Бронзано доба

Бронзано доба (2200750/700. п. н. е.), обележава производња бронзаног оружја, оруђа и накита. То је време интензивног развоја металургије, трговине и занатства.

Бронзано доба обележава, како употреба бронзе, тако и сеоба сточара у време раног бронзаног доба (2200—1600. године п. н. е.) на подручје Средоземља.[1] То је био следећи талас индоевропских досељеника (након првог таласа пољопривредника у млађем каменом добу).

Касно бронзано доба или време тзв. културе поља са урнама (култура поља са жарама) траје од 300. до 750/700. п. н. е. Носиоци ове европске културне појаве припадају индоевропском скупу, али немају иста етничка обележја. Заједнички обред им је спаљивања умрлих, по чему је ова култура добила име, и покопавање остатака у жарама с прилозима накита, оружја и оруђа. Овакви жарни гробови стварају велике некрополе.

Бронзано се доба територијално дели на пет главних група: егејску, средњоевропску, западноевропску, нордијску и источноевропску (најбогатије налазима су егејска и нордијска). За датирање појединих налаза важни су облици копча фибула и секира келта, а значајни су пећински култни петроглифи различитих садржаја (људи, животиње, орнаменталне композиције и сл.) у Скандинавији, Сибиру, Италији и Шпанији, те Португији. Током бронзаног доба, средњоевропски културни круг пролази кроз неколико развојних фаза (култура згрчених костура, култура гробних хумки, култура поља са урнама). За Западну Европу, првенствено Енглеску, карактеристични су мегалитски споменици (најпознатији с почетка бронзаног доба је Стоунхенџ крај Солсберија).

Праисторија
Камено доба Палеолит
Мезолит (Епипалеолит)
Неолит
Метално доба Енеолит
Бронзано доба
Гвоздено доба
Assorted bronze castings
Оруђе из бронзаног доба
World 2000 BCE
Свет око 2000. п. н. е.

  ловци-сакупљачи
  номадски пастири
  једноставна пољопривреда
  сложена пољопривреда
  државно уређење
  ненасељено

Датовање

Крајем 19. века Монтелијус је поделио бронзано доба Европе на 6 периода. Користећи скандинавски материјал, обухватио је период од средине 2. до средине 1. миленијума. Ова подела није одговарала развоју овог периода јужно од Дунава, јер се бронзано доба јавило касније на северу него на југу.

Монтелијусова подела

I, II, III рано бронзано доба
IV, V касно бронзано доба
VI прелазни период

Рајнекеова периодизација

Рајнеке је поделио брознано доба у јужној Немачкој на 4 фазе (А-Ц), ова подела је прихваћена у средњој Европи и делимично на Балкану уз допуне Милер-Карпеа.

Рајнекеова периодизација је направљена на основу типологије металних предмета из остава на територији Јужне Немачке и горњег Подунавља.

Рано бронзано доба A1, A2 1800-1450. п. н. е.
Средње бронзано доба B1, B2, C 1450-1250. п. н. е.
Позно бронзано доба D, Халштат A1,A2,B1, B2 1250-750. п. н. е.

Бронзано доба у Егеји

Бронзано доба у Егеји је почело између средине и краја 3. миленијма, дакле, нешто раније.

Класични Ц14 датуми нису одступали од Рајнекеовог система, Данас имамо калибриране датуме а саве више се користи и дендрохронологија.

Хронологија средње Европе по датумима добијеним дендрохронологијом

Bronze age weapons Romania
Оружје и карактеристична орнаментика овог доба
Б. А1 2400/2300-2000. п. н. е.
Б. А2 2000-1700. п. н. е.
Б. Б 1700-1500. п. н. е.
Б. Ц 1500-1300. п. н. е.
Б. Д 1300-1200. п. н. е.
ХаА1 1200-1100. п. н. е.
ХаА2 1100-1050. п. н. е.
ХаБ1 1050-950. п. н. е.
ХаБ2, Б3 950-800. п. н. е.
ХаЦ1, Ц2 800-650. п. н. е.
ХаД 650-450. п. н. е.
Рана бронза 1800-1400. п. н. е.
Средња бронза 1450 -1200. п. н. е.
Касна броза 1300-750. п. н. е.

Рано бронзано доба

Одређиванње почетка и трајања раног бронзаног доба представља проблем будући да су различито датовани локалитети на различитим територијама. Један извештај из 2013. сугерише да је најранија калајна легура бронзе датира из средине 5. миленијума п. н. е. из локалитета Винчанске културе у Плочнику (Србија), мада се та цивилизација конвенционално не сматра делом Бронзаног доба.[2] Датирање је додуше спорно.[3][4][5]

За овај период карактеристични су велики и вишеслојни локалитети као што су Градац, Винковци, Гомолава, погребни ритуал је униформан — сахрањивање је скелетно у згрченом положају (згрченци у равним гробовима).

Јављају се метални предмети и то:

  • Секире
    • са отвором за држаље
    • са крилцима
  • Бодежи са држаљем од кости или дрвета
    • кипарски бодежи
    • кратки троугласти са три рупице на крају сечива
  • Игле
    • -са кукастом главом
    • -са увијеном главом
    • -са дискоидном главом
    • -са пељастом главом
    • -са чаурастом главом
    • -са ушицама на глави
    • -са кугластом главом
  • тутулуси — шупљи конични украси за одећу
  • торквеси — огрлице
  • перле од фајанса

Металургија овог доба

Sword bronze age (2nd version)
Мач из бронзаног доба

Један од највећих центара био је Митерберг у западној Аустрији, где су откривене велике количине бакарне руде. Постојале су јаме где се топила и прерађивала руда. Нађени су остаци јамског рударења, дрвене конструкције, ведрице...

Производња је била најинтензивнија у другој половини 2. миленијума. Откривене су посуде за топљење руде, дуваљке од керамике, калупи за ливење од керамике.

Културе ранобронзаног доба

Рано брознано доба на тлу централног Балкана

Средње бронзано доба

Mycenaean sword and Wietenberg culture axes at National Museum of Transylvanian History 2007
Микенски бронзани мач нађен у Трансилванији

За овај период карактеристично је сахрањовање од тумулима. У фази Б1 тумули су карактеристични само за подручје средње Европе (Немачка, Чешка, Словачка, Мађарска), а у фази Б2 прошириће се по читавој Европи. Већина аутора сматра да ово представља етничко ширење носиоца културе тумула. Сахрањивање је инхумација у згрченом или опруженом ставу. У југоисточној Европи се јавља кремација. У фази Б2 спаљивање постаје доминантно.

Током овог периода инвентар ранијих култура, које се настављају, постаје богатији. На основу карактеристика гробног инвентара дефинишу се фазе Б1 и Б2-Ц.

Појављује се први пут мач, а присутне су и бојне секире са цилиндричним тулцем и развијеном сечицом декорисане геометријским мотивима, као и секире са крилцима.

Од накита јављају се игле дискоидног типа, богато декорисане наруквице масивног троугаоног пресека и привесци у облику имеле.

Културе Срењебронзаног доба

Позно бронзано доба

Одлике овог периода су поља са урнама, нем. Urnenfelder, што представља праву металуршку револуцију, будући да је највећи број остава и самим тим металних предмета из овог периода. Разлика у обллицима оружја, оруђа и накита је мала. Главни извор материјала из овог периода представљају оставе и некрополе.

Некрополе

Током овог периода формирају се некрополе равних поља са урнама без надземне конструкције, културе позног Бронзаног доба се по овим некрополама називају културе поља са урнама и претпоставља се да су носиоци ове културе директни наследници културе тумула.

Постоје три велике културне целине:

У оквиру културе поља с урнама издвојено је 5 фаза (Рајнекеова подела):

  • Класичан Урненфелдер-Халштат А1
  • Старије фазе
    • II - Халштат А1
    • III - Халштат А2
  • Млађе фазе
    • IV Халштат Б1
    • V Халштат Б2

У старијим фазама урне немају заштитну конструкцију, постављене су у правилне редове са одређеном оријентацијом. Јављају се и „камени сандуци“.

У млађим фазама урне су заштићене венцем од облутака или неком врстом сухозида. Често је и сама покривена каменом плочом или је на њој. Урне нису у правилним редовима, него у групама.

У фази V јављају се толоси (минијатурни).

Керамика

Током овог периода (у фази II) јавља се биконично неукрашено посуђе мрко-црне боје, урне са цилиндричним вратом (фаза III, биконичне зделе са једном дршком, увученим ободом (поклопци за урне), оштро профилисане шоље са вертикалном дршком. У млађој фази карактеристичне су крушколике урне и зделе у виду турбана.

Метални налази

  • мачеви са језичком
    • у млађој фази - мачеви профилисаног балчака уркашени волутама и криви ножеви
  • полумесечасти бријачи
  • пљоснате стреле од бронзаног лима, са трном за усађивање,
  • накит
    • зооморфни, антропоморфни, геометријски (у облику лабриса) привесци
  • фибуле у облику харфе
  • виолинаста фибула (по локалитету у Италији - Пескиера фибула)

Јављају се и метални казанчићи са аплицираним дршкама

Културе Позног бронзаног доба

Блиски исток (3300—1200. п. н. е.)

Ziggarut of Ur - M.Lubinski
Велики зигурат у Уру из око 2100. п. н. е.

Први градови су се развили у јужној Месопотамији током 4. миленијума п. н. е. и у њима је религија почела да заменује родбинске односе у уређењу друштва. Сваки град је имао бога-заштитника којег су поштовали градњом масивног средишњег храма (зигурат), а градом влада краљ-свештеник (исхаку). Друштво је постало с јаснијом поделом рада на специјализоване групе које су се координирале у заједничким подуватима попут наводњавања и ратовања. Током раздобља које је добило име по граду Уруку, колонизатори и трговци из јужног Ирака су установили важна насеља по готово целом Блиском истоку.

Map Amarna
Мапа старог Истока у средњем бронзаном добу.

С развојем градова дошло је и до значајног напретка у технологији. Око 31. века п. н. е., настало је писмо, општа упораба точкова и бројне друге иновације. Тада су Сумери из јужне Месопотамије већ били организовани у бројне независне градове-државе (полисе), попут Ура и Урука, које су око 26. века п. н. е. оснивали савезе у веће политичке јединице. На њиховом истоку, настаје Еламитска држава с центром, најприје у Аншану, на Иранској висоравни, а потом у Сузи у Хузестанској долини.

Истовремено се развијала култура у Египту, који је већ крајем 32. века п. н. е. уједињен у Старо египатско краљевство; али и култура народа у долини реке Инда у северозападној Индији (Харапа и Мохенџо Даро). Обе цивилизације су настале у долинама плодних река где је пољопривреда цвала захваљујући олакшаном наводњавању изградњом брана и редовним поплавама.

Између Еламитске државе и индијске цивилизације развила се Џирофтска култура (откривена тек 2001.) у југоисточном Ирану (Систан и Керманска покрајина) која се према неким тезама у Месопотамији спомиње као краљевство Арата.

Pergamon Museum Berlin 2007110
Реконструкција Иштариних врата у Вавилону (Берлин).

Акађани су за владавине Саргона I, похарали Месопотамију и потчинили Сумере, те проширили своју власт на север (данашњу Сирију) и на запад, у Левант, све до обале Средоземља. У архиви града Ебла спомињу се градови Хазор и Јерузалем. У то време се према југу шири тзв. култура Кирберт Керак са Кавказа и појављују се Хуријанци, а у Месопотамији цвата царство Ур (22. век п. н. е. и 21. век п. н. е., те Вавилон који је на врхунцу у 18. и 17. веку п. н. е..

Промене су се почеле догађати крајем 3. миленијума п. н. е. када су се појавили градови у оближњим брдским земљама из којих су се нови народи (Асирци на северу Месопотамије, Кананци у Сирији и Палестини, Минојци на Криту и Хетити на истоку Анатолије) селили на границе старих цивилизација с којима су се сукобљавали. С овим народима је повезана појава лаганих ратних кочија на два точка и ширење индо-еуропских језика. Овим друштвима је управљало малобројно племство, које је могло да приуштити ратне кочије, те по узору на њих настају „херојски“ епови попут Илијаде и Рамајане.

Око 17. и 16. век п. н. е. већина је старих центара је била похарана. Вавилонију су освојили Касити, а цивилизацију долине Инда су уништили Индо-аријанци. Један њихов огранак, народ Митани, покорио је Асирију и једно време су претили Хититком краљевству, међутим поражени су средином 14. век п. н. е.. Тада се развијају бројна грчка краљевства, од којих је најснажније била Микена која је до 15. п. н. е. доминирала старијим минојским градовима. Семитски Хикси су искористили нову технологију да освоје Египат, али убрзо су збачени, након чега је настало снажно Ново египатско краљевство.

Између 1206. и 1150. п. н. е. сва су ова нова краљевства изненада доживјела крај. Градови на истоку Средоземља су похарани низом напада различитих народа. Грчка краљевства су нестала, а Хититско краљевство је уништено, трговачки путеви су прекинути, а писменост ускоро била затрта. Готово сви градови од Троје до Газе (Хатуша, Микена, Угарит) су били уништени и од тада ненасељени. Египат је одбијао своје нападаче, али му се територија смањила на само средиште негдашњег краљевства, а средишња власт изразито ослабила. Једино је Асирија успела да избегне сличну судбину.

Регионалне одлике

Северна Африка (1650—1200. п. н. е.)

Египат је дуго задржао технологију бакреног доба, јер је имао снажну средишњу власт и није имао озбиљнијих непријатеља. Међутим, око 1650. п. н. е. ослабила је моћ египатског средњег краљевства, те су се азијски емигранти (Хикси који су живели на источној делти Нила у граду Аварису) побунили, те заузели целу делту, а фараоне потерали у Тебу и околину начинивши од њих вазале који су морали плаћати данак освајачима. Ови „страни владари“ су имитирали египатски начин управљања у који су интегрисали своју културу бронзаног доба. Након њиховог протеривања наступило је снажно Ново египатско краљевство с развијеном бронзаном технологијом.

Јужна Азија (3200—1200. п. н. е.)

Јужна Индија је остала мезолитском све до око 2500. п. н. е. када је почела културна размена са севером (с изузетком које потврђује правило, покрајином Тамил Наду,[6] да би око 1000. п. н. е. у јужној Индији наступило гвоздено доба, а да никада није било бронзаних култура.

Европа (2300—600. п. н. е.)

Mycenaean sword and Wietenberg culture axes at National Museum of Transylvanian History 2007
Микенски бронзани мач пронађен у Трансилванији (Румунија).
Cultures, 1200 BC
Поједностављена мапа Европе из око 1200. п. н. е.

  Култура жарних поља
  северна култура жарних поља
  кновиз култура
  лужичка култура
  дунавска култура
  терамаре култура
  атлантска култура
  нордијска бронзана култура
.

Бронзано раздобље у Европи започиње развојем трговачких путова Егејских култура око 3000. п. н. е. најпре се увозио калај и угаљ на Кипра, где се копао бакар потребан за производњу бронзе која се извозила широм Средоземља, па и шире. Постоје назнаке како су неки предмети пронађени у Великој Британији медитеранског порекла. Поморска навигација у то доба је била на том ступњу да је превазиђена тек 1750. године Минојска култура, с центром у граду Кнососу, је била најразвијенија на Средоземљу, а корени Илира такође сежу у ово раздобље.

Апенинска култура (Италијанско бронзано доба) је култура средње и јужне Италије која се наставља из бакреног у бронзано доба[7] На њу се наставља вилановска култура гвозденог доба. Лончарија апенинске културе је црна, декорирана са спиралама, меандрима, тачкама и скуповима тачки, а како је пронађена на острвима Искја и Липари, повезује се с раним и касним егејским културама са сличном лончаријом[8] Најстарији налази ове културе су с острва Липари, датирани у око 3050. п. н. е. (± 200 година).[9]

NuragheSant'Antine.Sezione
Пресек нураге Св. Антина на Сардинији.

Аутохтони облик бронзане културе јавио се на Сардинији од 3500—1000. п. н. е., тзв. култура нurage (камене куле, попут Су Нуракси).

Повећање становништва у 2. миленијуму п. н. е. је очито, на пример по мерама предузетим за економизирање употребе бронзе, иако су били отворени нови и дубоки рудници бакра. Главно жариште техничког и културног развитка лежало је у средишњој Еуропи, на територији разних огранака тзв. Културе жарних поља, групе сродних племена са заједничким културним и погребним обичајима која су доминирала у подручју између река Рајне и Дунава. Најранија је уњетичка култура (1800.–1600. п. н. е.) која подразумева бројне мале групе као што су: Штраубиншка, Уњетичка и Хатванска култура. Неки од малобројних, али малих, гробних налаза су изразито богати, попут онога у Леубингену с многим предметима од злата, што говори о великом економском развитку. Унетичку културу наследила је култура средњег бронзаног доба, тзв. Култура гробних хумки (1600.–1200. п. н. е.) која се одликује гробним хумкама (тумули), а повезана је с гласиначком културом у Босни и Херцеговини. У источној Мађарској (Кереш), рана бронзана Мако култура уступила је место развијеним бронзаним културама Отомана и Ђулаварсада.

Каснобронзана |култура жарних поља (1300.–1100./750. п. н. е.) се одликује спаљивањем покојника. Она се проширила на лужичку културу (1300—500. п. н. е.) у Немачкој и Пољској која се наставила све до гвозденог доба халштатске културе (700.–450. п. н. е.).

Види још

Reference

  1. ^ Iron In Africa: Revising The History : Unesco. Portal.unesco.org. Приступљено 2013-07-28.
  2. ^ Radivojevic, M; Rehren, T; Kuzmanovic-Cvetkovic, J; Jovanovic, M; Northover, JP (2013). „Tainted ores and the rise of tin bronzes in Eurasia, cca6500 years ago”. Antiquity. 87 (338): 1030—1045. doi:10.1017/S0003598X0004984X.
  3. ^ Sljivar, D.; Boric, D.; et al. (2014). „Context is everything: comments on Radivojevic et al". (2013)”. Antiquity. 88 (342): 1310—1315. doi:10.1017/s0003598x00115480.
  4. ^ Radivojevic, M.; Rehren, Th.; Kuzmanovic-Cvetkovic, J.; Jovanovic, M. (2014). „Context is everything indeed: a response to Sljivar and Boric”. Antiquity. 88 (342): 1315—1319. doi:10.1017/s0003598x00115492.
  5. ^ Erb-Satullo, Nathaniel L.; Gilmour, Brian J.J.; Khakhutaishvili, Nana (2015). „Crucible technologies in the Late Bronze-Early Iron Age South Caucasus: copper processing, tin bronze production, and the possibility of local tin ores”. Journal of Archaeological Science Volume. 61: 260—276. doi:10.1016/j.jas.2015.05.010.
  6. ^ „Откирће хинду стеле с текстом од пре 3,500 година”. Архивирано из оригинала на датум 01. 02. 2011. Приступљено 20. 06. 2017.
  7. ^ Coles 1979, стр. 165.
  8. ^ Bury 1975, стр. 720
  9. ^ Cornell 1995, стр. 32.

Литература

  • Coles, John M. bronze age in Europe: an introduction to the prehistory of Europe, c. 2000-700 BC (1979). The. London: Taylor & Francis. стр. 165. ISBN 978-0-416-70650-5.
  • Bury, J. B. (1975). The Cambridge Ancient History: c.1800-1380 B.C. II. (c.1380-1000 B.C). Cambridge University Press. стр. 720. ISBN 978-0-521-08691-2.
  • Cornell, Tim (1995). The Beginnings of Rome: Italy and Rome from the Bronze Age to the Punic Wars, C.1000-263 BC. Routledge. стр. 32. ISBN 978-0-415-01596-7.
  • Harding, Anthony (2000). European societies in the Bronze age. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-36477-5.
  • Gimbutas, Marija (1965). Bronze Age Cultures in Central and Eastern Europe. The Hauge: Walter de Gruyter & Co. Приступљено 10. 04. 2017.
  • Праисторија Југословенских земаља, Бронзано доба, Сарајево, 1983.
  • Figueiredo, Elin (2010). „Smelting and Recycling Evidences from the Late Bronze Age habitat site of Baioes”. Journal of Archaeological Science. 37 (7): 1623—1634. doi:10.1016/j.jas.2010.01.023. hdl:10451/9795.
  • Eogan, George The hoards of the Irish later Bronze Age, Dublin: University College, 331p. 1983. ISBN 978-0-901120-77-9.
  • Hall, David and Coles, John Fenland survey : an essay in landscape and persistence, Archaeological report 1, London : English Heritage, 170 p. 1994. ISBN 978-1-85074-477-1.
  • Pernicka, E., Eibner, C., Öztunah, Ö., Wagener, G.A. "Early Bronze Age Metallurgy in the Northeast Aegean", In: Wagner, G.A., Pernicka, E. and Uerpmann, H-P. (eds) (2003). Troia and the Troad: scientific approaches. Natural science in archaeology, Berlin; London: Springer. стр. 143—172. ISBN 978-3-540-43711-6.
  • Piccolo, Salvatore (2013). Ancient Stones: The Prehistoric Dolmens of Sicily. Abingdon (GB): Brazen Head Publishing,. ISBN 978-0-9565106-2-4.
  • Waddell, John The prehistoric archaeology of Ireland, Galway University Press, 433 p. 1998. ISBN 978-1-901421-10-1.
  • Siklosy et al. (2009): Bronze Age volcanic event recorded in stalagmites by combined isotope and trace element studies. Rapid Communications in Mass Spectrometry, 23/6, 801-808. doi:10.1002/rcm.3943
  • Roberts, B.W.; Thornton, C.P.; Pigott, V.C. (2009). „Development of Metallurgy in Eurasia”. Antiquity. 83: 112—122.
  • Childe, V. G. (1930). The bronze age. New York: The Macmillan Company.
  • Fong, Wen, ур. (1980). The great bronze age of China: an exhibition from the People's Republic of China. New York: The Metropolitan Museum of Art. ISBN 978-0-87099-226-1. Архивирано из оригинала на датум 24. 12. 2013. Приступљено 13. 09. 2013.
  • Kelleher, Bradford (1980). Treasures from the Bronze Age of China: An exhibition from the People's Republic of China, the Metropolitan Museum of Art, New York. New York: Ballantine Books. ISBN 978-0-87099-230-8.
  • Wagner, Donald B. (1993). Iron and Steel in Ancient China. Leiden, Netherlands; New York: E.J. Brill.
  • Kuijpers, M. H. G. (2008). Bronze Age metalworking in the Netherlands (cca 2000 -800 BC): A research into the preservation of metallurgy related artefacts and the social position of the smith. Leiden: Sidestone Press. Архивирано из оригинала на датум 05. 02. 2013. Приступљено 02. 02. 2012.
  • Müller-Lyer, F. C.; Lake, E. C.; Lake, H. A. (1921). The history of social development. New York: Alfred A. Knopf.
  • Pittman, Holly (1984). Art of the Bronze Age: southeastern Iran, western Central Asia, and the Indus Valley. New York: The Metropolitan Museum of Art. ISBN 978-0-87099-365-7. Архивирано из оригинала на датум 26. 12. 2013. Приступљено 17. 07. 2013.
  • Higham, C. F. W. (2011). „The Bronze Age of Southeast Asia: New insight on social change from Ban Non Wat”. Cambridge Archaeological Journal. 21 (3): 365—389. doi:10.1017/s0959774311000424.

Спољашње везе

Белегишка култура

Белегишка култура (Белегишка група, Белегиш — Кручени група) је култура бронзаног доба која је захватала области Срема, Бачке, Баната и Шумадије, а у југоисточној Румунији је сродан локалитет Кручени. Ова култура, иако мало распрострањена, има велики значај, јер представља спој између култура Паноније, Карпата и централног Балкана. Сматра се да директно потиче од Ватинске културе, али постоји хијатус, тако да настанак Белегишке културе није најјаснији.

Белотић Бела Црква група

Белотић - Бела Црква група (називана и Западносрпска варијанта Ватинске групе) је културна група бронзаног доба која је захватала подручје западне Србије.

Дефинисана је по локалитету Шумар у Белотићу и Церик-Бандера у Белој Цркви код Крупња.

Хронологија ове групе одговара хронологији Ватинске групе.

Локалитети су Белотић, Бела Црква, Толисавац, Баре, Љуљаци, Лучани, Крива река и други.

Босутска култура

Босутска култура је термин који се односи на културу Старијег гвозденог доба, на простору данашње Србије, која је тако названа по археолошком налазишту на Босуту. Босутска културна група издвојена је као посебна појава на територији Војводине и западне Србије. Босутској култури је била сродна Басараби култура. Према једном мишљењу, носиоци Босутске културе су били Трибали, а према другом мишљењу Дако-Гети.

Бронза

Бронза је назив за велики број легура бакра, најчешће с калајем, али и са другим елементима као што су фосфор, манган, алуминијум и силицијум. Од овога је изузетак легура с цинком која се обично назива месинг. Пре открића гвожђа била је најважнији метал, па је према њој добило назив и бронзано доба.Бронза је мешавина бакра и калаја која, када се изгланца, изгледа као злато. Династија Шанг је стекла моћ обрадом бронзе, јер је бронза тврд метал који се може употребити на много начина - за оруђе, кућне посуде и оружје. Бронза је коришћена и за украсе, уметничке и верске предмете. Изливала се у глинене калупе са изрезбареним шарама. Бронза је у целом свету представљала велики технолошки напредак.

Брњичка група

Брњичка група је културна група позног бронзаног доба која је захватала територију јужне Србије. Главна налазишта су некрополе у Доњој Брњици и Грастици код Приштине, Доњој Топоници и Горњој Страживи код Прокупља, Дојевицима и Глоговику на Пештеру.

Ватинска култура

Ватинска култура је култура раног бронзаног доба распрострањена у Банату, Срему и јужној Бачкој, као и у централној Србији.

Ватинска култура је у раној фази била у контакту са Минојском и Микенском културом, те је организација њеног друштва и занатлијства под утицајем истих.

Вербичоара култура

Вербичоара култура је култура бронзаног доба, која је заступљена у следећим областма: Олтенија, источни Банат, источна Србија и северозападна Бугарска. Ова култура је дефинисана 1961. године.

Процват Вербичоара културе је током средњег бронзаног доба, ток се током позног територија културе сужава на област источног Ђердапа и материјална култура је у опадању. Старија фаза обухвата период од 1700. п. н. е. до 1300. п. н. е. и надовезује се облицима на Моркинску културу. Облици који се јављају су:

Двоухи и једноухи лончићи

Лоптасти лонци

Кантароси, високо извијених дршки које су на врховима моделоване на различите начинеОрнаменти су урезани геометријски мотиви, шрафирани троуглови и цик-цак линије.

Млађа фаза обухвата период од 1300. п. н. е. до 1100. п. н. е. Карактеристични керамички облици су:

Кантароси украшени на трбуху урезаним концентричним круговима, спиралама, розетама, меандрима

Вазе на ниској шупљој нозиЈављају се и стилизоване антропоморфне фигурине, а на крају последње фазе црнопечена керамика са канелурама.

Винковачка култура

Винковачка култура (такође и култура Шомођвар – енгл. Somogyvár-Vinkovci culture) је култура бронзаног доба, распрострањена на територији Славоније, у Срему, од Блатног језера до Црне Горе и од Подриња до Поморавља. Ову клутуру је дефинисао археолог Стојан Димитријевић, 1966. године, на археолошком налазишту Тржница у Винковцима.

Гамзиградска култура

Гамзиградска култура је култура позног бронзаног доба, коју су 1995. дефинисали Срејовић и Лазић. Простирање ове културе обухватало је слив Црног Тимока.

Локалитети ове културе:

Бањска стена

Магура

ТрњанеНасеља су грађена на узвишењима, овакав положај имају и некрополе.

Култура је подељена на две фазе. Старија је паралелна са Ватинском културом и позним фазама Вербичоара културе.

Гласиначка култура

Гласиначка група је најизразитија група старијег гвозденог доба на Балкану. Распростирала се у источној Босни, западној Србији, северним деловима Црне Горе, а значајно је утицала на суседне области. Назив је добила по висоравни Гласинац.

Основне карактеристике ове културне групе су тумули, груписани око градина са остацима сухозида, чинећи некрополе. Најстарији припадају ранобронзаном добу. Међутим тумули из халштатског периода, сматрају се гласиначком културном групом, будући да су најбројнији и најбогатији.

Дубовачко-жутобрдска група

Дубовачко-жутобрдска група је културна група бронзаног доба, заступљена у јужном Банату, делу српског Подунавља и источној Србији.

У Румунији је ова група позната као Гирла Маре (Girla Mare), а у Бугарској Орсоа или Ново Село. Термин дубовачко-жутобрдска група увео је археолог Милутин Гарашанин.

Налази ове групе су врло рано ушли у европску археолошку литературу, због изузетне естетске вредности керамике и пластике. Крајем 19. века у Народни музеј у Београду стиже познати идол из Кличевца, који је уништен у бомбардовању Београда у 1. светском рату. О кличевачкој некрополи је писао Милоје Васић.

Дупљајска колица, такође чувени налаз ове културе, откривена су у периоду између два светска рата.

Кикладска цивилизација

Кикладска цивилизација је култура касног Неолита и раног бронзаног доба која се развила на острвима Киклади у Егејском мору. Трајала је приближно од 3000. година п. н. е-2000 година п. н. е.

Култура гробних хумки

Култура гробних хумки или Хигелгребер култура (нем. Hügelgräberkultur) је име за више културних група бронзаног доба распрострањених од Рајне до Карпата, које су карактеристичне по подизању хумки, а у којима се јављају исти или слични бронзани налази.

Медијана група

Медијана група, припада позном бронзаном добу, распростирала се у долини Јужне Мораве. Добила је име по локалитету Брзи брод - античка Медијана код Ниша. Истраживао ју је 1961. М. Грбић, а систематски је истражује Гарашанин од 1962.

Минојска цивилизација

Минојска цивилизација је друштво чије је средиште било на острву Крит. Крит је острво у Средоземном мору дугачко 200, а широко 50 km. Минојска цивилизација носи ово име јер се врховни свештеник и највећи владар звао Минос. Минојска цивилизација настала је око 3000 год п. н. е., а свој врхунац доживљавала је око 1500. п. н. е. О историји древног Крита сазнаје се на основу ископина, којих има много. Минојци су дошли на Крит са копна Грчке. Клима и земљиште је било повољно те су се овде и населили. Главни град који су Минојци подигли био је Кносос. Ту је живело највише становника и налазила се владарева палата. Други важан град на Криту био је Фестос.

Моришко-мокринска група

Моришко-мокринска група је културна група раног бронзаног доба на подручју Србије, Мађарске и Румуније.

Параћинска група

Параћинска група је културна група бронзаног доба, која захвата средњи ток Велике Мораве и доњи ток Јужне Мораве, на истоку око Зајечара, а на западу представља западно српску варијанту Ватинске културе. Истраживали су је 1955-1956. Милутин и Драга Гарашанин.

Датовање је на основу игле са главом у облику печата, по којој Параћин I спада у Бронзано доба II, (БрБ2-Ц).

Праисторија на тлу Србије

Праисторија на тлу Србије обухвата период историје Србије од појаве првих људи на њеном тлу око 40.000. године п. н. е, до доласка Римљана крајем III века п. н. е.

Преисторија

Преисторија или праисторија (од грч. προϊστορία: προ — пре, ιστορία — прича; односно: prae — претходни, historia — латинизована реч ιστορία или лат. praehistoria) је временски период до појаве првих писама.

Пол Торнал је први смислио овај термин како би описао предмете начињене у пећинама у јужној Француској. У француски језик је ушао тридесетих година 19. века да би се описало време пре писма, а Данијел Вилсон га је у енглески језик увео 1851.

Праисторија је временски период који траје од тренутка када је преисторијски човек почео да израђује оруђе и оружје до појаве првих писама и дели се према материјалу од кога су оруђе и оружје прављено и начину његове обраде на:

старије камено доба (палеолит),

средње камено доба (мезолит),

млађе камено доба (неолит), и

метална доба:

бакарно доба или енеолит,

бронзано доба, и

гвоздено доба.

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.