Будимљанска епархија

Будимљанска епархија је древна епархија Српске православне цркве, коју је 1219. године основао први српски архиепископ Сава Немањић, са средиштем у манастиру Ђурђеви Ступови на Лиму,[1][2] који је нешто раније подигао жупан Стефан Првослав, синовац српског великог жупана Стефана Немање. Епархија је обухватала област горњег Полимља, а назив је добила по древној жупи Будимљи, која је била једна од матичних области средњовековне Србије.[3][4] Приликом проглашења Српске патријаршије (1346), будимљански епископи су добили почасни наслов митрополита.[5]

Средином 15. века, ово подручје је потпало под турску власт,[6] али Будимљанска епархија је успела да опстане и почевши од 1557. године налазила се у саставу обновљене Српске патријаршије. Крајем 17. или почетком 18. века, услед великих промена које су наступеле као последица аустријско-турских ратова, подручје Будимљанске епархије је прикључено суседним епархијама.[7] Такво стање је остало све до 1947. године, када је на том подручју створена нова Будимљанско-полимска епархија.

Berane manastir
Манастир Ђурђеви Ступови на Лиму, катедрални манастир Будимљанске епархије од 13. до 17. века

Види још

Pecka patrijarsija mapa sr
Просторни опсег обновљене Српске патријаршије током 16. и 17. века

Референце

  1. ^ Богдановић 1981, стр. 317-320.
  2. ^ Popović 2002, стр. 171-184.
  3. ^ Томовић 2002, стр. 63-75.
  4. ^ Премовић 2012.
  5. ^ Јанковић 1985.
  6. ^ Šabanović 1959.
  7. ^ Тричковић 1980.

Литература

  • Богдановић, Димитрије (1981). „Преображај српске цркве”. Историја српског народа. књ. 1. Београд: Српска књижевна задруга. стр. 315—327.
  • Војводић, Драган (2011). „Поствизантијско сликарство Ђурђевих Ступова у Будимљи”. Ђурђеви ступови и Будимљанска епархија: Зборник радова. Беране: Епископија будимљанско-никшићка. стр. 553—575.
  • Дашић, Миомир (2011). „Манастир Ђурђеви ступови и Будимљанска епархија у историји”. Ђурђеви ступови и Будимљанска епархија: Зборник радова. Беране: Епископија будимљанско-никшићка. стр. 17—41.
  • Зиројевић, Олга (1984). Цркве и манастири на подручју Пећке патријаршије до 1683. године. Београд: Историјски институт, Народна књига.
  • Јанковић, Марија (1985). Епископије и митрополије Српске цркве у средњем веку. Београд: Историјски институт САНУ.
  • Кнежевић, Бранка (2011). „Манастири и цркве Будимљанске епархије”. Ђурђеви ступови и Будимљанска епархија: Зборник радова. Беране: Епископија будимљанско-никшићка. стр. 249—269.
  • Мано-Зиси, Катарина (2011). „Књиге Будимљанске епархије у 16. веку”. Ђурђеви ступови и Будимљанска епархија: Зборник радова. Беране: Епископија будимљанско-никшићка. стр. 533—551.
  • Медојевић, Јово (2011). „Манастирски метоси у области Будимљанске епархије”. Ђурђеви ступови и Будимљанска епархија: Зборник радова. Беране: Епископија будимљанско-никшићка. стр. 313—321.
  • Мишић, Синиша (2014). Историјска географија српских земаља од 6. до половине 16. века. Београд: Магелан Прес.
  • Мишић, Синиша; Миљковић, Ема (2011). „Истрживања сакралне топографије Горњег Полимља (до краја 16. века)”. Ђурђеви ступови и Будимљанска епархија: Зборник радова. Беране: Епископија будимљанско-никшићка. стр. 457—463.
  • Пириватрић, Срђан (2011). „О Стефану Првославу, ктитору цркве Светог Георгија у Будимљи”. Ђурђеви ступови и Будимљанска епархија: Зборник радова. Беране: Епископија будимљанско-никшићка. стр. 54—63.
  • Поповић, Даница (2011). „Исихастирије манастира Ђурђеви ступови у Будимљи”. Ђурђеви ступови и Будимљанска епархија: Зборник радова. Беране: Епископија будимљанско-никшићка. стр. 323—341.
  • Popović, Svetlana (2002). „The Serbian Episcopal sees in the thirteenth century”. Старинар (51: 2001): 171—184.
  • Премовић, Маријан (2011). „Насеља и становништво Будимљанске жупе”. Ђурђеви ступови и Будимљанска епархија: Зборник радова. Беране: Епископија будимљанско-никшићка. стр. 445—455.
  • Премовић, Маријан (2012). Жупа Будимља у средњем вијеку. Цетиње: Државни архив Црне Горе.
  • Радујко, Милан (2011). „Катедрална намена и ентеријер Ђурђевих ступова: Доње место и сапрестоље”. Ђурђеви ступови и Будимљанска епархија: Зборник радова. Беране: Епископија будимљанско-никшићка. стр. 125—153.
  • Ракић, Зоран (2011). „Зидно сликарство 16. и 17. века у Горњем Полимљу”. Ђурђеви ступови и Будимљанска епархија: Зборник радова. Беране: Епископија будимљанско-никшићка. стр. 577—599.
  • Слијепчевић, Ђоко М. (1962). Историја Српске православне цркве. 1. Минхен: Искра.
  • Томовић, Гордана (2002). „Жупа Будимља”. Милешевски записи. 5: 63—75.
  • Тричковић, Радмила (1980). „Српска црква средином XVII века”. Глас САНУ. 320 (2): 61—164.
  • Ћирковић, Сима (1995). Срби у средњем веку. Београд: Идеа.
  • Ћирковић, Сима (2004). Срби међу европским народима. Београд: Equilibrium.
  • Чанак-Медић, Милка (2011). „Нова сазнања о најстаријем раздобљу Ђурђевих ступова у Будимљи”. Ђурђеви ступови и Будимљанска епархија: Зборник радова. Беране: Епископија будимљанско-никшићка. стр. 109—124.
  • Šabanović, Hazim (1959). Bosanski pašaluk: Postanak i upravna podjela. Sarajevo: Naučno društvo Bosne i Hercegovine.
Ђорђе Немањић

Ђорђе Немањић је био син српског великог жупана и управника у Зети Вукана Немањића. Ђорђе Немањић је наследио од оца управу у Зети 1208. године, а вероватно по узору на оца узео је и звање краља.Ђорђе можда није био у најбољим односима са Стефаном Првовенчаним. Са Млетачком републиком је склопио уговор 3. јула 1208. године, у коме се Ђорђе заклео на верност и пружање помоћи венецијанском дужду.Изгледа да је око 1220. краљ Стефан Првовенчани одузео Ђорђу власт у Котору и Зети или делу Зете, а син Првовенчаног Стефан Радослав се у две одлуке градског већа Котора из 1221. године и једној из 1227. године спомиње као краљ. Ипак, Ђорђе је можда задржао управу на југоистоку Зете. Ђорђе се изгледа поново спомиње као краљ у Зети, то јест у Улцињу, 1242. Умро је после 21. августа 1242. године.

Јасмина Грковић Мејџор

Јасмина Грковић Мејџор (1959.) је професор на Филозофском факултету у Новом Саду и важи за једног од најбољег познавалаца српског језика. Редовни је члан Српске академије наука и уметности.

Будимља (жупа)

Будимља је била српска средњовековна жупа, која је обухватала горње Полимље, односно област у горњем сливу реке Лима. Будимљанска жупа је била једна од матичних области средњовековне Србије. Почетком 13. века, баштинске поседе у будимљанској области је имао жупан Стефан Првослав, синовац српског великог жупана Стефана Немање, који је у средишту ове жупе подигао знаменити манастир Ђурђеви Ступови (будимљански). Након добијања црквене аутокефалности 1219. године, први српски архиепископ Сава је приликом оснивања нових епархија у српским земљама одабрао управо поменути манастир у жупи Будимљи, одредивши га за средиште новоустановљене Будимљанске епархије. Када је 1346. године извршено проглашење Српске патријаршије, будимљански епископи су добили почасни наслов митрополита. Крајем 14. и почетком 15. века, жупа Будимља се налазила у саставу Земље Бранковића, а потом је припадала Српској деспотовини, све до турског освајања средином 15. века.

Будимљанско-полимска епархија

Будимљанско-полимска епархија је некадашња епархија Српске православне цркве, која је постојала у раздобљу од 1947. до 1956. године.

Викарни епископ будимљански

Викарни епископ будимљански је некадашња титула коју је носио викарни архијереј у Српској православној цркви. Била је почасна титула помоћном епископу патријарха српског или митрополита црногорско-приморског.

Војислављевићи

Војислављевићи су српска средњовековна династија, која је наследила власт над Дукљом преко Јована Владимира и српске династије Властимировића. Ова лоза владала је Дукљом и околним подручјима, укључујући и Захумље, Рашку и Босну. Њихова владавина је трајала од 1018. до 1186. године, када је доминацију преузела династија Немањић.

Вукан Немањић

Вукан Немањић је био велики жупан (од 1202/03. до 1204/1205), а пре и после тога је као најстарији син Стефана Немање био управник у Зети од око 1190. до почетка 1208.

Десислава

Десислава (друга половина 12. века) је била српска кнегиња и супруга дукљанског кнеза Михаила III, последњег владара из династије Војислављевића.

Дмитар Немањић

Дмитар је био српски жупан, син Вуканов, унук Стефана Немање. Као монах Давид постао је светитељ у Српској православној цркви.

О њему има мало података и ретко се помиње. Зна се да је у априлу 1271. молио византијског цара Михаила VIII Палеолога да потврди Хиландару неки посед на реци Струми. После тога се закалуђерио и узео име Давид. У августу 1281. ангажовао је зидаре из Дубровника да му саграде цркву Давидовицу код Бродарева на Лиму. Помиње се још и 1286. када је путовао у Јерусалим. Његов унук Вратко је отац Кнегиње Милице. Празнује се сваког 24. септембра (7. октобра по новом календару) у Српској православној цркви.

Епархија будимљанско-никшићка

Епархија будимљанско-никшићка је епархија Српске православне цркве.

Надлежни архијереј је епископ Јоаникије (Мићовић), а сједиште епархије се налази у Беранама док је Саборна црква смјештена је Никшићу.

Манастир Ђурђеви ступови (Црна Гора)

Манастир Ђурђеви ступови код Берана у старој жупи Будимљи је манастир Епархије будимљанско-никшићке, Српске православне цркве. Манастир је задужбина Стефана Првослава (ум. пре 1220), сина великог жупана Тихомира, најстаријег брата Стефана Немање, његов гроб се налази унутар манастира. Градња манастира је завршена 1213. године. Свети Сава је 1219. године успоставио Будимљанску eпископију и у овом храму устоличио првог будимљанског епископа Јакова.

Михаило III Војислављевић

Михаило III Војислављевић је био српски кнез Дукље у другој половини 12. века, око 1180—1189. године. Припадао је династији Војислављевића, а претпоставља се да је био син дукљанског кнеза Радослава, који је владао средином 12. века. Михаило се оженио се књегињом Десиславом, али је непознато да ли су имали деце. Владао је у периоду свог моћног рођака и ујака великог жупана Стефана Немање (око 1168—1199).

Немањићи

Немањићи су средњовековна српска династија која је владала Србијом више од два века и остварила највеће проширење средњовековне Србије. Династија је названа по Стефану Немањи I, оснивачу династије који је повезан са Вукановићима по мушкој линији и са Војислављевићима по женској линији. У династији има једанаест владара, с тим што се династија можда наставила, женском линијом у династију Лазаревића. Како су Лазаревићи родбински повезани са династијом Бранковића, који су владали делом Срба до прве половине шеснаестог века постоји могућност да су по женској линији и ти Бранковићи били потомци Немањића.

Пећка патријаршија

Пећка патријаршија је историјски назив за Српску православну цркву са сједиштем у Пећи у периоду од 1346. до 1463, а затим поновно од 1557. до 1766. године.

Полимље

Полимље је географска и историјска област област у сливу реке Лима. У Полимље спадају подручја свих општина кроз које протиче река Лим, са својим притокама. Полимље се дели на два начина: према двојној подели, на Горње Полимље (јужни део) и Доње Полимље (северни део), а према тројној подели, на Горње, Средње и Доње. Доње Полимље одговара општинама у Србији и Републици Српској кроз које протиче Лим, а Горње Полимље обухвата полимске општине у Црној Гори, с тим што се област око бијелог Поља према тројној подели рачуна као Средње Полимље. Центри ове области су Прибој, Пријепоље, Бродарево, Бијело Поље, Беране, Андријевица, Плав. Долином Лима пролазе многи важни путеви и пруге (попут пруге Београд-Бар), тако да ова област има посебан саобраћајни значај. Регија се индустријски развија, али се негују и традиционални занати, углавном за потребе сеоског туризма (један од најпознатијих производа из Полимља је пештерски сир).

Синиша Мишић

Синиша Мишић (Рујиште, Бољевац, 25. јун 1961) је српски историчар.

Српска архиепископија

Српска архиепископија, односно Жичка архиепископија, а потом Пећка архиепископија, назив је за прву аутокефалну (самосталну) архиепископију у средњовековним српским земљама, која је постојала у раздобљу од 1219. до 1346. године. Стварањем ове архиепископије, која је установљена заслугом првог српског архиепископа Светог Саве, означена је прекретница у историјском развоју Српске православне цркве, која је стицањем аутокефалности постала равноправна са осталим помесним црквама. Прво архиепископско седиште било је у Жичком манастиру (одатле долази назив Жичка архиепископија), а потом је пренето у Пећки манастир (одатле долази назив Пећка архиепископија). Српска архиепископија је 1346. године уздигнута на степен патријаршије, чиме је означен почетак новог раздобља у историји Српске православне цркве.

Српскословенски језик

Српскословенски је назив за српску редакцију старословенског језика која је представљала прву норму српског књижевног језика која се користила до уласка рускословенског у употребу у XVIII веку. Раније је сматрано да се ова норма развила на простору српског Поморја у Зети и Захумљу, на простору са кога потичу најстарији данас сачувани споменици стварани овом редакцијом, али се данас, на основу неких језичких појава, сматра да се она развила много источније, ближе првим центрима словенске писмености на Балканском полуострву, Охриду и Преславу. Као простор њеног настанка, узима се предео око данашње границе Србије и Македоније, северно од линије Кратово—Скопље—Тетово. Имао је три устаљена правописа:

зетско-хумски, који је био најстарији и коришћен је у Србији (до почетка XIII века) и Босни (до њене пропасти, средином XV века)

рашки, који је наследио старословенски у Рашка и био у употреби до првих деценија XV веку

ресавски, који је настао у XV векуНајстарији сачувани писани споменици, са краја XII века, сведоче о томе да је процес формирања српске редакције већ био завршен. Поред српскословенског, у употреби је током овог периода био и народни језик (стручно назван старосрпски језик), који се махом јавља у писмима и правним документима, а понекад и у књижевним делима. Најстарији сачувани споменик писан народним језиком је повеља бана Кулина (1180—1204) упућено Дубровчанима, из 1189. године. Позајмљенице из овог језика називају се црквенословенизми.

Стефан Вукановић Немањић

Стефан Вукановић Немањић је био син Вукана Немањића и брат Ђорђа и Дмитра Немањића. Он је ктитор и градитељ манастира Морача. Стефан је био син Вукана, владара Зете и унук Стефана Немање, рашког великог жупана. Његов отац Вукан је умро око 1208. године. Ђорђе је владао Зетом до 1216. године, када је она постала део српске државе. У периоду од 1251–1252. године саградио је манастир Морачу.

Тијела и органи
Установе
Епархије
Охридска
архиепископија
Органски дијелови
Раније црквено
уређење

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.