Бошњачки национализам

Бошњачки национализам је национализам етничких Бошњака. Као облик етничког национализма, бошњачки национализам промовише етничко бошњаштво и залаже се за етничку и националну афирмацију бошњачког народа. Од свог постанка, бошњачки национализам је прошао кроз неколико развојних фаза, током којих су настали разни концепти етничког, односно националног бошњаштва, обликовани према различитим етнополитичким или етнорелигијским критеријумима.

Основа за идеолошко уобличавање бошњачког национализма постављена је у време дјеловања Младих муслимана под вођством Алије Изетбеговића током друге половине 20. века. Његова Исламска декларација промовисала је доминацију ислама у друштвеном животу и идеализовала исламски начин уређења државе, а елементи те иделогије су потом уграђени и у политички програм његове Странке демократске акције.

Преломна тачка у развоју бошњачког национализма означена је 1993. године, када је у Сарајеву одржан Први бошњачки сабор. Главним заговорницима и заслужницима за тадашње прихватање имена Бошњаци као националне одреднице за етничке Муслимане јужнословенског порекла у бившој Југославији сматрају се Мухамед Филиповић и Адил Зулфикарпашић. Крајем 20. и почетком 21. века, под окриљем бошњачког национализма уобличено је неколико различитих политичких концепата, који се односе не само на афирмацију бошњачког народа (умерени бошњачки национализам), већ и на спровођење неких радикалних политичких циљева који су у крајњем исходу супростстављени интересима других народа. Такви екстремни облици бошњачког национализма јављају се првенствено у виду бошњачког интегрализма и бошњачког унитаризма.[1]

Herr von Kállay (Minister of Finance, Austria Hungary) 1899 Ede Ellinger
Аустроугарски политичар Бењамин Калај (1839-1903), заговорник стварања посебне „бошњачке” нације

Историјски ревизионизам

Safvet-beg Bašagić
Сафвет Башагић (1870-1934), један од првих идеолога екстремног бошњачког национализма
Izetbegovic
Алија Изетбеговић (1925-2003), један од главних идеолога бошњачког национализма

Илирска теза о поријеклу Бошњака

Бошњачки национализам одбацује словенско порекло Бошњака и инсистира на њиховом илирском пореклу. Највећи заговорници ове тзв. илирске тезе су историчар Енвер Имамовић и филозоф Мухамед Филиповић. Овакви ставови на нивоу су романтичарског национализма из 19. вијека. Илирски период описује се као идиличан, док се насеоба Словена карактерише као историјски поремећај. Циљ овакве интерпретације историје је направити што већи одмак од Срба и Хрвата.[2]

Богумилска теза и исламизовање

Бошњачки националисти развили су и богумилски мит о преласку јужнословенских народа на ислам. Према овој тези, чији је најгласнији промотор Мухамед Филиповић, већина народа у Краљевини Босни раније су били богумили, који се описују као толерантни. Ово је уједно требало да послужи као још једна дистинкција од Срба - православних и Хрвата - католичких. У том смислу пише историчар Мустафа Имамовић који каже: "Тиме је започела блиска сарадња између римске курије и угарско-хрватских краљева, те разних владара из лозе Немањића и њихове светосавске православне цркве у заједничкој борби против херетичке Босне, а у ствари против њене самосвјесности и самобитности. Био је то почетак сарадње између мача и крижа или крста која се кроз цијелу повијест Босне, када су у питању босански херетици, па били да су "парерани" или "бабуни", било да су муслимани, није више никада прекидала".[3] И рад фрањеваца окарактеризован је као прогонитељски и непријатељски према Босни, а католички краљ Стефан Томашевић описује се као брутални прогонитељ иначе изнимно толерантних богумила.[2]

Према богумилској тези, богумили су с одушевљењем примили ислам како би се сачували од католика и православних, те су тобоже сарађивали с Турцима против сопственог краља Стефана Томашевића који их је као католик прогонио. Наводно су богумили препознали сродност исламске и сопствене теологије, нарочито дуалистички принцип. Бошњачка националистичка историографија у томе свијетлу Османлије посматра као ослободитеље од "крсташа".[3]

Интегрализам и унитаризам

Под окриљем бошњачког национализма развила су се и два посебна етнополитичка концепта: бошњачки интегрализам (који заговара свеопшту бошњакизацију) и бошњачки унитаризам (који пропагира претварање Босне и Херцеговине у унитрну бошњачку државу).[4] Ови концепти представљају екстремне облике бошњачког национализма, а поједини аспекти бошњачког интегрализма и бошњачког унитаризма су у крајњем исходу уперени против интереса других народа, првенствено Срба и Хрвата у Босни и Херцеговини. Најрадикалнији заговорници екстремног бошњачког национализма се отворено залажу за ревизију Дејтонског мировног споразума у циљу претварања Босне и Херцеговине у унитарну државу, путем укидања ентитета, а као међукорак ка остварењу тог циља јавља се инсистирање на постепеном преносу надлежности са ентитета на државни ниво, ко и инсистирање на преносу надлежности са кантона на федерални ниво у оквиру Федерације Босне и Херцеговине, са крајњим циљем политичке унитаризације и остваривања бошњачке бројчане надмоћи над припадницима других народа.

Један од првих идеолога бошњачког национализма био је Сафвет Башагић, који је припадао екстремном крилу бошњачког националног покрета, чија се идеологија огледала у отвореном и агресивном порицању нацоналне посебности босанско-херцеговачких Срба и Хрвата. О размерама Башагићевог екстремизма и шовинизма сведоче стихови које је испевао 1891. године, а који су објављени у сарајевском листу "Бошњак", под покровитељством тадашњих аустроугарских окупационих власти у Босни и Херцеговини:

"Znaš Bošnjače, nije davno bilo,
Sveg mi sv'jeta! nema petnaest ljeta,
Kad u našoj Bosni ponositoj
I junačkoj zemlji Hercegovoj,
Od Trebinja do brodskijeh vrata
Nije bilo Srba ni Hrvata.
A danas se kroza svoje hire
Oba stranca ko u svome šire.[5]

Терминологија

У стручној литератури и публицистици, савремена етапа у развоју бошњачког национализма означава се као необошњаштво или новобошњаштво, ради јаснијег разликовања од изворног (завичајног) бошњаштва, које није имало етничку, већ само регионалну компоненту.[6] Прве тезе о етничком бошњаштву је крајем 19. века уобличио аустроугарски политичар Бењамин Калај, који је био велики заговорник стварања посебне бошњачке нације, те се по томе сматра првим идеологом бошњачког национализма.[7]

Бошњачки национализам не треба мешати са босанским национализмом.

Види још

Извори

  1. ^ Танасковић 1995, стр. 47-56.
  2. 2,0 2,1 Bošnjački nacionalni mit: od zgodnih Ilira do tolerantnih srednjovjekovnih bogumila
  3. 3,0 3,1 Bošnjački nacionalni mit: prelazak na islam, zavjere susjeda, sakaćenje Kulinove povelje i Imamovićevi papirni brodići
  4. ^ Tanasković 2000, стр. 175.
  5. ^ "Bošnjak" (Sarajevo), br. 2 od 9. jula 1891. godine, str. 2.
  6. ^ Деспотовић 2019, стр. 327-340.
  7. ^ Kraljačić 1987.

Литература

Алија Изетбеговић

Алија Изетбеговић (Босански Шамац, 8. август 1925 — Сарајево, 19. октобар 2003) био је председник Председништва СР БиХ, а касније Републике Босне и Херцеговине, оснивач и први председник Странке демократске акције.

Атиф Дудаковић

Атиф Дудаковић (Орахова, 2. децембар 1954) бивши је генерал и командант 5. корпуса Армије Републике БиХ.

Европска економска заједница

Европска економска заједница (ЕЕЗ; енгл. European Economic Community (EEC)) била је регионална организација која је за циљ имала економску интеграцију међу својим државама чланицама. Створена је 1957. године Римским уговором. Након формирања Европске уније 1993. године, ЕЕЗ је постала њен дио и преименована у Европску заједницу (ЕЗ; енгл. European Community (EC)). Институције Европске заједнице су 2009. године апсорбоване у шири оквир ЕУ, чиме је Заједница престала да постоји.

Почетни циљ Заједнице је била економска интеграција, укључујући јединствено тржиште и царинску унију, међу својих шест оснивача: Белгија, Француска, Италија, Луксембург, Холандија и Западна Њемачка.

Живота Панић

Живота Панић (Горња Црнишава, 3. новембар 1933 — Београд, Србија, 19. новембар 2003) је био генерал-пуковник ЈНА. Био је последњи вршилац дужности Савезног секретара за народну одбрану СФРЈ и последњи начелник генералштаба ЈНА.

Збор народне гарде

Збор народне гарде (ЗНГ- зенге је био колоквијални назив за припаднике ЗНГ-а) је име прве модерне хрватске војске. Основао ју је Фрањо Туђман 20. августа 1991. године. Због законских и политичких разлога била је у оквиру Министарства унутрашњих послова Републике Хрватске, али јединицама ЗНГ-а наређивало је Министарство одбране.

Зелене беретке (БиХ)

Зелене беретке су паравојна формација Странке демократске акције пре, током и након грађанског рата у Босни и Херцеговини.Уз Патриотску лигу и неке друге мање паравојне формације, чинили су претечу будуће про-муслиманске Армије БиХ. Познати су по бројним злочинима над заробљеним припадницима ЈНА и над српским цивилима.

Зелене беретке су одговорне за масакр у Добровољачкој улици у Сарајеву 1992. године, за који још нико није одговарао пред судом.

Ибрахим Ругова

Ибрахим Ругова (алб. Ibrahim Rugova; Црнце, Исток, 2. децембар 1944 — Приштина, 21. јануар 2006) био је албански сепаратиста, интелектуалац и политичар, први председник Демократске лиге Косова и самопроглашене „Републике Косово”.

Отац Ибрахима Ругове, Ук Ругова, и деда по оцу Рустем Ругова били су нацистички колаборационисти. Јануара 1945. године обојица су стрељана од стране комунистичких власти.

Масакр у Зеници

Масакр цивила у Зеници се догодио 19. априла 1993. око поднева, када је од граната испаљених на центар Зенице са положаја ХВО-а позиционираним у Путичеву, 16 километара западно од Зенице погинуло и рањено више цивила у тренутку велике гужве.У то доба дана одвијала се велика трговачка активност у самом центру града, а у географској зони која је била гранатирана налазило око две до три хиљаде људи.Тачан број граната испаљених на центар Зенице остао је неутврђен, иако се помиње бројка од девет граната испаљених из хаубице.

Мате Бобан

Мате Бобан (Совићи, 12. фебруар 1940 — Совићи, 7. јул 1997) био је хрватски политичар из Босне и Херцеговине.

Био је један од оснивача и први предсједник Хрватске заједнице Херцег-Босне, као и оснивач и врховни заповједник Хрватског вијећа одбране, те један од предсједника Хрватске демократске заједнице Босне и Херцеговине.

Миле Новаковић

Миле Новаковић (Кирин, 29. април 1950 — Београд, 14. септембар 2015) био је ратни официр, генерал, командант Српске Војске Крајине.

Момчило Перишић

Момчило Перишић (Коштунићи, 22. мај 1944) је генерал-пуковник ВЈ, бивши начелник Генералштаба Војске Југославије.

Награда Ђорђе Јовановић

Награда "Ђорђе Јовановић" се додељује за књигу есеја и књижевне критике објављену између два међународна сајма књига у Београду. Награду додељује Библиотека „Ђорђе Јовановић“ Стари град од 1967. године. Име је добила по књижевнику, књижевном критичару и револуционару Ђорђу Јовановићу (Београд, 27. октобар 1909 — Слатине, 23. јул 1943) по коме се зове и библиотека „Ђорђе Јовановић“ у Београду. Назив награде није повезан са вајаром и академиком Ђорђем Јовановићем, већ са истоименим књижевником.

Досадашњи добитници (непотпун списак):

1968 — Љубомир Симовић

1971 — Радомир Константиновић за књигу „Философија паланке“

1975 — Мирослав Егерић за књигу „Дела и дани I“

1977 — Момир Ћетковић награда (диплома) за песму (?)

1978 — Миодраг Павловић за књигу „Поетика модерног“

1980 — Предраг Палавестра

1988. или 1989 — Борислав Михајловић Михиз за књигу „Портрети“

? — Јован Христић (1933—2002)

1994 — Светлана Велмар-Јанковић

1997 — Снежана Самарџија за књигу „Поетика усмених прозних облика“

1998 — Петар Пијановић

1999 — Михајло Пантић за књигу „Модернистичко приповедање“

2000 — Мило Ломпар за књигу „Црњански и Мефистофел“ и Тихомир Брајовић за књигу "Теорија песничке слике"

2001 — Јасмина Лукић за књигу „Метапроза - читање жанра“

2002 — Борислав Радовић за књигу „О песницима и о поезији“

2003 — Драган Стојановић за књигу „Лепа бића Иве Андрића“

2004 — Славко Гордић

2005 — Бранко Поповић (књижевник)

2006 — Радован Вучковић за књигу „Модерни роман двадесетог века“

2007 — Љубиша Јеремић за књигу „О српским писцима“

2008 — Светозар Кољевић за књигу „Вавилонски изазови“

2009 — Ранко Поповић за књигу „Чин препознавања“

2010 — Александар Јерков за књигу „Смисао српског стиха“

2011 — Јован Делић за књигу „Иван В. Лалић и њемачка лирика“

2012 — Богдан А. Поповић за књигу „И песници и критичари“

2013 — Марко Недић за дело „Између реализма и постмодерне“

2014 — Иво Тартаља за књигу „Песма о песми“

2015 — Адријана Марчетић за књигу "О новој компаратистици"

2016 — Леон Којен за књигу "У тражењу новог" и Драган Хамовић за књигу "Пут ка усправној земљи"

2017 — Милосав Тешић за књигу "Певање и мера"

2018 — Слободан Владушић за књигу "Књижевност и коментари" и Зоран Милутиновић за монографију "Битка за прошлост: Иво Андрић и бошњачки национализам"Награда је 2007. додељена по 40. пут. На додели награде 2017. године обележено је и пола века Награде "Ђорђе Јовановић".Библиотека "Ђорђе јовановић" је општинска мрежа у склопу Библиотеке града Београда и централна је библиотека на општини Стари град.

Операција Врбас 92

Операција Врбас 92 је била војна операција Војске Републике Српске, која је била покренута током јула 1992. године. Борбе за Јајце су трајале до краја октобра, када је 30. лака пјешадијска дивизија ВРС заузела сам град и протерала хрватске и муслиманске снаге.

Операција ОУН за враћање поверења

Операција Уједињених нација за враћање поверења, познатије као УНКРО је завршена мисије Уједињених нација. Заменила је Заштитне снаге Уједињених нација (УНПРОФОР) у Хрватској.

Српска добровољачка гарда

Српска добровољачка гарда је била паравојна формација коју је основао и предводио Жељко Ражнатовић Аркан, услед чега је била позната и под именом Арканови тигрови или Аркановци.

Странка демократске акције

Странка демократске акције (СДА) је највећа бошњачка странка у БиХ, а има следбенике и у Србији и Црној Гори (област Санџак). Први председник СДА је био Алија Изетбеговић. Тренутни предсједник странке је Бакир Изетбеговић.

Странка демократске акције Санџака

Странка демократске акције Санџака је политичка странка у Србији која претежно окупља Бошњаке из Санџака. Настала је 1990. године, а вођа јој је Сулејман Угљанин.

Странка демократске акције Санџака је на парламентарне изборе у Србији 2012. изашла као мањинска партија, а наступала је самостално. Освојила је 2 посланичка мандата.Према првим резултатима, странка је на парламентарним изборима 2016. године освојила 2 посланичка мандата.

Унпрофор

Унпрофор (енгл. UNPROFOR) је акроним за "United Nations PROtection FORces" (Заштитне Снаге Уједињених нација) и представља ознаку за интернационални војни мандат, основан 21. фебруара 1992, Резолуцијом 743 Савета безбедности, а трансформисан 31. марта 1995.

Војне снаге Унпрофора су биле под контролом Савета безбедности, а од око 39.000 Унпрофових војника из земаља учесница у том подухвату, у мисији их је погинуло 320.

Унпрофор је временом добијао проширења мандата дефинисаним Резолуцијом 743. Тако су долазила проширења дефинисана резолуцијама 762, 769, 779, 758 и 770.

Хрватска Република Херцег-Босна

Хрватска заједница Херцег-Босна је била политичка, културна, економска и територијална цјелина, која је основана 18. новембра 1991. године од стране политичког врха Хрвата у СР Босни и Херцеговини. У „Одлуци о успостави“ ове заједнице наводи се да ће заједница поштовати демократски изабрану власт Републике Босне и Херцеговине док постоји њена независност у односу на Југославију. Хрватска заједница Херцег-Босна 28. августа 1993. прераста у Хрватску Републику Херцег-Босну, државу хрватског народа у Босни и Херцеговини. Вашингтонским споразумом, 18. марта 1994. године договорено је да се од територије Херцег-Босне и територије која је била под контролом Армије РБиХ формира Федерација БиХ.

Иако су самопроглашене границе Херцег-Босне обухватале знатно већи простор, она је дефакто постојала само на територији која је била под контролом Хрватског вијећа одбране.

Хрватска заједница Херцег-Босна никада није усвојила предвиђени статут, а Хрватска Република Херцег-Босна није усвојила предвиђени устав, поштујући формално на тај начин суверенитет Републике БиХ. На територији Републике Херцег-Босне, тј. на територији која је била под контролом ХВО-а, примјењивани су важећи прописи Херцег-Босне, као и прописи Републике БиХ који нису у супротности са прописима Херцег-Босне.

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.