Буњевачки говор

Буњевачки говор (познат и као буњевачки језик) је назив за говор, односно језик Буњеваца у Бачкој. Базиран је на икавском изговору штокавског наречја. Буњевачки није у службеној употреби у Србији, али се употребљава у школству и неким медијима; нпр. у Суботици на буњевачком излазе Буњевачке новине,[1] док Радио-телевизија Војводине емитује део свог програма и на буњевачком.[2]

Shtokavian subdialects1988-sr
Штокавски поддијалекти

Историја

Прва школа на буњевачком отворена је у Сомбору 1717. године, а потом су школе отворене и у Бачу (1734), Гари (1735), Бођанима (1741) и Суботици (1752).[3] Године 1745, град Суботица добија свој статут написан на буњевачком,[4] док је 1850. буњевачки озваничен и у службеној употреби у Суботици.[3] Угарским законом из 1868. године, немађарским народима су била загарантована права у школству, али је у пракси буњевачка настава била потискивана наставом на мађарском језику.[3]

Демографија

Према попису из 1910. године, 33.247 грађана Суботице се изјаснило да им је буњевачки матерњи језик. Током постојања Југославије, говорници буњевачког су, у резултатима пописа, сврставани у говорнике српскохрватског језика.

У резултатима пописа из 2002. године у Србији приказани су само говорници већих језика, док су грађани који су се изјаснили да им је матерњи језик буњевачки, сврстани у категорију „остали језици“.

У резултатима пописа из 2011. године, 6.835 становника Србије се изјаснило да им је матерњи језик буњевачки.[5]

Оспоравања буњевачког

Национални савет Буњеваца у Србији је 2004. године од просветних власти АП Војводине затражио да се у основне школе уведе наставни предмет "Буњевачки језик с елементима националне културе".[6] 2005. године је Педагошки завод Војводине одобрио план и програм овог наставног предмета.[7] Овоме се успротивио Демократски савез Хрвата у Војводини и објављено је "отворено писмо" у којем се тражи да власти "престану потицати подјеле хрватске етничке заједнице у Војводини, укључујући ту и потпору подјели јединственога књижевнога језика којим се служи хрватски народ свагдје у свијету".[7] У поменутом писму је такође наведено да "Буњевци, осим у Србији, живе и у Мађарској, Хрватској и Босни и Херцеговини те да се њихова припадност хрватскому народу у питање доводи само у Србији", да "Буњевци говоре новоштокавско-икавским дијалектом, који је опћенито најраширенији хрватски дијалект и на којем се темељио хрватски књижевни језик у XVIII стољећу", као и да је "књижевност бачких Буњеваца од својих почетака интегрални дио хрватске књижевности и да је њезин језик по свему (графији, правопису, лексику, морфолошким и синтактичким обиљежјима те најфреквентнијим начинима стилизације) хрватски".[7]

Након ових политичких реакција, Покрајински секретаријат за образовање и културу је суспендовао одлуку Педагошког завода Војводине и затражио мишљење од САНУ и ВАНУ о буњевачком језику.[8] У одговору који је стигао од САНУ, а који је потписао академик Зоран Ковачевић, наведено је да САНУ сматра да "буњевачкој националној мањини треба омогућити изучавање матерњег, односно буњевачког језика са елементима националне културе у институцијама предшколског, основног и средњег образовања и васпитања, што је у складу са законским прописима".[9] Међутим, од ВАНУ је, са потписом академика Јулијана Тамаша стигао одговор да ВАНУ сматра "како је усмену и писану језичку традицију Буњеваца као регионалне заједнице најбоље описивати неутралним називом ‘говор’, чиме би се избегла политизација статуса термина и појмова типа ‘национални језик’ и ‘дијалекат’".[9]

Након консултација Покрајинског секретаријата за образовање и културу са Националним саветом Буњеваца, донета је компромисна одлука да се у наставу уведе предмет "Буњевачки говор с елементима националне културе", како би се избегла употреба термина "језик".[10]

Види још

Референце

  1. ^ „Bunjevačke novine[[Категорија:Ботовски наслови]]”. Архивирано из оригинала на датум 08. 12. 2015. Приступљено 12. 05. 2011. Сукоб URL—викивеза (помоћ)
  2. ^ Други Програм :: Радио-Телевизија Војводине
  3. 3,0 3,1 3,2 „Хроника - други пишу, Изучавање буњевачке националне културе?, Буњевачке новине, Фебруар, 2006.” (PDF). Архивирано из оригинала (PDF) на датум 05. 10. 2011. Приступљено 27. 08. 2018.
  4. ^ Етнолингвистичка и историјска истраживања о Буњевцима (Зборник радова), Матица српска, Нови Сад. (2008). стр. 19.
  5. ^ http://pod2.stat.gov.rs/ObjavljenePublikacije/Popis2011/Knjiga4_Veroispovest.pdf (страна 16)
  6. ^ http://godisnjak.zkvh.org.rs/attachments/article/242/godisnjak2009_139-155.pdf Архивирано на сајту Wayback Machine (април 2, 2015) (на језику: енглески) (страна 139)
  7. 7,0 7,1 7,2 http://godisnjak.zkvh.org.rs/attachments/article/242/godisnjak2009_139-155.pdf Архивирано на сајту Wayback Machine (април 2, 2015) (на језику: енглески) (страна 140)
  8. ^ http://godisnjak.zkvh.org.rs/attachments/article/242/godisnjak2009_139-155.pdf Архивирано на сајту Wayback Machine (април 2, 2015) (на језику: енглески) (страна 140-141)
  9. 9,0 9,1 http://godisnjak.zkvh.org.rs/attachments/article/242/godisnjak2009_139-155.pdf Архивирано на сајту Wayback Machine (април 2, 2015) (на језику: енглески) (страна 141)
  10. ^ http://godisnjak.zkvh.org.rs/attachments/article/242/godisnjak2009_139-155.pdf Архивирано на сајту Wayback Machine (април 2, 2015) (на језику: енглески) (страна 142)

Литература

Спољашње везе

Буњевци

Буњевци су етничка група насељена претежно у Бачкој, око Суботице, затим у Барањи, Банату, и Мађарској (у чонградској и пештанској жупанији). Према попису становништва из 2011. године, на територији Србије било их је укупно 16.706, што је чинило 0,23 % од укупног становништва земље. На основу процене, у општини Суботица је међу Буњевцима, исте године било 7.240 особа или 46,58 %, које нису користиле буњевачки говор као свој матерњи језик, а у општини Сомбор је било око 1.671 или 81,19 % таквих случајева. Популација Буњеваца, у њиховом традиционалном завичају, показује дугорочни тренд смањивања (од 70,5 хиљада у 1910. години, њихов број је, у 2002. години, опао на 40,1% те популације; део ове буњевачке популације из 1910. године, у протеклом веку је обухваћен хрватском националном заједницом у Војводини и Мађарској). Народна скупштина Мађарске је одбила захтев тамошњих Буњеваца да им се призна статус националне мањине, пре свега се водећи стајалиштем Мађарске академије наука да су Буњевци етничка група Хрвата, као и због негодовања Хрватског националног већа у тој земљи, који је поднео приговор Уставном суду (додуше, сам приговор је одбијен пошто је постојао довољан број потписа поднет државном гласачком одбору).

Говор (вишезначна одредница)

Говор може бити:

Говор, способност говора, односно људска способност производње и вербалне артикулације гласова

Говор (књижевна врста), назив за говор, односно беседу као књижевни облик

Говор (дијалектологија), односно субдијалекат - лингвистичка категорија која означава варијантни облик неког дијалекта на одређеном подручју:

Буњевачки говор, назив за говор Буњеваца

Горански говор, назив за говор Горанаца

Лесковачки говор, субдијалекат српског језика на подручју Лесковца

Славомолишки говор, назив за говор молишких Словена у Италији

Ужички говор, субдијалекат српског језика на подручју Ужица

Црногорски говори српског језика, субдијалекти српског језика на подручју Црне Горе

Црнотравски говор, субдијалекат српског језика на подручју Црне Траве

Шокачки говор, назив за говор Шокаца

Говор мржње, социолингвистички назив за усмено или писмено пропагирање мржње

Обрнути говор, психолингвистички термин

Говор Каламама, будистички текст

Говор на Газиместану, говор Слободана Милошевића на прослави шестогодишњице Косовске битке (1989)

Шатровачки говор, врста жаргонског говора

Говор птица, староперсијска поема

Говор (дијалектологија)

Говор или субдијалект (субдијалек(а)т, од латинског префикса sub- / "под" и грчког појма διάλεκτος / "разречје") је дијалектолошки појам којим се означава језичка варијететска подгрупа у оквиру одређеног дијалекта. Подела неког дијалекта на субдијалекте, односно говоре проистиче из локалних језичких посебности, које постоје на различитим подручјима у оквиру граница тог дијалекта. Поред основног дијалектолошког груписања по припадности матичном дијалекту, говори (субдијалекти) се могу груписати и према демолингвистичким критеријумима, у склопу проучавања свих говора, односно субдијалеката који су заступљени на некој проучаваној територији, независно од њихове припадности различитим матичним дијалектима.У стручној литератури и публицистици, за говоре (субдијалекте) се неретко употребљава и термин "поддијалекти" (са два "д").

Икавски изговор

Икавски изговор (такође икавица, икавштина) је један од изговора српскога језика и једини који није прихваћен у стандардном језику, за разлику од екавског и ијекавског, као ни раније у српскохрватском језичком стандарду.

Народни говори који користе икавски изговор су одређени говори Далмације, Истре, као и неки говори Славоније, Војводине и Босне и Херцеговине.

Икавски изговор је једна од главних особености хрватског чакавског наречја, мада има и екавских и ијекавских чакавских говора. У штокавском наречју најраширенији је млађи икавски дијалекат, који се говори у северној Далмацији и великом делу Босне и Херцеговине.

Икавским изговором старословенско слово јат доследно се замењује словом и. У неким икавским говорима, међутим, приметан је и утицај ијекавице и екавице (у крајевима од Ријеке на север мешају се екавски и икавски изговор у склопу чакавског наречја).

Икавица има писану традицију у књижевности. Утицаји овог изговора налазе се у дубровачкој и далматинској књижевности, као и у савременом (правилном) књижевном језику — јат се замењује са и у примерима новИји, долИвати, нИсам, а у ијекавском изговору и у неким који нису присутни у екавском — биљег, хтио, смио итд.).

Источнобосански дијалекат

Источнобосански дијалекат је један од штокавских дијалеката јекавског изговора. Спада у западноштокавске дијалекте, а распрострањен је у централним деловима Босне и Херцеговине. Говоре га претежно Бошњаци, а делом и Срби и Хрвати.

Млађи икавски дијалекат

Млађи икавски или босанско-далматински дијалекат је млађи штокавски дијалекат икавског изговора.Распрострањен је у Далмацији, Лици, западним деловима Босне и Херцеговине и на северу Војводине (Буњевци и Шокци). Овај дијалекат је карактеристичан за Хрвате у Далмацији, Лици и Босни. Млађим икавским дијалектом причају и Бошњаци у Цазинској Крајини на крајњем западу Босне. Срби га користе у неким селима околине Ливна у Босни, затим Бенковца и Дрниша (Житнић и Кричке) у Далмацији.

Славонски дијалекат

Славонски дијалект, односно источнославонски дијалект, је један од дијалеката штокавског наречја. Спада у групу староштокавских дијалеката. Говори се првенствено у деловима источне Славоније (отуда и назив), где је подељен у две зоне, јужну (посавску) и северну (подравску). Такође се говори у појединим деловима Босанске Посавине, западног Срема, западне Бачке и јужне Барање.Овим дијалектом првенствено говоре славонски Шокци, који су све до 19. века свој језик називали шокачким. Данас се већина славонских Шокаца изјашањава у смислу припадности хрватској нацији, те свој дијалекат сматра варијантом хрватског језика

Црногорски говори српског језика

Црногорски говори српског језика су говори, односно субдијалекти српског језика који се говоре на подручју Црне Горе. Иако припадају различитим дијалектима, зетско-рашком и источно-херцеговачком, субдијалекти српског језика на подручју Црне Горе чине јединствену демолингвистичку категорију, засновану на територијалном принципу. Сви говори српског језика на подручју Црне Горе припадају штокавском наречју и ијекавском изговору.Овим субдијалектима говоре Срби у Црној Гори, као и они етнички Црногорци који се још увијек изјашњавају као говорници српског језика. Насупрот њима, поборници црногорског језика инсистирају на етнолингвистичкој посебности свог језика, који је заснован првенствено на говорима, односно субдијалектима са подручја Старе Црне Горе, тако да је њихов црногорски језик по својим својствима знатно ужи у односу на укупан корпус који чине сви црногорски говори српског језика.

У склопу проучавања црногорских говора српског језика, истраживачи су вршили различите подјеле и груписања према локалним језичким особинама појединих говора, односно субдијалеката, тако да се у лингвистичкој литератури срећу различити називи за поједине субдијалекте, који су најчешће именовани према обласним или традиционалним племенским називима.

Према подјели српског лингвисте Милоша Окуке, говори српског језика на подручју Црне Горе су: цетињско-барски, бјелопавлићко-васојевићки, озринићко-броћански (припадају зетско-рашком дијалекту) и западно-црногорски (припада источно-херцеговачком дијалекту).

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.