Брити

Брити (лат. Britanni, у средњем веку Brittones) је назив за келтска племена која су крајем 5. вијека прије нове ере прешла канал Ламанш са европског копна и населили острво Британију. Били су сродни Келтима у Галији, којима пружају помоћ приликом каснијег римског освајања Галије.

Римљани су око 55. године п. н. е. под Цезаром извели две инвазије Британије, без већег успјеха. Успјели да су да овладају јужним дјеловима Британије послије жестоких борби са Бритима тек за вријеме цара Клаудија. Брити су често дизали устанке против Римљана, нарочито 61. године н. е. под краљицом Будиком.

Од 4. вијека н. е. Брити су изложени нападима Пикта и Шкота. У 5. и 6. вијеку германска племена Англа, Саса и Јита покоравају Британију. Брити су дијелом истребљени, дијелом продати у робље, а дијелом потиснути у Велс, Корнвол, Шкотску и Арморику (Бретања). Касније губе национална обиљежја а језик је сачуван делимично у Бретањи и изоловано у Британији.

Map Gaels Brythons Picts
Брити (црвено), Пикти (плаво), Гали (зелено), 5. вијек нове ере.

Литература

Види још

Спољашње везе

Алберто Томба

Алберто Томба (итал. Alberto Tomba) је бивши италијански алпски скијаш. Доминирао је у техничким дисциплинама крајем 1980-их и 1990-их. Освојио је три златне медаље на Олимпијским играма, два пута је био светски првак, једном победник у укупном поретку Светског купа, и по четири пута је освајао мале кристалне глобусе у слалому и велеслалому. Током каријере стекао је надимак Томба ла Бомба.

Англосаксонска Енглеска

Англосаксонска Енглеска обухвата период прошлости дела Уједињеног Краљевства, познатог као Енглеска, од насељавања германских племена на Британска острва до Норманског освајања Енглеске 1066. године.

Англосаксонски Лондон

Историја англосаксонског Лондона односи се на историју града Лондона током англосаксонског периода, који је трајао од 5. века до норманског освајања Енглеске 1066. године.

Андрасти

Андрасти (лат. Andraste) је према Луцијусу Клаудијусу Касијусу (лат. Lucius Claudius Cassius) била келтска богиња рата, поштована у Британији. Друга имена за ову богињу су Андраста и Андред.

Битка на Бадонском горју

Битка на Бадонском горју (лат. bellum in monte Badonis; велшки Mynydd Baddon) или битка код Бадона (лат. bellum Badonis) је битка која је вођена између Брита и једне од англосаксонских ратничких дружина крајем 5. или почетком 6. века. У средњовековним бритским и велшким изворима битка је сматрана за важан политички и војни догађај, али је у англосаксонској историографији прошла незапажено. Услед фрагментарности извора не може се са сигурношћу утврдити датум, локација и ток битке. Данас је битка позната превасходно по учешћу краља Артура који се јавља у каснијој традицији.

Битка на Медвеју (43)

Битка на Медвеју вођена је 43. године током римске инвазије на Британију између римске војске под Аулом Плауцијем са једне и бритских племена на челу са катувелаунским краљем Каратаком са друге стране. Завршена је победом Римљана.

Будика

Будика је била краљица Ицена и других бритских племена. Предводила је побуну против римских завојевача у Британији 60. и 61. године у доба владавине цара Нерона, у којој је убијено 70.000 Римљана. Међутим, побуна је ипак сломљена, а Будика је извршила самоубиство. Ове догађаје описују два историчара, Тацит у својим Аналима и Животу Јулија Агриколе и Дион Касије у својој Историји Рима.

Њен муж, Прасутаг, иценски краљ који је владао као независни савезник Рима, у свом тестаменту оставио је своју краљевину заједно својим кћеркама римском цару, али кад је умро, његов тестамент је био игнорисан, вероватно зато што Римљани, за разлику од Брита, нису признавали женску децу за наследнике. Краљевство је анектирано и освојено, Будику су избичевали а њене кћерке силовали.

Године 60. или 61, док је римски гувернер, Гај Светоније Паулин, водио рат на острву Англси у северном Велсу, Будика је повела Ицене, Триновате и друга племена у побуну против Римљана. Уништили су Камулодунум (данас Колчестер), који је раније био престоница Триновата, али сад римска колонија у коју су слани отпуштени римски војници. Такође је био и место храма деификованог бившег цара Клаудија, који је изграђен и одржаван на рачун локалног становништва.

Када је чуо за устанак, Светоније Паулин је пожурио у Лондинијум (данас Лондон), трговачко месташце које није имало ни двадесет година, и које је било следећа мета устаника. Међутим, убрзо је схватио да нема довољно људи да би га одбранио, тако да га је евакуисао и напустио. Лондинијум је спаљен и срушен до темеља, исто као и Веруламијум (данас Сент Олбанс). Процењено је да је око 70—80.000 људи побијено у та три града. Светоније Паулин је у међувремену, регруписао своје снаге у Вест Мидланду и иако је имао неупоредиво мање војника, победио је Будику у бици код Ватлинг Стрита. Криза која је тад настала навела је цара Нерона да почне да размишља о евентуалном повлачењу и напуштању Британских острва, али Светонијева победа над Будиком је обезбедила даљу контролу Римског царства над провинцијом.

Историја ових догађаја коју су забележили Тацит и Дион Касије, била је извучена из заборава у доба ренесансе када је дошло до оживљавања легенде у току викторијанског доба, кад је краљица Викторија поистовећивана с Будиком. Од тада па до данас, Будика је постала важан културни симбол Уједињеног Краљевства и његовог каснијег одолевања освајачима са европског континента.

Гилда Мудри

Гилда (око 500- око 570), познат и као Свети Гилда Мудри, био је клирик и историчар. Представља једног од најбоље познатих духовника из 6. века са Британских острва. Познат по учености и књижевном стилу у средњем веку је прозван Гилда Мудри (лат. Gildas Sapiens). Његово најпознатије дело је О пропасти и освајању Британије (лат. De Excidio et Conquestu Britanniae), које прати историју постримске Британије, и једини је обимнији извор о овом периоду који је настао недуго после догађаја које описује.

Едвард Старији

Едвард Старији (енгл. Edward the Elder;) је био енглески краљ, рођен између 874. и 877. године, син краља Алфреда Великог од кога је преузео круну након његове смрти 899. године.

Владао је заједно са својом сестром Етелфледом, господарицом Мерсије. Војним освајањима територијално је заокружио енглеске територије поразивши Данце у деловима Мерсије и Нортамбрије који су били под њиховом влашћу. Након смрти сестре Етхелфледе, Едвард је свргнуо сестрину кћерку Аефвyн и тако ујединио територије Весекса и Мерсије под својом влашћу. Године 920. владари Шкотске, Јорка, енглеске Нортамбрије те Брити из Стратлyдеа изјавили су да прихватају Едвардову власт.

Упамћен је као способан војсковођа који је територијално ојачао Енглеску и створио темеље који су његовим наследницима омогућили даљу војну и територијалну експанзију. Погинуо је године 924. године водећи војску у сузбијању унутрашње побуне у Мерцији. Наследио га је син Етелстан.

Умро је 17. јула 924. године.

Енглеска

Енглеска (енгл. England) највећа је конститутивна држава Уједињеног Краљевства и обухвата централни и јужни део острва Велика Британија. Простире се на површини од 130.395 km2 између Шкотске на северу, Велса на западу, Ирског мора на северозападу и Келтског мора на југозападу. Од континенталног дела Европе, ком се на крајњем југоистоку приближила на 32 km, одвојена је на истоку Северним морем и каналом Ламаншем. Са остатком Европе, Енглеска је повезана подводним тунелом који иде испод Ламанша. Енглеској поред територије на главном острву припада још око стотињак мањих острва углавном уз обалу, од којих су површином највећа острво Вајт и архипелаг Сили.

Рељефом Енглеске у јужним и централним деловима доминирају побрђа и низије, док нешто вишим северним деловима доминирају Пенинске планине. Према резултатима пописа из 2011. у Енглеској живи нешто преко 53 милиона становника што чини 84% целокупне популације Уједињеног Краљевства. Највећа концентрација становништва је око главног града Лондона који је уједно и престоница Уједињеног Краљевства. Лондон је главним градом Енглеске постао давне 1066. године када је престоница измештена из Винчестера.

Име државе потиче од германског племена Англи који су заједно са другим германским племенима населили британска острва током 5. и 6. века. Иако трагови насеља сежу још у камено доба, прва уједињена енглеска држава формирана је у 10. веку а њен утицај и моћ нагло су порасли за веме Великих географских открића у 15. веку. Индустријска револуција која је захватила Енглеску током 18. века у потпуности је изменила Енглеску, а доцније и светску привредну и политичку сцену.

Казтел деј Брити (Болоња)

Казтел деј Брити (итал. Castel dei Britti) је насеље у Италији у округу Болоња, региону Емилија-Ромања.

Према процени из 2011. у насељу је живело 411 становника. Насеље се налази на надморској висини од 99 м.

Келти

Келти су индоевропски народ који се још у камено доба већином насељавао између садашње Француске и Чешке (било их је и на Балкану) у северној Србији и Славонији. Келтско племе Скордисци је основало град на месту данашњег Београда који су назвали Сингидунум или Сингидунос што у преводу највероватније значи град Синга пошто дун на келтском значи град, тврђава. Под притиском Германа били су принуђени да се померају ка западу и југу (Британија, сев. Шпанија, сев. Италија, зап. Француска). На први поглед изгледа чудно да су Келти стално ратовали једни против других и никада нису могли да се уједине. Ипак, мора ce узети у обзир да, вероватно о појму келтске нације нису били ни свесни. Келти су живели у малим сеоским заједницама. Радије су се бавили сточарством него земљорадњом. У борби су били врло храбри, али нису умели да се боре по упутствима. Када битка почне сваки Келт би се борио сам за себе. Келтска цивилизација одржала се до данас у Ирској, Шкотској, Бретањи, Велсу, делимично у Корнволу и на острву Ман.

У класичном античком добу су Римљани у доба републике имали прве додире и сукобе с Келтима већ у северној Италији, где су се келтски Гали у 6. и 5. веку населили северно од реке По. Потом су се Римљани у даљем освајању данашње Француске сукобили с главнином Келта у Галији под њиховим најјачим војсковођом Верцингеториксом, па о тим Галским ратовима све до Цезара постоји низ римских записа с највише детаља о Келтима, међу којима је најпознатији и наопсежнији латински текст De bello Gallico у више томова.

Негде око 600. п. н. е. племена која су користила гвожђе предвођена богатим вођама из Галије (Француска) су се проширила до средишње Европе. Говорили су келтским језиком, претком или давним рођаком ирског језика какав данас познајемо. Била је то група различитих народа повезаних заједничким језиком и сличним изгледом, начином одевања и живота, које су Грци познавали под називом Keltoi, односно Келти. Дуго су времена доминирали средњом и западном Еуропом, а нападали су и Грчку и Рим. Проширили су се на југозападу до Шпаније и Португалије, на истоку до Украјине те Мале Азије, и на север до Велике Британије и Ирске. Записи о Келтима се могу наћи захваљујући старим римским и грчким документима, те средњевековним писцима из Ирске.

Један од важнијих записа о британским Келтима начинио је Тацит, римски историчар и зет првог римског намесника у Британији који је написао да је становништво које је живело у Британији „варварско”, наглашавајући притом да је разедињено. Страбон, римски географ и историчар написао је да је становништво Британије производило пшеницу, стоку, злато, сребро, гвожђе, калај, животињске коже, робове и псе за лов. Важно је нагласити да Римљани нису освојили целу Британију, па стога нису имали увид у сва келтска племена. Гај Јулије Цезар сматрао је да „најцивилизиранији становници” живе у обалским подручјима Кента, где се он искрцао. Цезар је веровао да највећи део племена у унутрашњости није узгајао пшеницу, него да је живео на млеку и месу и да су се одевали се у животињску кожу. Најјачи утисак је оставило њихово неустрашиво држање у борби. Носили су дуге келтске мачеве и борили се без оклопа на телу. Цезар говори да сви Брити боје тело сачем које им даје модру боју. Носе дугу косу и брију цело тело осим главе и горње усне.

Корнвол

Корнвол (енгл. Cornwall, кор. Kernow) је област на југозападу Велике Британије и унутрашња јединица Енглеске. Граничи се на северу и западу са Келтским морем, а на југу са Ламаншем. Заједно са острвима Сили, Корнвол се простире на 3563 км² и има 534 300 становника. Административни центар је Труро, једини град у области. Географско подручје Корнвола сачињава грофовију Корнвол.

Област коју покрива данашњи Корнвол била је насељена још у палеолиту и мезолиту. У неолиту, бронзаном и гвозденом добу било је насељено Бритима који су имали развијене културне и трговачке везе са суседним Велсом, Ирском и Бретањом. Мало је доказа да су Римљани продрли даље од Ексетера где је нађено неколико остатака римских грађевина. Тадашњи Брити у Корнволу били су део Думониског племена чији се центар налазио у данашњем Девону. Борили су се против доминације енглеске империје која је стално јачала, а 936. године је на реци Тејмар успостављена граница између Енглеске и Корнвола. У средњем веку се у Корнволу почео ширити енглески језик и култура.

Рудници калаја су имали важну улогу у економији Корнвола, поготово у средњем веку, а почетком 19. века су откривене и залихе бакра. Средином 19. века експлоатација бакра и калаја почела је да слаби, тако да је 1990. у потпуности прекинута. Важни сектори економије су били рибарство и пољопривреда. Изградњом железничких пруга почетком 20. века туризам је постао најважнија грана корнволске економије.

Корнволци су данас признати као један од келтских народа. У новије време су се формирали и националистички покрети који траже већу аутономију унутар Уједињеног Краљевства и признавање статуса мањине Корнволцима.

Римско освајање Британије

Римско освајање Британије био је постепен процес, започет 43. године, када је цар Клаудије послао четири легије да покоре Британију.

Списак старих народа

Ово је списак старих народа. У списак су укључени народи који су играли значајну улогу у одређеним историјским периодима, од доба првих цивилизација до новог века. Народи су класификовани према језику којим су говорили, укључујући и народе чији језици нису уопште или у довољној мери познати савременој науци, а који су класификовани као народи некласификованих језика. У списку се налазе како они народи који су нестали са историјске сцене (на пример Сумерци или Хазари), тако и они који постоје и данас (на пример Грци или Јермени), а такође и народи чији су се потомци измешали са новопридошлим освајачима да би створили нове нације (на пример Астеци или Египћани). У случају ова два последња народа (Астека и Египћана), формиране су нове модерне нације које су задржале име аутохтоних становника земље (Астеци су себе називали Мешици, па отуда и назив Мексико - земља Мешика), али је говорни језик припадника ових модерних нација постао језик новопридошлих освајача (Шпанаца, односно Арапа).

Средњи век

Средњи век обухвата историјски период од V до XV века. Ово раздобље у историји људског друштва и културе представља заокружену целину. То је раздобље почело падом Западног римског царства и окончало се ренесансом и раздобљем великих географских открића. Ратнички народ Хуна је 375. године из Азије продро у Европу. Они су покренули варварска племена. Почела је Велика сеоба народа. На згаришту Западног римског царства у V веку почеле су да ничу нове државе. Током VII и VIII века створена је снажна држава Арабљана. У развоју друштва XV век се сматра прекретницом. Средином XV века, тачније 1453. године, Турци су освојили Цариград и уништили остатке Византијског царства. Крајем XV века поморци су открили нови свет - амерички континент. На почетку средњег века, док Европу потреса сеоба народа, на америчком континенту се развила цивилизација Маја. У исто време у Азији настаје цивилизација Танг, у Кини. Средњи је век средње раздобље у класичној подели историје западног света, која се дели на стари, средњи и нови век. Само средњовековно раздобље може се поделити на рани, развијени и позни средњи век.Депопулација, деурбанизација, инвазије и сеобе народа, које су почеле током касне антике, наставиле су се током раног средњег века. Варварски освајачи, међу којима су доминирали разни германски народи, формирали су нова краљевства у остацима Западног римског царства. У 7. веку северна Африка и Блиски исток, који су некад припадали Источном римском царству, потпали су под власт Калифата, исламске државе. Премда су се у друштву и политичким структурама догодиле значајне промене, до потпуног раскида с антиком није дошло. На Истоку је преживело и као важна сила опстало Византијско царство. Византијска кодификација римског права, позната као Јустинијанов кодекс, на Западу је поновно откривена у северној Италији 1070. године и отад је вршила велики утицај током читавог средњег века. На Западу већина нових краљевстава инкорпорисала је оно мало преосталих римских државних установа. Основани су самостани као део покрета усмереног ка покрштавању „паганске Европе”. Франци су под каролиншком династијом накратко успоставили царство, које се крајем VIII и почетком IX века простирало на већем делу западне Европе. Међутим, то је царство касније подлегло притисцима унутарњих грађанских ратова и спољашњих инвазија — Викинзи су нападали са севера, Мађари с истока, а Сарацени с југа.

Током развијеног средњег века, који је почео након 1000. године, европска се популација знатно увећала, јер су технолошки и пољопривредни изуми омогућили процват трговине, а промена климе средњовековног топлог раздобља омогућила је повећање приноса усева. Кметство, тј. систем сељака организованих у село које властели дугује најам и натурални рад, те феудализам, тј. политички систем у којем витезови и ниже племство дугују војну службу својим господарима у замену за право закупа земљишта и племићких кућа, представљали су две темељне врсте организације друштва у развијеном средњем веку. Крсташи, први пут споменути 1095. године, означили су прве покушаје западноевропских хришћана да од муслимана војним путем поврате контролу над блискоисточном Светом земљом. Краљеви су постали поглавари централизованих држава и утицали на смањивање криминала и насиља, али и на све веће удаљавање од јединственог хришћанства. Теологија Томе Аквинског, слике Ђота из Бондоне, песништво Дантеа Алигијерија и Џефрија Чосера, путовања Марка Пола и архитектура готских катедрала, попут Шартра, спадају у изванредна достигнућа раздобља развијеног средњег века.

Позни средњи век обележиле су тешкоће и несреће, међу којима су били глад, куга и ратови, што је све утицало на значајно смањење броја становника западне Европе; између 1347. и 1350. црна смрт однела је животе око једне трећине Европљана. Црквени сукоби, јереси и шизма унутар хришћанске цркве одвијали су се упоредо с ратовима између различитих држава, грађанским сукобима и побунама сељака. Напредак на подручју културе и технологије трансформирао је европско друштво и означио крај средњег века и почетак раног новог века.

Цезарове инвазије Британије

Цезарове инвазије Британије представљају два похода које је током Галског рата године 55. п. н. е. и 54. п. н. е. римски војсковођа Јулије Цезар предузео против Брита, односно домородачког становништва у античкој Британији. Упркос војничких успеха, Цезар приликом њих, највише због огромних логистичких проблема и несигурне базе у немирној Галији, није успео успоставити трајну римску власт или присуство у Британији. Упркос томе, тај је догађај имао велику важност с обзиром да су Британска острва отада ступила у трајни контакт с античким светом, односно отада почиње њихова писана историја.

Шкоти

Шкоти (понекад и као Шкотланђани; шкот. Scots Fowk, Scots, шкотгел. Albannaich) су нација и етничка група која претежно живи у Шкотској, то јест на северу Велике Британије и оближњих острва. Историјски гледано, настали су спајањем два келтска народа - Пикта и Гела - који су основали краљевство Шкотска (Алба) у 9. веку. Касније, суседни Брити, као и германска племена Англосаксонци и Нордијци, укључени су у шкотску нацију.

У данашњој употреби појам Шкоти се користи за свакога ко лингистички, културолошки и/или поријеком има везе са Шкотском. Латински ријеч Scotti првобитно се односила на Геле, али је касније почела означавати сво становништво Шкотске.

Шкотска има око 5,3 милиона становника, што је 9% становништва Уједињеног Краљевства. Велика већина њих, 65%, живи у Средњој долини (Central Lowlands).

Као етничка група, стари Шкоти су били народ келтског порекла, блиски Ирцима и Велшанима. Међутим, данашњи Шкоти су мешаног келтско-германског порекла. Сматра се да људи чије је порекло из Шкотске има 28-40 милиона у свету, од тога највише у Шкотској, САД, Канади, Аустралији и на Новом Зеланду.

Главни језик Шкота је дијалекат енглеског језика, а 1,5% њих говори шкотски гелски језик.

Већина Шкота су протестанти, док католици чине 15% становништва.

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.