Ваздух

Ваздух је механчка смеша гасова која обавија планету Земљу и ствара њену атмосферу.

Top of Atmosphere
Плава светлост је више распршена у гасовима који чине Земљину атмосферу од светлости других таласних дужина, што даје Земљи плавичаст прстен када се гледа из свемира.

Хемијски састав

У променљивим количинама у ваздуху може бити водене паре, озона, угљен-диоксида, радона и других. Састав ваздуха варира на различитим висинама. При већој висини смањује се садржај кисеоника, а повећава се садржај водоника.

Физичке карактеристике

Физичке карактеристике ваздуха су:

Ваздух у земљишту

Ваздух се налази и у шупљинама, каналима и порама у земљишту, у којима се налази и вода. Оптимални услови за развој биљака се успостављају када је однос воде и ваздуха 50:50% у зони ризосфере.

Земљиште које је стално натопљено водом садржи мању количину ваздуха при чему се стварају анаеробни услови (мочваре, плаве површине, забарене ливаде, тресаве).

Загађење ваздуха

До загађења ваздуха долази приликом сагоријевања фосилних горива. Угаљ, нафта и плин садрже сумпор, од кога сагоријевањем настају оксиди сумпора. Због високе температуре у моторима аутомобила, од азота и кисеоника настају оксиди азота. Оксиди сумпора и азота су загађивачи ваздуха јер надражују слузокожу. Угљеник (IV)-оксид и честице прашине такође загађују ваздух.

У супстанце које загађују ваздух сврставају се најпре оне које се у незагађеном ваздуху не налазе. У загађујуће супстанце сврставају се и сва она хемијска једињења која природно постоје у ваздуху ако је њихова концентрација већа од оне која одговара незагађеном ваздуху. Веома је мало хемијских једињења који нису загађивачи.

Литература

  • Ситарица, Рада; Тадић, Милутин (Београд, 2008). Географија 5 за 5. разред основне школе, Завод за уџбенике и наставна средства
  • Ранђеловић, Владимир. „Ваздух” (PDF). Архивирано из оригинала (PDF) на датум 19. 03. 2013.
Cyprinidae

Шарани (Cyprinidae) су најбогатија породица слатководних риба, са око 2000 врста сврстаних у око 200 родова. Припадају мекоперкама и већина их има ждрелне зубе који се налазе на последњим шкржним луцима. Величина им се креће од 5 cm до 3 m у дужину.

Живе у Северној и Јужној Америци, Африци и Евроазији, а веома су распрострањени и у нашим водама и многе врсте су погодне за гајење по рибњацима.

Најпознатији представници ове групе риба су:

шаран (Cyprinus carpio) који живи у мирним и топлијим водама и може да достигне дужину од једног метра и тежину и преко 20 kg

караш (Carassius carassius)

златни караш (Carassius auratus)

деверика (Abramis brama) која има пљоснато тело и дужину од 70 cm;

мрена (Barbus fluviatilis) која има четири израштаја у облику бркова око уста, а икра је отровна

лињак (Tinca vulgaris) са ситним крљуштима и дужине 20-50 cm;

кркуша (Gobio fluviatilis), риба малих димензија, а крупних крљушти и веома кратких бркова;

чиков (Misgurnus fossilis), живи у плитким и муљевитим водама; има способност да излази на површину воде и гута ваздух, а затим га избацује кроз анални отвор

црвенперка (Leuciscus rutilus), достиже дужину од 20-30 cm;

клен (Squalius cephalus)који има упадљиво велику главу, дужину око 0,5 m и тежину 2-3 kg;

скобаљ (Chondrostoma nasus)

укљева или беовица (Alburnus lucidus)

гага или пијор (Phoxinus phoxinus)

гаовица (Paraphoxinus alepidotus)

пирана (Pyrocentrus piraya)

бели толстолобик (Hypophthalmichthys molitrix)

Анаксимен

Анаксимен (гр: Άναξιμένης) из Милета (585. п. н. е. – 525. п. н. е.) био је старогрчки филозоф, трећи филозоф милетске школе, који је тврдио да је ваздух основни принцип и прапочело свих ствари (αρχη, архе). Написао је књигу О природи (Περι φυσεος) од које је остао само један мали фрагмент.

Апсолутна висина

Апсолутна висина или надморска висина (алтитуда) је висина неке тачке на Земљи у односу на референтну површ геоида. У географији се дефинише као растојање у метрима по вертикали, од средњег нивоа површине океана до неке тачке на Земљиној површини. Код описивања географских објеката (планина, поље, језеро и др) на топографској карти, варијације у висини су означене изохипсама, а карактеристичне коте су означене тачком уз коју је висина у метрима. Надморска висина се мери инструментом алтиметром (висиномер) који ради по принципу промене притиска са порастом висине. На опште-географским картама висина је приказана хипсометријском скалом, која у различитим бојама приказује различите висине (од зелене за низије, преко жуте за побрђа, до браон за планине и беле за високе планинске врхове.

Са порастом апсолутне висине, опада температура (0,6 °C на сваких 100 метара), снижава се притисак, а ваздух је ређи. Највећу апсолутну висину на Земљи има врх Чомолунгма на Хималајима у Азији — 8.848 метара. У Србији највишта тачка је Ђеравица на Проклетијама — 2.656 метара. Треба разликовати апсолутну од релативне висине. Данас се висине лако одређују захваљујући ГПС уређајима.

Балон (ваздухоплов)

Балон је аеростатички ваздухоплов без властитог погона, чији је главни дио испуњен гасом лакшим од ваздуха. Одржава се у ваздуху помоћу разлике у специфичној тежини спољног ваздуха и унутрашњег гаса. Унутрашњи гас је обично водоник, хелијум, или врући ваздух (који је мање специфичне густине од околног атмосферског).

Треба разликовати балон од ваздушног брода, који има сопствени мотор за погон у жељеном правцу, и издуженог је облика.

Балон с посадом има гондолу за посаду испод главног резервоара (балона) за гас. Користи се у цивилне и војне сврхе, везан са земљом или слободан.

Бомбардерски авион

Бомбардер или бомбардерски авион је врста авиона намијењена за уништавање земаљских и поморских циљева из ваздуха. Може да носи бомбе и вођене и невођене пројектиле ваздух-земља.

Влажност

Влажност ваздуха представља количину водене паре у атмосфери и један од најважнијих климатских елемената. Од њене количине директно зависи појава падавина. Водена пара у атмосфери ефикасно апсорбује дуготаласно зрачење Сунца. Ваздух који садржи највећу могућу количину паре сматра се засићеним, ако пак дође до расхлађивања истог, он ће постати презасићен и настаће кондензација. Прелазак водене паре у течно стање, при одређеној температури назива се росна тачка.

Дисање

У животињској физиологији, дисање је пренос кисеоника из ваздуха у ћелије ткива те пренос угљен-диоксида у супротном смеру. Оно је у контрасту с биохемијском дефиницијом дисања, које се односи на ћелијско дисање: метаболички процес којим организам долази до енергије реакцијом кисеоника с глукозом која даје воду, угљен-диоксид и аденозин трифосфат (ATP) (енергију). Иако је физиолошко дисање потребно како би опскрбило ћелијско дисање, а тако и живот животиња, процеси су различити: ћелијско дисање заузима место у појединачним ћелијама животиња, док се физиолошко дисање тиче дотока масе и преноса метаболита између организма и спољашње околине.

Код једноћелијских организама, обична је дифузија довољна за размену гасова: свака је ћелија увек у додиру с спољашњом околином, с кратком удаљеношћу коју гасови морају да пређу. За разлику од тога, сложени многоћелијски организми попут човека имају већу удаљености између околине и њихових унутарњих ћелија, па је ради тога респираторни систем неопходан за делотворну размену гасова. Респираторни систем усклађено делује с кардиоваскуларним системом који преноси гасове из и у ткиво. Дисање је процес који уноси или износи ваздух из плућа кичмењака. Аеробни организми ових врста - као што су гмизавци, птице и сисари - захтевају кисеоник да ослободе енергију путем респирације, у виду метаболизма молекула богатих енергијом као што је глукоза. Дисање је процес који испоручује кисеоник тамо где је потребно у телу и уклања угљен-диоксид. Још један важан процес подразумева кретање крви кроз крвоток. Размена гасова се одвија у алвеолама плућа пасивном дифузијом гасова између алвеолног гаса и крви у плућним капиларима. Када се ови гасови растворе у крви, срце покреће њихоо проток кроз тело (преко крвотока). Медицински израз за нормално опуштено дисање је еупнеја (лат. eupnea).

Поред уклањање угљен-диоксида, резултат дисања је и губитак воде из тела. Издахнут ваздух има релативну влажност од 100% због дифузије воде преко влажне површине дисајних путева и алвеола. Код кичмењака који дишу, респирација кисеоника укључује четири стадијума:

Вентилација из околног ваздуха у алвеоле плућа.

Плућна размена гасова из алвеола у плућних капилара.

Пренос гасова из плућних капилара кроз циркулацију према периферним капиларама у органе.

Периферна измена гасова из ткивних капилара у ћелије и митохондрије.Дисање се састоји од две радње: удисаја и издисаја. Вентилација и пренос гасова захтевају енергију ради покретања механичких пумпи (дијафрагма и срце), за разлику од пасивне дифузије.

Дух

Дух (грч. пнеума, нус и психа; лат. spiritus, mens, animus и anima; хебр. руах, арап. рух) јест вишеслојан филозофски појам који може имати разна значења, од којих су нека:

нематеријална страна човекова, слична души, која може напустити тело;

унутрашња суштина човека, свеукупност карактера, знања и убеђења;

свеопшти карактер неке ствари, на пример: дух епохе, народни дух, дух времена;

велики Дух у веровањима америчких староседелаца;

свети Дух у хришћанству;

дисање, дување, ваздух;

покретачка сила у човеку;

привиђење;

злодух;

авет

Емпедокле

Емпедокле (грч: Ἐμπεδοκλῆς, око 490–430. п. н. е.) је био антички филозоф и грађанин Агригента, грчке колоније на Сицилији.

Емпедоклова филозофија је најпознатија по космолошкој теорији да су четири основна елемента створила свет - земља, ваздух, ватра и вода. Такође је тврдио да постоје силе Љубави и Мржње које их спајају и раздвајају. Под утицајем питагорејаца, заступао је учење о реинкарнацији.

Кисеоник

Кисеоник (лат. oxygenium, из грч. ὀξύς‚ oxys — оштар, кисео и γεννάω‚ gen — који ствара, односно онај који ствара киселину) јесте хемијски елемент који се означава симболом O и има атомски број 8. У периодном систему налази се у шестој главној групи, односно припада халкогеним неметалима. Он је најраспрострањенији елемент у Земљиној кори са уделом од 48,9% до 49,4%, односно око 30% по масеном уделу, по чему је после гвожђа други по распрострањености. Такође чини и 20,8% Земљине атмосфере.

У елементарном облику кисеоник се претежно јавља као ковалентни хомодимер, тј. као једињење из два атома сумарне формуле O2, што означава молекуларни кисеоник, диоксиген или дикисеоник. Он је безбојан гас без мириса и укуса, а у чистом ваздуху је заступљен са око 20,942%. Неопходан је за сагоревање и корозију. Потребан је за живот готово свих живих бића на Земљи. Стварају га биљке у процесу фотосинтезе, али га и саме троше за дисање, мада у мањој мери односу на количину коју производе фотосинтезом. За дисање биљке узимају кисеоник директно из ваздуха или ресорпцијом из воде (растворени кисеоник). У високим концентрацијама кисеоник је за већину живих бића отрован. Метастабилни, врло реактивни алотропни облик кисеоника са три атома кисеоника O3 назива се озон.

Атомски кисеоник, односно кисеоник у облику слободних, појединачних атома је стабилан само под екстремним условима, на пример у вакууму у свемиру или у врелим атмосферама звијезда. Он има одређени значај као међупроизвод у многим реакцијама у хемији атмосфере.

Стабилни изотопи су 16O, 17O и 18O

Киша

Киша (старији облик дажд) је вид атмосферских падавина, као што су снијег, град, роса и остале. Киша настаје тако што се водена пара у облаку згусне и настану капи воде које падају на земљу. Киша има велику улогу у хидролошком кругу у коме влага из океана испарава, кондензује у облацима, пада назад на Земљу и враћа се у океан путем река и потока да би започела нови циклус.Облик кишних капи се најчешће описује као „облик сузе“, округао на дну и закривљен ка врху, али овај опис је нетачан (само капи воде капане из одређених извора су „облика сузе“ у моменту формирања). Мање капи кише су сферичног облика. Веће капи су спљоштене (облика пљескавице). Веома велике капи су облика падобрана. У просјеку, кап кише је 1-2 mm у пречнику. Највеће забележене капи кише су уочене над Бразилом и Маршалским острвима 2004. – неке од њих велике 1 cm.

Генерално, киша је нешто испод pH 6, због апсорпције атмосферског угљен-диоксида, који се у капи претвара у мање количине угљичне киселине. У пустињским пределима, прашина у ваздуху садржи довољно калцијум карбоната да парира природној киселости падавина, тако да киша може бити неутрална или чак и алкална. Киша испод pH 5,6 се сматра киселом кишом.

Понекад у облацима има изванредно много финих честица прашине или песка уздигнутих с тла пешчаним или прашинским олујама у сувим подручјима. Ове честице падају заједно с кишом дајући јој црвенкасту до жућкасте боје (блатна или крвава киша у нашим крајевима). Киша промењивог интезитета из кумулонимбуса назива се пљусак. Облачни елементи су сићушне капљице воде и/или кристалићи леда, који настају кондензацијом или сублимацијом водене паре. Падавински елементи (кишне капи, кристали, пахуљице) много су већи и настају другим физичким процесима, који нужно не следе иза настанка облачних елемената. Падавински елементи најчешће настају на три начина:

предестилацијом водене паре с потхлађених капљица на кристале леда, а таквих капљица и кристала има у облацима којима је температура мања од ледишта

предестилацијом водене паре с топлих капљица на хладне у облацима којима је температура већа од ледишта

коалесценцијом, стапањем мањих капљица с већима, која падају брже и на свом путу скупљају спорије мање капљице.Први облик важан је у умереним ширинама и поларним крајевима, где и свака киша почиње као снег у висини. Ако је слој ваздуха између облака и тла довољно топао, снег се растопи и пада киша. Други начин се првенствено јавља у тропским и екваторским подручјима, где је ваздух топао до великих висина, а трећи начин је свуда присутан. Теорија постанка кише омогућила је изазивање вештачке кише засипањем облака честицама сребрног јодида, сувог леда, ситним капљицама воде. Обрана од туче заснива се на истом начелу: засипањем облака омогућује се стварање великог броја малих падавинских елемената уместо малог броја великих и штетних.

У основи метеоролози разликују две врсте киша: „хладне кише“ и „топле кише“. Око 80% кише су хладне кише, осталих 20% су топле кише, а разлика се налази у процесу настајања кишних капи.

У неким културама су развијене справе за заштиту од кише као што је кишобран или кабаница.

Континентална клима

Континентална клима је тип климе који се јавља на континенталаном подручју средњег дијела сјеверне хемисфере. То је подручје у зони западних вјетрова; сличне климе постоје на источној и југозападној обали истих континената и на другим вишим дијеловима свијета.

Ловачки авион

Ловачки авион је војни авион, првенствено је пројектован за борбу ваздух-ваздух, против противничких ваздухоплова, за превласт у ваздушном простору. Карактерише га брзина, покретљивост, мала величина и умањена уочљивост.

Многи ловци имају допунске, ограничене могућности за нападе на земаљске циљеве, а неки су пројектовани за двоструку намену ловца-бомбардера, Често се авиони, који и не испуњавају стандардне дефиниције, називају да су ловци. Ово се користи, у рекламне сврхе, због политичких или национално безбедносних разлога и слично.Главни задаци ловца су да успостави превласт у ваздушном простору, изнад бојишта. Од Другог светског рата, постизање и одржавање стања супериорности у ваздушном простору, сматра се неопходним за победу у конвенционалном ратовању. Успех или неуспех напора једне од зараћених страна да стекну превласт у ваздушном простору зависи од више фактора, укључујући вештине својих пилота, примењених тактичких поступака, примењене доктрине, а и бројности авиона ловаца. Због важности превласти у ваздушном простору, присутна је стална трка и такмичиње у развоју и производњи технолошки супериорнијих ловачких авиона, у што већем броју, а то захтева значајно улагање из буџета, издвојеног за укупне модерне оружане снаге.

Савремени авиони 4. и 5. генерације су мање или више вишенаменски, тако да поред извршавања задатака традиционално намењених ловцу, они успешно извршавају и задатке подршке, извиђања и других специјалних задатака.

Према неким претпоставкама, будући ловац 6. генерације биће беспилотан. Они се већ увелико развијају, а успешно ће се користити и за уништавање циљева и на земљи и мору. Ово ће смањити губитак летачког особља, поједноставити и олакшати употребу, а и значајно смањити укупне трошкове. Укинуће се ограничења о преоптерећењу, што је наметнуто границама издржљивости људског тела, пилота.

Слетање авиона на HMS фуриос.|десно|мини|250п

Облак

Облаци настају кондезацијом и сублимацијом водене паре у слободној атмосфери. Облаци су видљиве наслаге водених капљица, ледених кристала или смесе капљица и кристала, које лебде у Земљиној атмосфери. Они се, дакле састоје из ситних капљица воде и честица леда. Да би дошло до формирања облака, ваздух мора да них кристала. Настају кад се ваздух засити воденом паром, што се може догодити због повећања количине водене паре у ваздуху или због смањења температуре ваздуха испод температуре росишта. У облацима се могу налазити и веће честице леда, па и честице које потичу од загађења што га стварају индустрија и промет (аеросоли). Пречник је водених капљица неколико микрометара, а ледених кристала од неколико десетина микрометара до неколико милиметара.

Између облака и магле нема суштинских разлика. На пример, магла образована на планинским странама за посматраче из нижих долинских предела је облак. Облаци се разликују од магле јер су високо изнад тла. Важна је њихова улога у енергетском стању атмосфере: распршују, апсорбују и реемитирају зрачење са Земље и Сунца и тако онемогућавају нагло загревање или хлађење тла и ваздуха, кондензацијом водене паре ослобађају латентну топлоту, а атмосферским процесима враћају воду на тло. Облаци учествују у циклусу водене паре (хидролошки циклус) у атмосфери јер се кондензацијом ослобађа латентна топлота и јер атмосферским процесима враћа воду на површину Земље.Влажан ваздух пун влаге се подиже у вис. Кад достигне одређену висину, он се хлади. На ниској температури топли ваздух више не може да задржи влагу у облику водене паре, па се она претвара у малене капи воде или комадиће леда и тако ствара облаке. Сви су облаци, зато што се стварају на различитим висинама и температурама, потпуно различити и непрестано мењају свој облик. Уз то, облаци су састављени од различитих честица, које опет зависе од температуре и висине.

Постоје два метода именовања облака у њиховим респективним атмосферским слојевима; латински и уобичајени. Типови облака у тропосфери, атмосферском слоју најближем Земљиној површини, имају латинска имена услед универзалног прихватања Лук Хауардове номенклатуре. Формално предложена 1802. године, она је постала основа модерног међународног система којим се облаци деле у пет физичких форми које са јављају на свим висинским нивоима (раније називаним étages). Ови физички типови, у приближно растућем реду конвективне активности, обухватају стратиформне слојеве, цириформне прамене и слојеве, стратокумулиформне слојеве (углавном структуриране као ролне, ваљци и праменови), кумулиформне гомиле, и веома велике кумулонимфиформне гомиле које имају комплексну структуру. Физичке форме се деле по висинском нивоу у десет основних родних типова. Латинска имена за применљиве родове високог нивоа садрже циро-префикс, а алто- префикс се додаје у имена родова средњег нивоа. Већина родова се може даље поделити у врсте и даље расчланити у варијетете. Веома ниски стратиформни облак који досеже до Земљине површине има уобичајено име, магла, али нема латинског имена.

Цириформни облаци који се формирају у вишим деловима стратосфере и мезосфере имају уобичајена имена за њихове главне типове. Они се ретко јављају, углавном у поларним регионима Земље. Облаци су уочени у атмосферама других планета и месеца у Соларном систему и изван. Међутим, услед њихових другачијих температурних карактеристика, они се често састоје од других супстанци као што су метан, амонијак, и сумпорна киселина као и вода.

Свеукупно гледано, хомосферни облаци могу да буду унакрсно класификовани по форми и нивоу тако да се изводи десет тропосферских родова, магла која се формира на површинском нивоу, и два додатна главна типа изнад тропосфере. Кумулус генус обухвата три врсте које указују на вертикалну величину. Облаци са довољном вертикалном величином да заузимају випе од једног висинског нивоа се званично класификују као ниски- или средњег-нивоа према надморској висини на којој су иницијално формирани. Међутим они се исто тако неформално класификују као вишеслојни или вертикални.

Операција Моргенлуфт

Операција Моргенлуфт (нем. Morgen lutf, „Јутарњи ваздух“) је била немачко-бугарско-љотићевска операција против четника. Догодила се од 12. па до 19. јула, завршила се немачко-бугарским неуспехом и победом четника. Четницима је командовао лично Дража Михаиловић, а Немцима генерал Паул Бадер.

У Операцији Моргенлуфт ангажована је 297. пешадијска дивизија, 1. батаљон СДК-а, два бугарска батаљона и 1. пук Руског заштитног корпуса. Операција се догодила на терену Равне Горе, Маљена и Медведника као и на терену Аранђеловац – Рудник – Топола. Ово је био још један успех Југословенске војске у отаџбини.

Противваздухопловна одбрана

Противваздухопловна одбрана или противваздушна одбрана (ПВО) је у саставу војске, са задатком да штити ваздушни простор своје зоне одговорности, као и да пружа подршку својим копненим и укупним оружаним снагама. Крајњи јој је циљ заштита од непријатељског дејства из ваздушног простора — територије, становнишва, сопствених оружаних снага и инфраструктуре земље. Обично је део вида ратног ваздухопловства, а може бити и засебан. Сачињавају је — ловачка авијација (ЛА), артиљеријско ракетне јединице (АРЈ) и јединице за ваздухопловно обавештавање, јављање, извиђање и навођење (ВОЈИН или ВОЈ у Војсци Црне Горе), а то су родови војске.

Репати водоземци

Репати водоземци (лат. Caudata, или Urodela) су један од редова водоземаца. Репати водоземци живе и у води и на копну. Већина их живи на копну када достигну зрелост после метаморфозе. У том процесу они губе шкрге и почињу да дишу ваздух. Воду узимају преко коже. Неки репати водоземци не доживљавају метаморфозу и стално изгледају као младунци. Уколико су и репродуктивно способни, појава се назива неотенија.

Систем органа за дисање

Систем органа за дисање (респираторни систем) обавља размену гасова између организма и спољашње средине. Процесом дифузије се преко респираторних површина усваја кисеоник, а отпушта угљен-диоксид у спољашњу средину. Кисеоник је већини организама неопходан за производ ослобађа угљен-диоксид.Све организме можемо поделити у две групе, зависно од њиховог односа према кисеонику:

аеробне организме којима ја за живот и развој неопходан кисеоник;

анаеробне којима кисеоник није потребан.Да би процес размене гасова био успешан потребно је да респираторна површина буде што већа и богато снабдевена крвним судовима. У зависности од тога на ком нивоу се одвија, дисање је могуће поделити на:

унутрашње дисање - обухвата размену гасова на нивоу ткива и ћелија;

спољашње дисање - размена гасова кроз респираторне површине које су у додиру са спољашњом средином.Спољашњим дисањем усваја се кисеоник који прелази у крв, везује се за хемоглобин (образује се окси-хемоглобин )и њоме доспева до свих ткива и ћелија у организму. Кисеоник из крви дифузијом улази у ћелије и омогућава ћелијско дисање. Као крајњи производ ћелијског дисања ствара се угљен-диоксид који опет по законима дифузије прелази из ћелија у крв. У крви се везује за хемоглобин (настаје карбамино-хемоглобин) и тако транспортује до респираторних органа, а затим из њих у спољашњу средину.

Пошто је молекуларни кисеоник у високим концентрацијама штетан за ткива (доводи до оксидације органских материја) он се не може магационирати као што то могу хранљиве материје или вода. Зато је неопходно његово непрекидно снабдевање из спољашње средине.

Цезура

Цезура (енг. caesura и фр. césure) је знак који се уписује у нотни текст између два мотива, две фразе или два одсека и указује да на том месту извођач треба да начини кратак предах. За свираче на дувачким инструментимама и певаче, то је место где треба да узму ваздух.Овај знак пише се у облику зареза (٫), две косе црте (″) или великог латиничног слова в (۷).

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.