Босна и Херцеговина (Аустроугарска)

Босна и Херцеговина под аустроугарском влашћу је назив за раздобље од 1878. до 1918. године када је Босна и Херцеговина била под управом Аустроугарске. Према државно-правном статусу, читаво раздобље се дели на два периода: окупациони и анексиони. Током окупационог периода, који је трајао од Берлинског конгреса (1878) до Анексије (1908), Босна и Херцеговина је била под аустроугарском окупацијом, али формално и даље под државним суверенитетом Османског царства.[1] Током анексионог периода, који је трајао од аустроугарске анексије (1908) до стварања Краљевине СХС (1918), Босна и Херцеговина је била под пуним суверенитетом Аустроугарске.[2][3][4]

Босна и Херцеговина под аустроугарском влашћу

Cisleithania, Lands of the Crown of Saint Stephen, Bosnia and Herzegovina

Босна и Херцеговина (плаво) под аустроугарском влашћу
Географија
Континент Европа
Регија Балкан
Земља  Аустроугарска
Главни град Сарајево
Површина 51.082 (1879) km²
Становништво 1.184.164 (1879)
Друштво
Званични језици српски, хрватски
Религија православље, ислам, католицизам
Валута Аустроугарска круна
Владавина
Облик владавине Уставна монархија
Титула владара Гувернер
Историјско доба Нови век
Оснивање 1878.
Престанак 1918.
Статус Бивша покрајина
Догађаји
Берлински мир 1878.
Анексија 1908.
Југословенско уједињење 1918.
Претходници и наследници
Претходиле су: Наследиле су:
Flag of Independent Bosnia (1878).svg Босански вилајет (Османско царство) Држава Словенаца, Хрвата и Срба Flag of the State of Slovenes, Croats and Serbs.svg
Портал:Историја

Историја

Herr von Kállay (Minister of Finance, Austria Hungary) 1899 Ede Ellinger
Бењамин Калај (1839-1903), аустроугарски министар финансија (1883-1903) и врховни надзорник земаљске администрације у Босни и Херцеговини

Током Велике источне кризе (1875-1878), пред велике силе се поставило питање о будућем политичком статусу најзападнијих турских покрајина: Босне и Херцеговине. У време избијања српског устанка у Херцеговини (1875), турска влада је извршила управно раздвајање поменутих области, тако да је из састава Босанског вилајета издвојен Херцеговачки вилајет. Иако су поменути вилајети поново спојени већ 1877. године, у међународним дипломатским круговима се у међувремену усталила пракса да се поменуте области помињу упоредо, чиме је створен двојни геополитички појам: Босна и Херцеговина. Ова новина је озваничена током одржавања Берлинског конгреса, тако да је појам Босне и Херцеговине унет и у Берлински споразум, који је потписан 13. јула 1878. године. Овим споразумом, Аустроугарска је добила право да окупира Босну и Херцеговину, уз формално задржавање суверенитета Османског царства над тим областима.[5]

Освајање Босне и Херцеговине

Вести о одлукама Берлинског конгреса изазвале су узбуну широм Босне и Херцеговине, а првенствено међу муслиманским и православним становништвом. Велики део муслиманских народних првака није желео да се помири са престанком турске власти, док је највећи део православног становништва сматрао да ће завођењем аустроугарске власти бити онемогућено уједињење Босне са Србијом и Херцеговине са Црном Гором, за шта су се српски устаници у Босни и Херцеговини борили још од подизања устанка 1875. године.

Пошто је турска влада била принуђена да прихвати одредбе Берлинског споразума, муслимански прваци у Босни и Херцеговини нису могли да рачунају на помоћ султанове војске, те су стога одлучили да се сопственим снагама припреме за оружани отпор. Тако је дошло до мобилизације и стварања војних одреда. Иако је била далеко надмоћнија, аустроугарска војска је приликом уласка на подручје Босне и Херцеговине наишла на неочекивано жилав отпор муслиманских јединица, који је трајао пуна три мјесеца. До већих окршаја дошло је код Кључа, Јајца, Добоја, Тузле и Сарајева. Октобра 1878. године аустроугарска војска је ушла у Сарајево, након чега је читава Босна и Херцеговина била окупирана, а у земљи је успостављена војна власт на челу са генералом Јосипом Филиповићем.[6][7][8]

Учвршћивање аустроугарске власти

Након освајања Босне и Херцеговине, Аустроугарска је 1879. године са Турском склопила Новопазарску конвенцију, по којој аустроугарска војска добила право да уђе и у Новопазарски санџак, а заузврат је потврђен суверенитет султана над Босном и Херцеговином, који је у пракси био сведен на истицање турских застава и поштовање сличних формалности. Стварну власт у Босни и Херцеговини је држала Аустроугарска, преко своје војске и новоствореног административног апарата. Срби у Босни и Херцеговини нису пружили активан отпор успостављању аустроугарске власти, од које су очекивали спровођење аграрне реформе у виду подјеле беговске земље сељацима. Хрвати у Босни и Херцеговини су поздравили нову власт од које су, као католици, очекивали бољи третман и посебне повластице. Када је 1881. године донесен војни закон, по коме су регрути у Босни и Херцеговини морали ићи у аустроугарску војску, дошло је до незадовољства у народу. Насилна мобилизација је потом довела до устанака у Херцеговини почетком 1882. године, у коме је заједно учествовало православно и муслиманско становништво. Устанак је угушен, многе вође ухапшене и осуђене на робију.

Војну власт, која је послужила да се учврсти нови окупаторски режим, замијенила је цивилна управа 1883. године. Врховни надзор над администрацијом у Босни и Херцеговини повјерен је министарству финансија у Бечу, док је непосредну управу у Босни и Херцеговини вршио војни командант у Сарајеву, са својим цивилним замјеником (адлатусом). Главни орган управе је била Земаљска влада, која је вршила власт преко државних чиновника и жандармерије. Аустроугарски министар финансија Бењамин Калај (1883—1903) је путем низа политичких и административних мјера покушао створити вјештачку „босанску навију", али то није успјело због великог отпора народа у Босни и Херцеговини.[3]`

Привредне и културне прилике под аустроугарском влашћу

Нова власт жели да себе прикаже као неког ко у заосталу Босну и Херцеговину доноси европску цивилизацију, привредни и културни развој. Због тога се граде бројне зграде, отварају школе, штампају новине, отварају позоришта и музеји... Главни разлог за то је чвршће везивање Босне и Херцеговине за Аустро-Угарску, а са циљем што веће експлоатације природног богатства и јефтине радне снаге граде се путеви и пруге. Осим тога Босна и Херцеговина треба бити ново тржиште за аустро-угарску робу. Главна пруга изграђена је од Босанског Брода, преко Сарајева, до Мостара. На њу се веже читава мрежа мањих ускотрачних пруга. Отварају се бројне пилане, рудници, жељезара у Зеници, те фабрике дувана у Сарајеву и Бања Луци. Све је присутнији страни капитал, који се улаже у брзо исплативе послове. И поред убрзаног индустријског развоја, Босна и Херцеговина је и даље углавном аграрна земља. Више од 85% становништва живи на селу и бави се пољопривредом и сточарством. Власт отеже са рјешавањем аграрних питања, јер не жели да дира повлашћен положај ага и бегова које жели за сарадњу. Код српског и муслиманског становништва јавља се покрет, бори се за вјерску и просвјетну аутономију. Срби траже употребу ћирилице, српског имена и да сами бирају црквене старјешине и учитење. Власти су 1905. године одобриле њихове захтјеве. Слично је и код муслиманског становништва који вјерско-просвјетну аутономију добијају 1909. године. Иако се отварају бројне школе, још увијек је огроман број становника неписмен.

У већим градовима се отварају гимназије и учитељске школе. Више школе се изучавају у иностранству. Стварају се бројна политичка и културна удружења, углавном на националној и вјерској основи. Срби, 1902. године у Сарајеву, оснивају „Просвјету", муслимани „Гајрет", а Хрвати „Напредак".

,, Просвјета" отвара читаонице, штампа књиге и новине, стипендира надарене, а сиромашне, ученике и студенте. Познати књижевници овог доба су Алекса Шантић, Петар Кочић, Светозар Ћоровић, Јован Дучић, Муса Ћазим Ћатић и други. Стварају се и прве политичке странке, опет на националној основи: Српска народна организација, Муслиманска народна организација и Хрватска народна заједница. Све је већи број радника који се организују у борби за своја права.

Анексија Босне и Херцеговине

Октобра 1908. године Аустро-Угарска је објавила анексију Босне и Херцеговине. Овај потез наишао је на осуду великих сила, посебно Русије. Прекршена је одлука Берлинског конгреса по којој Аустро-Угарска добија право да заведе ред у Босни и Херцеговини, а никако да је припоји себи. Због Њемачке отворене пријетње ратом Русији, она 1909. године признаје анексију, а за њом су то учинили и Србија и Црна Горе. Да би ублажио незадовољство у Босни и Херцеговини, цар 1910. године доноси Устав и оснива Босански сабор (Народну скупштину). Устав није ријешио аграрно питање, што је довело до устанка кметова у Босанској Крајини, Посавини и Семберији. Устанак је угушен, а кметови добибају право на добровољан откуп.

Млада Босна

Омладина из редова сва три народа у Босни и Херцеговини стварају тајну органзацију названу ,,Млада Босна", чији је циљ борба против аустроугарске окупаторске власти.

Методи борбе су атентати на значајне аустроугарске носиоце власти у Босни и Херцеговини. Крајњи циљ њихове борбе су ослобођење и уједињење свих јужнословенских земаља. Идол свих припадниа „Младе Босне" је Богдан Жерајић, који је након неуспјелог атентата на генерала Варешанина испио отров и умро. Руководећи се том жртвом Гаврило Принцип је 28. јуна 1914. године извршио атентат на аустроугарског престолонасљедника Франца Фердинанда. Сарајевски атентат био је повод за избијање Првог свјетског рата.

Демографија

По подацима из 1910. године, становништво Босне и Херцеговине је било подељено у следеће верске групе:

  • Православни (43,5%)
  • Муслимани (32,2%)
  • Католици (22,9%)

Административна подела

Босна и Херцеговина био је под аустроугарском управом била подељена на 6 окружја (округа):

  • Бањалучко,
  • Бихаћко,
  • Мостарско,
  • Сарајевско,
  • Травничко и
  • Тузланско.

Ови окрузи су настали преименовањем санџака Босанског вилајета, након окупације 1878. године. Ниже управне јединице су били котари (54), од којих су они са већим подручјем имали испоставе или експозитуре (24). Котари су били подељени на општине. Градске општине су имале посебно уређење.

Види још

Референце

  1. ^ Екмечић 1983a, стр. 555-603.
  2. ^ Екмечић 1983b, стр. 604-648.
  3. 3,0 3,1 Kraljačić 1987.
  4. ^ Džaja 2002.
  5. ^ Берић 2000.
  6. ^ Rothenberg 1976, стр. 101-102.
  7. ^ Oršolić & June 2000, стр. 301-303.
  8. ^ Zovko 2007, стр. 13.

Литература

Спољашње везе

Јелена Билбија Лапчевић

Јелена Билбија Лапчевић (Црни Луг, 28. новембар 1902 — Београд, 8. август 1964) била је српска књижевница, преводилац, глумица, новинарка и спикерка. Њој је припа част да прва најави свечани почетак редовног емитовања програма Радио Београда. Била је први уредник часописа за децу Полетарац. Написала је више књига за децу.

Бенјамин Калај

Бенјамин Калај (мађ. Kállay Béni) био је мађарски и аустроугарски политичар.

Рођен је 22. децембра 1839, у Пешти. Његов отац је био виши државни службеник у угарској влади, а мајка је потицала из мађаризоване српске породице Блашковић. Говорио је српски језик. Био је аустроугарски генерални је конзул у Београду од 1868. до 1875. године. Током 1872. године први пут је отпутовао у Босну, која је у то време још увек била под турском влашћу. Након Руско-турског рата (1877–1878), одлази на службу у Пловдив. Дана 4. јуна 1882. године, именован је за аустроугарског министра финансија, у чији је ресор спадао и надзор над земљаском управом у Босне и Херцеговине, која се још од 1878. године налазила под аустроугарском окупацијом. Ту службу је обаваљао до своје смрти 1903. године. Настојећи да ојача аустроугарску власт у Босни и Херцеговини, радио је на сузбијању народних покрета, како српског тако и хрватског. У том циљу, покушао је да реши национало питање путем стварања интегралне босанске нације, али тај пројекат је наишао на одлучан отпор међу Србима и Хрватима. Стога је приступио редефинисању својих првобитних замисли, те је свој босански пројекат заменио бошњачким, који се заснивао на претварању босанских муслимана у посебан бошњачки народ. При томе се ослањао на подршку једног дела босанског беговата. Политика коју је осмислио спровођена је и након његове смрти, све до пропасти аустроугарске власти (1918).

Босанска вила

Босанска вила је била српски лист за „забаву, поуку и књижевност“. Покренут је 1885. године као орган Учитељског збора Српске школе у Сарајеву, а забрањен од стране аустроугарских власти 15. јуна 1914. године.

Босански вилајет

Босански вилајет је бивша покрајина Османског царства. Основан је 1867. године након велике територијалне реорганизације османске државе. Званично је постојао све до аустроугарске анексије 1908. године, а фактички свега 11 година, до окупације 1878. Прије оснивања вилајета, највећи дио овог простора је припадао Босанском ејалету (пашалуку).

Босански санџак

Босански санџак је османска административна јединица другог нивоа која је постојала на просторима Босне и Рашке од 1463. године до административних реформи из средине 19. века. Први босански санџак-бег је био Иса-бег Исаковић. Након пада Јајачке бановине сједиште Босанског санџака је било у Јајцу. Главни град је касније помјерен у Сарајево, Бању Луку, Травник и на крају поново у Сарајево. Босански санџак у почетку био дио Румелијског пашалука, а оснивањем Босанског пашалука 1580. године улази у његов састав и постаје његова централна провинција. Исти статус је имао и од 1867. у Босанском вилајету.

Босна и Херцеговина (1918—1924)

Покрајина Босна и Херцеговина била је привремена територијална јединица Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, која је постојала од југословенског уједињења 1918. године до 1924. Њено укидање и увођење области као административних подручја предвиђено је Видовданским уставом 1921. године.

Босна и Херцеговина (вишезначна одредница)

Босна и Херцеговина се може односити на:

Босна и Херцеговина (Аустроугарска), територијална област Босна и област Херцеговина унутар Аустрогарске;

Аустроугарска администрација, де јуре и де факто (1908—1918)

Аустроугарска администрација, де јуре (1918)

Босна и Херцеговина (1918—1923), територијална област Краљевине СХС

покрајина унутар Краљевства/Краљевине СХС, де факто (1918—1923)

Народна Република Босна и Херцеговина, република унутар Федеративне Народне Републике Југославије

југословенска администрација, де јуре (1943—1946)

југословенска администрација, де јуре и де факто (1946—1963)

Социјалистичка Република Босна и Херцеговина, република унутар Социјалстичке Федеративне Републике Југославије

југословенска администрација (1963—1992)

Република Босна и Херцеговина, де факто постојала на територији коју је контролисала Армија РБиХ

Администрација Републике Босне и Херцеговине, де јуре (1992—1995)

Босна и Херцеговина, настала на основу Дејтонског споразума 1995.

Федерација Босне и Херцеговине, ентитет Босне и Херцеговине

Бранко Калембер

Бранко Калембер (Сарајево, — 17. септембар 1926) је бивши југословенски фудбалер, и један од најзначајнијих играча Славије.

Срудент завршне године гимназије, био је један од најперспективнијих играча Славије у том времену. Играо је на позицији лијевог бека.

Играчка каријера, популарног Калета, је завршена на трагичан начин. Наиме, 17. септембра 1926. године Калембер је током ноћи устао у сну и пао кроз прозор. Бранко Калембер, је од задобијених повреда преминуо на лицу мјеста. Тако су Сарајево и фудбалски клуб Славија изгубили, великог играча. На посљедњем испраћају се окупило преко 6 000 људи, а у име Славије говор је одржао др. Остојић.

1926. година је била веома значајна за Славију, јер поред губитка дотадашњег најперспективнијег играча, те године, за јуниорски клуб је заиграо Славко Загорац, велико име југословенског фудбала, и један од симбола фудбалског клуба Славија.

Зворнички санџак

Зворнички санџак је османска административна јединица другог нивоа која је постојала на простору доњег Подриња и околине. Основан је између 1478. и 1483. године од дијелова Смедеревског санџака са обје стране Дрине. Након османског освајања Сребреничке бановине 1512. године, њена територија је припојена Зворничком санџаку. Првобитно сједиште санџака је било у Зворнику, а касније у Тузли.

У почетку је био дио Румелијског пашалука, потом Будимског, а оснивањем Босанског пашалука 1580. године улази у његов састав, да би 1867. постао дио новооснованог Босанског вилајета.

Касим Добрача

Касим Добрача (село Враголови, Рогатица, Босна и Херцеговина, Аустроугарска 1910. — Сарајево, СР Босна и Херцеговина, СФР Југославија, 3. новембар 1979) је био један од иницијатора и потписника Сарајевске резолуције усвојене 1941. године.

Милан Рајлић

Милан Рајлић (Травник, 16. октобар 1916 — Краљево, 10. мај 1952) је бивши југословенски фудбалер, тренер и један од најзначајнијих играча Славије.

Каријеру је почео 1933. у јуниорској екипи ФК Славије, гдје је играо све до 1941. године. За први тим ФК Славије одиграо је преко 160 званичних утакмица и постигао 65 голова. У чувеној утакмици Славије против Ференцвароша, управо је јунак побједе Славије био Милан Рајлић. Он је крунисао побједу Славије трећим голом, снажним шутом са десетак метара. Била је то тема дана не само у Сарајеву, БиХ, већ у Југославији и цијелој Европи.

Након што су усташке власти укинуле Славију, а комунистичке забраниле обнову клубу, због српског предзнака, после Другог свјетског рата играо је за два велика сарајевска клуба: прво ФК Жељезничар (1945—1948.) постигавши на 18 првенствених утакмица пет голова, а после тога за ФК Сарајево (1949.) са 11 голова на 18 утакмица. Кад се 1949. због комунистичких притисака преселио у Краљево, био је играч и тренер ФК Слоге, све до 1952., када је у Краљеву преминуо у 36. години.

За репрезентацију Југославије је дебитовао као центарфор 22. септембра 1940. Утакмица Балканског купа, против Румуније, је уједно била и једина Рајлићева репрезентативна утакмица. Такође је одиграо двије утакмице за Б тим.

У спомен на Рајлића, у Краљеву је до распада СФР Југославије сваке године одржаван "Меморијални турнир Милана Рајлића", на коме су стални учесници били Жељезничар, Сарајево и краљевачка Слога.

Петар Баћовић

Петар Баћовић (1898. — април 1945) био је мајор Југословенске војске у резервном саставу, адвокат и четнички војвода током Другог свјетског рата. Од љета 1941. до априла 1942. године био шеф кабинета министарства унутрашњих послова у марионетској Влади народног спаса Милана Недића. У јулу 1942. вођа четничког покрета Драгољуб Михаиловић и његова Врховна команда су га поставили за заповједника оперативних јединица у источној Босни и Херцеговини, током којег је сарађивао са Италијанима и Нијемцима у акцијама против партизана.

Баћовић и други четнички команданти су извршили бројне масакре над муслиманским и хрватским цивилним становништвом и онима који су подржавали партизански покрет. У априлу 1945. године, у близини Бање Луке заробили су га и убили припадници Хрватских оружаних снага заједно са четничким вођама Павлом Ђуришићем и Захаријем Остојићем и четничким идеологом Драгишом Васићем у очигледној замци. Према неким изворима, Баћовић и остали су одведени у логор Јасеновац, гдје су убијени.

Петар Манола

Петар Манола (Јајце, 28. фебруар 1918 — Рим, 1. јануар 2004) је бивши југословенски фудбалер, тренер и један од значајнијих играча Славије из периода Краљевине Југославије.

Своју фудбалску каријеру почео је у сарајевској Славији, гдје је играо на позицији лијевог крила, у периоду од 1931—1936. године, а 1933. године постао првотимац. 1936. године прелази у БСК, гдје се прославио и 1939. године освојио титулу првака Краљевине Југославије. Поред фудбала, бавио се атлетиком и кошарком, и био је веома успјешан у тим спортовима.

После сусрета БСК - БАСК септембра 1942, напустио је Југославију и прво играо за ФК Лацио (1942—1943), затим у Француској за ФК Олимпик, Ред Стар Париз и Стаде Франгаис Париз, да би се поново вратио у ФК Лацио (1945—1947). На крају каријере играо је и за ФК Наполи (1948—1949) и трећелигаша ФК Беневенто (1950—1951). Као дипломирани љекар - стоматолог остао је да живи у Напуљу. Играчку каријеру је завршио 1956. године.

За репрезентацију Краљевине Југославије одиграо је 9 утакмица у периоду од 1939—1941. Дебитовао је 7. маја 1939. против Румуније (0:1) у Букурешту за Куп пријатељских земаља, а од националног тима опростио се 23. марта 1941. на пријатељској утакмици против Мађарске (1:1) у Београду - последњој пред Други свјетски рат 1941, након чега је напустио Југославију.

Умро је у Риму, 1. јануара 2004. године.

Турска Хрватска

Турска Хрватска je име које су домаћи и страни писци, картографи и научници од почетка 17. века. обиљежиле су подручје сјеверозападне Босне између Уне и Врбаса. Све до успостављања Босна и Херцеговина (Аустроугарска).

Израз Турска Хрватска чувао је успомену на своју некадашњу припадност Краљевини Хрватској и Далмацији, а дијелом Краљевини Славонији, прије него што ју је освојило Османско царство. У османским документима ово се подручје уобичајено назива Серхат (Крајина), а од 1878. године за исто подручје почиње превладавати назив Босанска крајина, први пут споменут 1719. године под називом бег Мустафа Капетановић — "Командант Босанске крајине". Хрватска земља постала је дио Босанског ејалета 1580. године, који је успостављен Житвањским миром 1606. године.

Фрањо Глазер

Фрањо Глазер (Сарајево, 7. јануар 1913 — Загреб, 1. март 2003) је бивши југословенски и хрватски фудбалер (голман). Глазер је био један од прве тројице Партизанових голмана од оснивања клуба. Друга двојица су била Ристо Николић и Фрањо Шоштарић.

Према личној евиденцији Фрање Глазера, у периоду од 1933. па до 1949. године, бранио је укупно на 1.225 утакмица. Био је мајстор за једанаестерце од укупно 94 пенала одбранио је 73.

Херцеговачки санџак

Херцеговачки санџак је османска административна јединица другог нивоа која је постојала на простору Херцеговине од 1481. до 1833. и од 1851. до 1878. године. Између та два периода (од 1833. до 1851) овај санџак је био уздигнут је у покрајину првог нивоа, Херцеговачки пашалук (ејалет).

Првобитно сједиште Херцеговачког санџака је било у Фочи, а први херцеговачки санџак-бег је био Хамза-бег. Главни град је касније помјерен у Пљевља (ранији назив Брезница). Херцеговачки санџак у почетку био дио Румелијског пашалука, а оснивањем Босанског пашалука 1580. године улази у његов састав, да би 1867. постао дио новооснованог Босанског вилајета.

Аустроугарска Административна подела Аустроугарске (1867-1918)
Цислајтанија
Транслајтанија
Кондоминијум
Гувернери аустроугарских провинција Босне и Херцеговине
Окупација (1878—1908)
Анексија (1908—1918)
16—19. век
19—20. век
Српске земље у 20. и 21. веку
До 1918.
1918—1941.
1941—1945.
1945—1990.
1990—2006.
од 2006.

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.