Бујачић

Бујачић је насељено место града Ваљева у Колубарском округу. Према попису из 2011. било је 423 становника. У Бујачићу је рођен чувени српски научник Миломир Станишић.

Бујачић
Bujačić - opština Valjevo - zapadna Srbija - panorama 1
Административни подаци
Држава Србија
Управни округКолубарски
ГрадВаљево
Становништво
 — 2011.Раст 423
Географске карактеристике
Координате44°15′16″ СГШ; 19°54′28″ ИГД / 44.2545° СГШ; 19.907833° ИГДКоординате: 44°15′16″ СГШ; 19°54′28″ ИГД / 44.2545° СГШ; 19.907833° ИГД
Временска зонаUTC+1 (CET), лети UTC+2 (CEST)
Ндм. висина220 м
Бујачић на мапи Србије
Бујачић
Бујачић
Бујачић на мапи Србије
Остали подаци
Позивни број014
Регистарска ознакаVA

Демографија

У насељу Бујачић живи 270 пунолетних становника, а просечна старост становништва износи 36,7 година (36,1 код мушкараца и 37,4 код жена). У насељу има 103 домаћинства, а просечан број чланова по домаћинству је 3,47.

Ово насеље је великим делом насељено Србима (према попису из 2002. године).

График промене броја становника током 20. века
Демографија[1]
Година Становника
1948. 498
1953. 539
1961. 611
1971. 878
1981. 1.192
1991. 401 401
2002. 357 360
Етнички састав према попису из 2002.[2]
Срби
  
356 99,71 %
Црногорци
  
1 0,28 %
непознато
  
0 0,0 %

Галерија

Bujačić - opština Valjevo - zapadna Srbija - panorama 13

Бујачић - панорама

Bujačić - opština Valjevo - zapadna Srbija - panorama 14

Бујачић - панорама

Bujačić - opština Valjevo - zapadna Srbija - panorama 15

Бујачић - панорама

Bujačić - opština Valjevo - zapadna Srbija - panorama 17

Бујачић - панорама

Bujačić - opština Valjevo - zapadna Srbija - panorama 2

Бујачић - панорама

Bujačić - opština Valjevo - zapadna Srbija - panorama 5

Бујачић - панорама

Референце

  1. ^ „Књига 9”. Становништво, упоредни преглед броја становника 1948, 1953, 1961, 1971, 1981, 1991, 2002, подаци по насељима. webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. мај 2004. ISBN 86-84433-14-9.
  2. ^ „Књига 1”. Становништво, национална или етничка припадност, подаци по насељима. webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. фебруар 2003. ISBN 86-84433-00-9.
  3. ^ „Књига 2”. Становништво, пол и старост, подаци по насељима. webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. фебруар 2003. ISBN 86-84433-01-7.

Спољашње везе

Град Ваљево

Град Ваљево је један од градова у Републици Србији и припада Колубарском округу. Налази у западној Србији у горњем делу слива реке Колубаре (притоке Саве), на контакту између планинског и низијског дела Србије. Град Ваљево се граничи на северу са општинама Уб и Коцељева, на западу са Осечином и Љубовијом, на југу са Бајином Баштом и Косјерићем и на истоку са Мионицом и Лајковцем.Територија града је неправилног ромбоидног облика. Овај простор у правцу запад-исток пресеца долина реке Колубаре. Северно од ове долине територија је брежуљкаста и заталасана, док је на југу рељеф значајније издигнут чинећи терасасте форме северне подгорине ланца Подрињско-ваљевских планина све до самог гребена и врхова Маљена, Букова, Повлена, Јабланика и Медведника који се издижу до преко 1.200 метара надморске висине.По подацима из 2004. град заузима површину од 905 km2 (од чега на пољопривредну површину отпада 58.369 ha, а на шумску 26.503 ha). Седиште града као и округа је градско насеље Ваљево. Град Ваљево има 78 насеља: 2 градска и 76 сеоска насеља. По подацима из 2011. године у граду је живело 90.312 становника. По подацима из 2004. природни прираштај је износио -3,2 ‰, а број запослених износи 32.215 људи. У Ваљеву има 56 основних и 7 средњих школа.

Миломир Станишић

Миломир Станишић (Бујачић, Ваљево, Краљевина Србија, 19. август 1914 — Вест Лафајет, САД, 9. март 1991) био је официр војске Краљевине Југославије, инжењер машинства и математике из области турбуленција, научник и професор на Одсеку за аеро-наутику и аерокосмотехнику Пердју универзитета у Лафајету.

Петар Косић

Петар Косић (Бујачић код Ваљева 13. мај 1881 — Београд, 18. мај 1949) био је високи официр Српске војске и армијски генерал Војске Краљевине Југославије. Током службовања на месту начелника Главног генералштаба био је краљев гувернер, да би 27. марта 1941. године био смењен и пензионисан заслугом пучиста које је предводио његов класни друг армијски генерал Душан Симовић који је преузео његову дужност начелника главног генералштаба и постао председник владе.

Списак насељених места у Србији

Ово је списак свих насељених места на територији Републике Србије са стањем 1. јануара 2009. године. У чланку се налазе и насеља која су формирана новим Законом о територијалној организацији Републике Србије донетим 27. децембра 2007. године, стара имена насеља, као и места која су изгубила статус самосталних насељених места. Како по важећој статистици у Србији постоје градска и остала насеља, градска насеља су од осталих насеља издвојена тако што су подебљана (болдирана). Све промене у насељеним местима се односе на период после 1945. године. Стари називи насеља на подручју Војводине нису вођена изворно јер нису била у духу званичног језика државе, па је француски назив за Charleville фонетски довео до званичног назива Шарневил (део Банатског Великог Села), иста ситуација је и са насељима чији су изворни облици на мађарском, румунском, словачком језику. Списак насеља је дат по ISO 3166-2:RS стандарду који се дефинише по административним јединицама (RS00-Град Београд, RS01-Севернобачки управни округ...).

Споменик борцима Револуције

Споменик борцима Револуције, познат и као Споменик Стевану Филиповићу или Ваљевац у Ваљеву, Србија је споменик посвећен истоименом народном хероју и партизанским борцима ваљевског краја. Урађен по угледу на фотографију која је забележила последње тренутке Филиповићевог говора окупљеном народу 22. маја 1942. пре вешања, рад је хрватског вајара српског порекла Војина Бакића.

Споменик је смештен на централном месту платоа на брду Видрак које се уздиже изнад Ваљева и одатле доминира околином, те је видљив и из самог града. Простор око споменика је парковски уређен. Претходно изградњи споменика на овом простору се налазило старо градско као и војничко гробље, на којем су били сахрањени од тифуса умрли војници и болничко особље Ваљевске болнице за време првих година Првог светског рата. Поједини споменици из овог периода су и данас видљиви у непосредној близини споменика.

Бакићево дело свечано је отворено 23. октобра 1960. године и споменик је културе. Са аспекта уметничког израза и целокупног дела познатог вајара, представља једну фазу у Бакићевом опусу, након његовог раскида са соцреализмом, који карактерише апстраховање органских облика које се очитује у кристализацији форме, својеврсном изналажењу кубистичке доктрине. Споменик Стевану Филиповићу је једно од најпознатијих остварења овог уметника.

Стјепан Стева Филиповић

Стјепан Стева Филиповић (Опузен, 27. јануар 1916 — Ваљево, 22. мај 1942), учесник Народноослободилачке борбе и народни херој Југославије.

Одрастао је у Мостару, где је завршио основну школу и два разреда гимназије, а потом је у Крагујевцу учио електричарски и браварски занат. Године 1937, као млади радник је приступио револуционарном радничком покрету. Учествовао је у многим демонстрацијама, радничким штрајковима и другим акцијама, због чега је био ухапшен и протеран у родно место. Октобра 1940. године је постао члан илегалне Комунистичке партије Југославије.

Непосредно пред почетак Другог светског рата у Југославији, Филиповић је био један од активиста Месног комитета КПЈ за Крагујевац, а након окупације земље 1941. године је по партијском задатку био упућен у Ваљево. Овде је активно учествовао у припремам оружаног устанка и почетком јула 1941. године био један од првих бораца Колубарске чете Ваљевског партизанског одреда. Већ у првим борбама се истакао храброшћу, а за подвиге које је извршио током напада на Лајковац, 15. августа 1941. године је био похваљен од стране команданта Главног штаба НОП одреда Југославије Јосипа Броза Тита.

Истицао се храброшћу и у другим борбама ваљевских партизана, а посебно приликом напада на Крупањ и Шабац, септембра 1941. године. Био је постављен за командира чете, а потом и за команданта Колубарског батаљона. Крајем септембра је пребачен у Подрински партизански одред, где је вршио дужност политичког комесара одреда. Након Прве непријатељске офанзиве и повлачења главнине партизанских снага у Санџак, крајем 1941. године остао је на терену западне Србије.

Након реорганизације преосталих партизанских снага био је именован за команданта Тамнавско-колубарског батаљона. Услед сталних потера и јаке зиме, овај батаљон је био уништен у борбама, а Филиповић је с још двојицом партизана заробљен 24. децембра 1941. године у селу Трбосиље, код Лознице. Четници Косте Пећанца су га потом спровели у Шабац и предали жандармима, који су га потом предали Немцима. Извесно време је био у затвору Гестапоа у Београду. Током истраге у затвору био је страшно мучен и злостављан, с намером да ода остале партизане на терену, као и њихове сараднике. Пошто је остао упоран у одбијању сарадње, окарактерисан је као „немогућ случај” и премештен у Ваљево, где је јавно обешен 22. маја 1942. године.

Приликом вођења на место вешања, као и непосредно пре егзекуције, Филиповић је позивао окупљени народ на борбу против окупатора и клицао Комунистичкој партији и Црвеној армији. На вешалима је са уздигнутим рукама у вис и стиснутим песницама узвикивао антифашистичке пароле. Том приликом настала је фотографија, преко које је Стева Филиповић постао симбол пркоса и оптора фашизму.

За народног хероја проглашен је 14. децембра 1949. године. Године 1960. године у Ваљеву је подигнут монументални Споменик борцима Револуције, рад вајара Војина Бакића, који представља Филиповића непосредно пред вешање.

Реплика Филиповићеве фотографије у природној величини се налази у згради Уједињених нација у Њујорку.

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.