Бугари

Бугари (буг. българи) су јужнословенски[23][24][25] народ, који претежно живи у Бугарској, где чини око 85% становништва.

Бугари су већином православне вероисповести, али има их и муслимана и католика. Бугари исламске вероисповести су познати под именом Помаци.

Бугарски језик припада словенској групи индоевропске породице језика.

Бугара према проценама има укупно око 7 милиона,[1] а највише у Бугарској, око 6 милиона.[2]

Бугари
10Bulgarians
Познати Бугари први ред: КрумИван РилскиИван АлександарВасил ЛевскиХристо Ботев
други ред: Стефан Стамболов • Христо Јавашев • Елена Јончева • Људмила Ђаковска • Матеј Казијски
Укупна популација
7 милиона[1]
Региони са значајном популацијом
 Бугарска 6.000.000 [2]
 САД294.000[3]
 Украјина186.000[4]
 Немачка185.000[5]
 Шпанија151.000[6]
 УК63.000[7]
 Молдавија52.000[8]
 Италија47.000[9]
 Грчка41.000[10]
 Русија24.000[11]
 Кипар20.000[12]
 Белгија19.000[13]
 Канада18.000[14]
 Србија13.000[15]
 Аустралија11.000[16]
 Казахстан7.300[17]
 Турска7.200[18]
 Шведска6.700[19]
 Румунија6.600[20]
 Данска6.200[21]
 Мађарска6.000[22]
Језици
Бугарски језик
Религија
доминира православна, али има и муслимана, римокатолика, протестаната и атеиста.
Сродне етничке групе
остали Јужни Словени

Етногенеза

Становништво Бугарске потиче из народа различитог порекла и бројева. Они су постали асимиловани од стране словенских насељеника у Првом бугарском царству, три од њих су оставиле нешто изузетно.[26][27]

  • древни предсловенски аутохтони народи, нарочито Трачани, од којих су узети културни и етнички елементи;
  • Стари Словени од којих је језик наслеђен;
  • Прабугарима од којих су наследили етноним и рана државност.[28]

Историја

Прво бугарско царство основано је у 681. години. Након усвајања православног хришћанства 864. године постало је један од културних центара словенске Европе. Његову водећу културну позицију била је консолидована са проналаском ћирилског писма у престоници Преславу уочи 10. стољећа.[29] Развој старословенске писмености у земљи имала је ефекат спречавања асимилације Јужних Словена у суседне културе, а такође је стимулисао развој посебног етничког идентитета.[30] Симбиоза је изведена између бројчано слабих Прабугара и бројних словенских племена на том широком подручју од Дунава на сјевера, до Егејског мора на југу, од Јадранског мора на запада, до Црног мора на истоку, који су прихватили заједнички етноним "Бугари".[31] Током 10. века Бугари су успоставили облик националног идентитета који је био далеко од модерног национализма, али им је помогао да преживе као посебан ентитет током векова.[32][33]

Године 1018. Бугарска је изгубила независност и остала византијски предмет све до 1185. године, када је створено Друго бугарско царство.[34] Ипак, крајем 14. века османлије су освојиле цијелу Бугарску.[35] Према османском систему, хришћани су сматрани разредом класом људима. Тако су Бугари, као и други хришћани, били подвргнути великим порезима, а мали део бугарског становништва доживело је делимичну или потпуну исламизацију.[36] Православни хришћани су били укључени у специфичну етно-верску заједницу под именом Рум Милет. За обичне људе, припадници ове православне заједнице постали су важнији од њиховог етничког порекла.[37] Ова заједница постала је и основни облик друштвене организације и извор идентитета за све етничке групе унутар ње.[38] На овај начин, етноними су се ретко користили и између 15. и 19. века, већина локалног становништва постепено се почела идентифицирати као хришћани.[39][40] Међутим, јавно-духовно свештенство у неким изолованим манастирима још увек су задржали препознатљив бугарски идентитет у животу,[41] што му је помогло да преживе претежно у руралним, удаљеним подручјима.[42] Упркос процесу етно-верске фузије међу православним хришћанима, снажна националистичка осећања упорна су у католичкој заједници у северозападном делу земље.[43] У то доба, међу интелигенцијом и урбаним становништвом догодио се процес делимичне хеленизације, што је резултат вишег статуса грчке културе и грчке православне цркве међу балканским хришћанима. Током друге половине 18. века Просветитељство у западној Европи дало је утицај на покретање националног буђења Бугарске 1762. године.[44]

Неки Бугари су подржавали руску војску када су прешли Дунав средином 18. века. Русија је радила на томе да их убеди да се усељавају у подручја која су је недавно освојили, посебно у Бесарабији. Као посљедица тога, насељавали су се многи бугарски колонисти, а касније су формирали два војна пука, у склопу руске војне колонизације подручја у 1759-1763.[45]

Бугарска национална мањина у Србији

Већина Бугара у Србији живи у општинама Босилеград, Димитровград и делу општине Сурдулица, као и у неким селима у Банату, мада их има и у већим градовима као што су Београд, Ниш, Пирот и Врање.

Новине бугарске националне мањине у Србији су: недељник „Братство“, културни часопис „Мост“ и дечји часопис „Другарче“ у издању редакције Братство финансиране од стране Скупштине Србије.

Види још

Ethnic composition of Bulgaria, 2011

Бугари у Бугарској 2011. године

Serbia ethnic 2011 03

Бугари у Србији 2011. године

Budjak-ethnic

Бугари у регији Буџак у Украјини 2002. године

Референце

  1. 1,0 1,1 Бугари
  2. 2,0 2,1 Експерти по демография оспориха преброяването | Dnes.bg Новини
  3. ^ Бугари у Сједињеним Државама
  4. ^ Бугари у Украјини
  5. ^ Бугари у Немачкој
  6. ^ Бугари у Шпанији
  7. ^ Бугари у Уједињеном Краљевству
  8. ^ Бугари у Молдавији
  9. ^ Бугари у Италији
  10. ^ Бугари у Грчкој
  11. ^ Бугари у Русији
  12. ^ Бугари на Кипру
  13. ^ Бугари у Белгији
  14. ^ Бугари у Канади
  15. ^ Бугари у Србији
  16. ^ Бугари у Аустралији
  17. ^ Бугари у Казахстану
  18. ^ Бугари у Турској
  19. ^ Бугари у Шведској
  20. ^ Бугари у Румунији
  21. ^ Бугари у Данској
  22. ^ Бугари у Мађарској
  23. ^ Словени
  24. ^ One Europe, many nations: a historical dictionary of European national groups, James Minahan, Greenwood Publishing Group, 2000,. ISBN 978-0-313-30984-7, pp. 134 – 135. Google Books. Приступљено 13. 11. 2011.
  25. ^ Културна близина словенских народа
  26. ^ "Many Thracian survivals have been detected in the sphere of Bulgarian national costume and folk tradition." The Bulgarians: from pagan times to the Ottoman conquest, David Marshall Lang. Westview Press.1976. ISBN 978-0-89158-530-5. стр. 27.
  27. ^ Kushniarevich, Alena; Utevska, Olga; Chuhryaeva, Marina; Agdzhoyan, Anastasia; Dibirova, Khadizhat; Uktveryte, Ingrida; Möls, Märt; Mulahasanovic, Lejla; Pshenichnov, Andrey; Frolova, Svetlana; Shanko, Andrey; Metspalu, Ene; Reidla, Maere; Tambets, Kristiina; Tamm, Erika; Koshel, Sergey; Zaporozhchenko, Valery; Atramentova, Lubov; Kučinskas, Vaidutis; Davydenko, Oleg; Goncharova, Olga; Evseeva, Irina; Churnosov, Michail; Pocheshchova, Elvira; Yunusbayev, Bayazit; Khusnutdinova, Elza; Marjanović, Damir; Rudan, Pavao; Rootsi, Siiri; et al. (2015). „Genetic Heritage of the Balto-Slavic Speaking Populations: A Synthesis of Autosomal, Mitochondrial and Y-Chromosomal Data”. PLoS ONE. 10 (9): e0135820. Bibcode:2015PLoSO..1035820K. PMC 4558026Слободан приступ. PMID 26332464. doi:10.1371/journal.pone.0135820.
  28. ^ „Bulgar - people”. Britannica.com. Приступљено 20. 12. 2017.
  29. ^ Curta, Florin (2006). Southeastern Europe in the Middle Ages, 500–1250, Cambridge Medieval Textbooks. Cambridge University Press. стр. 221—222. ISBN 9780521815390. Приступљено 11. 2. 2015.
  30. ^ Poulton, Hugh (2000). Who are the Macedonians? (2nd изд.). C. Hurst & Co. Publishers. стр. 19—20. ISBN 978-1-85065-534-3.
  31. ^ Karloukovski, Vassil. „Средновековни градови и тврдини во Македонија. Иван Микулчиќ (Скопје, Македонска цивилизација, 1996)”. Kroraina.com. стр. 72. ISBN 978-9989-756-07-8. Приступљено 11. 2. 2015.
  32. ^ Giatzidis, Emil (2002). An Introduction to Post-Communist Bulgaria: Political, Economic and Social Transformations. Manchester University Press. ISBN 9780719060953. Приступљено 11. 2. 2015.
  33. ^ Fine, Jr., John V. A. (1991). The Early Medieval Balkans: A Critical Survey from the Sixth to the Late Twelfth Century. University of Michigan. стр. 165. ISBN 978-0-472-08149-3. Приступљено 11. 2. 2015 — преко Books.google.bg.
  34. ^ Sedlar, Jean W. (1994). East Central Europe in the Middle Ages, 1000–1500. University of Washington Press. стр. 364. ISBN 9780295800646. Приступљено 11. 2. 2015.
  35. ^ name="Ottoman rule"
  36. ^ Minkov, Anton (2004). Conversion to Islam in the Balkans: Kisve Bahası – Petitions and Ottoman Social Life, 1670–1730. BRILL. стр. 193. ISBN 978-90-04-13576-5. Приступљено 11. 2. 2015.
  37. ^ Detrez, Raymond; Segaert, Barbara; Lang, Peter (2008). Europe and the Historical Legacies in the Balkans. стр. 36. ISBN 9789052013749. Приступљено 11. 2. 2015.
  38. ^ Karpat, Kemal H. (2002). Studies on Ottoman Social and Political History: Selected Articles and Essays. Brill. стр. 17. ISBN 978-90-04-12101-0. Приступљено 11. 2. 2015.
  39. ^ Handbook of Language and Ethnic Identity, Disciplinary and Regional Perspectives, Joshua A. Fishman, Ofelia García. Oxford University Press.2010. ISBN 978-0-19-537492-6. стр. 276.: "There were almost no remnants of a Bulgarian ethnic identity; the population defined itself as Christians, according to the Ottoman system of millets, that is, communities of religious beliefs. The first attempts to define a Bulgarian ethnicity started at the beginning of the 19th century."
  40. ^ Roudometof, Victor; Robertson, Roland (2001). Nationalism, globalization, and orthodoxy: the social origins of ethnic conflict in the Balkans. Greenwood Publishing Group. стр. 68—71. ISBN 978-0-313-31949-5.
  41. ^ Nikolova-Houston, Tatiana Nikolaeva (2008). Margins and Marginality: Marginalia and Colophons in South Slavic Manuscripts During the Ottoman Period, 1393–1878. The University of Texas at Austin, ProQuest. стр. 202—206. ISBN 9780549650751. Приступљено 11. 2. 2015.
  42. ^ Crampton, R. J. (1987). Modern Bulgaria. Cambridge University Press. стр. 8. ISBN 9780521273237. Приступљено 11. 2. 2015.
  43. ^ Carvalho, Joaquim (2007). Religion and Power in Europe: Conflict and Convergence. Edizioni Plus. стр. 261. ISBN 9788884924643. Приступљено 11. 2. 2015.
  44. ^ Stith, Spencer S. (2008). A Comparative Study of Post-Ottoman Political Influences on Bulgarian National Identity Construction and Conflict. University of Kansas, ProQuest. стр. 22—23. ISBN 9780549683957. Приступљено 11. 2. 2015.
  45. ^ Milchev, Vladimir (2002). „Два хусарски полка с българско участие в системата на държавната военна колонизация в Южна Украйна (1759-1762/63 г.)” [Two Hussar Regiments with Bulgarian Participation in the System of the State Military Colonization in Southern Ukraine (1759-1762/63)]. Исторически преглед (на језику: Bulgarian) (5–6): 154—65.

Литература

Банатски бугарски дијалект

Банатска бугарска књижевна норма (буг. Банатска българска книжовна норма; банатскобуг. Palćene bâlgàrsćijà jázić или Banátsća bâlgàrsćijà jázić; буг. банатски български език, тр. Banatski balgarski ezik; рум. Limba bulgarilor bănăţeni; мађ. Bánsági bolgár nyelv) је књижевна норма бугарског језика са стандардизованим правописом и дугом књижевном традицијом.

1998. године је Јани Василчин декан и свештеник у Старом Бешенову превео Нови завјет на банатскобугарски: Svetotu Pismu Novija Zákun. Говорници су банатски Бугари, који живе у Румунији и Србији, у Банату и сви су католици.

Вићентије Крџић

Вићентије Крџић (световно име Василије Крџић; 30. јануар 1853 — крај 1915) био је трећи српски владика скопске епархије након укидања Пећке патријаршије. Бугари су га убили крајем 1915.

Други балкански рат

Други балкански рат је вођен од 29. јуна до 31. јула 1913. године између Бугарске са једне и Србије, Црне Горе, Грчке, Румуније и Турске са друге стране. Исход рата је учинио Србију, савезницу Русије, важном регионалном силом, узбунивши Аустроугарску и на тај начин индиректно дао важан повод за Први светски рат.

Рат на дотадашње савезнике, започео је општим ноћним нападом Бугара на српску војску, без претходне објаве рата. Већина бугарске армије је била концентрисана према српској војсци на реци Брегалници.

Друго бугарско царство

Друго бугарско царство (буг. Второ българско царство) или Друга бугарска држава (буг. Втора българска държава), била је средњовековна бугарска држава која је постојала од 1185. године до 1396. (или 1422). Као наследник Првог бугарског царства било је на врхунцу моћи под Иваном Асеном II пре него што су је освојили Османлијски Турци између четрнаестог и петнаестог века. Друго бугарско царство наследила је кнежевина и касније Краљевина Бугарска. Њена престоница се налазила у Трнову. Бугарско царство је стекло и црквену самосталност. У Трнову је столовао бугарски патријах.

Кнежевина Бугарска

Кнежевина Бугарска (буг. Княжество България) је некадашњи самоуправни ентитет у оквиру Османског царства, с султаном као врховним сувереном.

Кнежевина Бугарска била је дефакто независна држава, која је била у стварности суверена држава са својим уставом, заставом, химном и независном спољном политиком. Формално је прогласила своју независност 5. октобра 1908. када је истовремено престала бити кнежевина, а постала је Краљевина Бугарска.

Књажевац

Књажевац (до 1859. године Гургусовац) је градско насеље и седиште истоимене општине у Зајечарском округу у Србији. Према попису из 2011. било је 18.404 становника (према попису из 2002. био је 19.351 становник).

Град се налази у долини реке Тимок. У римско доба био је познат под именом Timacum Minus. Касније је носио име Гургусовац. Данашње име је добио 1859. по кнезу Милошу Обреновићу.

Овде се налазе Народна библиотека Његош и Црква Светог Ђорђа у Књажевцу.

Македонци

Македонци могу бити:

Македонци, назив за становнике Македоније.

Македонци, назив за становнике, односно држављане Северне Македоније.

Македонци (народ), назив за припаднике јужнословенског народа, који претежно живи у Северној Македонији (тј. Вардарској Македонији) у којој чини већину становништва од око 64%, као посебна национална заједница Јужних Словена признати су после Другог светског рата.

Македонци (Грци) или Грци Македонци је назив за део Грка који живе или воде порекло из Македоније (већина у Егејској Македонији).

Македонци (Бугари) или Бугари Македонци је назив за део Словена из Македоније који се национално изјашњавају као Бугари (већина у Пиринској Македонији).

Македонци (Срби) или Срби Македонци је назив за део Словена из Македоније који се национално изјашњавају као Срби (првенствено из Вардарске Македоније), савремено обухвата Србе у Северној Македонији и део Срба у Грчкој.

Антички Македонци су били стари балкански народ, који је оригинално говорио један посебан индоевропски језик, који је био сличан трачком језику, а касније су се хеленизовали, прихвативши грчку културу и грчки језик.

Македонци (народ)

Македонци су јужнословенски народ који претежно живи у Северној Македонији, где чини око 64,2% становништва, док су у околним државама најбројнији у Србији, гдје их има око 23.000. У Грчкој је њихова национална лојалност подељена између грчке („Славофони Грци“) и македонске.Као посебна национална заједница први пут у историји признати су на АВНОЈ-у 1943. године, званично у социјалистичкој Југославији од 1945. године, као један од пет равноправних народа.

Етнички Македонци су углавном православне вероисповести, али има мањи број муслимана и атеиста. Македонци муслиманске вероисповести су познатији под именом Торбеши.

Број Македонаца процењује се на око 2-2,2 милиона, од тога у Северној Македонији око 1.300.000.

Македонски језик припада јужнословенској групи индоевропске породице језика.

Општина Балени (Дамбовица)

Општина Балени (рум. Comuna Băleni) је општина у округу Дамбовица у јужној Румунији. Према попису из 2011. године у општини је било 8.368 становника. Седиште општине је насеље Балени Романи. Значајна је по присутној српској националној мањини у Румунији.

Oпштина се налази на надморској висини од 200 м.

Општина Босилеград

Општина Босилеград је део Пчињског округа чије седиште је Врање. Састоји се од градског насеља Босилеграда и околних села. У 1991. у општини је живело 11.644 људи (чија етничка структура је била: Бугари 89,8%, Срби 5%, Роми 3%, Црногорци 0,2%, Муслимани 0,01% и остали 1,99%). Према попису становништва 2011. у општини је живело 8.129 људи.

Општина Велики Семиклуш

Велики Семиклуш (рум. Sânnicolau Mare) је градска општина у округу Тимиш у западној Румунији. Седиште општине је градско насеље Велики Семиклуш, које је и једино насеље у општини. Налази се на надморској висини од 83 м.

Општина Винга

Општина Винга (рум. Comuna Vinga) је општина у округу Арад у западној Румунији. Према попису из 2011. године у општини је био 6.150 становник. Седиште општине је насеље Винга. Значајна је по присутној малобројној српској националној мањини у Румунији.

Општина Винга се налази у источном, румунском Банату, на 25 км јужно од града Арада, ка Темишвару. Општина се налази у Поморишју, а општински атар је равничарског карактера.

Општина Димитровград

Општина Димитровград је део Пиротског округа. Седиште општине је градско насеље Димитровград. Године 1991. у општини је живело 13.488 људи, а у 2002. живело је 11.748. Према попису из 2011. године броји 10.118 становника. Ова општина је једна од две општине у Србији, заједно с општином Босилеград где већинско становништво чине Бугари (према последњем попису становништва чине највећу етничку групу у општини).

Прабугари

Прабугари, Булгари или врло ретко Болгари, су били туркијска полу-номадска племена која су живела на просторима централне Азије, а у 2. веку населила се око реке Волге и на севернокавкаским степама. Доласком Прабугара на тло Балкана дошло је до етногенетског мешања са Трачанима и Словенима и настанка данашњих Бугара. Домовина Прабугара су били скитскијске земље у данашњој Украјини, Русији, Казахстану, Киргистану, Авганистану, Ирану, Пакистану, Таџикистану и Узбекистану.

Словени

Словени су најбројнија етно-лингвистичка група у Европи. Насељавају источну, југоисточну и средњу Европу и сјеверну и средњу Азију. Словени говоре словенским језицима који припадају индоевропској породици језика и дијеле, у различитој мјери, поједине културне особине. Од почетка 6. вијека шире се и насељавају просторе источне и средње Европе и југоисточне Европе. Источни Словени су населили Сибир и средњу Азију. Тренутно половина територије Европе је насељена словенском говорном заједницом, док сваки словенски народ има емигранте на другим континентима.

Данашњи словенски народи су подјељени на Западне Словене (првенствено Пољаци, Словаци и Чеси), Источне Словене (Белоруси, Русини, Руси и Украјинци) и Јужне Словене (првенствено Бошњаци, Бугари, Македонци, Словенци, Срби, Хрвати и Црногорци).Савремени Словени су знатно генетски и културно разноврснији, и односи између њих — чак и унутар појединих етничких група — су различити, почев од осећаја повезаности до заједничког осећања непријатељства.

Софија

Софија (буг. София) је главни и највећи град Републике Бугарске и седиште два округа, града Софије и Софијске области. Налази се у западном делу земље, у Софијском пољу које је окружено планинама Витоша на југу, Љулин на западу и Старом планином на северу. Кроз Софију протиче неколико малих река попут Владајске и Перловске, док највећа бугарска река Искар протиче источно од града. Град је према попису из 2011. имао 1.291.591 становника који чине 17,5% од укупног броја грађана земље, док је у широј околини живело 1.681.592 људи. Један је од већих градова по броју становника у југоисточној Европи и петнаести највећи град у Европској унији.

Српско-бугарски рат (1885)

Српско-бугарски рат је био рат који је 14. новембра ( 2. новембра по грегоријанском календару) 1885. године Србија објавила Бугарској, а чији је непосредни повод било уједињење Кнежевине Бугарске и Источне Румелије, које је извршено кршењем одлука Берлинског конгреса а не штету Србије и Срба који су живели на тим подручјима пре и током Отоманске власти. Сматрајући да је то пореметило равнотежу на Балкану, краљ Милан је вршио притисак на бугарску дипломатију да се спорне одлуке пониште, а када му то није уродило плодом одлучио је да целу ствар реши ратом.

Међутим, боље наоружана и уз то боље мотивисана бугарска војска извојевала је победу на Сливници, да би убрзо потом пребацила рат на територију Србије, што је довело до пада Пирота и повлачења српске војске све до Ниша. Неочекивани успеси бугарске војске приморали су велике силе, у првом реду Аустроугарску, да се укључе у посредовању око потписивања примирја. Мир у Букурешту је закључен 3. марта 1886. године. Рат је донео знатне губитке и једној и другој страни, али није утицао на територијалне промене.

Старо Бешеново

Старо Бешеново (буг: Стар Бешенов, бан. буг.: Stár Bišnov, мађ: Óbesenyő, нем: Altbeschenowa) је село у темишварском округу, Румунија и седиште општине Старо Бешеново. Већинско становништву у селу представљају Банатски Бугари.

Цариград

Цариград (стсл. Цѣсарьградъ, црсл. Царьгра̀дъ, рус. Царьгра́д, укр. Царгород, свк. Carihrad) је словенско име за Константинопољ, главни град Византијског царства, град који се данас налази у Турској и зове се Истанбул.

Други словенски назив је Константинов град (стсл. и црсл. Константинь градъ, црсл. Константиноградъ) и он је непосредни превод грчког назива града (Κωνσταντινούπολη).

Цариград је старословенски превод грчке ријечи Βασιλὶς Πόλις. Спајањем словенске ријече „цар” (за „Цезара/Императора”) и „град” настао је „Царев град”.

Бугари су прилагодили ријеч за Трновград (Търновград — Тарновград), једне од пријестоница бугарског цара, али након пада Балкана под османску власт, бугарска ријеч је кориштена само као још један назив за Константинопољ.Цариградски гласник су српске новине које су излазиле у Цариграду.

Западни Словени
Источни Словени
Јужни Словени

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.