Бугарско-хрватски ратови

Бугарско-хрватски ратови вођени су током 9. и 10. века између хрватске средњовековне државе (кнежевина и краљевина) и Првог бугарског царства.

Бугарско-хрватски ратови
Balkans925

Врхунац хрватске државе у време владавине Томислава
Време:854 - 1000
Место:Балканско полуострво
Резултат: Неодлучно, током ратова су вршене бројне територијалне промене, нарочито у долини између Босне и Дрине.
Сукобљене стране
Monogram on the silver eagle from the Voznesenka treasure.svg Прво бугарско царство
Самуилово царство
3by2white.svg Кнежевина Хрватска
Croatian Chequy.svg Краљевина Хрватска
Команданти и вође
Борис I
Алогободур
Самуило
Трпимир
Томислав I Трпимировић
Светослав Суроња

Први рат

Bulgaria under rule of Boris I
Бугарска Бориса I

Први бугарско-хрватски рат вођен је средином 9. века. Године 854. су бугарски владар Борис I и великоморавски кнез Растислав склопили савез против Лудвига II Немачког који је владао Источном Франачком. Хрватски кнез Трпимир, иначе веран франачки вазал, схватио је опасност од бугарске експанзије ка западу која је, након освајања Рашке, дошла и до хрватских граница. Бугари, према Константину VII Порфирогенету, нападају Хрватску око 854. године. Током првог бугарско-хрватског рата, вођена је само једна већа битка и то на територији данашње североисточне Босне. Завршена је неодлучним исходом. Након ове битке су обе стране ступиле у преговоре. Мировним споразумом утврђена је бугарско-хрватска граница на реци Дрини.

Други рат

Други бугарско-хрватски рат вођен је у склопу византијско-бугарског рата између бугарског цара Симеона I и византијског цара Романа I почетком 10. века. Претрпевши неколико пораза, Византинци ступају у преговоре са Хрватском и Србијом у жељи да их придобију у борби против Симеона. Владар Захумља, Михаило Вишевић, обавестио је о овим преговорима Симеона. Симеон је 924. године напао и похарао српске земље припојивши их Првом бугарском царству. Велики број Срба, међу којима је и жупан Захарија Прибислављевић, пребегли су на хрватски двор кнезу Томиславу. Византијски цар Роман I поклонио је Хрватима Далмације и Захумље како би их привукао на своју страну. Симеон шаље свога војводу Алогоботура да остатак Срба протера у Хрватску. Срби дижу побуну те избија рат око 926. године.

Исте године вођена је битка у босанским планинама. Хрватски краљ Томислав потпуно је поразио Алогоботурове трупе. Био је то једини рат у коме је Симеон изгубио. На интервенцију папе Јована X, рат је окончан. Границе држава нису се битно измениле (само је источна граница проширена до реке Босне). Међутим, Хрватска из рата излази ојачана и постаје битан фактор на Балканском полуострву. Године 927. умире цар Симеон, а наследио га је син Петар I. У Петровом царству долази до немира и борбе за власт међу Симеоновим синовима. Ту прилику користе Срби да, под вођством Часлава Клонимировића, обнове своју државу (931. година). Хрватска се тиме престала граничити са Бугарском.

Трећи рат

First Bulgarian Empire (976-1018)
Бугарска цара Самуила

Током друге половине 10. века, Хрватском је владао Стјепан Држислав који је, склопивши са византијским царем савез, издејствовао признавање хрватске државе од стране Царства. Стјепанов син Светослав Суроња наследио га је 997. године. Он је наставио очеву провизантијску политику. Светославова браћа Крешимир III и Гојслав су, уз помоћ бугарског цара Самуила, намеравали да изврше државни удар. Самуило је продро у Далмацију и разорио Котор и Рисан. Заустављен је код Задра. Међутим, освојивши већ велике територије Хрватске, Самуило их дарује Крешимиру и Гојславу који постају потпуни владари Хрватске. Светослав је прогнан у Млетачку републику.

Поразом Бугара у бици код Беласице и смрћу цара Самуила, Прво бугарско царство нагло је ослабило. Самуила је наследио син Јован Владислав који Царство не успева одржати. Византијски цар Василије II Бугароубица припаја га своме Царству 1018. године. Хрватски владари постају византијски вазали. Тиме су окончани средњовековни бугарско-хрватски ратови.

Види још

Извори

  • Летопис Попа Дукљанина
  • De Administrando Imperio, 948, Constantine VII Porphyrogenitos
  • Bakalov, Istorija na Bǎlgarija, "Simeon I Veliki".
  • Recipiebant enim regie dignitatis insignia ab imperatoribus Constantinopolitanis et dicebantur eorum eparchi siue patritii
  • В. Ћоровић, Историја Срба, Дом и школа, Београд 2006
  • Византија, врхунац - Џ. Џ. Норич
Бугарско-латински ратови

Бугарско-латински ратови представљају серију сукоба између Другог бугарског царства и Латинског царства у периоду од 1204. до 1261. године.

Видинско царство

Видинско царство (буг. Видинско царство) је држава настала распадом Другог бугарског царства после смрти Јована Александра (1331—1371) и обухватала је делове данашње Бугарске, Србије и Румуније са седиштем у Видину. Основао ју је сам Александар 1356. године као засебну државу унутар бугарског царства коју је поверио на управу свом сину Јовану Страцимиру (1356—1397). Краљ Мађарске Лајош I (1342—1382) је 1365. године опсео Видин и после једномесечне опсаде заузео град, заробивши Страцимира и срушивши Видинско царство. Међутим Јован Александар је већ 1369. године повратио Видин вративши свог сина на власт, али је Страцимир морао да призна вазалне обавезе према Лајошу I чији је био заробљеник. Две године касније Александар је умро, а Друго бугарско царство се и де факто распало на три самостална дела:

Видинско царство са престоницом у Видину којом је владао Јован Страцимир

Трновско царство са престоницом у Трнову, којом је владао Јован Шишман (1371—1395)

Добруџу са престоницом у Карвуни, којом је владао Добротица (1347—1386)Српска катастрофа на Марици и напредовање Османлија на Балканском полуострву довели су Видинско царство 1388. године у вазалан однос са Отоманском империјом, а после Косовског боја (1389), слома Трновског царства (1395) и погубљења Страцимировог полубрата и османлијског вазала у Никопољу Шишмана постало је јасно да ће се Бајазит I (1389—1402) ускоро обрачунати и са самим Страцимиром и његовом државом. Због тога се он упустио у преговоре са хришћанским владарима о заједничкој акцији, превасходно са Жигмундом Луксембуршким (1387—1437) и када је 1396. године покренут крсташки поход против Османлија, Страцимир и Видинско царство су му се придружили. Сам поход је добро отпочео за хришћане који су продрли до Никопоља, али су ту до ногу потучени у тзв. Никопољској бици. Бајазит се после тога упутио ка Видину и крајем 1397. године дошао је пред град и позвао Страцимира да се преда, што је он и учинио, после чега је спроведен у Прусу/Бурсу у којој је ускоро и умро. Предајом Видина је престала да постоји бугарска држава у средњем веку, иако је Страцимиров син Константин владао неким деловима некадашње државе свога оца све до 1422. године као вазал Османског царства, али се његова област не сматра настављачем Видинског царства или Другог бугарског царства.

Деспотовина Добруџа

Деспотовина Добруџа или Кнежевина Каварна (буг. Добруджанско деспотство или Карвунско княжество; рум. Despotatul Dobrogei или Țara Cărvunei), била је де факто независна држава на Балканском полуострву из 14. века.

Име деспотовине потиче из тврђаве Карвуна (Каварна), поменуто у бугарским и византијским документима и италијанских портоланс из 14. века, као првог главног града, а налази се између Варне и нос Калиакра.

Друго бугарско царство

Друго бугарско царство (буг. Второ българско царство) или Друга бугарска држава (буг. Втора българска държава), била је средњовековна бугарска држава која је постојала од 1185. године до 1396. (или 1422). Као наследник Првог бугарског царства било је на врхунцу моћи под Иваном Асеном II пре него што су је освојили Османлијски Турци између четрнаестог и петнаестог века. Друго бугарско царство наследила је кнежевина и касније Краљевина Бугарска. Њена престоница се налазила у Трнову. Бугарско царство је стекло и црквену самосталност. У Трнову је столовао бугарски патријах.

Ивајлов устанак

Ивајлов устанак (бугарски: Въстанието на Ивайло) је била побуна бугарских сељака против владавине Константина Тиха и бугарских великаша. Побуна је подстакнута неуспесима централне власти да се суоче са монголском претњом у североисточној Бугарској. Монголи су деценијама пљачкали и пустошили бугарске територије, посебно област Добруџе. Слабост државних институција резултат је убрзаног процеса феудализације Бугарског царства.

За вођу Ивајла, савремени хроничари тврде да је био свињар. Показао се као успешан генерал и харизматични вођа који је у првим месецима устанка поразио монголску и царску војску, лично убивши Константина Тиха у бици. Касније је тријумфално ушао у Трново, бугарску престоницу, оженивши Марију, цареву удовицу, и приморавајући великаше да га прихвате за бугарског цара.

Византијски цар Михаило VIII Палеолог је покушао да ситуацију у Бугарској искористи за своје циљеве интервенцијом у борбама око престола. Послао је Јована Асена III, сина бившег цара Мице Асена, да преузме бугарски трон на челу велике византијске војске. Истовремено, Михаило је подстрекао Монголе да нападну Бугарску са севера, присиљавајући Ивајла да се бори на два фронта. Ивајло је поражен од Монгола и опседнут у тврђави Драстар. У његовом одсуству, трновски великаши отварају врата Јовану Асену III. Међутим, Ивајло је успео пробити опсаду и Јован Асен III бежи натраг у Византију. Михаило је послао две велике војске како би преокренуо ситуацију у своју корист, али су обе војске поражене у Балканским планинама.

У међувремену, племство главног града прогласило је за јединог цара Георгија Тертера. Окружен непријатељима и суочен са расипањем својих савезника, Ивајло је побегао на двор монголског кана Ногаја да тражи помоћ, али је тамо убијен. Ивајлов устанак утицао је на даљу историју Византије и Бугарске. Чак два "Псеудо-Ивајла" појавила су се у Византији, уживајући подршку великог броја сељаштва.

Османско-бугарски ратови

Османско-бугарски ратови вођени су у другој половини 14. века између Османског царства са једне и Другог бугарског царства тј. Видинске Бугарске са друге стране. Завршени су падом Бугарског царства под Турке 1396. године након чега се турска територија на Балкану простирала од Дунава до Егејског мора.

Прабугари

Прабугари, Булгари или врло ретко Болгари, су били туркијска полу-номадска племена која су живела на просторима централне Азије, а у 2. веку населила се око реке Волге и на севернокавкаским степама. Доласком Прабугара на тло Балкана дошло је до етногенетског мешања са Трачанима и Словенима и настанка данашњих Бугара. Домовина Прабугара су били скитскијске земље у данашњој Украјини, Русији, Казахстану, Киргистану, Авганистану, Ирану, Пакистану, Таџикистану и Узбекистану.

Прво бугарско царство

Прво бугарско царство (стсл. ц︢рьство бл︢гарское; буг. Първо българско царство) или Прва бугарска држава (буг. Първа българска държава), названа од стране историчара и Дунавска Бугарска (буг. Дунавска България) да би се разликовала од Волшке Бугарске, била је средњовековна бугарска држава основана 632. године у земљама близу делте Дунава и 1018. године припојена је Византијском царству. На врхунцу своје моћи њене границе су биле од Будимпеште и Црног мора и од реке Дњепар и данашње Украјине до Јадранског мора. Прво Бугарско царство наследило је Друго бугарско царство које је основано 1185. године. Званични назив државе када је основана није било Прво бугарско царство, већ Бугарска.

Српско-бугарски ратови (средњовековни)

Српско-бугарски средњовековни ратови назив је за низ оружаних сукоба Бугарских царстава (Првог и Другог) и српских средњовековних држава (Рашка, Дукља и Краљевина Србија) вођених од 9. до 14. века. Први сукоби започели су 818. године устанком српских племена око Тимока. Последњи рат вођен је 1330. године и завршен је битком код Велбужда у којој Срби односе одлучну победу.

Стара Велика Бугарска

Стара Велика Бугарска (грч. Παλαιά Μεγάλη Βουλγαρία) је била држава између реке Дњепра на западу, доње Волге на истоку и планине Кавказ на југу. Утемељио ју је прабугарски кан Кубрат из клана Дуло. После Кубратове смрти око 665. године, његов син Батбајан је преузео власт у канату, али је после уследио распад те државе. Прво је Кубратов други син Котраг отишао у средње Поволжје (и касније успоставио државу Поволшку Бугарску).

Кубратов син Кубер је одвојио други део државе у Панонској низији у самостални Аварски каганат и касније, након што је побегао из Панонске низине, населио у Македонију. Остали Прабугари из тог подручја су тражили уточиште код Лангобарда.

Из тог ковитлаца, Аспарух (највероватније најмлађи канов син) се појавио као најпроминентнији лик, водећи своје Прабугаре из федерације и јужно преко Дунава је успоставио властиту државу.

Угарско-бугарски ратови

Угарско-бугарски ратови вођени су од 9. до 13. века између средњовековне Краљевине Угарске са једне и бугарских царстава (Првог и Другог) са друге стране.

Устанак Асена и Петра

Устанак Асена и Петра против византијске власти вођен је у периоду од 1185. до 1204. године. Резултирао је формирањем Другог бугарског царства.

Држава Војна историја
Порекло
Државе

Де факто независне државе након Другог бугарског царства

Администрација
Важнији владари

Прво бугарско царство

АспарухТервел БугарскиКрумОмуртагБорис IСимеон IПетар I БугарскиСамуило (цар)

Друго бугарско царство

Јован Асен IКалојанЈован Асен IIКонстантин I Асен ТихМихајло III ШишманЈован Александар

Економија
  • Средњовековни бугарски новац
  • Средњовековна бугарска економија


Krum of BulgariaOmurtag of BulgariaConstantine I of Bulgaria

  • Средњовековна бугарска војска
  • Средњовековна бугарска морнарица
Сукоби
Велике битке

Прво бугарско царство

Битка код ОнгалаОпсада ЦариградаБитка код МаркелијаБитка код Плиске • Битка на Јужном Бугу • Битка код АнхијалаБитка код Трајанових вратаБитка на БеласициБитка код Драча

Друго бугарско царство

Битка код Трјавна • Битка код ХадријанопољаБитка код КлокотницеБитка код СкафидеБитка код ВелбуждаБитка код РусокастраМаричка битка • Опсада Великог Трнова • Битка код Никопоља

Већи устанци
AdrianopleConquest

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.