина Швеђана се, на референдуму 2003, изјаснила против евра.

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.