Валенс

Флавије Јулије Валенс (званично име: IMPERATOR CAESAR FLAVIVS IVLIVS VALENS AVGVSTVS), рођен 328, умро 9. августа 378. године, био је римски цар од 364. до 378. године, пошто је Источни део царства добио од свог брата Валентинијана I. Његов отац је био познати војсковођа Грацијан Старији. Валенса су неки сматрали последњим правим Римљанином.

Валенс
Solidus Valens - transparent background
Златни новац (солид) кован у време Валенсове владавине око 376. године. На реверсу приказани су Валенс и његов брат Валентинијан I како друже глобус, символ светске владавине.
Пуно имеФлавије Јулије Валенс (до доласка на власт)
Флавије Јулије Валенс Август (као цар)
Датум рођења328.
Место рођењаЦибале (данашњи Винковци, Хрватска)
Римско царство
Датум смрти9. августа 378. (50 год.)
Место смртиХадријанопољ, (данашње Једрене, Турска)
Римско царство
ДинастијаВалентинијанова династија
ОтацГрацијан Старији
СупружникАлбија Доминика
ПотомствоValentinianus Galates
Римски цар
Период28. март 364. — 17. новембар 375. (цар на истоку, са Валентинијаном као царем на западу)
17. новембар 375. — 9. августа 378. (цар на истоку, са Грацијаном и Валентинијаном као царевима на западу)
ПретходникВалентинијан I
НаследникГрацијан

Биографија

Валенс постаје цар

Флавије Валенс и његов брат Валентинијан I рођени су недалеко од Сирмијума, у граду Цибале (данашњим Винковцима), 328. односно 321. године. Одрасли су на имањима које је купио њихов отац Грацијан Старији. Док је Валентинијан био успешни војни заповедник пре него што је постао цар, Валенс то очито није био. Он се прикључио војсци тек у ратовима које је Јулијан Отпадник водио против Персијанаца током шездесетих година.

Фебруара 364. тадашњи цар Јовијан, кренуо је према Цариграду да би учврстио своју власт, али је на путу изненадно умро. Валентинијан, његов блиски сарадник проглашен је за цара 26. фебруара 364. године. Валентинијан је сматрао да му је потребна помоћ у владању разнородним Царством. Тако је 28. марта исте године, Валенс именован за Валентинијановог савладара.

Валенс је добио источни део Балкана, Грчку, Египат, Сирију, Малу Азију све до Персије на самостално управљање. Валенс је стигао у Цариград и започео своју самосталну владавину Источним римским царством у децембру 364. године.

Устанак Прокопија

Валенс је наследио источни цео Римског царства. Римљани су се недавно повукли из највећег дела Месопотамије и Јерменије на основу споразума између Јовијана и Шапура II. Валенсов приоритет после зиме 365. био је да крене на Исток да би смирио ситуацију. На јесен 365. године Валенс је био у Кападокији. Тада је сазнао за устанак Прокопија који се у Цариграду прогласио за цара. Прокопије је био сродник са Јулијаном Отпадником са мајчине стране и учествовао је у његовом персијском походу као заповедник највећег дела северног фронта. Када је Јовијан дошао на власт, он је склопио споразум са Прокопијем, али је промена на престолу изазвала Прокопијеву побуну: он се није осећао сигурним под Валенсовом владавином.

Прокопије се тако у Цариграду, уз помоћ неких мањих одреда прогласио за цара 28. септембра 365. године. У почетку његова позиција није била сјајна, али је он касније учврстио своју позицију ширећи приче како је Валентинијан умро. Ковао је новац који је истицао његову везу са Константиновом династијом. Такође је ступио у везу са удовицом и ћерком Констанција II како би учврстио своју позицију. Таква пропаганда имала је извесног успеха, нарочито међу војницима, лојални Константиновој династији.

Валенс је разматрао могућност да абдицира или чак да изврши самоубиство. Ипак, ствар је кренула нешто боље по Валенса и током хаотичних догађаја 365. године он је успео да највећи део Мале Азије стави под своју контролу. У пролеће 366. године Валенс је окупио трупе да би се коначно обрачунао са Прокопијем. Трупе противцара претрпеле су пораз у Фригији а на челу победничких трупа је био сам Валенс. Прокопија су напустиле његове трупе и он је коначно ухваћен и погубљен 27. маја 366. године. Валенс је његову главу послао брату Валентинијану.

Рат против Гота

Варварски Готи су подржали Прокопија у устанку против Валенса. Штавише, цар је сазнао да Готи планирају да подигну устанак. У пролеће 367. године, уз помоћ Грацијана, цара Западног римског царства, Валенс је прешао Дунав и напао Готе који су побегли у Карпате. Он на крају није успео да их изазове на битку и цар се морао вратити преко Дунава. Идуће године ова велика река је имала толико висок водостај да није било могуће је прећи; да би нашао занимања војницима, Валенс је наредио да граде утврђења. 369. године, Валенс је поново прешао Дунав и у две битке победио Готе. Њихов вођа Атанарик је затражио мир, на шта је Валенс пристао.

Сукоб са Сасанидима

Међу Валенсовим разлозима зашто је пристао на мир са Готима 369. године, могући рат на Истоку је био свакако веома важан. Јовијан је предао доста римских територија Сасанидима, а Шапур II је био спреман да искористи сваку нову прилику. Персијанци су покушавали да привуку јерменске поглавице на своју страну. Јерменски краљ Арсак II је пао у Шапурово заробљеништво. Тада је Шапур послао своје трупе да освоје Иберију на Кавказу и да поразе Арсаковог сина, Папа, вероватно 367. године. Наредног пролећа, Пап је успео да побегне из једне опседнуте тврђаве. Успео је да стигне до Валенса.

Валенс је већ био послао једног војсковођу да поново постави Папа на Јерменски престо. То је изазвало Шапура и он је напао Јерменију. Пап је поново успео да побегне, али су Римљани идуће године на челу велике војске упали у Јерменију и поново поставили Папа на престо, 370. године. У пролеће идуће године, Римљани су покушали да успоставе контролу над Иберијом. Али, Шапур је напао Јерменију, но овога пута је доживео пораз. Валенс као да је надокнадио велике губитке из 363. на Истоку. Мир са Шапуром је успостављен 371. године.

У међувремену, дечак-краљ Пап је почео да води неразумну политику. Чак је и убио јерменског епископа Нарзеса и захтевао је да добије власт над римским градовима, укључујући и важно место Едесу. Притиснуто од својих војсковођа, и плашећи се да ће Пап потпуно прећи на страну Персијанаца, Валенс је покушао да га зароби. Није у томе успео, али су Римљани нешто касније у самој Јерменији успели да убију Папа. Уместо њега, Валенс је на јерменски престо поставио другог представника династије Арсакида, Вараздата.

375. године Валентинијан I доживео је мождани удар што је довело до његове смрти 17. новембра 375. године. Валентинијанови синови, Валенсови братанци, Грацијан и Валентинијан II постали су цареви, тј. војска у Панонији им је извикала титулу августа.

Персијанци су и даље захтевали да се односи између Рима и њихове државе дефинишу на основу споразма из 363. године. Како су се прилике на Истоку погоршавале 375. године, Валенс се почео припремати за велику експедицију. Али, невоље су се појавиле и у другим деловима Римског царства. У Исаурији, брдовитом делу Киликије, избио је велики устанак око 375. године. Све трупе са Истока су се морале тамо концентрисати. Да би ствари биле горе Сарацени су 377. године подигли устанак у Феникији и Палестини. Валенс је ипак успео да угуши оба устанка, али га је то коштало и времена и војних снага. Више није могао повести офанзиву против Персијанаца.

Готски рат

Валенсови планови да крене у велики поход на Исток никада се нису остварили. Пребацивање Валенсових трупа на Запад 374. године, оставили су Валенса без довољно војске. Припремајући се за рат на Истоку, Валенс је почео регрутацију, како би поново прикупио војску. У таквим приликама, Валенса су затекле вести 375. године да су Готи претпели велике губитке од Хуна и да траже право да се населе на територији Римског царства. 376. Визиготи су стигли до доњег Дунава и послали су своје изасланике код Валенса који је тада био у Антиохији. Готи су тражили од Валенса да се населе на Балкану. По процени, на обали Дунава, у Мезији и Дакији било је 200.000 Гота.

Како су Валенсови саветници брзо схватили, Готи би могли лако попунити трупе које су тада Царству недостајале. Један од готских вођа, Фритигерн, био је одавно у добрим односима са Валенсом. Римски цар је током седамдесетих година помагао Фритигену у борби против Атанарика, који је прогањао хришћане међу Готима. Валенс је ипак на крају дозволио само Фритигерну и њему блиским људима да пређе Дунав и да се населе на територији Царства.

Када су Фритигерн и његови Готи прешли Дунав, Валенсове јединице су кренуле према Персијанцима. Али, за овом групом Гота, кренула је друга, а Готима су се убрзо прикључили и Хуни и Алани. Убрзо је маса варвара прешла Дунав. Да би ствар била гора, Визиготи су се убрзо побунили, зато што су се римски локални војни команданти рђаво односили према њима. Побуњени Визиготи победили су једну римску војску почетком 377. године.

Спојивши се са Остроготима, Хунима и Аланима, Визиготи су кренули према римским војним постајама. У једној бици, Готи су успели да поразе Римљане и да их одбаце на југ од реке Марице. Почетком 378. сам цар је са Истока кренуо против ових варвара. Практично читаву војску у свом делу Царства је окренуо против Гота. У Цариград је стигао 30. маја 378. Валенсови саветници су били за то да се сачека помоћ од Грацијана, али је Валенс желео победу само за себе. Нарочито се плашио да би Грацијанов успех могао да поткопа његов ауторитет.

Битка код Хадријанопоља и Валенсова смрт

После кратког заустављања да би одморио трупе, Валенс се упутио према Хадријанопољу. Одатле је напао савезничку варварску војску 9. августа 378. Та битка је постала чувена као битка код Хадријанопоља. Римски поредак је разбила визиготска коњица.

По Амијану Марцелину, Валенсова главна грешка била је у томе што је ангажовао коњицу без праве подршке, што је довело до тога да читава војска умањи своју снагу због врућине.

У међувремену, Фритиген је још једанпут преко изасланика затражио мир. То је одложило битку, што се нарочито рђаво одразило на Римљане који су по великој врућини стајали под пуном бојном опремом.

Битка је одлучена када се римска коњица повукла пред нападом готске коњице. Тако је римска пешадија остала незаштићена, опкољена и исечена на комаде. Валенс је био рањен и пренесен је у једну колибу. Убрзо су га Готи опколили и запалили његово скровиште; вероватно нису знали да је ту био римски цар, иначе би га ухватили живог да добију велику награду. Тако је Валенс погинуо, како бележи Амијан Марцелин (31.13.14-6).

Када је битка била завршена две трећине војске Источног римског царства је било побијено. Многи официри су страдали. Остаци римске војске су се повукли током ноћи.

У Риму, цар Грацијан, тада деветнаестогодишњаг, није био у стању да се носи са последицама пораза, све док није именовао Теодосија I.

Неки хришћански писци, имајући у виду Валенсово пристајање уз аријанизам, видели су у његовој трагичној смрти знак који је Бог послао православним\никејским хришћанима да ће њихово вера преовладати у Римском царству, без обзира на моменталне потешкоће. Петнаестак година касније, у време владавине Теодосија Великог тако је и било.

Теолошке борбе у Царству

Током своје владавине, Валенс се нашао у центру теолошких сукоба. Валенс и Валентинијан I, као и њихови претходници, браћа Констанције II and Констанс I, имали су различита теолошка уверења. Валенс је био аријанац, док се Валентинијан држао православног, Никејског учења. Када је Валенс погинуо, то је истовремено био и одлучни ударац аријанству на римском Истоку. Његов наследник Теодосије I прихватио је никејско учење.

Спољашње везе

Претходник:
Валентинијан I
Византијски цареви
364-378.

Наследник:
Грацијан
1. март

1. март (01.03) је 60. дан у години по грегоријанском календару (61. у преступној години). До краја године има још 305 дана.

3. фебруар

3. фебруар је тридесет четврти дан у години у Грегоријанском календару. 331 дан (332 у преступним годинама) остаје у години после овог дана.

9. август

9. август (9.08.) је 221. дан у години по грегоријанском календару (222. у преступној години). До краја године има још 144 дана.

Аријанство

Аријанство је христолошко учење које је проповедао Арије, свештеник у Александрији у Египту. Суштина његовог учења се састојала у разликовању Бога као творца и Христа као божјег створења, што се косило са учењем о светој Тројици. Арије је сматрао да Христ није исто што и Бог, већ да је он син Божји, којег је Бог створио. „Бог није одувек био Отац; постојало је време када је био сам, и када још увек није био Отац: касније је постао. Син није био одувек, он је постао ни из чега“. Аријанци нису сматрали Христа за обичног човека, већ првим и најсавршенијим створењем Божијим.

Аријанство је прерасла у цркву која се издавала као једина истинита. Цар Констанције II (337-361), који је водио послове хришћанске цркве у Римском царству, је често стајао на страну Аријанаца. Под притиском цара, Атанасије је поново свргнут на саборима у Арлу 353. и у Милану 355. године. Почетком 356. је у Александрију послат војсковођа Сиријан са налогом да ухапси Атанасија, али се он склонио у пустињу. Александријску катедру је заузео нови епископ Георгије, а за извесно време Александрија је постала аријански центар. У њој своју проповед започињу Аетије и Евномије. Цар Констанције II је а 359. године сазвао аријански сабор у Равени, а наредне 360. године одржан је још један сабор, у Цариграду. Византијски цар Валенс (364-378) је такође био аријанац.

Аријанство је постало прво хришћанско веровање преобраћених Германа. Епископ Вулфила био је аријанац и ревносно је ширио аријанско схватање хришћанства међу својом браћом по вери. Међу аријанцима било је толерантних хришћана попут Агиле, који је свом саговорнику Григорију из Тура, пошто је овај тврдио да је Аријева смрт доказ лажног учења, смирено одговорио: „Не хули учење које није твоје. Ми са наше стране, иако не верујемо у оно у шта ви верујете, ипак не хулимо. Ми, наиме, не сматрамо злочином ако се верује овако или онако."

Атанарих

Атанарих или Атанарик (гот. Athaneiks) (умро 25. јануара 381) је био вођа разних визиготских племена током две деценије и визиготски краљ током последње године живота, 381. године. По Исидору Севиљском владао је Готима 13 година.

О Атанариховом пореклу и раној каријери не знамо ништа. Изгледа да је његов отац стекао велики углед у римској војној служби. По ретору Темистију, Константин Велики је подигао статуу Атанариховог оца у Цариграду. Сам Атанарих се у изворима први пут помиње у рату који је против Гота насељених северно од Дунава водио римски цар Валенс између 367. и 369. године. Валенс се у ствари умешао у сукоб двојице готских поглавара, Атанариха и Фритигерна који су изгледа, свако за себе, покушавали да се наметну за јединственог владара Гота. Успео је да издејствује потписивање мира са Римљанима који је био повољан по његов народ.

Током Атанарихове кратке владавине Визиготи су се међусобно сукобили због верских питања. Многи Визиготи прихватили су хришћанство током 3. и 4. века, али Атанарих је и даље следио стару паганску германску религију. Фритигерн је, у знак захвалности за подршку коју му је цар пружио против Атанариха, примио аријанско хришћанство, док је Атанарих можда баш због тога постао прогонитељ хришћана.

Године 376. Валенс је дозволио Фритигерновим присталицама да пређу Дунав и да се населе на римској територији, с циљем да се зауставе Хуни који су управо били прегазили Остроготе и сада су потискивали Визиготе даље на запад, те су ови морали да напусте Дакију. Атанарихове присталице су биле препуштене на милост и немилост Хунима, међутим, многи од њих су успели ипак да пређу реку сопственим снагама.

Након велике победе над Римљанима у бици код Хадријанопоља 378. године, Фритигерн је захваљујући својим ратним успесима прихваћен за владара већине Визигота насељених на римској територији. Међутим, нови источноримски цар Теодосије I је успео да преокрене ратну срећу. Фритигерн је изгледа преминуо око 380. године и Готи су сада прихватили Атанариха за свог краља. Почетком 381. Атанарих је постао први страни краљ који је посетио нову римску престоницу Константинопољ. Преговарао је са царем Теодосијем I, који је Визиготима понудио статус савезника - „федерата“ (лат. foederati). За разлику од ранијих времена, варварским савезницима је дозвољено да се населе на римској територији и шаљу Римљанима војне одреде под заповедништвом сопствених старешина. Након што је 11. јануара склопио мир, Атанарих је умро само неколико недеља касније 25. јануара. Цар му је приредио свечани погеб у Цариграду, а споразум је поштован до смрти Теодосија I 395. године.

Атанасије Александријски

Свети Атанасије је рођен у Александрији 296 год. и од самог детињства имао наклоност ка духовном звању. Био ђакон код архиепископа Александра, и пратио овога у Никеју на I Васељенском Сабору. На овом сабору Атанасије се прослави својом ученошћу, благочешћем, и ревношћу за Православље. Он је врло много допринео, да се аријанство сузбије, a православље утврди. Он је писао Символ вере, који је био на Сабору усвојен. По смрти Александровој Атанасије би изабран за архиепископа Александријског. У звању архиепископском остане преко 40 година. премда не све то време на престолу архиепископском. Без мало кроз цео живот свој био је гоњен од јеретика. Од царева највише су га гонили: Констанције, Јулијан и Валенс; од епископа Јевсевије Никомидијски, са још многим друтим; a од јеретика Арије и његови следбеници. Био је принуђен да се крије од гонитеља чак и у бунару, у гробу, по приватним кућама, пустињама. У два маха морао је бежати у Рим. Тек пред смрт проживео је неко време мирно као пастир добри усред доброг стада свога, које га је истински љубило. Мало је светитеља који су били тако безобзирно клеветани и тако злочиначки гоњени као Св. Атанасије. Но његова велика душа све је трпељиво поднела ради љубави Христове и најзад изашла победоносна из целе те страшне и дуготрајне борбе. За савет, утеху и моралну потпору често је одлазио Светом Антонију, кога је он поштовао као свог духовног оца. Умро је 373 године.

Битка код Мурсе

Битка код Мурсе се одиграла 351. године између римске војске коју је предводио Констанције II и снага узурпатора Магненција.

Пре битке, Констанције II је тражио од Флавија Филипа, једног од својих преторијанског префекта да преговора са Магненцијем и да од њега захтева да се овај повуче у Галију. Овај покушај није донео никакав конкретан резултат, али је један Магненцијев заповедник током преговора дезертирао и прешао код Констанција.

Битка до које је дошло код Мурсе (данашњи Осијек) у провинцији Доњој Панонији била је по традицији најкрвавија у римској историји. Наводно је погинуло 54 000 војника, а Констанције је изгубио половину, а Магненције 2/3 своје војске.

Битка је имала и сој религиозни значај. Магненције је повратио нека права паганима, док је Констанције био за тврђи однос према њима. Констанције је читаву битку провео молећи се на гробу једног мученика за веру, а епископ Мурсе, Валенс, је објавио да му је анђео јавио вести о победи.

Магненције је касније претрпео још један пораз и извршио је самоубиство.

Битка код Хадријанопоља

Друга Битка код Хадријанопоља (9. август 378) вођена је између римске војске, предвођене царем Валенсом и готских побуњеника (углавном Тервинга, потпомогнутих Грејтунзима, сарматским Аланима и локалним устаницима) којима је командовао Фритигерн. Битка се одиграла код Хадријанпоља (данас Једрене, на граници Бугарске и Турске ) и завршила се убедљивом готском победом након које су Римљани били присиљени да прихвате варваре као савезнике насељене на територији царства. Битка је била део Готског рата 377—382. и представљала је једну од најзначајнијих битака у римској историји, јер је отпочела процес који ће се завршити коначним колапсом Западног римског царства у 5. веку.

Валентинијан I

Флавије Валентинијан (лат. Flavius Valentinianus), познат као Валентинијан I, (рођен 321, умро 17. новембра 375. године, био је западно-римски цар од 364. до 375. године. Рођен је у граду Цибале, данас Винковци у Доњој Панонији и био је син успешног војсковође.

Валентијанова династија

Валентијанова династија укључује четири владара Западног римског царства у периоду 364. до 392. године и Источног римског царства у периоду од 364. до 378. године.

Владари Западног Царства:

Валентинијан I (364–375)

његови синови Грацијан (375–383) и Валентинијан II (375–392)

Владари Источног Царства:

Валентинијанов брат Валенс (364–378)

Муж Валентијанове кћери Теодосије IДинастијаје повезана са Теодосијевом династијом браком Теодосија I и Гале, Валентнијановое кћери., чији је син Валентинијан III цар Западног римског царства (425-455), посљедњи владар којиј је потекао из ове династије. Његови потомци су и даље били део римског племства у Цариграду, све до краја 6. века.

Валерије Валенс

Аурелије Валерије Валенс (лат: Aurelius Valerius Valens) (умро 317. године) био је римски цар, као Лицинијев савладар, у кратком временском периоду крајем 316. и почетком 317. године. Погубљен је вероватно по наређењу Константина Великог нешто пре 1. марта 317. године.

О Валерију Валенсу знамо само да је био заповедник дачке границе (dux limitis) тј подунавских одреда у данашњој североисточној Србији и северозападној Бугарској. Након тешке и неодлучне битке код Цибале 8. октобра 316. године, Лициније је покушао да организује одбрану Тракије од наступајуће војске Константина I. Да би обезбедио подршку локалних трупа, Лициније је у Сердики (данашњој Софији) прогласио тамошњег команданта Валерија Валенса за свог савладара. Наративни извори (Епитоме Аурелија Виктора, Origo Constantini Imperatoris, Зосим...) бележе да је Валерије Валенс носио титулу цезара, али налази римског новца потврђују да је у ствари био август, тј да је по рангу био равноправан Лицинију. Међутим, избор савладара није довео до промене на боље Лицинијеве ратне среће. Константин је однео убедљиву победу недалеко од Једрена, али је ипак морао да пристане на преговоре пошто су се Лициније и Валенс склонили у Стару Загору. Лициније је успео да задржи контролу над Тракијом, али је свог савладара Валерија Валенса ликвидирао, вероватно на Константинов захтев. Тачан датум Валенсове смрти није познат, али је убијен свакако пре 1. марта 317. године, када су Константин и Лициније склопили мир у Сердици.

Готски рат (377—382)

Готски рат 377—382 је рат између Гота и Римског царства на Балкану при крају 4. века. Рат, а посебно битка код Хадријанопоља, представљао је прекретницу у историји Западног римског царства. То је била прва у низу варварских инвазија које ће срушити Западно римско царство.

Грацијан

Флавије Грацијан Август (лат. Flavius Gratianus Augustus; Сирмијум, 8. април 359 — Лугдунум, 25. август 383), познат као Грацијан, био је цар Западног римског царства од 375. до 383. године. Био је син Валентинијана I из брака са Марином Севером и био је рођен у Сирмијуму у Доњој Панонији, на тлу данашње Србије.

Еутропије

Еутропије (рођ. око 320. — умро после 390. год.) је био римски софиста, канцелар цара Валенса и историчар који је 369. објавио Преглед историје од оснивања Рима (лат. Breviarium ab Urbe condita).

Лициније

Флавије Галерије Валерије Лицинијан Лициније (Flavius Galerius Valerius Licinianus Licinius) (рођен око 250. године, погинуо 325. године) био је римски цар од 308. до 324. године.

Лициније је био сељачког порекла, најверованије из античког, дачког племена Трибала које је живјело на тлу данашње Србије. Трибалима неки византијски историчари називају Србе. Стефан Немања је назван "велики архонт Трибала". Рођен је у Дакији или у Горњој Мезији. Многи стари родослови говоре да је био Србин, и повезују га са жупаном Стефаном Немањом. По Константину Филозофу, Лицинијев син је био Бела Урош родоначелник српске династије Немањића.Лициније је био пријатељ цара Галерија, кога је пратио у његовој експедицији против Персијанаца. После смрти Севера II, Галерије је уздигао Лицинија на ранг августа на Западу, 11. новембра 308. године. Лициније је сместа добио управу над Илириком, Тракијом и Панонијом.

Након Галеријеве смрти, маја 311. године, Лициније је власт над читавим царством поделио са Максимином Дајом. Хелеспонт и Босфор су били граница између два домена.

Марта 313. године Лициније се оженио са Флавијом Јулијом Констанцијом, полусестром Константина Великог. До брака је дошло у Милану, и том приликом цареви су издали Милански едикт којим су Хришћанима вратили конфисковану имовину. Они нису христијанизовали Царство, како се често мисли, али је положај хришћана после овога био много бољи. Већ следећег месеца, Лициније је победио Максимина Дају и тако себе прогласио за цара на Истоку, док је његов шурак, Константин Велики, имао врховну власт на Западу.

Цар Лициније је био бруталан и немилосрдан владар, који је насиље тако нарочито испољавао према беспомоћним Хришћанима. Као незнабожац старао се да буду поштовани идоли а такође наредио да се убију сви Хришћани. Владар назван "Мучитељ" јер је био суров и пун мржње, директно је одговоран за мучења и смрт Св. Теодора Тирона 306. године. Забранио је епископима одржавање хришћанских сабора, на којима су они већали о догматским црквеним питањима. По народном предању за време његове владе у тадашњем Сингидунуму (Београду) 315. године мучени су и убијени Хришћани, Св. Хермил и Св. Стратоник.Лициније се 316. године ставио на страну Басијана против Константина Великог. Када је његов поступак постао познат, дошло је до грађанског рата, у коме је Лициније доживео пораз у Панонији, код Цибале (данашњег Осијека), 8. октобра 316. године. У међувремену, Лициније је именовао за свог савладара локалног војног заповедника дукса Валерија Валенса. Међутим, Лициније и Валерије Валенс су још једном потучени у близини Једрена, али је после нових преокрета дошло до мировних преговора. Један од услова мира била је и ликвидација Валерија Валенса. Мир је утаначен 1. марта 317. у Сердики (данашњој Софији). Лициније је тиме остао без свих европских поседа осим дијецезе Тракије.

Константин Велики је 324. започео други велики рат против Лицинија након што су односи два августа постепено погоршавани од 320. године. Нанео му је пораз а затим га је заробио у зидинама Византа. Након једног поморског пораза, дошло је до одлучне битке близу Халкедона, 18. септембра 324. године. Лициније је био заробљен и одведен у Солун где је једно време живео у кућном заробљеништву. Ипак, када је покушао да дигне устанак, Константин Велики је наредио да буде убијен заједно са својим малолетним сином Лицинијем II, Константиновим сестрићем.

Ричи Валенс

Ричард Стивен Валенсуела (енгл. Richard Steven Valenzuela), познатији као Ричи Валенс (енгл. Ritchie Valens; Линвуд, 13. мај 1941 — Клир Лејк, 3. фебруар 1959) биo је певач рокенрол музике. Краткотрајна каријера му је изненада прекинута када је погинуо у авионској несрећи.

Скоти Валенс

Скоти Валенс (енгл. Scotty Valens) је измишљен лик из америчке детективске серије Злочини из прошлости, којег тумачи амерички глумац Дени Пино.

Хостилијан

Гај Валенс Хостилијан Месије Квинт (умро 251. године), био је римски цар те године. Време његовог рођења није познато, али се претпоставља да је то било после 230. године. Хостилијан је рођен у породици будућег цара Деција Трајана у Сирмијуму у Доњој Панонији, на тлу данашње Србије. Мајка му се звла Херенија Купресенија Етрусцила. Хостилијан је био млађи брат цара Херенија Етруска.

Када је његов отац дошао на власт, Хостилијан је био поштован као цезар, али је непрестано био у сенци старијег брата Херенија, који је третиран као наследник престола. Почетком 251. године, Деције је поставио свог сина Херенија за савладара, а Хостилијан је добио титулу princeps iuventutis, вођа омладине.

У рату против готског краља Хиве, који је пустошио Римско царство, Хереније и Трајан Деције су изгубили животе у бици код Абрита. Војска на Дунаву извикала је за цара Требонијана Гала, али у Риму је признао Хостилијану права на царску титулу. Како је Требонијан био успешни војсковођа, проширио се страх да ће доћи до новог грађанског рата. Требонијан Гал је прихватио да усини Хостилијана, како би се избегао сукоб. Природни син Требонијана Гала, Волусијан морао је да се задовољи титулом princeps iuventutis,

Хостилијан се са својим двором у новембру 251. године налазио у Виминацијуму, и тада је био заражен кугом. Хостилијан је умро од те болести. Хостилијан је био први цар у четрдесет година који је умро природном смрћу. Цар је постао Требонијан Гал и владао је са својим природним сином Волусијаном.

Принципат
(27. п. н. е. — 235 н. е.)
Криза 3. века
(235—284)
Доминат
(284—395)
Западно царство
(395—476)
Источно
(Византијско) царство

(395—1453)

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.