Бојкот


Бојкот је било који облик борбе који се састоји у прекидању сваке везе са неким или потпуно прекидање свакодневног функционисања било којег облика уређења. Овај термин је добио назив по Чарлсу Канингему Бојкоту који је био енглески официр и надзорник имања. Родио се у Берг Сент Питерсу 1832. округа Норфок, а умро у Флекстону 1897. године.

Сељаци у Грофовији Ерн, у Ирској, који су трпели од самовоље надзорника Бојкота, послужили су се новом тактиком борбе. Уместо да га отворено нападају, настојали су да спрече извршење његових одлука и онемогуће све мере које је он предузимао простим неизвршавањем и оглушавањем о заповести. Бојкотовали су његове одлуке и тако га победили.

Као облик борбе, бојкот су касније примењивали и радници против капиталиста, а понекад и поједине државе бојкотују другу државу због неких нерешених проблема. Пример су санкције УН против Србије и Црне Горе од 1993. до 1995. године, као и бојкот словеначке робе организзован 1989. године од стране власти Слободана Милошевића.

Bir fest bojkot
Плакат позив на Бојкот Бир феста

Види још

1. април

1. април (01.04) је 91. дан у години по грегоријанском календару (92. у преступној години). До краја године има још 274 дана.

19. јун

19. јун (19.6.) је 170. дан године по грегоријанском календару (171. у преступној години). До краја године има још 195 дана.

Једанаести сазив Народне скупштине Републике Србије

Једанаести сазив Народне скупштине Републике Србије је конституисан 3. јуна 2016. Седницом је председавао најстарији посланик Драгољуб Мићуновић. За председника Народне скупштине Републике Србије 06. јуна 2016. је реизабрана Маја Гојковић.

Активизам

Активизам је планирано понашање да би се постигли социјални или политички циљеви кроз активности какве су подизање свести, стварање коалиција, вођење политичких кампања, производња пропагандног материјала, стварање публицитета, као и предузимање других акција како би се утицало на социјалне промене. Социјални рад у заједници посебно стимулише развој оних облика активизма који стимулишу промене и утичу на побољшање услова живота, посебно маргиналних група и угрожених појединаца. Услов за то је самоорганизовање појединаца и група.

У зависности од контекста времена и друштвене средине, реч активизам добија различите призвуке. У СФРЈ се под активизмом подразумевао политички рад, а једини политички рад је био за Комунистичку партију Југославије. Доласком вишестраначја, термин активизам се проширио и на актере свих партија, а доласком нових друштвених покрета шири се и на њихове активисте. У контракултурним круговима Запада под речју активиста се најчешће подразумева радикално леви активиста или активиста нових друштвеих покрета.

Активиста је појединац који се бави активизмом а чије акције имају за циљ социјалну промену. У социјалном раду „улога активисте“ може значити и одбацивање тзв. „објективног“ или неутралног становишта у циљу предузимања одређених акција у корист клијента и промену социјалног система, нарочито оних норми које непосредно или посредно штете или могу штетити клијентима.Активисти посвећени друштвеним променама су обично у једној области више ангажовани него у другој, па тако постоји: мировни активизам, еколошки активизам, феминистички активизам, ЛГБТ активизам итд.

Конкретне активности активизма могу бити у најразличитијој форми:

Кампање

Петиције

Акције за подизање свести јавног мњења

Грађанска непослушност

Обезбеђивање правне помоћи

Бојкот

Лобирање

Протести

Директне акције

Асоцијација тениских професионалаца

Асоцијација тениских професионалаца (енгл. Association of Tennis Professionals), скраћено АТП (енгл. ATP), тениска је организација за мушки професионални тенис. Основана је у септембру 1972. године, а основали су је Џек Кремер, Доналд Деф и Клиф Дрисдејл. Дрисдејл је био први председник организације. Од 1990. удружење је организовало светску тениску турнеју за мушкарце под називом АТП тур[неја] (енгл. ATP Tour), која је 2001. променила назив у АТП. 2009. године је име поново промењено и од тада је светска тениска турнеја за мушкарце позната под називом АТП светска турнеја (енгл. ATP World Tour) Ова промена произлази из еволуције турнирских такмичења која су предходно била позната под називом Гран при тениски турнири (енгл. Grand Prix tennis tournaments) и Светско тениско првенство (енгл. World Championship Tennis).

Главно седиште организације АТП је у Лондону, у Уједињеном Краљевству. Седиште америчке организације је у Понте Ведра Бичу у САД-у, седиште европске организације је у Монаку, док је интернационално седиште, које обухвата Африку, Азију и Океанију у Сиднеју у Аустралији.

Пандан овој организацији у женском тенису је ВТА.

Блиц (новине)

Блиц је српски дневни лист у власништву швајцарске компаније Ringier AG. Лист су 1996. године основали Питер Келбел и Александар Лупшић. Прво издање Блица изашло је 16. септембра 1996. и од тада лист редовно излази. У октобру 2004, лист је дошао у власништво компаније Ringier AG.

Гробари југ

Гробари, навијачи Партизана, су организовани 1970. Надимак су добили због углавном црних клупских боја, које су биле сличне званичним униформама гробара. Они подржавају све клубове у ЈСД Партизан. Организовани навијачи који су традиционално заузимали Јужну трибину стадиона су се поделили 1999. на две групе. Новооснована група по имену Јужни Фронт је оптужила неколико највиших чланова Гробара за злоупотребу својих привилегија, као и сам клуб за фаворизовање тих појединаца. Последњих година навијачи су превазишли своје разлике. Од новембра 2005. све навијачке групе су бојкотовале утакмице ФК Партизан до оставки председника Ивана Ћурковића, спортског директора Ненада Бјековића и генералног секретара Жарка Зечевића. Бојкот је прекинут 2007, после подношења оставки руководилаца и Гробари су се вратили на своју матичну трибину.

Детант

Детант (од француске речи, Détente - попуштање) је појам који се користи за раздобље генералног побољшања односа између Сједињених Држава и Совјетског Савеза током 1970-их. У Совјетском Савезу, Детант је био познат под појмом разрядка (попуштање напетости).

Раздобље Детанта окарактерисао је низ споразума попут САЛТ-а I, САЛТ-а II и Хелсиншког споразума. САЛТ I означио је заустављање производње нуклеарног оружја у САД и Совјетском Савезу. Такође је између Вашингтона и Москве успостављена брза телефонска линија, тзв. црвени телефон, у случају да обе земље могу брзо успоставити контакт у случају критичне ситуације било где у свету. Хелсиншки споразум тицао се поштовања људских права у Европи.

Детант је окончан након интервенције Совјетског Савеза у Авганистану. Последица тога био је амерички бојкот Олимпијских игара у Москви 1980. године. Избор Роналда Регана за председника САД 1981, означио је коначан крај Детанта и почетак тзв. Другог Хладног рата.

Државни удар у Ирану 1953.

Државни удар у Ирану 1953. (у Ирану познат као 28. мордад пуч) је било збацивање демократски изабране владе Ирана, и њеног премијера, Мохамеда Мосадика 19. августа 1953, оркестрирано од стране обавештајних агенција Уједињеног Краљевства (под именом операција Чизма) и Сједињених Држава (под именом пројекат TPAJAX). Мохамед Реза Пахлави је од уставног монарха постао ауторитарни монарх који се значајно ослањао на подршку Сједињених Држава како би опстао на власти док није збачен у фебруару 1979.1951, иранска нафтна индустрија је национализована уз готово једногласну подршку иранског парламента законом који је предложио Мосадик који је предводио националистичку парламентарну фракцију. Иранску нафту је контролисала Англо-персијска нафтна компанија (AIOC) у британском власништву (данас позната као BP. Народно неадовољство АИОЦ-ом је почело крајем 1940-их, јер је велики део иранског јавног мњења и политичара сматрао ову компанију експлоататорском. Упркос Мосадиковој подршци у народу, Британија није желела да преговара, и започела је међународни бојкот иранске нафте како би извршила економски притисак на Иран.} Првобитно, Британија је припремила војску да преузме контролу над нафтном рафинеријом у Абадану, највећом на свету, али се премијер Клемент Атли одлучио да ипак ојача економски бојкот и да користи агенте у Ирану да подрије Мосадикову владу. Након што је дошло до промене ка конзервативнијим владама и у Британији и у Сједињеним Државама, Черчилова, и америчка Ајзенхауерова администрација су одлучиле да збаце иранску владу иако се претходна америчка администрација (под председником Труманом) није слагала са пучом. Поверљиви документи показују да су британски обавештајни званичници играли главну улогу у иницирању и планирању пуча, и да су Вашингтон и Лондон имали заједнички интерес у очувању контроле над иранском нафтом.Британија и Сједињене Државе су одабрале Фазлолаха Захедија да буде премијер војне владе која је требало да збаци Мосадикову владу. Након тога су планери пуча саставили нацрт краљевског декрета којим се распушта Мосадикова и поставља Захедијева влада, а шах је потписао декрет. ЦИА је успешно извршила притисак на слабог монарха да учествује у пучу, а са друге стране потплатила уличне насилнике и припаднике свештенства, војне званичнике и политичаре да учествују у пропагандној кампањи против Мосадика и његове владе. Испрва, чинило се да је пуч пропао, када је у ноћи између 15. и 16. августа пуковник Империјалне гарде Нематолах Насири ухапшен у покушају да ухапси Мосадика. Шах је побегао из земље следећег дана. 19. августа, про-шахова руља, потплаћена од стране ЦИА, је марширала ка Мосадиковој резиденцији. Према документима ЦИА са којих је скинука ознака поверљивости, неки од најзлогласнијих техеранских мафијаша су унајмљени од стране ЦИА да организују нереде присталица шаха 19. августа. Други људи, такође потплаћени од стране ЦИА су доведени у Техеран у аутобусима и камионима како би преузели контролу над градским улицама. Између 300 и 800 људи је погинуло током, и од директних последица сукоба. Мосадик је ухапшен, суђено му је и осуђен је за издају од стране шаховог војног суда. 21. децембра 1953. је осуђен на три године затвора, а затим је стављен под кућни притвор до краја живота. Мосадикове присталице су похватане и затворене, мучене или побијене.

Након пуча, Пахлави је владао као ауторитарни монарх наредних 26 година, док није збачен у народној револуцији 1979. Опипљиве користи које су Сједињене Државе стекле збацивањем изабране владе Ирана су укључивале удео у иранском нафтном богатству као и чврсто спречавање могућности да се иранска влада сврста са Совјетским Савезом, мада ово као мотив изазива контроверзе међу историчарима. Вашингтон је континуирано достављао оружје непопуларном шаху, а ЦИА је тренирала САВАК, репресивну тајну полицију. Широко је уврежено становиште да је овај пуч значајно допринео анти-америчким осећањима у Ирану и на Блиском истоку. У Иранској револуцији 1979. је збачен шах, и про-западна монархијска диктатура је замењена у великој мери анти-западњачком Исламском Републиком Иран.

Кошарка за мушкарце на Летњим олимпијским играма 1984.

Кошаркашки турнир на Летњим олимпијским играма одржаним 1984. године је једанаести по реду званични кошаркашки турнир на Олимпијским играма. Турнир је одржан у Лос Анђелесу, САД. На завршном турниру је учествовало укупно 12 репрезентација и одиграно је укупно 46 утакмице.

Ове олимпијске игре је обележио бојкот СССР који се реванширао Американцима за бојкот игара у Москви. Одлука о неучествовању образложена је наводним „безбедносним разлозима“, а бојкоту се придружило још 18 земаља тадашњег источног блока (сви сем Румуније).

Кошарка на Летњим олимпијским играма 1984.

Кошаркашки турнир на Летњим олимпијским играма одржаним 1984. године је једанести по реду званични кошаркашки турнир на Олимпијским играма, а трећи по реду кошаркашки турнир на Олимпијским играма на којем су учествовале жене. Турнир је одржан у Форуму у Инглвуду, САД.

Ове олимпијске игре је обележио бојкот СССР који се реванширао Американцима за бојкот игара у Москви. Одлука о неучествовању образложена је наводним „безбедносним разлозима“, а бојкоту се придружило још 18 земаља тадашњег источног блока (сви сем Румуније).

Летње олимпијске игре 1956.

XVI Олимпијске игре су одржане 1956. године у Мелбурну, Аустралија. То је било први пут да је МОК одлучио доделити домаћинство граду на јужној хемисфери, у конкуренцији градова као што су Буенос Ајрес, Мексико Сити, Монтреал и још шест градова из САД-а.

Многи чланови МОК-а су имали доста сумње према одабраном граду из разлога што су се такмичења морала одвијати у делу године када је на јужној хемисфери погодно време. То наравно није ишло у прилог већини такмичара који су долазили углавном са северне хемисфере, јер су морали прилагодити начин тренинга и припреме да би постигли најбољу форму у за њих неуобичајено доба године. Осим тога, због правила карантина у Аустралију није било могуће допремити коње за такмичење у коњичком спорту па је оно одржано у Шведској. Ипак, Мелбурн је изабран на седници МОК-а 1949. године, и то за само један глас предности.

Ту потешкоћама још није био крај. Због финансијских проблема покрајине у којој се налази Мелбурн морала је додатним позајмицама интервенисати и аустралијска влада. Председник МОО-а Ејвери Брендиџ, незадовољан затеченим стањем приликом редовног обиласка борилишта, чак је озбиљно разматрао да се Игре преместе у Рим, који се већ увелико припремао за Летње олимпијске игре 1960. Ипак, припреме су на крају завршене на време, па су такмичења могла почети.

И политичке прилике су битно нарушиле прилике на Играма. Како су Уједињено Краљевство и Француска заузеле Суецки канал, Израел је напао Египат. У знак протеста Игре су бојкотовали Египат, Ирак и Либан. СССР је окупирао Мађарску, што је узроковало бојкот Холандије, Шпаније и Швајцарске. Непосредно пре Игара бојкот је објавила и Кина, због тога што је признат независни наступ Тајвана. Ипак у коњичком делу игара у Стокхолму учествовале су Холандија, Шпанија, Швајцарска и Египат. Занимљивост је наступ уједињене екипе Немачке коју су чинили спортисти обеју тадашњих немачких држава.

Кад су Игре ипак започеле, показало се да су Аустралијци срдачни и ефикасни домаћини, па су Игре касније често прозиване као пријатељске Игре.

1956 Olympic games countries.PNG

У такмичарском програму су се истакли домаћини у пливању, као и представници САД-а који су доминирали атлетским такмичењима победивши у 15 од 24 атлетских дисциплина. По укупном броју медаља најуспешнија екипа је била она из СССР-а.

Посебну пажњу је изазвао наступ Мађарске, која је непосредно пре окупирана од стране СССР-а. Врхунац напетости било је финале у ватерполу, где су се среле баш те две екипе. Због врло грубе игре играча СССР-а неколико Мађара је напустило базен крвавог лица, а утакмица је чак на неко време била и прекинута. Ипак, Мађари су на крају победили на велико одушевљење гледалаца. Након Игара је 45 мађарских спортиста затражило азил и пребегло на запад.

Упркос свим политичким напетостима, или баш због њих, домаћини су одлучили да измене церемонију затварања Игара. Избачен је дефиле појединих националних екипа понаособ, већ је направљен дефиле свих спортиста заједно који су измешани ушли на стадион симболизовајући заједништво читавог света. Тај обичај је прихваћен и на свим каснијим Играма.

Летње олимпијске игре 1988.

XXIV Олимпијске игре су одржане 1988. године у Сеулу, у Јужној Кореји. МОК је дао предност Сеулу као граду домаћину у конкуренцији јапанског града Нагоје.

Као и на претходна три издања Игара (у Монтреалу 1976., у Москви 1980. и у Лос Анђелесу 1984.) и на овим је Играма забележен бојкот из политичких разлога. Северна Кореја је бојкотовала Игре због чињенице да Јужна Кореја није пристала поделити домаћинство са својим северним суседом. Бојкот је слиједила Куба, али не и остале комунистичке државе. Тако је на крају овај бојкот био мањих размјера, и након три окрњене манифестације овај пута су на Играма учествовале све тадашње спортске велесиле што је донело висок квалитет такмичења.

У програм Игара је враћен тенис, а по први пут у програму је био уврштен и стони тенис.

У такмичарском програму посебну су се истакнули ови појединци и догађаји:

Бен Џонсон, спринтер из Канаде, је победио у дуго очекиваној и најављиваној трци на 100 m и то с временом новог светског рекорда. Накнадно је међутим, у једној од највећих допиншких афера у олимпијској историји, утврђено да је Џонсон користио недозвољена стимулативна средства, па су му медаља и рекорд одузети, а победа је припала Карлу Луису.

Пливачица Кристин Ото из Источне Немачке је освојила шест златних медаља. У пливању су се још истакнули Мет Бјонди (САД, 5 злата) и Џенет Еванс (САД, три злата). Сензационални победник у трци 100 m делфин је био Ентони Нести из Суринама, који је тиме постао први пливач црне боје коже кому је то пошло за руком.

Гимнастичар Владимир Артјомов из Совјетског Савеза је освојио четири златне медаље, а Данијела Силивас из Румуније три.

Спринтерка Флоренс Грифит Џојнер из САД је освојила три златне и једну сребрну медаљу у спринтерским дисциплинама, оборивши при томе и светски рекорд у трци на 200 m.

Криста Ротенбургер из Источне Немачке је постала први (и последњи) спортиста уопште ком је пошло за руком освојити медаље и на зимским и на летњим Олимпијским играма исте године. Она је сребро освојено у бициклизму прикључила злату којег је освојила у брзом клизању раније исте године на Зимским олимпијским играма у Калгарију. Како се летње и зимске Олимпијске игре више не одржавају у истој години, овакав успех више није могуће поновити.

Скакач у воду Грег Луганис је одбранио наслове у обе дисциплине скокова у воду (торањ, даска) освојене четири године раније на Играма у Лос Анђелесу. Међутим, запамћен је по неуспелом скоку када је главом ударио у одскочну даску те оставио крваву мрљу на дасци и у базену, али без теже повреде. Тај је догађај поновно дошао у средиште пажње неколико година касније, када је Луганис јавно објавио да је био заражен вирусом СИДАСиде време игара у Сеулу. Данас је међутим познато да вирус ХИВ-а не може преживјети на ваздуху и у води, па реална опасност да се неко од такмичара зарази том болешћу од Луганиса није постојала.

Лоренс Лемју, канадски једриличар, је био на другом месту током такмичења с реалним шансама да освоји сребрну медаљу. Међутим, током једне регате прекинуо је натецање да би помогао једном повређеном такмичару. Лемју је на крају завршио на 22. месту, али је примио посебну награду за спортско понашање.

Олимпијске игре

Олимпијске игре (грч. Ολυμπιακοί Αγώνες, енгл. Olympic Games, франц. Jeux olympiques) су водећи интернационални спортски догађај и садрже летња и зимска спортска такмичења, у којима се такмичи хиљаде спортиста широм света. Олимпијске игре сматрају се највећим светским спортским такмичењем, са више од 200 земаља учесника. Одржавају се сваке четири године, са Летњим и Зимским играма које су се одржавале исте године до 1992, а од тада се одржавају наизменично, у размаку од две године.

Креирање Олимпијских игара инспирисано је Античким олимпијским играма, које су се одржавале у Гимназијуму у Грчкој, од 8. века прије нове ере, до 4. века нове ере. Барон Пјер де Кубертен основао је Међународни олимпијски комитет (МОК) 1894 године, који је довео до одржавања првих модерних игара 1896. МОК је владајуће тело Олимпијског покрета и Олимпијске повеље.

Развој Олимпијског покрета током 20. и 21. века узроковао је промене у Олимпијским играма. Неке од њих су покретање Зимских олимпијских игара за зимске и спортове на леду, Параолимпијских игара за спортисте са инвалидитетом и Олимпијске игре младих за спортисте од 14 до 18 година. Олимпијске игре глувих и Специјалне олимпијске игре такође су под надзором МОК-а; игре глувих одржавају се од 1924, док се Специјалне олимпијске игре одржавају од 1968 и намењене су ментално заосталим особама. МОК мора да се прилагоди различитом економском, политичком и технолошком напретку. Појава појма "аматерски спортиста све време" који су заступале државе Источног блока, додатно је пољуљао идеологију чистог аматеризма. Совјетски Савез учествовао је са спортистима који су били студенти, војници или радници у професији, али многима од њих је држава плаћала да тренирају и одраде пуне припреме. Као резултат, Олимпијске игре су са чистог аматеризма, како је предвидео Кубертен, дозволиле учествовање професионалним спортистима. Растући значај медија створио је питање о корпорацијским спонзорима и комерцијализацији игара. Први и Други светски рат узроковали су отказивање Игара 1916, 1940 и 1944. Велики бојкот током Хладног рата лимитирао је број учесника на Играма 1980 и 1984. Иако је бојкот предвођен од стране Совјетског Савеза осиромашио такмичење у свим спортовимс, 140 националних олимпијских комитета учествовало је на Летњим олимпијским играма 1984, што је био рекорд у то доба.Олимпијски покрет састоји се од међународних спортских федерација, Националног олимпијског комитета и организованог комитета за сваке Олимпијске игре посебно. Као владајуће тело, Међународни олимпијски комитет задужен је за избор града домаћина за све Олимпијске игре, као и за организацију игара, према Олимпијској повељи. МОК такође одређује олимпијски програм и спортове који ће се наћи на играма. Постоји неколико олимпијских ритуала и симбола, као што су Олимпијска застава и Олимпијски пламен, као и церемонија отварања и затварања игара.

Око 13.000 спортиста учествује на Летњим и Зимским олимпијским играма, у 33 спорта и скоро 44 догађаја. Првопласирани, другопласирани и трећепласирани добијају олимпијске медаље: златну, сребрну и бронзану.

Игре су напредовале толико да је сада готово свака држава заступљена. Овај раст проузроковао је бројне изазове и контроверзе, укључујући и бојкот, допинг, подмићивање, као и терористички напад 1972. Сваке две године, Олимпијске игре и медији омогућавају непознатим спортистима да стекну националну и интернационалну славу. Игре омогућавају граду и држави домаћину да се прикаже свету.

Попис становништва 2011. у Србији

Попис становништва, домаћинстава и станова 2011. у Републици Србији је први попис у Републици Србији од када је поново самостална држава. Требало је да буде одржан 1-15. априла 2011. године, али је због недостатка средстава померен и одржан 1-15. октобра. Пописивање је накнадно продужено до 18. октобра, а у Београду, Крагујевцу, Нишу, Новом Саду, Пожаревцу и другим градовима/општинама где је било потребно до 20. октобра.

Пчињски управни округ

Пчињски управни округ се налази у јужном делу Републике Србије. Обухвата град и општине:

Град Врање градско насеље Врање,

Општина Владичин Хан место Владичин Хан,

Општина Сурдулица место Сурдулица,

Општина Босилеград место Босилеград,

Општина Трговиште место Трговиште,

Општина Бујановац место Бујановац и

Општина Прешево место Прешево.Има укупно 243.529 становника.

Седиште округа је град Врање.

Културно-историјске знаменитости датирају од пре више векова. Најстарије војно утврђење је из XIII века - Марково Кале. Познат је и стари турски амам (турско парно купатило) из XVI века, затим Пашин конак из 1765. године у коме је 1881. године отворена гимназија.

Врањска Бања представља посебну карактеристику овог краја - термоминералне воде која помаже у лечењу многих обољења.

Привреду Врања чине индустрија, рударство, грађевинарство, трговина, пољопривреда и шумарство.

Референдум о независности Босне и Херцеговине

Референдум о независности Републике Босне и Херцеговине од СФРЈ одржан је 29. фебруара и 1. марта 1992. године.

Када су Словенија и Хрватска прогласиле независност од СФРЈ 1991. године, представници Муслимана и Хрвата су у скупштини СР БиХ 15. октобра 1991. године, на властити предлог и прегласавањем српских посланика донијели „Акт о реафирмацији суверености Републике Босне и Херцеговине“. Тим чином су представници Муслимана и Хрвата одлучили да се повуку представници СР БиХ из рада савезних органа Југославије док се не постигне договор између свих република које сачињавају СФРЈ. На то су пристали представници СДА и ХДЗ, док су представници СДС одбили да дјелују по донесеном акту. Као одговор на ову одлуку која је била противна интересима Срба, Српска демократска странка је одговорила оснивањем Српских аутономних области, а 9. и 10. новембра 1991. и референдум о оснивању самосталне Српске Републике као саставног дијела Југославије. Политички представници Муслимана су овај референдум прогласили неважећим. На дан 9. јануара Српска скупштина је прогласила Српску Републику Босну и Херцеговину која је саставни дио Југославије.Дана 25. јануара 1992. представници Муслимана и Хрвата су донијели одлуку о одржавању референдума о независности СР БиХ. Ову одлуку су донијели пошто је већина српских чланова скупштине протестно напустила сједницу. Српски представници су позвали припаднике српског народа да бојкотују референдум.По скупштинској одлуцу, референдумско питање је гласило: "Јесте ли за суверену и независну Босну и Херцеговину, државу равноправних грађана, народа БиХ - Муслимана, Срба, Хрвата и припадника других народа који у њој живе?". Муслиманске и хрватске странке позвале су становништво на излазак, док су српске стране позвале на бојкот референдума. Референдум је одржан 29. фебруара и 1. марта 1992. На референдуму је гласало 63,6 % становника, од којих се 99,7 % изјаснила за независност.Велика већина Срба је бојкотовала референдум, те је излазност била 63,7% грађана СР БиХ, од чега је 92,7% гласало за независност. Тадашњи законски услов за афирмацију резултата референдума је био да на референдум изађе више од двије трећине грађана (више од 66%), те да исти број афирмативно гласа. Овај услов није испуњен. Политички представници Срба су овај референдум прогласили неважећим. Скупштина није никад прогласила независност.

Синклер Луис

Синклер Луис (енгл. Sinclair Lewis; 7. фебруар 1885 — 10. јануар 1951.), био је амерички књижевник и Нобеловац.

Рођен је 1885, имао је живот испуњен разноврсним искуствима, корисним за стварање широке визије америчког друштва, чију ће снажну слику дати у својим романима. Тако је он, рецимо, прекинуо студије на универзитету Јејл, и отишао да ради на Панамском каналу. А онда се вратио на Јејл и дипломирао, 1908. Наредних година је пуно путовао по Америци, радећи као извештач многих листова и агенција. У почетку, док још није нашао свој прави пут, писао је булеварску прозу, приче и романе, све док 1920. није објавио роман „Главна улица” и постигао огроман успех. За кратко време било је распродато пола милиона примерака, а роман је преведен на безмало све европске језике.

Уследили су потом романи:„Краљевска крв”,„Бебит”, „Елмер Гантри”, „Човек који је познавао Кулиџа”, „Додсворт”, „Мартин Ароусмит”, „Ана Викерс”, „Уметничко дело”, „То је овде немогуће”. Њима је Луис избио у ред великих реалистичких писаца савремене Америке, с подједнаким познавањем описујући живот различитих слојева и врло различитих јунака.

Снажна сатиричка, критичка нота изазивала је често противречне реакције јавности. Од похвала критике и слободоумних интелектуалаца – до позива на бојкот, линч, хапшење!

Синклер Луис је један од најславнијих писаца такозване изгубљене генерације. Нобелову награду за књижевност добио је 1930. године.

Преминуо је 1951.

Совјетски Савез на олимпијским играма

Совјетски Савез се први пут појавио на Олимпијским играма 1952. године. Од тада Совјетски Савез је на олимпијским играма наступио 18 пута, девет пута на Летњим олимпијским играма и од тога чак седам пута је био рангиран као најбоља држава учесник по броју освојених медаља и два пута је био на другом месту. На Зимским олимпијским играма Совјетски Савез је такође имао успеха у девет наступа седам пута је био први међу државама које су наступале на играма и два пута други по броју освојених медаља.

Национални олимпијски комитет Совјетскиог Савеза (Олимпийский комитет СССР) је основан 21. априла 1951. а признат од стране МОКа 7. маја 1951. године. Исте године када је Совјетски репрезентативац Константин Андрианов постао члан МОКа, СССР је и постао члан олимпијског покрета.

Летње олимпијске игре 1952. у Хелсинкију су постале прве игре за Совјетски Савез. Прву златну олимпијску медаљу је освојила Нина Ромашкова у атлетској дисциплини бацање диска и са дужином од 51.42 m поставила нови олимпијски рекорд.

Зимске олимпијске игре 1956. у Кортина д'Ампецу су постале прве Зимске олимпијске игре за Совјетски Савез. Овде су такође освијили прегршт, шеснаест, медаља. Прву златну медаљу за Совјете је освојила Љубов Козирева у скијању на 10 km.

Совјетски Савез је једанпут био домаћин олимпијских игара:

Летње олимпијске игре 1980. у МосквиОве игре су биле бојкотоване од стране САД и још 54 других држава, у знак протеста због Совјетске инвазије на Авганистан. Следеће Летње олимпијске игре су се одржавале у САД, Лос Анђелесу где су Совјети узвратили бојкот игара Америци, овај пут Совјетима се придружили 15 земаља у бојкоту.

СССР је престао да постоји 26. децембра 1991. године а Олимпијски комитет је још деловао до 12. марта 1992. године, када је распуштен.

На Летњим олимпијским играма 1992. године у одржаним Барселони дванаест од петнаест совјетских република је послало своје представнике и они су се такмичили као Уједињени тим и под олимпијском заставом, где су опет били први по броју освојених медаља. Уједињени тим се такође такмичио на Зимским олимпијским играма 1992., где је своје представнике послало седам од дванаест бивших Совјетских република и овај тим је у укупном скору завршио на другом месту по броју освојених медаља

Олимпијци Совјетског Савеза су закључно са 1992. годином освојили 1.204 медаље на олимпијадама, 1.010 на летњим и 194 на зимским играма.

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.