Бугарска егзархија

Бугарска егзархија (буг. Българска екзархия) је била бугарска национална[1][2] црква, основана 1870. године.[3][2] Створена је неканонским путем, вољом турских власти, без сагласности Цариградске патријаршије, те је стога 1872. године на помесном сабору у Цариграду проглашена расколничком организацијом. Налазила се у расколу све до 1945. године када се измирила са Цариградском патријаршијом, добивши признање аутокефалности. Бугарска егзархија је 1953. године уздигнута на степен патријаршије и од тада је позната под називом Бугарска православна црква, који носи и данас. У периоду 1870—1918. и 19411944. њена јурисдикција је обухватала територије које данас припадају различитим државама: целу територију данашње Бугарске и Македоније, и делове данашње Грчке (Егејска Македонија), Турске Источна Тракија), Србије ([[регион Ниш, Пирот и Врање), Албаније Мала Преспа) и Румуније (Северна Добруџа).

Bulgarian-Exarchate-1870-1913
Територија под јурисдикцијом Бугарске егзархије (1870—1878)
Sultan’s Ferman for the establishment of a Bulgarian Exarchate 1
Султански ферман о стварању Бугарске егзархије (1870)
Bulgarian mitropolites from Macedonia
Бугарске егзархијске владике у Македонији
Bulgarian priests and comitas
Свештеници Бугарске егзархије и ВМРО комите.

Деловање у Јужној Србији и Македонији

Приликом стварања Бугарске егзархије, турски султан је у ферману од 28. фебруара 1870. године поименично назначио епархије које је требало пренети у њену надлежност. Поред епархија на бугарском етничком подручју, у султански ферман су уврштене и епархије на српском етничком подручју (Нишке епархије и Нишавске (Пиротске) епархије). Бугарски егзархисти су имали претензије и на Рашко-призренску епархију, али нису успели да их остваре. Међутим, егзархисти су успели да поставе своје владике у Македонији (Скопљу, Битољу и Охриду). Тиме је на поменутим просторима, поред канонских епархија Цариградске патријаршије створена мрежа неканонских егзархијских епархија, а православно становништво се поделило на "патријаршисте" и "егзархисте".[4]

Православна црква у Кнежевини Србији није благовремено препознала опасност од стварања Бугарске егзархије, првенствено због тога што је београдски митрополит Михаило Јовановић био искрени поборник српско-бугарске сарадње, те је стога био затечен посезањем бугарских егзархиста за епархијама у српским областима и њиховом потоњом све израженијом антисрпском делатношћу. Пошто је Бугaрска егзархија била створена уз подршку Русије, митрополит Михаило није прихватио позив цариградског патријарха да 1872. године учествује на помесном сабору у Цариграду, на којем је Бугарска егзархија оптужена за изазивање етнофилетизма и осуђена као расколничка организација. То су потом искористили бугарски егзархисти, који су међу српским становништвом у запоседнутим епархијама ширили лажне вести о наводној "сагласности" српске јерархије са оснивањем Бугарске егзархије.[5]

Почев од оснивања Бугарске егзархије и добијања јурисдикције над територијом Македоније, а и због деловања пробугарске ВМРО, Бугарски егзархат је настојао да спречи функционисање Српске православне цркве у делу Старе Србије који углавном обухвата данашњу Републику Македонију. Бугарски егзархат се након Берлинскога конгреса једно време повукао из Македоније, да би 1890. од турских власти добио дозволу за повратак у охридску и скопску епархију, а 1894. у велешку и неврокопску епархију.[6] Након 1897. делују у битољској, струмичкој и дебарској епархији. Осниване су многе бугарске школе новцем добијаним од бугарске државе за пропагандне сврхе.[6] Почели су да забрањују слављење славе и да се славе српски свеци.[6] Српске књиге су избацивали из школа и цркава.[6] Многи су због тога напуштали бугарску егзархију и враћали се цариградској патријаршији, која је постала попустљивија дозволивши словенско богослужење. Турци никако нису дозвољавали обнову пећке патријаршије. Међутим након дуготрајних и упорних захтева српских народних првака и након дипломатскога посредовања Русије, Србије и Црне Горе издејствовано је да цариградски патријарх постави Србе за епископе у Призрену 1896. и Скопљу 1897.[6] Српски епископи су онда почели да отварају школе уз помоћ новца добијенога из Србије.[6] Тек тада су почели да се такмиче са дубоко укорењеном бугарском пропагандом. Читави крајеви су почели да се одвајају од бугарске егзархије и да прилазе српским епископима.[6] Бугари су онда од 1902. почели да организују разбојничке чете, које су поубијале много српских истакнутих људи, а нарочито су се окомили на свештенике и учитеље.[6] Као последица терора ВМРО а и албанских и турских башибозука над Србима у Старој Србији и Македонији у патриотским круговима у Београду, Врању, Скопљу и Битољу се родила идеја о формирању српске четничке организације која би спроводила координирану оружану одбрану Срба.

Све до Првог балканског рата (1912-1913) и протеривања Турака из Старе Србије, Бугарска егзархија је често (помоћу ВМРО комита) спроводила ликвидације српских свештеника и учитеља. За време Првог светског рата (1914-1918), Бугарска егзархија је искористила бугарску окупацију источне и јужне Србије од 1915. до 1918. године за поновно успостављање својих структура у запоседнутим српским областима, што се поновило и током Другог светског рата, када је бугарска окупација истих области од 1941. до 1944. године послужила Бугарској егзархији за нови упад на канонска подручја Српске православне цркве.

Види још

Референце

  1. ^ Stephen A. Fischer-Galaţi — „Man, state, and society in East European history“, 1970, Praeger, pp. 200 („...and in 1870 it established a Bulgarian national church (Bulgarian Exarchate)“)
  2. 2,0 2,1 Stavrianos 2000, стр. 371-375.
  3. ^ "Bulgarian Orthodox Church", Encyclopædia Britannica: "The struggle for an independent Bulgarian church, begun late in the 18th century, culminated in the establishment in 1870 of a Bulgarian exarchate." (на језику: енглески)
  4. ^ Слијепчевић 1966, стр. 475.
  5. ^ Слијепчевић 1966, стр. 476-479.
  6. 6,0 6,1 6,2 6,3 6,4 6,5 6,6 6,7 Народна енциклопедија српско-хрватско-словеначка, Београд 1929, књига 1, 643

Литература

Ћустендилска епархија

Ћустендилска епархија је била епархија Српске православне цркве и Бугарске православне цркве.

Азот (област)

Азот је област у Северној Македонији, која се простире у горњем и средњем току реке Бабуне. Са севера и запада је ограничена масивом Мокре Планине (Јакупица, Караџица и Даутица), а са југа и југоистока северним падинама планине Бабуне. Област се налази југозападно од Велеса и целом њеном дужином протиче река Бабуна.

Цела област Азот је у саставу општине Чашка. На југу се граничи са Пелагонијом, односно Општином Долнени (Прилепско поље), на западу се граничи са облашћу Порече (Општина Македонски Брод), а на истоку и северу је отворена ка осталом делу велешке области.

Битољска епархија

Битољска епархија је некадашња епархија Српске православне цркве која је постојала између 1920. и 1931. године.

Бугараши

Бугараши (или бугарофили, бугаромани) је термин с краја 19. века, коришћен за македонске Словене, као и за Влахе који су били верници Бугарске егзархије. У највећем броју су они себе сматрали Бугарима, т. ј. усвојили бугарску националну свест, а понекад су од стране чета ВМРОа били принуђени да то постану. Термин је српског порекла, односно тако су Срби називали егзархисте у 19. (од 1870) и почетком 20. века.

Данас се у Северној Македонији и ређе у Србији користи погрдно за оне који се издају за Бугаре.

Бугаризација

Бугаризација (буг. българизация), побугаризовање, побугаривање (побългаряване) или побугарење, је процес мирног или насилног ширења бугарске културе на просторима Балкана.

Велешко-дебарска епархија

Велешко-дебарска епархија је некадашња епархија Цариградске патријаршије која је постојала између 1873. и 1920. године, када је прикључена Српској православној цркви и преуређена.

Велика Бугарска

Велика Бугарска (буг. Велика България) је појам који означава циљеве великобугарских националиста који заговарају проширење граница државе Бугарске. Према гледишту ових националиста, Велика Бугарска би представљала уједињење свих Бугара у саставу једне државе. При томе они сматрају Бугарима сво јужнословенско становништво на подручју између реке Дунав и Старе планине, региона око Софије, Врања, Пирота и Ниша, у долинама реке Јужне Мораве, северној Тракији, деловима источне Тракије и скоро целој Македонији, иако је велики део овог становништва у ствари српске, македонске и грчке националности.

Термин не треба мешати са Старом Великом Бугарском, коју су формирале прабугарска племена која потичу из источне Европе.

Десрбизација

Десрбизација или расрбљивање односно денационализација Срба је процес појединачног или колективног губљења етничког, односно националног идентитета Срба. Током историје, десрбизација је вршена у два основна облика: путем превођења појединаца или група из српског етничког корпуса у етнички корпус неког другог народа (на пример, десрбизација путем мађаризације), или у облику одвајања делова српског народа ради стварања посебних нација (на пример, десрбизација путем црногоризације).

Кавадарци

Кавадарци (мкд. Кавадарци) су град у Северној Македонији, у јужном делу државе. Кавадарци су седиште истоимене општине Кавадарци, као и средиште историјске области Тиквеш, чувене по виновој лози и виноградарству.

Данас су Кавадарци савремени град са приближно 30 хиљада становника, махом етничких Македонаца.

Матеја Шуменковић

Матеја Шуменковић (Боровац, 1864. - 1939. Боровац) био је српски свештеник (протојереј) и народни првак у Дримколу крајем 19. и почетком 20. века.

Милан Матов

Милан Апостолов Матов (Струга, Османско царство; 8. новембар 1875. — Софија, Бугарска, 21. мај 1962) је био комитски војвода и један од истакнутих чланова ВМРО. Заједно са Петром Чаулевим је организовао Охридско-дебарски устанак.

Народна Република Бугарска

Народна Република Бугарска је била социјалистичка република у југоисточној Европи, која је трајала од 15. септембра 1946. до 15. новембра 1990. године.

Нишавска епархија

Нишавска епархија или Пиротска епархија је бивша православна епархија са седиштем у Пироту. Основана је у другој половини 18. века, издвајањем Пирота и горњег Понишавља из састава Софијске митрополије, која је припадала Цариградској патријаршији. Након ослобођења Пирота и горњег Понишавља у Српско-турском рату (1877-1878) и њиховог прикључења Србији, Цариградска патријаршија је 1879. године званично препустила све ослобођене области Београдској митрополији, која је новодобијену Нишавску епархију наредне 1880. године укључила у састав Нишке епархије.

Османска Бугарска

Бугарска се налазила у саставу Османског царства готово 500 година, од османског освајања крајем 14. века, до ослобођења на Берлинском конгресу 1878. године. Бугарска је прогласила независност 1908. године.

Православље у Северној Македонији

Православље је доминантна вероисповест у Северној Македонији, којој припада знатна већина становништва (68%). Услед црквеног раскола који траје од 1967. године, православни хришћани у Северној Македонији су подељени између канонски непризнате, односно расколничке Македонске православне цркве и канонске Православне охридске архиепископије која има аутономни статус унутар Српске православне цркве.

Почевши од 2010. године, на подручју Северне Македоније делује још једна, такође неканонска Македонска истинска православна црква.

Солунска бугарска мушка гимназија

Солунска бугарска мушка гимназија „Св. Кирил и Методиј“ је прва гимназија на бугарском језику на територији географског региона Македоније. Гимназију је 1880. године основала Бугарска егзархија. Солун је у време оснивања гимназије припадао Османском царству а постојала је до 1913. године.

Тодор Станковић

Тодор Станковић (Ниш, 13. фебруар 1852 — Београд, 15. јул 1925) национални радник и српски конзул у Приштини, Скопљу, Битољу и Солуну. Учесник је свих ратова од 1876. до 1918.

Унутрашња македонска револуционарна организација

Унутрашња македонска револуционарна организација (буг. Вътрешна македонска революционна организация, мкд. Внатрешна македонска револуционерна организација), позната и по верз. скр. ВМРО (буг. ВМРО, мкд. ВМРО), била је револуционарна, касније и терористичка, организација која је дјеловала на османским територијама у Европи, од касног 19. до раног 20. вијека.

Основана 1893. године у Солуну, почетни циљ био је стицање аутономије за Македонију и Једрене у Османском царству, али је касније организација постала агент у служби бугарским интересима у балканској политици. ВМРО је настао по узору на Унутрашњу револуционарну организацију Васила Левског и прихватила је њен слоган Слобода или смрт (буг. Свобода или смърть). Почетком 1896. године против Османлија се борила герилском тактиком, у чему су успјели, успостављајући чак и државу у држави у неким областима, укључујући и прикљупљање пореза. Ова дешавања ескалирала су 1903. године Илинданским устанком. У борбама је учествовало око 15. 000 припадника ВМРО-а и 40. 000 османских војника. Након што је устанак пропао, а Османлије уништиле око 100 села, ВМРО је прибјегла систематском облику тероризма којем су циљ били цивили. Током балканских ратова и Првог свјетског рата организација је подржавала бугарску војску и бугарске ратне власти када су привремено преузеле контролу над дијеловима Тракије и Македоније. У овом периоду аутономизам као политичка тактика је напуштена и подржане су анексионистичке позиција с циљем евентуалног укључивања окупираних подручја у састав Бугарске.Након Првог свјетског рата кобиновани македонско-тракијски револуционарни покрет се подијелио на двије одвојене организација, ВМРО и ВТРО. Након овог момента, ВРМО је стекла репутацију крајње терористичке мреже, која је тражила промијену граница у дијеловима Македоније који се налазе у саставу Грчке и Србије (касније Југославије). Оспоравали су подјелу Македоније и покретали упаде из свог упоришта Петрич на грчку и југословенску територију. Њихова база дјеловања у Бугарској је била угрожена Нишким споразумом, због чега је ВМРО извела атентат на бугарског премијера Александра Стамболијског 1923. године, у сарадњи са другим бугарским елементима који су му се супротстрављали. Грчка војска је 1925. године покренула прекограничку операцију како би се смањило базно подручје ВМРО, али је она преко Друштва народа заустављена, а ВМРО је наставила са нападима. У међуратном периоду ВРМО је сарађивала са хрватским усташама, а крајња жртва њихове сарадње био је краљ Александар I, који је убијен у Француској 1934. године. Након државног удара у Бугарској 1934, у упориште ВМРО-а Петрич је упала бугарска војка, чиме је организација сведена на маргинални феномен.Организација је у неколико наврата мијењала свој назив. Након пада комунизма у регији, бројне странке искористиле име организације како би легитимисале своје циљеве. У Бугарској је 1990-их основана десничарска странка ВМРО — Бугарски национални покрет, док је у Сјеверној Македонији основана десничарска ВМРО-ДПМНЕ.

Фирмилијан Дражић

Фирмилијан Дражић (световно име Димитрије Дражић; 20. август 1852 — 7. децембар 1903) био је скопски владика од 1902. до 1903. године Први је Србин на челу Скопске епархије након укидања Пећке патријаршије.

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.