Бошњачки језик

Бошњачки језик[1] (користи се и назив босански језик[2]) национални је језик Бошњака којим говори око 2 до 2,2 милиона људи: углавном у Босни и Херцеговини (1,7-1,8 милион), Србији (134.000) и Црној Гори (34.078), а такође и у западној Европи и Северној Америци (150.000), као и неутврђен број исељеника у Турској.

бошњачки језик
bosanski jezik • босански језик
Изговор[ˈbɔsanskiː]
Говори се у Босна и Херцеговина
 Србија
 Црна Гора
 Хрватска
Регионјугоисточна Европа
Број говорника
1.700.000-1.800.000
целокупно у свету: 2.700.000 (недостаје датум)
латиница (бошњачка латиница)
ћирилица (српска ћирилица)
Званични статус
Службени језик у
 Босна и Херцеговина
Признати мањински језик у
Језички кодови
ISO 639-1bs
ISO 639-2bos
ISO 639-3bos
Serbo croatian languages2006-sr
Подручје на коме већина становника говори бошњачки језик (2006. године)

Назив језика

После демократских промена у Србији (2000) неке државне институције (на пример Републички завод за статистику) званично признају назив босански језик и користе га у службеним документима.[2] Српски и хрватски лингвисти сматрају да је узимање имена „босански“ за језик једног од народа (Бошњака) у БиХ покушај унитаризације језичког простора Босне и Херцеговине.[1][3] У Републици Српској језик се назива језик бошњачког народа.[4] У резултатима пописа из 2011. године у Хрватској се користи назив босански језик.[5] У резултатима пописа становништва у Црној Гори из 2003. године, које је објавио Републички завод за статистику Црне Горе, босански и бошњачки су наведени као два засебна језика.[6]

Одбор за стандардизацију језика Института за српски језик САНУ објавио 2015. године је саопштење о статусу босанског или бошњачког језика, које је потписао председник одбора др Иван Клајн. Према овом саопштењу једини исправан назив за језик Бошњачког народа је бошњачки језик.[7]

Називање језика у Босни кроз историју

Из предтурског периода имамо записе католика, икавца из Босне, Прибислава Похвалића, који пише ћирилицом, а језик својих писама на више мјеста назива српским. (Медо Пуцић, Споменици српски ,II,pp. 51.)

Из турског периода имамо пјесме Мухамеда Хевајие, Босанца, који је писао арапским писмом али српским језиком, па тако своје пјесме и назива: "Илахије на српском језику" и "Позив на вјеру на српском језику".

Евлија Челебија, турски путописац, помиње босански језик у својим путописима.

Ватрослав Јагић, хрватски филолог и слависта у књизи "Хисторија књижевности народа хрватскога и србскога", 1867. Загреб, на 142. стр. народни језик у Босни назива српским: "...да није могуће вјеровати да неби били у Босни, Захумљу, Диоклецији итд. већ давна прије Кулина бана почели писати ћирилицом, а народнием језиком србским."

Матија Антун Рељковић, који као и многи други Славонци воде поријекло из Босне у "Сатиру" пише за Славонце да су "сербски штили а сербски писали".

И други Србин католичке вјере, Славонац, Андрија Торкват Брлић, чији су преци поријеклом из Херцеговине је исто имао став да у Босни треба прогласити за службени, српски језик (Власта Швогер, "Идеали, страсти и политика, живот и дјело Андрије Торквата Брлића,Хрватски институт за повијест, 2012, фуснота 461.).

Антун Радић у листу "Дом" од 27.9.1901. број 18. у чланку "Хоћемо ли опет под Турчина?" пише о слози православаца и муслимана: "А сложили су се и погодили овако: ... Домаћи језик у Босни и Херцеговини нека се зове србски језик, и нека се пише грчким писмом Ћириловим (ћирилицом), а не латинским писмом по хрватском начину, како ми ово пишемо. Тако су се дговорили наши босански и херцеговачки Србљи с "турцима", то су подписали и на то се заклели. И то ће они разгласити по свиету, нека се зна, што они хоће, па нека им Европа у тој ствари помогне, т.ј.: да се Херцег-Босна одузме бечкому цесару, да се прогањају римски свећеници и остало."

У нотарским књигама града Котора: 3. јула 1436, млетачки кнез у Котору купио је петнаестогодишњу девојку "босанског рода и јеретичке вере, звану босанским језиком Ђевену".[8]

У делу Јеронима Мегисера "Тхесаурус полyглотус" (Франкфурт на Мајни, почетак 17. века) спомињу се уз остале говоре: босански, далматински, српски, хрватски.[9]

Мула Мустафа Башескија у свом Љетопису спомиње Мула Хасана Никшићанина (1780), који говори пола турским, пола босанским језиком.

Алберто Фортис (1741–1803); 1774. у Венецији у ђелу "Виаггио ин Далмазиа" објавио и у оригиналу и преводу на италијански баладу Хасанагиницу - језик Морлака назива: илирским, морлачким и босанским.[10]

Према сведочењу Матије Мажуранића, сарајевски паша, иако "добро знаде турски, арапски и арнаутски", не воли да неко пред њим говори турски и истиче "да је наш славни бошњачки језик од свих најљепши на свијету". У Путопису се каже да се у Босни "еглендише Бошњачки".[11]

Мухамед Хеваија Ускуфија Босневи је 1631. издао Босанско-Турски речник.[12] Свој језик је називао босанским.[13]

Систем дијалеката

Бошњаци вјерују да су изворни говорници неколико дијалеката штокавског нарјечја, углавном: новоштокавског икавског (тзв. босанско-далматински) и шћакавско-ијекавскога (тзв. источно-босански дијалект), којим говоре Бошњаци и Хрвати, новоштокавскога ијекавског (тзв. источнохерцеговачко-крајишки), којег дијеле са Србима, Црногорцима и Хрватима, те неновоштокавског ијекавског (тзв. зетско-јужносанџачки дијалект) којим говоре Бошњаци, Црногорци и Срби. Удио Бошњака у осталим говорима (нпр. новоштокавском екавском (тзв. шумадијско-војвођански дијалект) и неновоштокавском екавском (тзв. косовско-ресавски дијалект)) је занемарљив. Због процеса језичке асимилације, акултурације и миграција као посљедица посљедњега рата немогуће је одредити тачан број и распоред говорника појединога дијалекта, али приближно се може навести сљедеће: већина Бошњака у Бихаћкој регији, углавном у западној Босни, као и средњој и јужној Босни (Травник, Бугојно, Зеница, Ливно,..) и сјеверном дијелу Херцеговине говорници су босанско-далматинског дијалекта; становници широкога појаса који се протеже јужно од Сарајева до Тузле на сјеверу, са средиштима у Сарајеву, Кладњу, Брези, Сребренику, Тузли, Завидовићима, Олову, Високом, Фојници, Какњу,.. изворни су говорници источно-босанског дијалекта; Бошњаци у подручју средње и источне Херцеговине (Чапљина, Столац, Невесиње), оаза у источној Босни (Горажде), те у већем дијелу Црне Горе и дијелу Србије (Никшић, Пљевља, Пријепоље), као и становници већих градова (укључујући и оне исељене из градова као Теслић, Приједор, Бања Лука, Добој, Зворник, Власеница)- говорници су источнохерцеговачко-крајишког дијалекта; док су Бошњаци који насељавају исток Црне Горе и југозапад Србије (Подгорица, Бијело Поље, Нови Пазар) говорници зетско-јужносанџачког дијалекта.

Турско раздобље

По турском освајању, које је захватило Босну 1463, но наставило се у разним подручјима садашње БиХ још преко 50 година, долази до знатних друштвених, етничких и језичких промјена. Наиме, дијалекатска карта која се формирала од 15/16. вијека мијењала је обрисе говора појединих подручја, но не и саму структуру. Основне особине су велике сеобе становништва, одсељавање дијела староседелачког становништва у Хрватску, Мађарску, Италију, Аустрију и Словенију, као и исламизација староседелачког становништва, те досељавање сточарског елемента из већ освојених подручја Балканског полуострва, поготово Србије, Црне Горе и Албаније. На језичком подручју долази до новоштокавских иновација, тј. гласовних и морфолошких промјена које су створиле новоштокавски супстрат за касније стандардне језике. Новоштокавски су говори потекли из слива ријеке Неретве и ширили се на сјевер, запад и исток. Главне су разлике у односу на староштокавске говоре (који и даље постоје на знатном дијелу БиХ): четвороакценатски систем, појава дуге множине (град/градови према староштокавској множини гради), изједначавање падежа у дативу, локативу и инструменталу, као и дефинитивна успостава дочетнога –о у партиципу мјесто –л (говорио/говорил), те губитак фонема х у већини говора ('оћу, 'ајде).

Прије преласка на приказ језичних особености, слиједи осврт на три екстралингвистичка фактора који се према мишљењу Бошњака често спомињу или површно интерпретирају у популарној литератури везаној за проблематику језика у садашњој БиХ:

а) прво се односи на национално име Бошњака. Бошњаци верују да изворно име „Бошњанин“ (у латинским изворима синг. „Bosnensis“) првобитно означава једино припадника средњовјековне босанске политичке јединице. У почецима османске владавине „Бошњак“ (историјски турцизам „Бошњанин“) име је за поданика хришћанске вјероисповијести, док се израз „Босналу“ односио на исламизовано домаће становништво. Потом, за устаљене турске власти, ријеч „Бошњак“ означавала је свакога припадника земље Босне ("Бошњак-миллети"), па и израз „Бошњак-кавми“ значи само бошњачки народ - за што је прикладнији био назив „Бошњак-таифеси“, који се среће као одредница за становника Босне у народносном или „племенском“ значењу. Сами су пак народи који насељавају БиХ за себе употребљавали различите називе: од „Бошњак“ у цијелом спектру значења, с тежиштем на територијално-земаљској ознаци, преко низа локалних и конфесионалних имена, до модерних националних. Код Срба и Хрвата у Босни и Херцеговини су у 19. веку дефинитивно надвладала национална имена, потиснувши старије конфесионалне и регионалне означитеље.

Садашњи бошњачки народ је од средине 19. вијека прошао кроз низ фаза именовања и преименовања (Турци, Турци Бошњаци, Хрвати/Срби муслимани, Југословени муслимани, Муслимани), да би на крају 20. вијека коначно превладало бошњачко национално име за припаднике исламске вјероисповијести који су изворни говорници некога дијалекта који припада средњејужнославенском дијалекатском систему.

б) друга се спорна тема односи на данашње име језика, босанско. Будући да се ознака за припаднике босанске политичке јединице према мишљењу Бошњака појављује од 10. и 11. века у грчким и латинским врелима, да би се наставила у старославенским, домаћем вернакулару и европским језицима, потребно је дати сумарни преглед, првенствено зато што се ради о једном од главних спорова око именовања језика, и то од стране Хрвата и Срба у БиХ (и уопште). Познато је да Хрвати и Срби сматрају да би рационално било да се језик Бошњака зове бошњачки, а не босански, јер други назив имплицира да се ради о земаљском, државном језику - што није случај, а и одаје аспирације Бошњака за доминацијом (бар у том погледу) у цијелој БиХ. С друге стране, бошњачко вођство и народ инсистирају на историјској утемељености назива босански језик, као и емоционалној везаности Бошњака за то име. Будући да се ради о непомирљиво супротстављеним ставовима, преостаје да се наброје историјске чињенице, без претензија да ће то набрајање ишта разријешити.

Бошњаци верују да главна немогућност рационалне расправе лежи у томе што је турска ријеч „Бошњак“ замијенила стару „Бошњан(ин)“ - али у суженом значењу. Прије је према мишљењу Бошњака реч Бошњанин означавала било којега житеља Босне, док се име Бошњак односи на само један сегмент популација, исламизирано становништво. Због тога је напросто немогуће из старијих извора извести било какав једнозначан закључак, јер се само име употребљавало у другачијим друштвено-етничким околностима. Томе још треба додати и то да у већини страних језика онога доба у којима се писало о Босни (латински, италијански, француски) нема разликовања међу појмовима „босански“ и „бошњачки“- чак ни на формалном нивоу, па та свједочанства мало значе. У историјском приказу, може се рећи:

  • Бошњаци верују да је име за језик у Босни споменуто код грчког реформатора српског правописа Константина Филозофа (14. век) као босански, док је раније најраширенији назив био „славенски“ (lingua sclauonica у латинским изворима). Каткад је споменуто име српски (sr'scie), но, на неколико повеља које су владарску династију Котроманић писали увезени писари из освојених подручја из Србије, те хрватски (croatice, на латинском) у преписци с Римом. Но, до пада под Турке, међу ријетким споменима домаћега језика у Босни доминира општесловенско име - славенски.
  • Бошњаци верују да се у раздобљу од 15. до 19. века се појављују (осим хрватског, српског, илирског, словенског, словинског и далматинског имена) називи „босански“ и „бошњачки“. Према мишљењу Бошњака изгледа да су Хрвати у Хрватској и Босни и Херцеговини често користили назив „босански“ да означе штокавско нарјечје или разговорни језик уопште (нпр. дубровачки аутори и фрањевачки писци у Босни). Појам је имао двоструку разликовну функцију: некад је босански значило штокавски (а не чакавски, који је неријетко зван далматинским), а у другим случајевима штокавски икавски (чиме се разликовао од „дубровачког језика“, или штокавско-јекавског, код Бартола Кашића). Међу Бошњацима, а и турским путописцима, користе се оба назива (босански и бошњачки) - уз напомену да је тешко у турском правити разлику једног од другог. Према мишљењу бошњачких лингвиста неспорно је да је у 19. стољећу забиљежено да је већински назив за језик у Босни бошњачки (нпр. по свједочанствима Матије Мажуранића"„... у Босни се бошњачки еглендише“), а појављује се и име босански (нпр. у црногорским муслиманским изворима).

Бошњачки лингвисти сматрају да је разликовање назива „босански“ и „бошњачки“ најновијега датума, јер у старијим изворима има поткрепе за оба назива, с тиме да ниједан од назива нема функцију означитеља говора муслимана- а не католика и православних. Историјско помињање и једнога и другога имена, у различитим контекстима и с различитим значењима, није аргумент ни за ни против у садашњој препирци око језика Бошњака.

Након приказа ових ванјезичких полемичких елемената, приказаће се основне карактеристике значајне за формирање савременога босанског језика.

Књижевност алхамијадо и формирање вернакулара

Према мишљењу бошњачких лингвиста у 15. и 16. веку почиње права историја босанског језика - заједно с појавом бошњачко-муслиманског етноса и његовим диференцирањем како од католичких и православних земљака, тако и од истовјерних Турака и исламских насељеника из других подручја Османскога царства. Они сматрају да је бошњачки језик темељен на старој језичкој баштини, поготово на говорном језику каквога налазимо на мраморовима или стећцима, као и на затеченом језичном стању. На дијалекатском нивоу, може се грубо рећи да су муслимани и католици западно од црте која повезује поријечја Неретве и Босне штокавски икавци с чакавским елементима, а источно шћакавски и штокавски ијекавци. Православно становништво се ширило заједно с турским јединицама из подручја садашње Црне Горе, западне Србије и источне Херцеговине, те је донијело углавном новоштокавски ијекавски дијалект.

Што се муслиманског становништва тиче, оно је настало највише исламизацијом староседелачког становништва, али и приливом исламизираних становника дијелова Хрватске (Славонија, Сријем, Лика, Далмација), те Црне Горе (највише у приморском дијелу, док је домородачко становништво остало у подручју црногорског и српског Санџака, које својим дијалекатским изразом одудара од старе босанске и хумске језичке ситауције), као и западне Србије. На подручју садашње БиХ дијалекатска карта је увелико измијењена у односу на предосманско раздобље, но, доста је карактеристика остало, суди ли се по дијалектолошким истраживањима: чакавско нарјечје Бихаћке регије замијењено је архаичним шћакавско икавским, идиомом око којега се дијалектолози још споре; средња Босна је остала штокавско икавска, каква је и била, а источнији дијелови шћакавско ијекавски. Што се тиче просторне распрострањености, највеће промјене су забиљежене на подручју тзв. Турске Хрватске или Босанске Крајине, посебно већинскога дијела насељеног православним становништвом (Дубица, Бања Лука, Босански Нови, Мркоњић град/Варцар Вакуф,..), гдје је новоштокавски ијекавски замијенио чакавски и штокавски икавски. Бошњаци верују да је говорни језик Бошњака од 15. до 19. века углавном, уз мање измјене, остао исти или се природно даље развијао на већем дијелу садашње БиХ - једини изузетак чини пространо подручје Босанске Крајине, и, мањим дијелом, Подриња и Семберије.

Према томе, према веровању бошњачких лингвиста у 15/16. веку, босански језик је ушао у историју, стваран у новој атмосфери исламског цивилизацијског круга и темељен на језичкој баштини старе Босне и Хума, што спада у његову предисторију. Позната је чињеница да неријетко занемаривана остварења постају, пост фестум гледано, прослављени темељи будућности. У књижевности добар је примјер Волтер, који је мислио стећи славу еповима (сада углавном заборављенима), док су за разоноду написани кратки романи као „Кандид“ остали пишчево трајно насљеђе које га је прославило. Сличан је случај с бошњачком алхамијадо (срећу се још и изрази као аљамиадо, аљамијадо, алхамиадо) књижевношћу, која је служила за разоноду својим творцима који су властиту креативну енергију углавном усмјерили на дјела писана класичним исламским језицима - арапском, турском и фарсију/персијском. Но, ток историје је прогутао та њихова дјела високих амбиција, положивши их у непрегледно море исламско-оријенталне књижевности на централним језицима ислама. Оно што је остало, и по чему су Мехмед Ускуфи, Хасан Каимија, Сиррија, Умихана Чувидина и многи други запамћени — стваралаштво је на босанском језику.

Бошњаци верују да се још у раном добу јавља се двострука писменост- на босанчици и аребици (или арабици)- модификованом арапском писму, у неким елементима прилагођеном гласовним карактеристикама босанског језика.

Алхамијадо књижевност је дала преко 100 дјела-како пјесничких, тако и прозних. У пјесничком изразу доминирају исламске форме: илахије, касиде, затим поучне, сатиричко-политичке и друштвено-критичке пјесме, те вјерски спјевови, док у прози налазимо уџбенике, практичне приручнике, вјерско-поучну литературу и сл. Прво дјело алхамијадо књижевности је „Цхирват туркиси“, или „Хрватска пјесма“ неког потурчењака, Мехмеда из Ердеља (Мађарска), из 1588 или 1589.

Усмена књижевност

Бошњаци сматрају да је најпознатија бошњачка народна умотворина, пјесма „Хасанагиница“, постигла је свјетску славу прво као „илирска“ пјесма коју је забиљежио Алберто Фортис у свом путопису, и која је убрзо продрла у европска културна средишта концем 18. и почетком 19. вијека. Они сматрају да је Вук Караџић ту изворно штокавско-икавску (па и чакавску - тако ју је Фортису у Сплиту рецитирао хрватски културни дјелатник Бајамонти) пјесму, која описује збивања искључиво у муслиманској средини, и то у ондашњој турској Далмацији, у Имотскоме - погрешно представио њемачкој и европској јавности као врхунац српске народне поезије. Бошњачки лингвисти сматрају да „Хасанагиница“, која није искључиво бошњачка по утицају ни раширености, али јест по постанку и настанку - још није национално атрибуисана упркос распаду сербо-кроатизма као дисциплине.

Како Бошњаци сматрају, може се рећи да бошњачка народна поезија, епска и лирска, заузима видан дио стваралаштва Бошњака. Они сматрају да су њихове најзначајније збирке оне које су изашле у Хрватској и иностранству (сакупљачи писци и етнолози Лука Марјановић, Коста Хорман, Алија Наметак, Наско Фрндић, Милман Пери; концем 20. вијека те су збирке поново издане и обрађене у редакцији Ђенане Бутуровић и Муниба Маглајлића). Збирке су опсежне - нпр. Марјановићева, која је сакупљана у Крајини, с „пивачем“ Мехмедом Колаковићем, те другима, има преко 255.000 стихова; Перијева, која репродукује преко 12.000 стихова бјелопољског „Хомера“ Авде Међедовића. За језичну ситуацију је важно сљедеће:

  • епске и лирске пјесме, а и веома популарне и радо биљежене севдалинке, пружају, у погледу језичкога израза, очекивану слику-упркос „преправљању“ текстова током времена (нпр., уклањање разних језичко-дијалекатских особености, а каткад и недопустиве интервенције у тексту које су се очитавале у додавању или одузимању ријечи или цијелих стихова), па је према мишљењу бошњачких лингвиста видљиво да је усмено бошњачко стваралаштво, на дијалекатском нивоу, остварено на босанско-далматинском, источно-босанском, источнохерцеговачко-крајишком и зетско-санџачком дијалекту
  • народне пјесме имају осјетно већи дио турцизама, или исламских оријентализама у вокабулару, него што је то уобичајено у говорном језику

Према мишљењу савремених бошњачких лингвиста у формалној стандардизацији босанског језика народно бошњачко стваралаштво је учествовало у мјери којој је то било могуће, а то значи да се његов утицај осјетио понајвише на већој заступљености турцизама. Но, будући да модерна цивилизација већ има у великој мјери изграђен вокабулар, утицај народне поезије и усменог стваралаштва је углавном ограничен на рјечник традиционалних занимања и заната, породичних односа и вјерско-обичајне терминологије.

Ситуација у 20. веку и стандардизација

Одлике бошњачког стандардног језика које су утврдили савремени бошњачки лингвисти су следеће:

  • бошњњачки језик је, као стандардни језик, један од језика (уз хрватски и српски) који слиједе, уз различите степене утицаја, из старије језичке баштине настале на тлу Босне и Херцеговине
  • језички стандард још није у потпуности завладао медијима бошњачког народа у Босни и Херцеговини.
  • језичке споменике предтурског периода какве налазимо на натписима на каменим плочама и у повељама Котроманића, одликује штокавско нарјечје прожето у већој или мањој мјери црквенословенским. Предтурска Босна је подручје ћириличне писмености, имала је и своју регионалну верзију писма касније прозвану босанчица, док се латинично писмо први пут јавља за вријеме Аустроугарске.
  • језички споменици специфично бошњачког језика (тј. они који нису писани на мјешавини црквенословенског и вернакулара, каквога налазимо на натписима на стећцима у 14. и 15. вијеку) сежу у 16. и 17. вијек, у алхамијадо књижевност писаној на модификованом арапском алфабету (аребица). Честа је била и употреба ћирилице, и то првенствено у кореспонденцији босанских муслиманских великаша („беговица“, беговско писмо)
  • током 19, првенствено крајем вијека, појављује се опсежнија културна дјелатност Бошњака на језику који је различито именован: српско-хрватски, хрватски, српски, босански. Изет Сарајлић је један од познатијих босанских писаца, док у санџачке писце убрајамо Хусеина Башића, Ћамила Сијарића, Мурата Балтића, Бајрама Реџепагића и Сафета Сијарића.

Распадом СФРЈ и ратом у Босни и Херцеговини отпочела је коначна стандардизација бошњачког језика, и то у рјечницима Алије Исаковића, правопису Сенахида Халиловића и граматикама Џевада Јахића и Сенахида Халиловића. Одлике босанског стандарднога језика су, по прописима тих дјела, чешћа употреба оријентализама („турцизми“ и „арабизми") и очување фонема „х“ и „ф“ у извјесном броју ријечи као одраз посебности говора Бошњака.

Бошњачки језик, уз српски и хрватски, један је од три службена језика у Босни и Херцеговини.

Референце

  1. 1,0 1,1 ОДБОР ЗА СТАНДАРДИЗАЦИЈУ СРПСКОГ ЈЕЗИКА - Три питања и три одговора, Одлука бр. 1, 16. фебруар 1998. године
  2. 2,0 2,1 [1] Архивирано на сајту Wayback Machine (новембар 13, 2010) (на језику: енглески) - Републички завод за статистику Србије, резултати пописа из 2002. године
  3. ^ Brozović 1999, стр. 13.
  4. ^ Службени гласник Републике Српске (22. 11. 2010). „Службени гласник Републике Српске”. Службени гласник Републике Српске. Архивирано из оригинала на датум 4. 11. 2016. Приступљено 22. 11. 2010. »језик бошњачког народа«
  5. ^ SAS Output, Приступљено 24. 1. 2014.
  6. ^ [2] Архивирано на сајту Wayback Machine (новембар 18, 2008) (на језику: енглески) - Републички завод за статистику Црне Горе, резултати пописа из 2003. године
  7. ^ Политика Online - САНУ: Не постоји босански језик
  8. ^ Aleksandar Solovjev, Trgovanje bosanskim robljem do god. 1661. - Glasnik Zemaljskog muzeja, N. S., 1946, 1, 151.
  9. ^ V. Putanec, Leksikografija, Enciklopedija Jugoslavije, V, 1962, 504.
  10. ^ Alberto Fortis (1774). Viaggo in Dalmazia. I. Venice: Presso Alvise Milocco, all' Appoline, MDCCLXXIV. стр. 91—92.
  11. ^ Matija Mažuranić (1842). Pogled u Bosnu. Zagreb: Tiskom narodne tiskarnice dra, Lj. Gaja. стр. 54.
  12. ^ „Univerzitet u Sarajevu - Predstavljen Bosansko-turski rječnik”. old.unsa.ba. Приступљено 2019-10-18.
  13. ^ „Hrvatski biografski leksikon”. hbl.lzmk.hr. Приступљено 2019-10-18.

Литература

Спољашње везе

Deklaracija o zajedničkom jeziku

Deklaracija o zajedničkom jeziku je programatsko-protestni tekst odnosno deklaracija o hipotetskom zajedničkom jeziku koji se govori u Bosni i Hercegovini, Hrvatskoj, Srbiji i Crnoj Gori, pripremljena krajem 2016. i početkom 2017. u krugovima lingvistâ, književnikâ i drugih stručnjaka iz sve četiri države, i objavljena 30. marta 2017. s potpisom više od 200 istaknutih bosanskohercegovačkih, hrvatskih, srpskih i crnogorskih intelektualaca. Na tragu Deklaracije o nazivu i položaju hrvatskog književnog jezika iz 1967, čija je 50. godišnjica obilježena sredinom istog mjeseca, i pred zahtjevima novog doba i pojava koje je ono donijelo, Deklaracija o zajedničkom jeziku ukazuje na važne teme vezane za međusobno razumljive jezike jezike bošnjački, hrvatski, srpski i crnogorski.

Јужнословенски језици

Јужнословенски језици су подгрупа словенских језика, односно индоевропских језика у ширем смислу.

Има око 30 милиона говорника ових језика словенских народа са Балкана и дела Панонске низије.

Џон ван Антверп Фајн

Џон ван Антверп Фајн је амерички историчар и професор историје на Универзитету у Мичигену.

Аребица

Аребица или арабица варијанта је персијског писма коју су користили Босански муслимани. У употреби је била између 15. и 19. вијека и често је категоризована као дио алхамијадо књижевности. Прије Првог свјетског рата било је неколико неуспјешних покушаја Босанских муслимана да усвоје аребицу као треће званично писмо, поред ћирилице и латинице.

Осим у књижевости, аребица је кориштена у вјерским школама и администрацији, мада у много мањој количини од других писама.

Гајица

Гајица, позната још и као бошњачка латиница, српска латиница или хрватска латиница, облик је латиничког писма који се користи у бошњачком, српском и хрватском језику. Првобитну гајицу уобличио је хрватски лингвиста Људевит Гај 1835. године, заснивајући је на Јан Хусовој чешкој латиници. Незнатно измијењен облик се користи у словеначком, црногорском и македонском језику, при чему у македонском служи за латинизацију. Павле Ритер Витезовић предлагао је идеју за правопис хрватског језика, по којој би сваки глас имао свој знак. На српској ћирилици примјењен је сличан концепт, а озваничио га је 1818. године српски лингвиста Вук Стефановић Караџић. Ова идеја је инспирисала Људевита, који је извршио реформу хрватске варијатне латиничког писма, убацујући нова слова заснована на чешкој абецеди.

Бошњачки и српски језик правописом одређују једнаку употребу латинице и ћирилице, док се у хрватском језику користи само латиница.

Икавски изговор

Икавски изговор (такође икавица, икавштина) је један од изговора српскога језика и једини који није прихваћен у стандардном језику, за разлику од екавског и ијекавског, као ни раније у српскохрватском језичком стандарду.

Народни говори који користе икавски изговор су одређени говори Далмације, Истре, као и неки говори Славоније, Војводине и Босне и Херцеговине.

Икавски изговор је једна од главних особености хрватског чакавског наречја, мада има и екавских и ијекавских чакавских говора. У штокавском наречју најраширенији је млађи икавски дијалекат, који се говори у северној Далмацији и великом делу Босне и Херцеговине.

Икавским изговором старословенско слово јат доследно се замењује словом и. У неким икавским говорима, међутим, приметан је и утицај ијекавице и екавице (у крајевима од Ријеке на север мешају се екавски и икавски изговор у склопу чакавског наречја).

Икавица има писану традицију у књижевности. Утицаји овог изговора налазе се у дубровачкој и далматинској књижевности, као и у савременом (правилном) књижевном језику — јат се замењује са и у примерима новИји, долИвати, нИсам, а у ијекавском изговору и у неким који нису присутни у екавском — биљег, хтио, смио итд.).

Источнобосански дијалекат

Источнобосански дијалекат је један од штокавских дијалеката јекавског изговора. Спада у западноштокавске дијалекте, а распрострањен је у централним деловима Босне и Херцеговине. Говоре га претежно Бошњаци, а делом и Срби и Хрвати.

Ијекавски изговор

Ијекавски или јекавски изговор (такође ијекавица или јекавица, ијекавштина или јекавштина) је један од изговора српског, односно језичких стандарда произашлих из некадашње српскохрватске језичке норме.

Ијекавски говор је први који је прихваћен у српском књижевном језику. Од преостала два, у књижевни језик је ушао још екавски, док то није случај са икавским изговором.

Народни говори који користе ијекавски изговор су говори Црне Горе, говори западне и југозападне Србије, као и већина говора у Босни и Херцеговини и Хрватској.

Ијекавски изговор има најдужу традицију у српском језику. Овим изговором је писан велики дио српске народне књижевности.

Ијекавским изговором старосрпски глас јат замјењује се на четири начина:

са ије на дугим слоговима и послијеакценатским дужинама (млијеко, вријеме, дијете) - изузеци: сјенка, мјеста (ген. множ. од мјесто), вјерник, итд.;

са је на кратким слоговима и на кратким слоговима којима претходи глас р ако је то р на почетку ријечи или се испред њега налази самогласник (сјећање, рјечни, мјесто, дјеца);

са е на кратким слоговима којима претходи глас р ако се испред р налази неки сугласник (брегови, срећа);

са и испред самогласника и гласова ј, љ, њ, ћ и ђ (дио, пријашњи, приђашњи) - изузетак: сјео, цијел (али може да се каже и цио).У случајевима када се јат замјењује са је, ако се испред налазе л и н, они ће јотовањем прећи у љ и њ: хљеб, њега.

У многим ијекавским говорима присутно је јекавско јотовање, гласовна промјена која није ушла у књижевни језик, а по њој се д и т испред је јотују у ђ и ћ (ђевојка, ћерати). Потпуно јекавско јотовање је кад се и с испред је јотује и пређе у меко ш (шјекира, гдје се шј изговара као један глас, умекшано ш, слично пољском слову ś и руском слову щ).

Хрватски, бошњачки и црногорски, као три преостала стандарда српскохрватског поред српског, такође користе ијекавски изговор.

Млађи икавски дијалекат

Млађи икавски или босанско-далматински дијалекат је млађи штокавски дијалекат икавског изговора.Распрострањен је у Далмацији, Лици, западним деловима Босне и Херцеговине и на северу Војводине (Буњевци и Шокци). Овај дијалекат је карактеристичан за Хрвате у Далмацији, Лици и Босни. Млађим икавским дијалектом причају и Бошњаци у Цазинској Крајини на крајњем западу Босне. Срби га користе у неким селима околине Ливна у Босни, затим Бенковца и Дрниша (Житнић и Кричке) у Далмацији.

Општина Бар

Барско копнено подручје има површину од 506 km². Највиша тачка општине је планина Румија на надморској висини од 1596 метара. Бар има просјечно 270 сунчаних дана годишње и спада међу најсунчанија мјеста јужне Европе. Климу карактеришу дуга и топла љета, а средња годишња температура износи 15,5 °C, u јулу 23 °C, a јануару 10 °C.

Општина Бијело Поље

Општина Бијело Поље са сједиштем у истоименом граду, привредни је, саобраћајни и културни центар на сјеверу Републике Црне Горе. То је трећа општина у Црној Гори по броју становника, а четврта по површини. Према попису из 2011. године, општина има око 46.676 становника.

Општина Пљевља

Општина Пљевља налази се на крајњем северу Црне Горе, у планинском пределу река Таре и Лима, на тромеђи са Србијом и Босном и Херцеговином. Површина општине износи 1346 km² и трећа је по величини у Републици Црној Гори.

Географске координате општине су: 43 степена и 21 минут СГШ и 19 степени и 21 минут ИГД. Подручје општине Пљевља, својим овално издуженим обликом, динарским правцем пружања, простире се у дужини од 60 km и у просјечној ширини од око 25 km. висинске разлике су веома велике, чак и преко 1700 m, а просјечна надморска висина креће се између 1000 и 1200 m. Већи дио општине чине планински масиви Љубишње, Ковача, Чемерна и Јабуке.

Пљеваљска котлина спада у ред виших са средњом надморском висином од 770 m. сам град смештен је у њој, омеђеној са свих страна брдима Голубиња, Маљевац, Богишевац и Балибегово брдо. Лежи на три реке: Брезници, Ћехотини (у локалном сленгу често се чује и назив "Ћотина") и Везишници. Простире се правцом северозапад - југозапад. Простор под градским насељем дуг је око три, а широк нешто више од хиљаду метара.

Подручје пљеваљске Општине има углавном умерено континенталну климу са одликама ублажене планинске, чији утицај се огледа у екстремно ниским температурама, због чега Пљевља спадају у ред најхладнијих места у Црној Гори. Пљевља су град са највећом облачношћу у Црној Гори. Око 70% дана у години је без ветра, а око 200 дана је са маглом.

Према попису 2003. године на територији пљеваљске општине живјело је 36.918 становника а у граду 22.000.

Општина Рожаје

Општина Рожаје се налази источном делу Црне Горе. Седиште општине је градско насеље Рожаје.

Општина Улцињ

Општина Улцињ (алб. Komuna e Ulqinit) се налази на крајњем југу црногорског приморја, на граници са Албанијом.

Словенски језици

Словенски језици чине групу језика која, заједно са балтичким језицима, формира балтословенску грану индоевропских језика. Сви словенски језици су потекли од прасловенског језика, данас изумрлог.

Српскохрватски језик

Српскохрватски језик (према ISO класификацији српскохрватски макројезик) је вишезначни лингвистички термин, који се према различитим класификацијама јужнословенских језика користио за означавање посебног дијасистемског или макројезичког склопа, у који поред српског и хрватског језика спадају и данашњи бошњачки и црногорски језик. Термин је скован у 19. веку, а усвојили су га лингвисти који су се залагали за стварање јединственог књижевног језика на српско-хрватским просторима.Током знатног дела 20. века, појам српскохрватски језик (односно хрватскосрпски језик) употребљаван је као назив за званични језик у бившој Југославији и њеним федералним јединицама: Србији, Хрватској, Босни и Херцеговини и Црној Гори. Током тог раздобља, заједничке језичке особине су у поменутим срединама промовисане не само из лингвистичких, већ и из политичких разлога, уз умањивање и занемаривање значајних језичких разлика, што је након губљења политичке подршке у време распада Југославије довело до коренитог редефинисања језичких односа у свим државама-наследницама. У савременој лингвистици постоје различита гледишта о природи српско-хрватско-бошњачко-црногорског дијасистема, који неки лингвисти сматрају плурицентричним језиком са четири стандардизована варијетета, док га други класификују као макројезик, који је састоји од четири сродна, али посебна језика.

Питање о дефинисању овог лингвистичког појма је било предмет бројних расправа, како стручних тако и политичких. Након губитка званичног ISO статуса и укидања посебног "sh" кода 2000. године, дошло је до озваничења посебних ISO кодова за српски и хрватски, односно бошњачки и црногорски језик, а нови ISO код hbs је у међувремену дефинисан као српско-хрватски макројезик, с тим што новопризнати кајкавски језик није укључен у ту макројезичку групу, тако да се званична ISO дефиниција српско-хрватског макројезика по том основу разликује од традиционалног поимања српскохрватског језика.

Хрватски језик

Хрватски језик је стандардни јужнословенски језик којим говори око 5,5 милиона људи , углавном Хрвата, и неутврђен број хрватских исељеника у обе Америке, Аустралији и Европи. Сличан је стандардном српском језику (и српски и хрватски и бошњачки језик, као и црногорски који још није доживео пуну лингвистичку афирмацију, стандардизовани су на истом дијалекту - источнохерцеговачком), а као стандардни језик се 1991. издвојио из српскохрватског језичког стандарда. Хрватска језичка норма (али другачијег старијег типа) је постојала и пре стварања српскохрватског стандарда.

Прикључком Хрватске Европској унији 1. јула 2013. године, хрватски је постао 24. службени језик те заједнице.

Штокавско наречје

Штокавско наречје (такође штокавица, штокавштина) је наречје српског језика, на чијој основи су, поред српског, стандардизовани некадашњи српскохрватски, затим хрватски, бошњачки, као и предложени црногорски језик.

Историјски
Западнословенски
Источнословенски
Јужнословенски
Плански
Посебни дијалекти
и микројезици

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.