Вазал

Вазал био је средњовековни племић и феудалац који се налазио у двострано обвезујућем односу са својим надређеним господарем и феудалцем. Тај двострано обвезујући однос називао се вазалско-сениорски однос. Реч вазал потиче од келтске речи gwas која је означавала младог мушког роба и од њене латинске изведенице vassus.

Појам и садржај

Вазалско-сениорски однос био је доживотни однос верности двоје слободних људи, надређеног и подређеног, у којем је свака страна преузимала одређене обавезе.

Сениор или надређени господар обавезивао се да ће свом вазалу пружати заштиту што је подразумевало физичку заштиту од напада са стране, заштиту на суду, давање земљишног поседа (феуда), а често и хране, одеће или стана. Вазал је био у обавези да буде подређен и послушан господару, и да за њега врши разне службе као што је на пример војна служба у случају да је господар у рату. Вазал је такође могао да буде у вазалско-сениорском односу према нижем феудалцу, овог пута у својству господара. Све те обавезе биле су утврђене вазалским уговором а однос је настајао вазалском присегом која је укључивала и религиозне садржаје.

Врховни господар и сениор на одређеном подручју био је монарх који је био врховни феудалац и који је својим вазалима додељивао највеће земљишне посједе у замену за верност круни. Најмање земљишне поседе имали су најнижи вазали у хијерархији, ситни племићи који су понекад на ситном земљопоседу имали само неколико кметова, а било је и много вазала, такозваних витезова – ратника беземљаша, који су били на дну племићке и вазалске хијерахије.

Корени и развој вазалства

Развој вазалског односа почиње у раном средњем веку а корени му се налазе у германским племенским друштвима која је описао Тацит у свом делу Германија. Основна јединица тог друштва је било племе на чијем челу је био поглавица, а ратници тог племена имали су задатак да буду лојални свом поглавици.

Системски се почиње развијати у 7. веку када се слободни људи (будући вазали) почињу груписати око племенског вође (који су били зачетак нових средњовековних монарха) очекујући поделу плена који је настао пљачком и ратовањем, а све како би се могли хранити, одевати и наоружавати за нове пљачкашке акције. Сви ти вазали били су поглавичини заклети телохранитељи чији је статус зависио од статуса поглавице.

Карло Велики је вазалство и лојалност почео награђивати земљишним поседима, а само вазалство се различито развијало у појединим деловима средњовековне Европе.

Развојем новца, трговине и градова, и замирањем средњовековног начина живота, укидањем кметства и феудализма и зависности друштва од земљорадње, вазалство постепено почиње нестајати. Као анакронизам вазалство се у понеким деловима Европе задржало и до 18. века.

15. век

15. век је почео 1. јануара 1401. и завршио се 31. децембра 1500.

Јуриј Данилович

Јуриј I Данилович (око 1285 — 2. новембар 1325.) је био кнез Москве од 1303. (велики кнез од 1319.), велики кнез Владимира од 1319. и кнез Новгорода од 1322.

Андроник IV Палеолог

Андроник IV Палеолог (грч. Ανδρόνικος Δ' Παλαιολόγος; Цариград, 2. април 1348. — Селимврија, 28. јун 1385. ) је био византијски цар (1376—1379) и најстарији син Јована V (1341—1376, 1379—1390, 1390—1391) и Јелене Кантакузин. Већ од средине 14. века је сматран неком врстом савладара и наследника, али је већ 1373. године покушао да збаци оца у тренутку када је он мировним уговором постао вазал османског султана Мурата I (1362—1389). Том приликом се он ослонио на Муратовог сина Сауџи Челебију који се такође побунио против оца, али су обе побуне пропале. Мурат је свог сина ослепео што је захтевао и од Јована V, али је он делимично поштедео Андроника ослепевши га само на једно око. Само три године касније од бежи из затвора уз помоћ Ђеновљана и после једномесечне опсаде преузима контролу и власт над Цариградом. Ђеновљанима је њихову услугу платио предајом острва Тенедоса, док је милост Османлија покушао да задобије предајом Галипоља. Међутим његов отац и брат бивају ослобођени из затвора уз помоћ Млечана, да би већ 1379. године уз помоћ Османлија збацили Андроника и преузели власт. Иако му је то био други покушај да преузме власт, Андроник није био убијен нити утамничен већ је на управу добио поседе око Селимврије, недалеко од Цариграда. Он ни ту није мировао и покушао је да прошири свој посед на рачун свог оца покушавши да заузме једну тврђаву на пола пута између Селимврије и Цариграда, али га је Јован V у тешкој бици савладао. Сам Јован је у њој био тешко рањен, а сам Андроник је ускоро после тога преминуо 1385. године на свом поседу у Селимврији. Женио се два пута и имао је неколико деце, од којих је најпознатији његов син Јован (VII) (савладар 1376—1379, цар 1390, регент 1399—1403).

Барон

Барон (ж. баронеса) је нижа племићка титула.

У феудалној западној Европи, барон је био феудални господар и непосредни вазал краља, а касније је постао само почасна племићка титула.

Влатко Херцеговић Косача

Влатко Херцеговић Косача (? - Раб, 1489.), херцег. Године 1466. наследио од оца Стефана Вукчића Косаче поседе и титулу херцега. Као османски вазал (од 1469.) учествовао је у освајању Почитеља на Неретви (1472.) и у борбама против неретљанских Влатковића. Покушавши се од 1480. ослободити османске власти, био је побеђен и повукао се у Херцег Нови. Када су тај град 1483. заузели Османлије, преселио се на млетачки Раб, где је умро.

Грофовија Триполи

Грофовија Триполи је била крсташка држава на простору данашњег Леванта са престоницом у Триполију. Простирала се на територијама данашњег северног Либана и западне Сирије.

Грофовија Триполи је последња крсташка држава на подручју Блиског истока. Настала је 1109. године након освајања града. Освајање је започео Ремон од Сен Жила, а завршио Бертранд од Тулуза поставши тако њен први владар. У почетку, он је био вазал јерусалимског краља Балдуина. У 13. веку, грофовија Триполи пада у вазалан однос под Кнежевину Антиохију. Средином 13. века, Боемунд VI дао је вазалну заклетву монголском владару. Због тога је грофовију напао мамелучки султан Куалавун и срушио је 1289. године.

Деса

Деса Вукановић је био српски жупан у периоду од око 1161. до 1165. године. Током своје владавине био је у савезу са Мађарима и у сукобу са Урошем II и Манојлом I Комнином.

По хрватском аутору из 1842. године, он се звао „Деша“, био је 51. по реду владар српски, и син Уроша. Постао је 1152. године велики жупан Србије, са сагласношћу византијског цара Манојла, да му буде вазал. Наводи се: „био је веома пригнут католичанском закону“ и дао је сазидати манастир посвећен Богородици, на острву „Млиту“ (Мљету). Његови синови су били Немања, Мирослав и Константин. Умро је око 1163. године и сахрањен у „Трибињу“ (Требињу) у цркви Св. Петра.. Ипак, ми данас знамо да је Немања Завидин син на основу натписа у цркви у Бијелом пољу.

Деса је у једном тренутку управљао Захумљем јер му се приписује повеља из 1151. манастиру на острву Локрум. Иако је повеља вероватно каснији фалсификат, изгледа да је фалсификатор знао да је Деса управљао Захумљем. Након Белошеве краткотрајне владавине у Рашкој, велико жупански престо је преузео његов најмлађи брат Деса.

Он је био формално вазал Византије. Деса је у тешким условима потпуне доминације византијске силе по читавом Балканском полуострву, покушао да настави политику својих претходника, Уроша I и Уроша II Примислава, и да успостави шире везе са потенцијалним савезницима у Европи.

Прве дипломатске мисије је начинио брачном понудом. Своју најстарију кћер је удао за кнеза Леонарда Осорског, сина венецијанског дужда Витала II Микијелија. Десини посланици се налазе у далекој Немачкој, где такође покушавају да успоставе савез путем удаје друге Десине ћерке за немачког маркгрофа, што је изазвало бес византијског цара Манојла Комнина.

Поред ових дипломатских мисија, Деса постиже изузетне успехе у односу на Дукљу.

У Летопису попа Дукљанина се наводи да се да су се стари непријатељи подигли против кнеза Радослава и његове браће Јована и Владимира, штићеника цара Манојла. Они позивају великог жупана Десу и предају му Зету и Требиње (Травунију) на власт.

Непријатељство између цара Манојла и жупана Десе кулминира након Десиног заузећа области Дендра, коју је по споразуму требало да преда Византији, али је одбио. Цар Манојло га због неверства, чим је завршио борбу са Мађарима (Угрима), са јаком војском напао и заробио код Ниша 1165. То се десило онда када су на Десу посумњали византинци да сарађује са Западом, а нарочито са Угарском. У таквој ситуацији Деса је позвао угарске посланике да дођу на састанак са царем да би исказали лојалност Деси само према Византији, а не и према Угарској. У целој расправи, један од угарских посланика је ословио Десу са „наш господар“, што је навело Византинце да посумњају у Десину лојалност. Војници су заробили Десу и послали га у Цариград где је био једно време заточен. Тако је Деса изгубио положај великог жупана Рашке, а цар Манојло је за новог жупана поставио жупана из споредне породичне гране-Тихомира, Немањиног старијег брата.

Последњи боравак Десе је био у околини Требиња. Према Мавру Орбинију, он је умро највероватније почетком 1166. године. Сахрањен је у цркви св. Петра у Требињском пољу (седам километара југоисточно), чији се остаци и данас могу видети.

Након археолошког ископавања, пронађен је један ктиторски гроб, који је највероватније био Десин гроб.

Неки сматрају да је Деса био отац Стефана Немање, али други то оспоравају, наводећи Завиду.

Драгимир

Драгимир или Драгомир био је српски владар Травуније и Захумља из династије Војислављевића с почетка 11. века, односно око 1000. до 1018. године. Био је син кнеза Хвалимира, владара Травуније и првог познатог владара династије Војислављевића. Оженио је кћерку рашког жупана Љутомира. Са њом је имао сина Стефан Војислава који га је наследио. Једини сачувани средњовековни извор који помиње владара Драгимира је Љетопис попа Дукљанина, у поглављима 34-37. Године 1009. или 1010. бугарски цар Самуило окупирао је Драгимирове земље, заједно са Дукљом, делом Босне и Рашке Драгимир се повлачи пред бугарском војском у планине, али је убрзо у преговорима са царем Самуилом добија да управља Травунијом и Захумљем као његов вазал. Самуило је претходно направио сличан договор у Дукљи са Јованом Владимиром, сином и наследником његовог брата Петрислава. Владимир је убијен у 1016. године од стране Самуиловог наследника Јована Владислава, последњег владара Првог бугарског царства, који је и сам убрзо убијен крајем 1017. године. У првој половини 1018, Драгимир је крено у Дукљу у пратњи својих војника са намером да преузме власт након смрти његовог братанића Јована Владимира. Када је дошао у Котор, становници овог града припремили су гозбу за њега на малом острву у Боки Которској. Драгимир је отишао тамо са само неколико својих људи, који нису могли да га бране од Которани, који су га на превару убили. Након тога, његови војници вратили су се у Травунију. Када је Драгимирова жена чула за то, одмах се повукла у свој родни крај. Врати се код свог оца и нађе га мртвог, па са мајком оде у Босну код својих ујака. На путу на месту које се зове Брусно у Босни родила је Стефана Војислава. Драгимиров син Стефан Војислав постао је владар Дукље у 1018. године.

Други прелазни период

Други прелазни период је раздобље између пада Средњег краљевства и почетка Новог краљевства. Најбоље је познато по томе што су се у том раздобљу у Египту појавили Хикси, који су владали за време петнаесте и шеснаесте египатске династије.

Славна Дванаеста египатска династија завршила је око 1800. п. н. е. Наследник јој је била много слабија Тринаеста египатска династија. Владала је из Ити-тауија. Тринаеста династија није успела да одржи контролу над великом територијом Египта. Владајућа породица провинције у Ксоису, који се налази у мочварама западне Делте, отцепила се од средишње власти и основала четрнаесту египатску династију. Подела земље убрзана је након владавине Неферхотепа I из тринаесте династије.

За време владавине његова брата и наследника Собекхотепа IV., први пута се појављују Хикси, а око 1720. п. н. е. преузимају власт над градом Аварисом. Манетон је у своме делу Aegyptiaca забележио да су за време владавине „Тутимаиоса“ (Дудимосе? из четрнаесте династије) Хикси под вођством Салитиса, оснивача петнаесте династије, прегазили Египат. Након петнаесте династије владала је група принцеза и војсковођа Хикса, који су владали источном Делтом са својим египатским вазалима, а познати су по скарабима у које су урезана њихова имена. Савремени египтолози их називају шеснаестом династијом.

Чини се да су каснији владари тринаесте династије били само пролазни владари под контролом снажних везира. Постоје чак и теорије да краљеви у том раздобљу нису постављани него бирани. Један од владара у касној династији, Вахибра Ибиау, је можда и сам био бивши везир. Од владавине Собекхотепа IV, снага ове династије, која ионако није била велика, почела је да опада. Владар Мернеферре Аи (владао у 18. веку п. н. е.) био је, чини се, само обичан вазал принчевима Хикса који су овде владали. Његови наследници су одржали свој положај којем је значај био невелик до око 1633. п. н. е.

Негде у време када су Мемфис и Ити-тауи пали под власт Хикса, Египћани који су владали из Тебе објавили су своју независност од потчињене династије из Ити-тауија и започели седамнаесту египатску династију. Ова династија ће се показати спасоносном за Египат и с временом ће покренути ослободилачки рат који је потиснуо Хиксе натраг у Азију. Два последња владара ове династије били су Тао II Храбри и Камосе, којем се по традицији приписује коначна победа над Хиксима. С почетком осамнаесте династије почиње и раздобље Новог краљевства.

Друго бугарско царство

Друго бугарско царство (буг. Второ българско царство) или Друга бугарска држава (буг. Втора българска държава), била је средњовековна бугарска држава која је постојала од 1185. године до 1396. (или 1422). Као наследник Првог бугарског царства било је на врхунцу моћи под Иваном Асеном II пре него што су је освојили Османлијски Турци између четрнаестог и петнаестог века. Друго бугарско царство наследила је кнежевина и касније Краљевина Бугарска. Њена престоница се налазила у Трнову. Бугарско царство је стекло и црквену самосталност. У Трнову је столовао бугарски патријах.

Маричка битка

Маричка битка или бој код Черномена, одиграла се на реци Марици у петак 26. септембра 1371. између снага Османског царства под вођством румелијског беглербега Лала-Шахина и српских снага које су бројале око 60.000 људи (70.000 по Халкокондилу). Српску војску предводили су краљ Вукашин и његов брат деспот Јован Угљеша и обојица су погинули у бици.

Поједини историчари наводе 1367. или чак и 1363. за годину битке, али сви заједно тврде да се битка одиграла код Черномена, данас грчки Орменио у области Еврос, на пољу које Турци наводно дан данас зову Сирф синдиги, погибље Срба.

Вукашина наслеђује његов син Марко, познатији као Марко Краљевић, али не успева да одржи српске земље и недуго после битке постаје турски вазал.

Ова битка представља почетак османлијских освајања територија којима је владао српски цар Душан.

Матеј Нинослав

Матеј Нинослав, син Радивоја, био је босански бан (1232—1250).

Раздобље од почетка 13. века па до доласка на власт бана Матеја Нинослава 1232. године у Босни је обиљежено јачањем и ширењем Цркве босанске и њеног учења, те наглим порастом моћи и утицаја босанске властеле. Притисци папске курије на Босну, у циљу покрштавања, не губе на свом интензитету још од Сабора на Билину пољу гдје је папа тражио да се Кулин бан одрекне свог учења или у противном да се суочи са крсташким ратом против Босне.

Током свог раније живота, Матеј је био противник Богумила, верни вазал Угарске и побожан католик. Ипак, Матеј је силом уклонио свог претходника Стјепана Кулинића уз помоћ присталица Цркве босанске.

Већ 1233. године папа упућује у Босну новог папског изасланика, кардинала Јакоба. Он је ту на првом мјесту затекао новог бана Матеја Нинослава, Србина пореклом из јеретичке породице, којега је вероватно и уз угарски притисак, присилио да прихвати католицизам. Заједно са Нинославом на католичку веру прешао је и његов рођак Пријезда. Пријезда је доминиканцима, који су као мисионари и инквизитори убрзо дошли у Босну да покрсте становништво Босне, био присиљен предати и свога сина као таоца, чиме је јамчио да неће одступити од римске цркве. Бан Матеј Нинослав је 1233. године писао папи Гргуру IX да се његова властела не покорава, према старом обичају, његовој врховној власти, него самостално управља повјереним жупама. Док су његови преци, жалио се бан Нинослав, „по старом обичају“, повјеравали жупе и села коме су хтели и одузимали их према властитом нахођењу и потреби, сада њему, „који је недавно са јеретичке прешао на католичку вјеру и почео да гони јеретике“, држаоци посједа „ускраћују послушност, крше старе обичаје“ и задржавају посједе „против његове воље“.

Међутим, након извјештаја из Босне да је и сам бан Матеј Нинослав поновно пришао јеретицима и да је јеретички покрет захватио и суседне земље, посебно Славонију, папа је обновио захтјев да се против Босне поведе крсташки рат. Папском бискупу Ивану Тевтонцу наложено је да у Босни проповиједа „свети рат“ против босанских и славонских јеретика. Цијела крсташка војна повјерена је херцегу Коломану, који је добио посебна овлашћења. Бан Матеј Нинослав, суочен са нападом на Босну и могућим истребљењем Срба, није оклијевао да се, без обзира на вјерска питања стави на чело отпора против Рима и Угарске. Крсташки свети рат против Босне и њиховог вјерског учења почео је 1235. и са прекидима трајао три године. Коломанова војска успјела је уз много проливене крви проћи кроз Босну и Хум. Када се 1237. и 1238. са пленом повукла из Босне, ствари су у Босни опет кренуле својим уобичајеним током. Циљ истребљења јереси у Босни ипак није успео.

Михаило Вишевић

Михаило Вишевић, познат и као Михаило Захумски (око 910.- око 935.) је био српски владар Захумља, (лат. Chulmorum) у првој половини X века. У у писаним изворима јавља се са титулама “архонт Захумља”, “дукс Захумља” “дукс Словена”, али 926. и као “краљ Словена”, а обично се претпоставља да је имао словенско звање кнез. Није јасно да ли је био вазал владара Србије до 924. године, а после слома Србије можда је био вазал Бугарске. Изгледа да је његова снага значајно порасла управо од 924. када је водио офанзивну политику и проширио 926. године своје поседе на Апенинско полуострво. Тако је постао један од најзначајнијих владара на Јадранском мору.

Петар Гојниковић

Петар Гојниковић (између 843. и 846 — после 917) био је кнез Србије од 892. до 917. године и један од најзначајнијих припадника српске династије Властимировића. Био је син Гојника, који је био протеран у Хрватску, јер се побунио против српског кнеза Мутимира. Петар се због освете 892. године враћа у Србију и збацује Мутимирове синове Прибислава, Брана и Стефана. Године 895. Бран диже побуну против Петра због освете и да би преузео престо, али је побуна брзо угашена. Бранов брат Клонимир, наредне године исто диже побуну са истим разлогом као и Бран, али је и њему побуна угашена. Петар је склопио мир са Бугарима и Симеон му је био кум, чак је био неутралан током византијско-бугарских сукоба. Са драчким стратегом се Петар сусрео у Паганији да се договарају о тајном савезу против Бугара са Мађарима, али то је чуо Михаило Вишевић и јавио Симеону. Године 917. Симеон завршава са Византијом и шаље војску у Србију са Павлом Брановићем, који је заузео престо и збацио Петра. Петар се предао Бугарима и умро је у заробљеништву у Бугарској. У састав Петрове државе су улазиле Србија (Рашка и Босна) и Паганија, док је Травунија била вазал. Податке о Петру нам доноси само дело византијског цара Константина VII Порфирогенита у документу „De administrando imperio”.

Сермон

Сермон је био владар Срема у 11. веку, вазал бугарског цара Самуила.

Стефан (кнез Босне)

Кнез Стефан Босански је био владар средњовјековне Босне у последњим деценијама 11. вијека. Летопис попа Дукљанина га помиње као вазала српског краља Константина Бодина (1081-1101). У остацима тврђаве у околини Зенице пронађене су 1931. године камене плоче у које је био уклесан лик владара и натпис на глагољичном писму: „Стефан, кнез босански.“ Година у којој је настала плоча није забиљлежена, али је каснијим анализама, 2007. године, утврђено да је стара између 8. и 11. вијека.Према најстаријим дубровачким аналима, Стефан је као Бодинов вазал учествовао у опсади Дубровника 1094/95. године. Према наводима Љетописа попа Дукљанина, после смрти краља Бодина, око 1099, један од претендената на престо, Кочапар, покушао је да се домогне власти у Дукљи, ослањајући се на рашког жупана Вукана. Како је, међутим, осјетио опасност и с те стране, Кочапар се склонио у Босну, гдје се оженио ћерком босанског бана, али је убрзо погинуо ратујући у Захумљу.

Стефан Немања

Стефан Немања (понекад Стеван, црсл. Стѣфань; око 1113 — 13. фебруар 1199) био је велики жупан Рашке и родоначелник владарске династије Немањића, која је у једном периоду владала делом тадашње Србије у средњем веку.

Сматра се једним од најзначајнијих српских владара, а заједно са сином Светим Савом Српским, једним од утемељивача Српске православне цркве, која Стефана Немању слави као Светог Симеона Мироточивог. Доба његове владавине представља преломни период у историји и култури Срба.Као најмлађи син властелина Завиде, збацио је вероватно 1166. године свог најстаријег брата Тихомира и врховну власт Византије. Поред брата Тихомира имао је још два брата Мирослава и Страцимира. Након пропасти антивизантијске коалиције, у којој је учествовао, 1172. године, Немања I се предао византијском цару Манојлу I Комнину (1143—1180) и признао га за свог суверена. После цареве смрти 1180. започео је нападе на византијску територију и завршио ширење своје власти на околне српске области (Косово, Зета, Травунија, Захумље и Неретвљанска област), осим Босне. Његова експанзија је окончана поразом на Морави 1190. године, након чега је Рашка симболично постала византијски вазал, али је Немањи признат већи део дотадашњих освајања.

На унутрашњем плану, окренуо се учвршћивању власти у земљи. Сазвао је сабор против богумила у Рашкој, након чега се, уз помоћ војске, сурово обрачунао са следбеницима овог учења, које је сматрано јеретичким. На међународном плану српски велики жупан је био одан вазал Манојлу Комнину од 1172. године, шаљући му помоћне војне одреде који су учествовали и у бици код Мириокефалона (1176). године, али после смрти цара Манојла I (1180), велики жупан се одметнуо и улазио је у велике савезе против Византије. Послао је своје посланике чак у Нирнберг 1188. на преговоре са светим римским царем Фридрихом I Барбаросом (1155—1190).

У уметности, његову владавину карактерише почетак подизања монументалних владарских задужбина, као и појава аутентичног српског стила у сакралној архитектури, познатог као Рашки стил, за чији почетак се узима његово подизање манастира Ђурђеви Ступови. Поред њега, Немања је подигао и обновио читав низ цркава и манастира, међу којима треба истаћи манастире: Студеницу (коју је подигао себи као маузолеј) и Хиландар, који је обновио из темеља са сином Савом 1198. године.Повукао се са власти и замонашио на сабору 1196, а за свог наследника је одредио средњег сина Стефана Првовенчаног (велики жупан 1196—1217, краљ 1217 — 1228), у договору са византијским царем Алексијем III (1195—1203), чијом ћерком Евдокијом је Стефан био ожењен. Преминуо је као монах Симеон у манастиру Хиландар, а његове мошти су 1208. године пренете у манастир Студеницу, у коме се и данас налазе.

Тихомир Завидовић

Велики жупан Тихомир (1165–1166) је био српски велики жупан.

Након протеривања жупана Десе у Цариград, на предлог византијског цара Манојла Комнина, престо у Рашкој узима Тихомир, син жупана Завиде, који је био у сродству са зетском династијом.

Велики жупан Тихомир је под својом личном влашћу задржао Рашку, а што се тиче његове браће, Мирослав је добио Захумље, Страцимир градачко-рудничку област, а најмлађи Немања добија Ибар, Топлицу, Расину и област око Јастрепца коју народ зове данас „Реке“.

Мирослав подиже своју задужбину цркву светог Петра и Павла у Бијелом Пољу где је и написано Мирослављево јеванђеље, а Страцимир подиже цркву у Грацу (данас Чачак).

Убрзо је дошло до неспоразума у односу Тихомира и Немање према Византији.

Властела око Немање тежила је да води самосталну политику према Византији, па је уз њихову помоћ Немања покушао да збаци с престола брата Тихомира половином 1165, али није успео и био је заточен у црним пећинама према Расу о чему говори његов син Стефан Првовенчани у „Житију Светог Симеона“.

Према истом житију, Немања се уз помоћ пријатеља спасао и успео да 1166. године са престола свргне свога брата Тихомира, који као Византијски вазал бежи у Византију од које тражи помоћ да би победио узурпатора Немању.

Византија је Тихомиру пружила помоћ у оружју и војсци са којом је кренуо на Немању, у нади да ће повратити изгубљени престо.

До одсудне битке међу браћом долази на Косову, код места Пантине (близу Вучитрна) 1168. године, где је на челу своје војске стајао сам Тихомир.

У бици је Тихомир погинуо, а Немања је постао велики жупан Рашке – Србије.

У документима се такође наводи Тихомирова смрт, јер се спомиње да је један од браће погинуо, а затим извори више не помињу Тихомира.

Остала браћа, Мирослав и Страцимир су у почетку сукоба између Тихомира и Немање били на страни Тихомира, да би после његове погибије признали свог брата Немању за владара, а овај им је за узврат оставио на управу област коју су држали до краја живота.

Син великог жупана Тихомира, жупан Стефан Првослав, подигао је манастир Ђурђеве ступове у Беранама (Црна Гора). Првослав је умро пре 1220. и његов гроб се налази унутар манастира. Градња манастира је завршена 1213. године. Свети Сава је 1219. године успоставио Будимљанску Епископију и у овом храму устоличио првог Будимљанског епископа Јакова.

Феудализам

Феудализам је назив друштвеног односа који је превладавао у средњем веку, у коме су вазали служили сениора-феудалца (земљопоседници - наследници робовласника у робовласничким друштвима односно племенских поглавара у племенским заједницама), а он им је пружао заштиту и земљу. Поред тога феудализам чине и закупници и феуди - земља коју су сељаци закупљивали од феудалаца.

У феудалној хијерархији на челу државе је краљ, затим високо племство-феудалци, па ниже племство-витезови и послједњи сталеж су чинили сељаци (кметови).

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.