Ботош

Ботош (мађ. Bótos, рум. Boka, нем. Botosch) је насеље града Зрењанина у Средњобанатском округу. Према попису из 2011. било је 1860 становника.

Ботош је једно од најпознатијих села у овом пределу око реке Тамиш. Ботош има добре привредне и економски погодне везе са осталим околним местима, исто као и са Зрењанином.

Ботош
Botos1
Православна црква у Ботошу
Административни подаци
Држава Србија
Аутономна покрајина Војводина
Управни округСредњобанатски
ГрадЗрењанин
Становништво
 — 2011.Пад 1860
 — густина32/км2
Географске карактеристике
Координате45°18′18″ СГШ; 20°38′06″ ИГД / 45.305° СГШ; 20.635° ИГДКоординате: 45°18′18″ СГШ; 20°38′06″ ИГД / 45.305° СГШ; 20.635° ИГД
Временска зонаUTC+1 (CET), лети UTC+2 (CEST)
Ндм. висина68 м
Површина68,2 км2
Ботош на мапи Србије
Ботош
Ботош
Ботош на мапи Србије
Остали подаци
Поштански број23243
Позивни број023
Регистарска ознакаZR

Историја

У Ботошу је живео и трагове оставио још неолитски човек. Овде су пролазили многи народи у праисторији, првим вековима историје, па све до дана данашњег. Смењивали се народи, преплитали обичаји, култура.

За ботошки атар се везује више вредних археолошких открића, још од времена Аустроугарске. Локалитет села је био настањен још између 3000. — 2000. године пре нове ере, и припада Винчанској групи, то доказују бројни археолошки налази, пронађени на овом локалитету.

Археолошки музеј у Ботошу[1]

Ботошанин учитељ Лазар Николић се предано бавио археологојом - ископавањима и скупљањем археолошких предмета али и лобања и костију, спорадично нађених од сељака. Он је тридесетих година двадесетог века отворио у својој кући у Ботошу, интересантан приватни археолошки музеј, атрактиван за цео Банат. Вредност његових експоната износила је децембра 1936. године по једној процени 100.000 тадашњих динара, о посебно су важни били они из млађег неолита. У импозантној Николићевој збирци су налази из Ботоша, Томашевца, Орловата, Иланџе (где је био до 1939. године са службом учитељ) и других места. Николић је био за време, али и после Другог светског рата, члан Управе и Управник зрењанинског музеја, у чију колекцију су касније ушли експонати његовог кућног музеја. Бечкеречки мађарски лист је писао између два рата о интересантном открићу у Ботошу, где је учитељ Николић пронашао "хиљадугодишњи гроб" из доба римских легија у Банату.[2]

Положај, постанак

Ботош није увек био на месту где се данас налази. Село је било смештено на самој обали Тамиша на месту званом Талађ, који сада чини један рејон великог Ботоша. С обзиром на то да је ово врло старо насеље, његови први становници су своју насеобину подигли поред реке, да би имали питке воде, па је тако Ботош подигнут тик уз Тамиш. Ботош је, нема сумње, веома старо словенско насеље. У писаним споменицама Ботош се помиње под овим именом још 1347. године, а почетком 17 века се налази у списку места записаних у „Крушевском поменику“. Средњевековни Ботош је тада припадао ковинској жупанији која је била саставни део Угарске територије. Било је чисто српско насеље, чији су становници били православне вере.

Не може се поуздано доћи до података о томе како је село добило име. Постоји више верзија, легенди, од којих су две донекле прихватљиве. По једној легенди, у некада малом селу крај Тамиша живела су два брата, Тоша и Јоца. Између браће је дошло до свађе. Јоца је потегао нож и убио Тошу, тј. убо Тошу. Спајањем ове две речи „убо“ и „Тошу“, добијено је име села, чији су родоначелници Јоца и Тоша. Озбиљније тумачење припада орловатском сликару Урошу Предићу, који се бавио етимологијом. По њему име села потиче од мађарске речи "Bolt", а што значи дућан.[3] Такође, слано старо корито реке Шозов које се простире северно од села, потиче од мађарске речи "Šozo", што указује на присуство шалитре. Пред Турцима су се Мађари иселили, а Срби остали и наставили живот.

Трећа, ботошка верзија је, међутим, много вероватнија. Село се налазило непосредно поред реке, било богато водом и плављено. Пошто већина других села то нису била, они су ово насеље због обиља воде назвали Бодош. На једној од првих карата Баната коју је израдио Клаудије Мерси, гувернер Баната, и извршио попис становништва 1719. године Ботош се води као Водош. Трансформацијом „в“ у „б“ добијено је име Бодош, које је временом претворено у Ботош. На старим мапама насеље се још назива и Подош, Ботуша итд.

Прошлост

Ботош је био од 1754. године милитарско село па је извесно време изгубио тај статус. Село Ботош је 1764. године православна парохија у Бечкеречком протопрезвирату.[4] Ботошани су молили 1774. године да и они уђу у реорганизовану Банатску војну границу. Од 1776. године у саставу је 2. компаније Томашевац, у 12. Немачко-Банатском пуку у Панчеву. Аустријски царски ревизор Ерлер је 1774. године констатовао да се "Потош" налази у Бечкеречком округу и дистрикту. Има подуправни подуред а становништво је било српско.[5] Када је 1797. године пописан православни клир Темишварске епархије у селу су четири свештеника. Пароси, поп Михаил Арсенијевић (рукоп. 1747), поп павел Арсенијевић (1785), поп Јосиф Вишиков (1792) те ђакон Григорије Константиновић (1797).[6]

Знаменити Ботошани

Синови ботошког попе Александра Каменковића, били су познати лекари. Славко (1894-1951) радио у Уздину и Зрењанину, и Зоран (1895-1974) примаријус у Зрењанину. У Ботошу је рођена 1871. године глумица СНП у Новом Саду, Љубица Душановић, која је каријеру "на даскама" започела као врло млада у Ћирићевој позоришној трупи. И њен супруг, Милорад Душановић је био глумац и редитељ, Перлежан.

Привреда

У свом привредном сектору Ботош садржи велику површину обрадивог земљишта. У Ботошу се налази велика фарма животиња – два велика ботошка имања. Ботошани су одвајкада били познати пољопривредници. Томе сведоче и одлични приноси биљака које се овде узгајају, а то су између осталог: кукуруз, сунцокрет, пшеница, као и кромпир, лук, пасуљ итд. Такође је и сточарство на завидном нивоу, као и воћарство и виноградарство. Вашари годишњи се одржавају 1880. године два пута: 21. марта и 27. септембра. Ботош је 1898. године имао пошту и телефон. . Поводом лова у Шозову ботошком, престолонаследника АУ Франца Фердинанда у месту 1902. године постављена спомен-плоча. Иначе село има велики атар од око 7.000 хектара земље (углавном 1. класе), од чега највише заузимају њиве-оранице, а ту су и ливаде и пашњаци, као и воћњаци и виногради. Мора се напоменути и да су мештани такође познати и као добри аласи, јер прилика Тамиша им омогућава и тај ресурс — и много добрих шарана. Ботошки хотел отворен је 1974. године, о чему је писала штампа, па и сеоске "Ботошке новине", покренуте од стране Месне заједнице 1971. године.

Црква у Ботошу

Из периода између 1768. и 1770. године потиче стара богомоља, о чијем настанку нема писаних докумената. Црква Рођења Светог Јована Претече, у народу позната као „Намастир“ – јединственог изгледа и заштићених вредности. У Ботошу је 1773. године било 227 кућа, а забележана су три свештеника: Михаил Арсенијевић (од 3. маја 1748), Никола Георгијевић (од 11. октобра 1760) и Наум Стефановић. По државном шематизму православног клира у Ботошу се црквене матице рођених и венчаних воде од 1790. године, а матична књига умрлих од 1791. године. У парохији су свештеници Софроније Јанкуловић као "емеритус", Григорије Арсенијевић и Антоније Маринковић. Црква у центру села је скромна једнобродна грађевина, без кубета, са правоугаоном основом. Зидови су дебели 75 cm. Подигнута је после 1783. године. Освећење храма извршио је исте године епископ Софроније Кириловић, о чему сведочи грамата која се налази у цркви на месту проскомидије. Дрворезбарске радове у храму (тронове, певнице, столове) завршио је јула 1861. "иконорезац" Милош Девић из Старе Паланке у Бачкој.[7] Иконостас је живописао Константин Пантелић 1867. године. Црква ботошка је 1929. године опљачкана; однето је 50.000 динара.[8] У овом храму је од 1963. до маја 1976. године служио свештеник Анђелко Стојанов.

Школа у Ботошу

Школа у граничарском месту Ботошу постоји од 1768. године. Ђакон Григорије Константиновић је 1797. године месни учитељ. Један од старијих записа о школи у Ботошу потиче из 1804. године, по којем је трговац Буковала је поклонио своју зграду селу, за нову школу. По државном попису православног клира из 1846. године у Ботошу је народну школу похађало 300 ученика. Мушкој деци је предавао Јоаким Николић, а женској Никола Аранђелов. Нова школа почела је да се зида 1. октобра 1988. године, а завршена тек у октобру 2003. године. У току су завршни радови на спортској хали, која је придружена новој школи.

Манифестације

Ботош је врло живо и активно село у којем се током године збивају многе манифестације, приредбе и концерти. Све се то углавном одржава у дому културе која поседује велику биоскопску салу. Најпознатија манифестација се одржава 21. септембра на дан Мале Госпојине када је сеоска слава коју прате вашар, коњичке трке, приредба итд.

Демографија

Године 1846. у Ботошу је било забележено 2824 становника. Када је укинута банатска војна граница село је 1873. године имало 2859 житеља. Од тога Шваба (Немаца) 30 душа, а остало су били Срби.[9] У насељу Ботош сада живи 1698 пунолетних становника, а просечна старост становништва износи 40,9 година (38,4 код мушкараца и 43,5 код жена). У насељу има 750 домаћинстава, а просечан број чланова по домаћинству је 2,86.

Ово насеље је углавном насељено Србима (према попису из 2002. године), а у последња три пописа, примећен је пад у броју становника.

График промене броја становника током 20. века
Демографија[10]
Година Становника
1948. 3.019
1953. 3.198
1961. 3.305
1971. 2.820
1981. 2.569
1991. 2.436 2.349
2002. 2.148 2.206
Етнички састав према попису из 2002.[11]
Срби
  
1.921 89,43 %
Роми
  
109 5,07 %
Мађари
  
52 2,42 %
Румуни
  
23 1,07 %
Југословени
  
12 0,55 %
Хрвати
  
6 0,27 %
Словаци
  
5 0,23 %
Немци
  
5 0,23 %
непознато
  
2 0,09 %

Види још

Референце

  1. ^ "Време", Београд, 1936. године
  2. ^ "Hirado", Veliki Bečkerek 1934. godine
  3. ^ Дарко Гарић: "Аутопортрет Уроша Предића", Београд 2003.
  4. ^ "Српски сион", Сремски Карловци 1905.
  5. ^ Ј.Ј. Ерлер: "Банат", Панчево 2003.
  6. ^ "Темишварски зборник", Нови Сад 9/2017.
  7. ^ "Србски дневник", Нови Сад 1861.
  8. ^ "Политика", Београд 19. мај 1929. године
  9. ^ "Застава", Нови Сад 1873. године
  10. ^ „Књига 9”. Становништво, упоредни преглед броја становника 1948, 1953, 1961, 1971, 1981, 1991, 2002, подаци по насељима. webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. мај 2004. ISBN 86-84433-14-9.
  11. ^ „Књига 1”. Становништво, национална или етничка припадност, подаци по насељима. webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. фебруар 2003. ISBN 86-84433-00-9.
  12. ^ „Књига 2”. Становништво, пол и старост, подаци по насељима. webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. фебруар 2003. ISBN 86-84433-01-7.

Спољашње везе

Богољуб Станковић

Богољуб Станковић (Ботош, 1. новембар 1924 — Нови Сад 16. мај 2018) био је српски математичар, академик и редовни члан Српске академије наука и уметности и Војвођанске академије наука и уметности.

Брзава

Брзава (рум. Râul Bârzava) је река која извире у Банатским планинама (рум. Munţii Banatului) у Румунској покрајини Караш−Северин (рум. judeţul Caraş-Severin).

Дужина реке од извора до ушћа износи 166 km, од тога 127 km кроз Румунију и 39 km кроз Србију. Улива се у реку Тамиш у Војводини, Србија, јужно од места Ботош.

Брзава је потпуно каналисани водени ток на територији општине Сечањ, који је укључен у ОКМ Хидросистем ДТД. Назива се и "Доња Брзава". Некад се звала "Burson".

Винчанска култура

Винчанска култура представља млађенеолитску и раноенеолитску културу Европе (између првих векова 5. миленијума пре нове ере и првих векова 4. миленијума пре нове ере). Простирала се од средњег Потисја на северу до Скопске котлине на југу и од река Усоре и Босне на западу до Софијског басена на југу, односно обухватала је територије данашње Србије, Румуније, Северне Македоније и Босне и Херцеговине. Винчанска култура је била технолошки најнапреднија праисторијска култура у свету. Најранија металургија бакра у Европи потиче са винчанског локалитета Беловоде у источној Србији. Генералним урбанистичким планом развоја Београда, приобални појас Дунава у зони Винче проглашен је археолошким парком.

Горјански

Горјански (мађарски: de Gara) је била угарска великашка породица чији су припадници владали у Славонији, Срему и Мачви.

Град Зрењанин

Град Зрењанин је један од градова у Републици Србији. Налази се у АП Војводина и спада у Средњобанатски округ. По подацима из 2004. општина заузима површину од 1324 km2 (од чега на пољопривредну површину отпада 112340 ha, а на шумску 1392 ha. Град Зрењанин се састоји од 22 насеља. По подацима из 2002. године у граду је живело 132051 становника. По подацима из 2004. природни прираштај је износио -4,9‰, a број запослених у општини износи 33081 људи. У граду се налазе 32 основне и 8 средњих школа.

Зрењанин

Зрењанин је град у Србији, седиште Средњобанатског округа и значајан индустријски центар Баната и Војводине. Зрењанин је, по површини територије која му административно припада (1.326 km²), највећи град у Аутономној покрајини Војводини и други у Републици Србији.Према попису из 2011. године у Зрењанину живи 76.511 становника, што га чини највећим градом у српском делу Баната, и трећим у Војводини после Новог Сада и Суботице.

Иван II Горјански

Иван II Горјански или Иван II Ботош (умро после 1338.) је био утемељивач ботошке гране породице Горјански.

Канал Дунав—Тиса—Дунав

Хидросистем Дунав—Тиса—Дунав (ДТД) је јединствена каналска мрежа која повезује токове река Дунава и Тисе кроз Војводину и представља хидротехнички систем за одводњавање унутрашњих вода, наводњавање, одбрану од поплава, снабдевање водом, одвођење употребљених вода, пловидбу, туризам, рибарство и узгој шуме.

Хидросистем ДТД са природним и делимично реконструисаним водотоцима има 960 km, од чега је пловно 600 km. Својом мрежом повезује 80 војвођанских насеља, а у оквиру система постоје 23 уставе, пет сигурносних устава, затим 15 бродских преводница и још пет које нису више у функцији, пет великих црпних станица и 86 мостова (64 друмска, 21 железнички и један пешачки).

Кућа у Ботошу – Партизанска база

Кућа у Ботошу - Партизанска база је зидана у опеци и набоју, малтерисана, бојена, покривена је двосливним кровом са бибер црепом. Кућа има шест одељења у која се доспева из дворишта. У једном од шест просторија је отворен димљак који се не употребљава. Под је од набијене земље. Као код највећег броја војвођанских кућа и ова излази својим калканом на улицу који чини главну фасаду, док се у облику правоугаоника пружа према дворишту. Главна фасада има два двокрилна прозора. Фасадни двокрилни прозори као и вентилациони отвори уоквирени су полушпалетнама; шпалетне су само у горњим прозорима. На главној фасади постоји и сокл у опеци и малтеру.

Кућа је заштићена пошто је у њој једно време током 1941. године било седиште Окружног комитета КПЈ за северни Банат. Из ње је Окружни комитет организовао диверзантске акције, ширио пропагандни материјал и прикупљао материјална помоћ за даље развијање устанка. а ову кућу везана су имена народних хероја и првобораца Жарка Зрењанина, Тозе Марковића, Жарка Туринског и других.

Мађарска на Летњим олимпијским играма 1972.

Мађарска је учествовала на Летњим олимпијским играма одржаним 1972. године у Минхену, Немачка. На свечаном отварању носилац заставе је по трећи пут био бацач копља Гергељ Кулчар. Мађарска је овај пут послала 232 спортиста на олимпијаду, и они су учествовали у двадесет спортских дисциплина.

Олимпијски тим из Мађарске је на овим олимпијским играма се такмичио у петнаест спортских дисциплина и у девет дисциплина су освојили укупно тридесет и пет медаља: шест златних, тринаест сребрних и шеснаест бронзаних медаља. Олимпијске бодове су освојили у петнаест дисциплина. Најуспешнији представник Мађарске је био мачевалац Чаба Фењвеши (Fenyvesi Csaba) са освојене две златне медаље.

Миомир Вукобратовић

Миомир Вукобратовић (Ботош, 26. децембар 1931 — Београд, 11. март 2012) био је машински инжењер и пионир хуманоидне роботике. Био је редовни члан Српске академије наука и уметности од 1994. на Одељењу техничких наука. Један је од оснивача „београдске школе роботике“.

ПФЛ Зрењанин

Подручна лига Зрењанин је једна од 29 Окружних лига у фудбалу. Окружне лиге су пети ниво лигашких фудбалских такмичења у Србији. Лига броји 16 клуба. Шампион иде директно у ВФЛ Исток, другопласирани и трећепласирани играју бараж са представницима ПФЛ Панчево за још једно место у ВФЛ Исток, а последња три тима испадају из лиге. У лигу улази по једна екипа из Општинске лиге Кикинда - Житиште и А лиге ФСГ Зрењанин, док једна екипа улази после баража који играју другопласиране и трећепласиране екипе из ових лига.

Перлез

Перлез (мађ. Perlasz) је насеље града Зрењанина у Средњобанатском округу. Према попису из 2011. било је 3.383 становника. До 1965, године је ово насеље седиште комуне Општине Перлез коју су чинила насељена места: Ботош, Книћанин, Орловат, Перлез, Томашевац, Фаркаждин и Чента. После укидања статуса општине у целини припојена територија општини Зрењанин.

Списак насељених места у Србији

Ово је списак свих насељених места на територији Републике Србије са стањем 1. јануара 2009. године. У чланку се налазе и насеља која су формирана новим Законом о територијалној организацији Републике Србије донетим 27. децембра 2007. године, стара имена насеља, као и места која су изгубила статус самосталних насељених места. Како по важећој статистици у Србији постоје градска и остала насеља, градска насеља су од осталих насеља издвојена тако што су подебљана (болдирана). Све промене у насељеним местима се односе на период после 1945. године. Стари називи насеља на подручју Војводине нису вођена изворно јер нису била у духу званичног језика државе, па је француски назив за Charleville фонетски довео до званичног назива Шарневил (део Банатског Великог Села), иста ситуација је и са насељима чији су изворни облици на мађарском, румунском, словачком језику. Списак насеља је дат по ISO 3166-2:RS стандарду који се дефинише по административним јединицама (RS00-Град Београд, RS01-Севернобачки управни округ...).

Списак поштанских бројева у Србији

Следи Списак поштанских бројева у Србији, у коме су дати поштански бројеви по насељима у којима се налазе поште по стању како их води ЈП ПТТ саобраћаја „Србија”. Ово је комплетан списак активних поштанских бројева за територију Републике Србије. За територију Косова и Метохије дати су само активни поштански бројеви који су организационо у саставу Пошта Србије. Пошта 38000 Приштина и остале са почетним бројевима 38 које нису наведене у табели не функционишу и добиле су нове поштанске бројеве у складу са законима самопроглашене Републике Косово. Због разних техничких ограничења, употреба поштанског броја у Србији, се смењује употребом ПАК-а или поштанског адресног кода (шестоцифрена ознака) који адресу третира до нивоа села, групе села или улице, и СУПЕР ПАК-а који има још 6 цифара и који третира адресу до нивоа броја стана. У табели су за насеља која имају већи број поштанских бројева наведени само основни (Београд 11000, Крагујевац 34000, Нови Сад 21001...). Имена у табели представљају званично име поште, а не имена насеља у којима се налазе поште (пошта Бела Земља 31311 место Качер, Златица 23255 место Лазарево...).

Списак споменика културе од великог значаја

Културна добра су ствари и творевине материјалне и духовне културе од општег интереса које уживају посебну заштиту утврђену овим законом. Културна добра, у зависности од физичких, уметничких, културних и историјских

својстава, јесу: споменици културе, просторне културно-историјске целине, археолошка налазишта и знаменита места - непокретна културна добра; уметничко-

историјска дела, архивска грађа, филмска грађа и стара и ретка књига - покретна културна добра.

Културна добра, у зависности од свог значаја, разврставају се у категорије: заштићена културна добра, културна добра од великог значаја и културна добра од изузетног значаја.

Списак споменика културе у Средњобанатском округу

Следи списак споменика културе у Средњобанатском округу.

Стара српска православна црква „Намастир" у Ботошу

Стара српска православна црква „Намастир“ у Ботошу, насељеном месту на територији града Зрењанина, посвећена је рођењу Светог Јована Претече. Иако нема поузданих података о изградњи, њено настајање се везује за време насељавања српских граничара (1768-1770). Претпоставља непокретно културно добро као споменик културе од великог значаја.

Тамиш

Тамиш (рум. Timiș, мађ. Temes, нем. Temesch) је река која извире у северним деловима румунских Карпата у делу који се зове Цернеи Планине (Cernei Mountains). Под највишим врхом планине Семеник-Пјатра Гонозеи на 1445 м, налази се извориште градиштанског потока, једног од три изворишна крака Тамиша. Пролази кроз цео Банат а ушће му је код Панчева где се улива у Дунав.

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.