Бољари

Бољари су били виши слој феудалне аристократије у Русији, Бугарској и Румунији.[1] У Русији су постојали од 10. до краја 17. века. Једини виши слој аристократије су били кнежеви.

Bojaren
Руски бољари у 16. и 17. веку
Boyar's visit to a minster 1912
Московски бољар посећује своју породичну цркву (1912), насликао Иван Горјушкин Сорокопудов

Етимологија

Једни су тврдили да реч долази од бој или болиј (већи). Према некима реч је пореклом са туркијских језика и састоји се од корена бој, што значи племенит и ар или аир. Према другим изворима реч долази од руског бојарин (члан племена Бојар) или староруског бољарин. Постоји хипотеза је да бољарин долази од бугарске речи боила, што значи племенито.

За лингвисте, титула Boila је претходник или стари облик титуле бољар (бугарске речи за боњара). Боила је била титула коју су имали неки од бугарских аристократа (углавном регионални гувернери и племићки ратници) у Првом бугарском царству (681–1018). Множина речи boila, bolyare се јавља у натписима на бугарском језику[2][3] и приказана је као boilades или boliades у грчким византијским документима.[4][5] Научници и лингвисти су предложили више теорија о извођењу те речи, као што је има корене у старом турском језику: bai („племенит, богат”; cf. „bey”), у коме је реч изведена из beg, bag, из индоевропске иранске речи bagh са значењем господар. Стога је Багдад (господару дато), слично са руским бог.[4]

Бољари у Русији

A Boyar Wedding Feast (Konstantin Makovsky, 1883) Google Cultural Institute
Свадба бољарова (Константин Мајаковски 1883.)

За време Кијевске Русије бољари су имали велику моћ, јер су пружали војну подршку кијевском кнезу. Моћ и престиж многих бољара зависио је о њиховој служби према држави, историји службе породице, а у мањој мери према поседу. Бољари су кроз државно веће Думу саветовали кнеза. За своје услуге добијали су огромне поседе. Као чланови Бољарске думе били су и главни законодавци Кијевске Русије.

Након инвазије Монгола у 13. веку, бољари из делова Кијевске Русије постали су чланови пољског и литванског племства. У 14. и 15. веку многи бољари, који нису добили племићки статус активно су учествовали у стварању козачке војне организације на јужним рубовима Пољско-литванске уније. Неки бољари нису могли да прихвате пољско-литванску унију, па су се преселили у Московску кнежевину где су задржали високе позиције.

У Московској кнежевини бољари су задржали моћ и утицај.[6] Како је велики кнез Москве постајао моћнији тако је смањивао моћ бољара. То се посебно дешавало у доба Ивана III Васиљевича и Ивана Грозног. Иван Грозни је посебно оштро смањио власт бољара. Укинуо је старо право бољара да могу напустити једног кнеза и постати вазали другог кнеза.

Бољарска дума је у 17. веку проширена од 30 чланова на 100. Петар Велики је 1711. године укинуо Бољарску думу приликом своје велике реформе власти и администрације.

Бољари у Бугарској

Чланови племства током Првог бугарског царства звали су се боила, а током Другог бугарског царства бољар или бољарин. Титула је била наследна. Бољари су се делили на велике бољаре и мале бољаре.

Бољари у Србији

Реч бојар, бојарин, у нас бољар долази преко Бугарске, од турко-монголске речи Бајар, шта је најпре значило „богат“, па онда „одличан“. Св. Сава наводи у биографији свога оца српске Бољаре, који с његовом браћом и свештенством иду у сусрет моштима Немањиним, а Првовенчани, описујући Немањин збор против јеретика, помиње старце и велможе.

У Влашкој и Молдавији

У подручју Карпата настањеног Румунима класа бољара је настала из сеоских заједница у раном средњем веку. У почетку су били бирани, а касније су били наследни. Имали су судску и административну улогу. Постепено је дошло до раслојавања на велике и мале бољаре. Од 15. века постали су најзначајнији политички фактор у Влашкој и Молдавији. У Трансилванији их није било, јер су их Мађари углавном асимиловали у мађарско племство или су изгубили статус. У појединим временима бољари би повећали своје привилегије. Имали би апсолутну контролу над становницима своје области и нису били обавезни да плаћају порез. Бољари би се често удруживали у моћне групе у покушају свргавања кнежева.

У 17. и 18. веку румунски бољари су прихватили грчку културу и начин живота. У том периоду богати људи су могли купити положај бољара од кнеза, јер су бољари имали значајне политичке функције. У 19. веку многи бољари се почињу залагати за промене и модернизацију. Многи од њих су учествовали у процесу румунског националног буђења, што је кулминирало уједињењем Влашке и Молдавије 1859. године. У новоствореној држави бољари су били значајан фактор. Многе њихове привилегије биле су постепено укидане, али поседовали су највише земље. Дошло је до сељачких буна против њих, а после Првог светског рата извршена је аграрна реформа и одузета је земља бољарима.

Референце

  1. ^ Behind the names: Pajari
  2. ^ Bulgarian Etymological Dictionary, Volume I, Bulgarian Academy of Sciences publishing house, 1971, p. 71
  3. ^ 9th century stone inscription from Bulgaria mentioning boyars ( boila)
  4. 4,0 4,1 Vasmer's Etymological Dictionary (Russian)
  5. ^ Constantine Porphyrogenitus, de Cerimoniis aulae Byzantinae, II, 46–47
  6. ^ Gustave, Alef (1967). „Reflections on the Boyar Duma”. The Slavonic and East European Review. 45 (104): 76—123. JSTOR 4205832.

Спољашње везе

Ђорђе Војтех

Ђорђе Војтех је био предводник устанка Словена у Поморављу 1072. године. Сам устанак је избио у бугарској теми Византијског царства, а организатори побуне били су бољари из Скопља. Вођа устанка постао је најугледнији члан рода кавхана, Ђорђе Војтех. Одмах на почетку устанка, устаници су се обратили за помоћ дукљанском владару Михаилу који је пристао да им пошаље свог сина Константина Бодина за вођу.

У Призрену на јесен 1072. године уз присуство војводе Петрила и вође покрета Ђорђа Војтеха, Константин Бодин је проглашен за цара под именом Петар. Ђорђе Војтех је после напредовања Константина Бодина и војводе Петрила под притиском византијске војске ипак предао Скопље Ромејима. И поред тога остао је непријатељ византијске управе и препоручивао Константину Бодину да крене на Скопље и уништи византијску војску и њене заповеднике. Византијска војска кренула је у сусрет војсци Констаина Бодина, који је кренуо према Скопљу, и поразила га код места Пауни на Косову и Метохији.

То је последњи пут да се Ђорђе Војтех појављује у писаним документима.

Јован Стефан

Јован Стефан, Иван Стефан, Лудовик, Људевит или Лодовико (после 1308, Видин - 1373, Слобозија) је био бугарски краљ од битке код Велбужда 28. јула 1330. године да би осам месеци касније био збачен са престола. Са мајком је тада побегао у Дубровник, одакле је отишао и лутао по југоисточној Европи до своје погибије код Слобозије у Влашкој 1373. године.

Борис Годунов

Борис Годунов (рус. Бори́с Фёдорович Годуно́в) (око 1551—13. април 1605) је био руски цар од 1598. до 1605. године. Био је и регент Русије од 1584. до 1598. године.

Бољаре (Власотинце)

Бољаре је насеље у Србији у општини Власотинце у Јабланичком округу. Према попису из 2011. било је 1.004 становника (према попису из 2002. било је 983 становника).

Овде се налази Запис крст (Бољаре).

Бољарска дума

Бољарска дума (рус. Боя́рская ду́ма, срп.Савет великаша) је модеран термин за редовна саветовања крупног племства на двору владара у Кијевској Русији, Великој кнежевини Москви и Руском царству од 10. до 18. века.

Ингријски рат

Ингријски рат (швед. Ingermanländska kriget) вођен је од 1610. до 1617. године између Руског царства са једне и Краљевине Шведске са друге стране. Рат је завршен победом Шведске и миром у Столбову.

Михаил I Фјодорович

Михаил I Фјодорович (Москва, 12/22. јул 1596 — Москва, 13. јул 1645) био је први руски цар из династије Романов од 21. фебруара 1613. године.

Новгородски масакр

Новгородски масакр из 1570. био је колективно кажњавање грађана Великог Новгорода од стране цара Ивана Грозног.

Опричници

Опричници су војнополицијски одреди Ивана IV Грозног. Као нарочито привилегована група од 6.000 људи, изабраних из редова нижег племства, опричници су имали задатак, да под оптужбом за издају, ликвидирају и велике бољаре, противнике цареве самовласти.

Пољско-руски рат (1605—1618)

Пољско-руски рат вођен је од 1605. до 1618. године током немира у Русији познатих као "Смутно време". Пољски краљ Жигмунд III умешао се у борбу око руског престола. Рат је завршен мировним споразумом у селу Деулино којим се Русија одрекла Смоленска што ће касније довести до избијања Смоленског рата.

Самуило (цар)

Самуило или Самуил (буг. Самуил, стсл. Самоилъ), син господара југозападне Македоније Николе, био је један од комитопула (κομητόπουλοι = „кнежевићи“ од κόμησ = „кнез“ и πῶλος = „неискусан младић“) и цар-аутократор (стсл. самодрьжъчь) балканских Словена (976—1014) и Првог бугарског царства (997—1014). Први пут помиње после смрти цара Петра (969). Заједно са својом поменутом браћом, он је тада „узбунио Бугарску“.

Према Срђану Пириватрићу: "... несумњив је бугарски карактер државе. Очигледан је у владарској институцији, преузетој од царства срушеног 971. године, исто тако и у црквеној, која је у поновном успоставлању Бугарског царства одиграла неопходну улогу. Поменуте се и две протобугарске институције, кавхан и ичиргу боила, које показују бугарску традицију и на нижим инстанцама од врховних, црквених и владарских. Најзад, и Битољски натпис показује да је Јован Владислав себе сматрао за Бугарина, а своје поданике за Бугаре."Самуило и његова браћа поново се јављају на историјској сцени тек после смрти Јована Цимискија (976). Одмах по смрти поменутог они су дигли устанак, који је био уперен против византијске власти. То је био одлучујући корак ка стварању Самуилове државе. Захваљући заузетости цариградске владе у унутрашњим претендентским бунама и у спољним заплетима у Азији, Симеон је, најпре, у друштву са старијом браћом, а после и без њих, нанео Византинцима многе поразе.

Самуило је отцепио од Византије подунавску Бугарску, Македонију изузев Солуна, Тесалију, Епир и Албанију са Драчем. Потчинио је себи све српске земље, заједно са Босном и Рашком, а Хрватску је опустошио све до Задра. Уједно је непрестано вршио притисак на Солун и предузимао испаде у Тракију, а продро је чак и до Пелопонеза.

У међувремену, византијски цар Василије II односећи успех за успехом над својим противницима, како спољним тако и унутрашњим, дејствовао је све јаче и јаче против Самуила на Балкану задајући му озбиљне тешкоће. Коначно у бици код Беласице Василије је довео Самуила до потпуног пораза (1014). Самуило је том приликом једва извукао живу главу утекавши у Прилеп. За собом је оставио 15.000 војника које је Василије дао ослепети. Сваком стотом поштеђено је једно око да може да предводи остале. Такви су испраћени Самуилу, који је пред тим призором сасвим клонуо и духовно и телесно, да би после два дана завршио живот.

Симеон Бекбулатович

Симеон Бекбулатович или Сајин Булат († 5. јануар 1616, Симонов манастир) је био кан (кнез или царевић) Касимског каната, вазалног каната Велике Московске кнежевине (1567—1573), велики кнез Русије (1574—1576) и цар Земштине (1565 - 1572).

Смоленск

Смоленск (рус. Смоле́нск) је град у западној Русији и административни центар Смоленске области. Налази се у горњем току Дњепра, 378 km западно-југозападно од Москве. Према попису становништва из 2010. у граду је живело 326.863 становника.

Телец

Телец је био бугарски кан који је средином 8. века владао бугарском државом. Потиче из прабугарске бољарске породице Угаина.

Његова политичка и војна делатност може се реконструисати на основу византијских извора, пре свега на основу вести које је оставио патријарх Нићифор (806-815) у свом делу Кратка историја која описује време од 602. до 769. године. Уопште, слично важи и за све остале владаре Прве бугарске државе. Извори су оскудни, често нејасни и подложни сумњи и тумачењу и, свакако, једнострани, с обзиром да су писани са византијског становишта. Управо због тога нам поједини народи и њихови главари у фокус историјских збивања улазе тек онда када се нађу у видокругу писаца моћних држава и империја, као што је овде случај.

Из поменутог извора и реконструкција В. Златарског и Г. Острогорског, сазнајемо да је Телец успео да се наметне као кан 762. године, тек након дужих унутрашњих борби у бугарској држави. Како Прабугари нису били словенски већ туркијски народ (тек каснијим етапама свог суживота на Балкану накнадно и постепено словенизиран), у овој Првој бугарској држави постојала су два јака етничка елемента: један је чинила велика маса Словена, који су били потчињени Прабугарима, а други су чинили управо прабугарски бољари који су љубоморно чували своје друштвене положаје и нису дозвољавали Словенима да им поремете тај успостављени ред. Изгледа да је са Телецом на власт дошла једна група бољарских породица нетрпељива према Словенима и ратоборна у својој политици према Византији.

Балканска политика византијског цара Константина V (741-775) огледа се у мерама које је предузео ради заштите Тракије. То јасно показује да Византија више није могла да рачуна на дотадашње мирно стање према бугарској граници. Одговор Бугара на ове цареве потезе био је један упад у византијске земље из 756. године. Доласком Телеца на власт (762) антивизантијско расположење у Бугарској још је више порасло. Тако је Константин V одлучио да на упад Бугара одговори великом ратном експедицијом. Цар је послао флоту која је већи одред византијске коњице одвезла на ушће Дунава, а сам цар је у бугарску територију упао преко Тракије. Коњица која је са севера напредовала према југу састала се царском војском код Анхијала на обали Црног мора. На овом месту је 30. јуна 763. године дошло до велике битке која је трајала цео дан, а која се завршила потпуним поразом бугарских снага. Ову велику победу, највећу у својој владавини, цар Константин V је прославио тријумфалним уласком у Цариград и свечаним играма у Хиподрому, што додатно показује колики је значај ове битке био, уз одређене церемонијалне и популарне елементе које је овај догађај требало да има у самој царској престоници.

Овом битком и поразом Бугара хан Телец је убрзо изгубио престо (765), а Бугарска је у току више година била поприште немира и унутрашњих борби, све док Телецов син Телериг није успоставио контролу 770. године.

Украјинци

Украјинци (укр. Українці) су источнословенски народ, који претежно живи у Украјини, где чини око 78% становништва. Украјинци су већим делом православне, а мањим делом гркокатоличке вероисповести. Говоре украјински језик, који спада у словенску групу индоевропске породице језика.

Украјинаца укупно има око 40.000.000, од тога у Украјини 37.541.700, Русији 2.942.961, Канади 1.209.805, САД 961.113 и Казахстану 333.200.

По резултатима пописа из 2002. у Србији живи 5.354 Украјинаца, углавном у Војводини. У БиХ је 1991. живело 3.929 Украјинаца, углавном у околини Приједора, Прњавора и Лакташа.

Поред своје матичне земље Украјине, Украјинци, заједно са Русима и Молдавцима, чине један од три призната државна народа фактички независне непризнате државе Придњестровље. Украјинаца у Придњестровљу има око 29% и трећи су народ по бројности у тој земљи, после Молдаваца (32%) и Руса (30%).

Фјодор II Борисович

Фјодор II (1589. - 20. јули 1605) је био цар Русије између 13. априла и 1. јула 1605. године.

Фјодор II је био син цара Бориса Годунова. Изненадна очева смрт 13. априла 1605. године током још увек неугушене побуне коју води Лажни Димитрије је убрзо довела до потпуног расула лојалистичких снага.

Најбоље могуће школовање које током својега детињства стиче га није могло никако припремити за катастрофалну ситуацију у којој добија круну. Смрт оца, којега су људи следили ради његове харизме никако се није могла надокнадити. Како је одмах од првих дана дошло до бега групе бољара на противничку страну, а те акције се никако даље нису успеле успешно спречити, његова мајка је одлучила преузети контролу државних послова.

Та чињеница је убрзо довела до панике и међу последњим лојалистима пошто је она била ћерка човека који је руководио опричницима и супруга цара Бориса Годунова који је такође водио чистке. Због тих разлога када писмо Лажног Димитрија 1. јула 1605. стиже у Москву с захтевом да се сруши цара, бољари га одлучују послушати. Фјодор II је био ухапшен, а двадесет дана касније заједно с мајком погубљен.

Од њега нам је данас остала прва карта Русије коју је нацртао властитом руком.

Шведска интервенција у Русији (1609-1610)

Шведска интервенција у Русији (1609-1610) била је део Времена смутње у Русији.

Шербан Кантакузин

Шербан Кантакузин (1640—1688) био је кнез Влашке од 1678. до 1688. године.

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.