Бољшевици

Бољшевик (рус. большевик, од речи больше — већина) је име за припадника левог (револуционарног) крила Руске социјал-демократске радничке партије (РСДРП) после њеног распада на бољшевике и мењшевике.[1] До раскола у партији је дошло на другом конгресу партије 1903. када је бољшевичко крило за себе узело скраћеницу РСДРП(б), где је б означавало бољшевике. Убрзо после доласка на власт новембра 1917. партија је променила име у Руска комунистичка партија (бољшевика) (РКП(б)). Партија је 1952. формално избрисала реч бољшевик из свога имена.

Бољшевици (или максималисти) били су организација професионалних револуционара коју је основао Владимир Лењин. Она је имала унутрашњу демократску структуру засновану на принципу демократског централизма. Себе су сматрали авангардом револуционарног пролетаријата Русије. Њихова идеологија и деловање се често назива бољшевизам.

Presidium of the 9th Congress of the Russian Communist Party (Bolsheviks)
Састанак бољшевика. Лењин седи на десној страни.

Референце

  1. ^ „Бољшевици”. Велики Речник. Приступљено 19. 1. 2019.

Види још

Спољашње везе

18. март

18. март (18.03) је 77. дан у години по грегоријанском календару (78. у преступној години). До краја године има још 288 дана.

19. јануар

19. јануар је деветнаести дан у години у Грегоријанском календару. 346 дана (347 у преступним годинама) остаје у години после овог дана.

1918

1918. је била проста година.

22. јун

22. јун (22.6.) је 173. дан године по грегоријанском календару (174. у преступној години). До краја године има још 192 дана.

Јулијус Штрајхер

Јулијус Штрајхер (нем. Julius Streicher; Флеинхаузен, 12. фебруар 1885 — Нирнберг, 16. октобар 1946), нацистички политичар и антисемитски пропагандиста.

Рођен у учитељској породици, и сам је предавао у основној школи једно време. Борио се у Првом светском рату, добио чин поручника, и Гвоздени крст. Након рата, 1923. оснива Дер Штирмер, отворено антисемитски лист.

Ухапшен је и осуђен на смрт у Нирнбершком процесу. Последње речи су му биле:Хајл Хитлер! Ово је мој Пурим 1946. Идем Богу. Бољшевици ће и вас једног дана обесити. Убијен је за дванаест минута.

Александар Керенски

Александар Фјодорович Керенски (рус. Алекса́ндр Фёдорович Ке́ренский; Симбирск, 4. мај 1881 — Њујорк, 11. јун 1970) је био руски револуционарни вођа, који је имао важну улогу у збацивању руске монархије. Био је други председник руске привремене владе у периоду од Фебруарске до Октобарске револуције. Био је председник владе од 21. јула — 8. новембра 1917. године.

Бољшевизам

Бољшевизам (рус. Большеви́зм од большевик — бољшевик) је револуционарна и ауторитарна марксистичко-лењинистичка политичка мисао и покрет у вези са стварањем високо централизоване, кохезивне и дисциплиноване партије, усмерене ка успостављању једнопартијске власти у име радничке класе. Бољшевизам је настао у раном 20. веку у Русији цепањем радничком покрета на ауторитарно и демократско крило. Владимир Лењин је главни теоретичар бољшевизма и ауторитарног крила у радничком покрету тадашње Русије. У октобру 1917. године бољшевичка фракција је организовала оружану побуну против Привремене владе, у којој је преузила власт. Историјске промене које су тада настале у Русији, али и у свету, имају различита тумачења.

Поред Лењина теоретичари бољшевизма су били и Николај Бухарин, Евгениј Преображенскиј и Лав Троцки.Неки истраживачи бољшевизма у њене активности укључују и рад Јосифа Стаљина, на челу Свесавезне комунистичке партије (бољшевика) и који је имао пуну државну власт у Совјетском Савезу..Израз „бољшевизам“, накнадно и „комунизам“, устаљен је у западној историографији као одређени скуп особина совјетског режима у одређеном временомском периоду. У садашњем времену појам „бољшевици“ се користи за различите групе стаљинста и марксиста-лењиниста. А марксизам-лењинизам није исто што и марксизам.

Владимир Лењин

Владимир Иљич Уљанов Лењин (рус. Влади́мир Ильи́ч Улья́нов Ле́нин, послушај ; Симбирск, 22. април 1870 — Горки крај Москве, 21. јануар 1924) био је руски револуционар, државник, филозоф и публициста; предводник Октобарске револуције 1917. у Русији; оснивач прве Комунистичке партије и Коминтерне; утемељивач Руске Совјетске Федеративне Социјалистичке Републике и Совјетског Савеза. За време његове власти Руска Империја је распуштена и замењена Совјетским Савезом, једнопартијском социјалистичком државом; индустрија и друге привредне гране су национализоване и уведене су широке душтвене реформе. Његови теоријски доприноси марксистичкој мисли су познате као лењинизам, који заједно са марксистичком економском теоријом се заједно назива марксизам-лењинизам.

Владимир Лењин је рођен у богатој јеврејској породици средње класе у Симбирску. Лењин за заинтересовао за револуционарне левичарске политике након погубљења брата Александра 1887. Био је избачен са државног казањског универзитета због учествовања у антицаристичким протетистима. Посветио се следећим година праву и радикалној политици и постао је марксиста. Преселио се у Санкт Петербург 1893. и постао је висока фигура у Руској социјалдемократској партији. Ухапшен је за подстицање побуне и протеран у Сибир на три године. Оженио се Надеждом Крупскајом и побегао је у западну Европу. Живео је у Немачкој, Француској, Енглеској и Швајцарској и постао је познат као истакнути партијски теоретичар. У 1903. имао је кључну улогу у подели Руске социјалдемократске партије, предводеђи бољшевичку фракцију против мењшевика Јулијуса Мартова. На кратко се вратио у Русију током револуције 1905. Подстицао је насилну побуну и касније је водио кампању да се Први светски рат преобрази у европску пролетерску револуцију. Након што је Фебруарском револуцијом збачен цар Николај II, Лењин се вратио у Русију.Лењин је играо важну улогу у вођењеу Октобарској револуцији 1917, која је водила до збацивања Привремене владе и оснивања Руске Социјалистичке Федеративне Совјетске Републике, прве социјалистичке државе на свету. Одмах након тога, нова влада под Лењиновим вођством је кренула да уводи социјалистичке реформе, међу којима је пренос племићких и крунских земаља на радничке совјете. Подржавао је светску револуцију и тренутни мир са Централним силама, приставши на тешки Брест-литовски мир којим је предао Немачкој значајне делове бивше Руске Империје. Мир је поништен након што су Савезници победили у рату. Лењин је 1921. предложио Нову економску политику, којим је започета индустријализација и обнова након грађанског рата. РСФСР је 1922. ујединила са бившим територијама Руске Империје у Совјетски Савез, а Лењин је изабран за његовог вођу.

Гојчајска битка

Гојчајска битка (азер. Göyçay döyüşü, рус. Геокчайский бой, тур. Göyçay/Gökçay Savaşı) или Напад на Гојчај (азер. Göyçay basqını, тур. Göyçay/Gökçay Baskını), обухвата серију сукоба од 27. јуна до 1. јула 1918. године, између Османско–Азербејџанских коалиционих снага под командом Нури-паше и коалиције Совјетске 11. армије и припадника Јерменске Револуционе Федерације. Главна битка завршена је 30. јуна, али су се мањи сукоби наставили до 1. јула. Иако је бројност била шест према један у корист совјета, Централне силе су поразиле Јерменско–Руске снаге пре доласка у Генџи, тадашњем седишту Османске Кавкаске исламске армије. Османско–Азербејџанске снаге су након битке преузеле контролу над подручјем од Гојчаја дo Шамахија и окончале су Јерменско-Совјетску власт у региону.

Инвазија Црвене армије на Грузију

Инвазија Црвене армије на Грузију, позната и као Тбилисијска операција или Совјетско-грузијски рат, била је војна кампања Црвене армије Руске СФСР 1921. чији је циљ био свргнути социјалистичко-демократску владу мењшевика у Грузији, која је прогласила независност, те успоставити бољшевички владу. Совјети су тиме хтели успоставе контролу над територијом који је раније обухватала Руска Империја.

Грузија је пре била део Руске Империје. Када је избила Октобарска револуција 1917. а цар свргнут, грузијски су бољшевици успоставили совјетску власт, али су је мењшевици уз потпору Турске и Уједињеног Краљевства срушили 26. маја 1918. те прогласили независну Грузијску Републику. У фебруару 1921, Јосиф Висарионович Џугашвили – Стаљин и Григориј Констатинович Орџоникидзе, два совјетска бољшевика грузијског порекла, организовали су из Азербејџана и Јерменије оружани устанак на граничним подручјима Грузије. На протесте грузијске владе, совјетски амбасадор је одговорио да су ти инциденти спонатни устанци јерменских комуниста. Бољшевици су у насељу Шулавери успоставили Грузијско Револуционарно Веће, које је постала конкурентска влада насупрот оној у Тбилисију. То је Веће формално позвало Црвену армију у помоћ, што се и догодило.

Након инвазије, уз потпору армије, прогласили су Грузијску Совјетску Социјалистичку Републику. Грузија, Јерменија те Азербејџан су 12. марта 1922. удружени у Закавкаску Совјетску Федеративну Социјалистичку Републику, која се прикључила Совјетском Савезу. Њеним распуштањем 1936, основана је поновно Грузијска ССР у оквиру Совјетског Савеза.

Инвазију је одобрио Владимир Лењин јер су га Стаљин и Орџоникидзе уверили да мора подупрети „побуну сељака и радника” у борби против „сепаратистичких грузијских снага”. Истовремено, Турска је припојила делове јужне Грузије себи, што је довело до неколико компромиса између Москве и Анкаре.

Комунизам

Комунизам је идеологија која тежи успостављању бескласног, бездржавног друштва која се заснива на заједничким власништвом над средствима за производњу. Може се посматрати као огранак ширег социјалистичког покрета. Марксисти су ране облике човекових друштвених организација описивали као примитивни комунизам. Међутим, комунизам као политички циљ је претпостављени облик будуће друштвене организације. Постоји мноштво струја унутар комунистичког покрета, укључујући

марксизам,

луксембургизам,

бољшевизам,

троцкизам,

титоизам,

еврокомунизам,

лењинизам,

марксизам-лењинизам,

совјетски комунизам,

стаљинизам,

маоизам,

хоџизам,

џуче,

национал-комунизам,

хришћански комунизам

религијски комунизам

анархокомунизам,и разне струје левог комунизма као распрострањеније варијанте. Ипак, разни изданци совјетских (што критика назива стаљинизмом) и маоистичких тумачења марксизма-лењинизма чине посебну грану комунизма који је, за разлику од осталих, био главна струја комунизма у светској политици током највећег дела 20. века. Троцкизам као ривалска струја није био тако популаран.

Лондонски споразум (1915)

Лондонски споразум је тајни уговор између Антанте и Краљевине Италије. Уговор су 26. априла 1915. године у Лондону потписале Уједињено Краљевство Велике Британије и Ирске, Трећа француска република, Руска Империја и Краљевина Италија. Намјера је била да се стекне савез са Италијом против њених бивших савезника, Њемачког царства и Аустроугарске монархије. Главни мамац су били велики територијални добици које је Италија требало да добије од Аустроугарске. Британија је такође обећала финансије. Италија је обећала да ће ући у рат сљедећег мјесеца. Савезници су могли лако надмашити Аустроугарску и на тај начин трећи војни савез са 36 милиона Италијана. Тајне одредбе споразума су објавили бољшевици када су дошли на власт у Русији крајем 1917. године.

Октобарска револуција

Октобарска револуција, службено Велика октобарска социјалистичка револуција, такође позната и као Бољшевичка револуција или Новембарска револуција, је била друга фаза Руске револуције 1917. (прва фаза је била Фебруарска револуција). Октобарску револуцију су предводили Владимир Лењин и бољшевици, заједно са мењшевицима, левим социјалистима-револуционарима и анархистима.

Руска револуција

Руска револуција (1917) је представљала низ политичких, економских и друштвених превирања у Русији, у време њеног уласка у Први светски рат на страни Србије и Сила антанте, иницираних од стране Руске социјал-демократске радничке партије, које су започеле збацивањем руске монархије на челу са императором Николајем II, а затим збацивањем либералне и умерене Привремене владе, што је довело до успостављања диктатуре под контролом бољшевика. Ово је довело до грађанског рата и оснивања Совјетског Савеза (1922). Совјетски Савез се распао 1991. године.

Фебруарска револуција (март 1917) је била револуција са фокусом на Петровграду (сад Санкт Петербург), престоницом Русије у то време. У хаосу, чланови Империјалног парламента (думе) преузели су контролу на земљом, формирајући привремену владу која је у знатној мери била доминирана интересима великих капиталиста и аристократије. Руководство војске је сматрало да немају средстава за сузбијање револуције, што је резултирало Николајевом абдикацијом. Совјети, који су предоминатно били сачињени од војника и урбане индустријске радничке класе, иницијално су дозволили привременој влади да управља, али су инсистирали на прерогативу да утичу на владу и да контролишу разне милиције. Фебруарска револуција се догодила у контексту тешких војних проблема током Првог светског рата (1914–18), који су оставили највећи део Руске армије у стању побуне.

Период двојне власти је уследио, током кога је привремена влада држала државну власт, док је национална мрежа савета, коју су водили социјалисти, имала подршку нижих класа и, све више, левичарски настројене урбане средње класе. Током тог хаотичног периода дошло је до бројних побуна, протеста и мноштва штрајкова. Многе социјалистичке политичке организације биле су ангажоване у свакодневној борби и настојале су да задобију утицај унутар думе и совјета. Међу њима су централну позицију имали Бољшевици предвођени Владимиром Лењином који је водио кампање за непосредан престанак рата, предају земљишних поседа сељацима и фабрика радницима. Кад је привремена влада одлучила да настави са ратом против Немачке, Бољшевици и друге социјалистичке фракције су искористили виртуално универзални презир према ратним напорима као оправдање за даље унапређење револуције. Бољшевици су претворили радничке милиције под њиховом контролом у Црвену гарду (касније Црвену армију) над којом су имали знатну контролу.У Октобарској револуцији (новембер по грегоријанском календару), бољшевици су предводили оружану побуну радника и војника у Петрограду којом су успешно збацили са власти привремену владу, преносећи власт на совјете. Престоница је премештена у Москву убрзо након тога. Бољшевици су осигурали јаку базу подршке унутар совјета и, сад као врховна владајућа странка, успоставили су федералну владу посвећену реорганизацији бивше империје у прву социјалистичку републику на свету, практикујући совјетску демократију на националној и међународној скали. Обећање да ће окончати руско учешће у Првом светском рату је било одмах испоштовано са потписивањем бољшевичких вођа Брест-литовског мира са Немачком у марту 1918. Да би се додатно осигурала нова држава, Чека је успостављена која је функционисала као револуционарна тајна служва. Она је настојала да искорени и казни оне који су сматрани „непријатељима народа” у кампањама које су свесно моделоване по узору на сличне догађаје током Француске револуције.

Ускоро након тога, грађански рат је избио између „црвених” (бољшевика), „белих” (контрареволуционара), независних покрета и небољшевичких социјалиста. Трајао је неколико година, током којих су бољшевици поразили Беле и све ривалске социјалисте и након тога реконституисали себе као Комунистичку партију. На тај начин, револуција је поплочала пут за стварање Савеза Совјетских Социјалистичких Република (СССР) 1922. године. Док су се многи значајни историјски догађаји одвили у Москви и Петрограду, било је исто тако видних покрета у градовима широм државе, међу националним мањинама широм царстава и у руралним областима, где су сељаци преузели и редистрибуирали земљиште.

Руски грађански рат

Руски грађански рат се водио од 1917. до 1923. Након успеха Октобарске револуције, нова руска (бољшевичка) влада је решила да успостави мир са Немачком, као што су обећали руском народу пре револуције. Званични споразум Брест-Литовски мир је потписан 6. марта 1918. Мир је био једини избор у очима Бољшевика, јер је руска војска била у хаосу када су Немци започели своје напредовање у фебруару 1918. Стара руска војска је организована у Црвену армију радника и сељака и још увек је била у расулу.

Мир је изазвао велик број антибољшевичких група унутар и изван Русије у борбу против нове власти. На пример, Винстон Черчил је рекао да бољшевизам мора бити ”угушен у својој колевци”.

Већина борби се завршила 1920, али значајни отпори у неким деловима су се наставили до 1922 (на пример Крондштатски устанак, Тамбова побуна и задњи отпор Белих на Далеком истоку).

Совјетска историографија традиционално није примењивала одредницу “Руски” и користила је термин “Грађански рат и Војна интервенција 1917—1923”, зато што је то у својој дефиницији укључивао и Пољско-совјетски рат, отпор у Украјини, као и отпор Басмачија и страну интервенцију у Централној Азији.

Савез Совјетских Социјалистичких Република

Савез Совјетских Социјалистичких Република (скраћ. СССР; рус. Сою́з Сове́тских Социалисти́ческих Респу́блик), такође познат под именом Совјетски Савез (рус. Сове́тский Сою́з), била је држава на великом делу севера региона Евроазије која је постојала од 1922, до распада, 1991. Формирање Совјетског Савеза је била кулминација Октобарске револуције. То је била прва социјалистичка држава на свету, са политичком организацијом коју је дефинисала Комунистичка партија Совјетског Савеза. Територија Совјетског Савеза је варирала, а у најскоријим временима је приближно одговарала територији позне Руске Империје, уз значајне изузетке Пољске и Финске.

Турско-јерменски рат

Турско-јерменски рат, у Турској познат под именом Источна операција или Источни фронт (тур. Doğu Cephesi) Турског рата за независност, односи се на сукоб у јесен 1920. године између Јерменије и Турског националног покрета, након потписивања споразума у Севру. Након почетне јерменске окупације садашње источне Турске, војска Турског националног покрета под Казимом Карабекиром зауставила је јерменски напредак и поразила Јерменију, и поново заузела територију коју је Османско царство изгубило од Руске Империје 1855. и 1878. године.Турска војна победа била је праћена совјетском окупацијом и совјетизацијом Јерменије. Московски мир (март 1921.) између Совјетске Русије и Турске, и повезани Карски мир (октобар 1921.) потврдили су територијалне добитке које је направио Карабекир и одредили модерну турско–јерменску границу.

Јерменија је имала територијалне спорове са Османским царством. Османлије су покушале да протерају Јермене спроводећи геноцид и окупирајући Јужни Кавказ током лета 1918. године. Јерменија се одупирала све док савезничке снаге нису победиле у Првом светском рату. Османлије су држале своје трупе на окупираним подручјима све до пролећа 1919. године.

Украјинско–совјетски рат

Украјинско-совјетски рат (укр. Українсько-радянська війна) је термин који се у пост-совјетској Украјини најчешће користи за догађаје који су се одиграли између 1917.–1921. године, данас се у суштини под њим подразумева рат између Украјинске НР и бољшевика. Рат је почео убрзо након Октобарске револуције када је Лењин послао Антонову експедициону групу у Украјину и Јужну Русију. У совјетској историји наводи се да је Украјина била окупирана од војних снага Западне и Централне Европе, укључујући и војску Пољске Републике – а да бољшевичка победа над њима представља ослобођење Украјине. Међутим, савремени украјински историчари сматрају да је то био неуспели покушај рата за независност Украјинске НР против Руска СФСР, који је завршен руско-совјетском окупацијом Украјине.

Црвена армија

Црвена армија (рус. Красная армия) скраћено је име за Црвену армију радника и сељака (рус. Рабоче-крестьянская Красная армия), оружану снагу коју су створили бољшевици током Руског грађанског рата 1918. Ова организација је постала војска Совјетског Савеза након његовог оснивања 1922. Црвена боја у имену се односи на боју крви коју је пролила радничка класа у својој борби против капитализма. Иако је Црвена армија 1946. променила име у Совјетска армија, људи са запада су и даље користили термин „Црвена армија“ и касније, на пример, током Хладног рата.

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.