Борис I

Борис I, или понекад Михаило (буг. Борис I, Михаил), је био владар Бугарске између 852. и 889. године.

Борис I Михаило
TzarBorisDidacticGospelConstantinePreslavski
Кнез Борис I Михаило
Место рођењанепознато
Датум смрти2. мај 907.
Место смртинепознато
Гробманастир код Преслава
ДинастијаКрумска династија могућа и Дуло династија
ОтацКнез Пресијан
Мајканепознато
СупружникКнегинја Марија
ПотомствоСимеон I, Владимир Расате, Ана
кнез Бугарске
Период852—889
ПретходникПресијан I
НаследникВладимир од Бугарске

Име и титуле

Борис је 864. прихватио хришћанство и на свом крштењу је као врховни хришћански чин узео име свог кума, византијског цара Михаила III, па се понекад у историјским истраживањима назива и Борис-Михаило.

Једини директни запис Борисове титуле се може наћи у Балшинском запису који је написан код данашњег албанског села Балши. Тамо је назван архонт Бугарске што се обично преводи са цар, а у 10. веку је назван кназем.[1] Из бугарским записима Борис је обично називан књазем ("кънѧѕь"), а током трајања Другог бугарског царства- Цар.[2] Према другим теоријама Борис је имао следеће титуле: кан,[3][4] цар или књаз.[5] Мада друга теорија негира да је имао титулу кан, јер се титула кан није употребљавала још од кана Аспаруха.[6]

Криза у средњој Европи

Од почетка 9. века почело је у Европи да се осећа ривалство између Католичке цркве у Риму и Православне цркве у Константинопољу. Када се је Карло Велики прогласио за цара Франачког царства папа је одмах прекинуо све политичке односе са Византијом и због тога је био подржан од стране Франака. После Верденског споразума 843. године, Источна Франачка (касније Немачка) је почела да води агресивнију политику у Европи. Почели су да шире своју државу ка истоку међу Словене, а папа их је збого овога подржао, јер је међу Словене видео нове католичке поданике. Као одговор на ова освајања Мојмир I је ујединио све словенске кнезове и оформио Великоморавску кнежевину. Његов наследник Ратислав се је борио против Немаца.[7] Обе државе су покушавале да имају добре односе са Бугарском због њене велике војне надмоћи.

Војни походи

Борис је био син и наследник Пресијана. Године 852. шаље дипломате у Источној Франачкој како би потврдио мир из 845. године.[8][9] Када је наследио свог оца имао је велику војску и силу да нападне Византију, али није напао.[10] Због тога му Византијци дају малу регију на југоистоку звану Странџа.[11] Мир није потписан, и ако су обе стране привремено промениле своје делегације. Године 854. моравски кнез Ратислав му помаже у борби против Источне Франачке. Према неким изворима неки франачки феудалци су нахушкали Бориса да нападне Лудвига I.[12] Бугарско-словенска кампања је била катастрофа и Лудвиг је брзо поразио бугарску војску и напао саму Бугарску.[13] У исто време Хрвати почињу рат са Бугарском и нападају је. Према неким изворима сматра се да је Лудвиг платио Хрватима да нападну Бугарску, како би они замајавали Бориса, док се усредсреде на Велику Моравску.[14] Пошто Борис није имао никаквог успеха, обе стране су потписале мир и повукле преостале војске.[15] Због војних акција и мира који су потписали Борис и Лудвиг, Ратислав је морао да се бори против Франака сам. Сукоб са Византијом започео је 855—866, а Пловдив и неке тврђаве на Црном мору заузео је Михаило III.[16][17]

После смрти Властимира око 850. године, његови синови су поделили српске земље. Борис одлучује да нападне Српске земље. Циљао је да смањи утицај Византије на ове мале српске земље. Кампања је неуспела, јер су Срби заробили његовог сина Владимира и дванаест великих бољара.[18],[19] Борис се је нагодио са Србима и даровао их је, да би они ослободили његовог сина.[20]

И поред свих ратних неуспеха Борис је ипак сачувао своје царство.

Крштење

57-manasses-chronicle
Покрштавање Бугара

Из непознатих разлога Борис је био заинтересован за хришћанство. Године 863. је хтео да од Лудвига прими групу свештеника и да се покрсте. Међутим, касније те године Византија је напала Бугарску током временских непогода и тада је Борис прихватио да се покрсти по Византијским обичајима и да да Тракију (то је у ствари Загора коју је Борис повратио исте године).[21] Почетком 864. године Борис се је тајно крстио у Плиски заједно са својом породицом и део племића.[22] Цар Михаило III му је био кум, а он је узео име Михаило.[22] Међутим у Балшинском запису пише:„... крштен је арконт Бугарски Борис, назван је Михаило, јер је народу дао Бог, година:6374 (866.) (лат. evaftiste o arhon Bulgarias Boris o metonomastheis Mihail sin to ek Theu dhedhomeno av to ethnei tous s t o d) После његовог крштења његовим стопама су кренули и други бугарски племићи, а после њих и остатак народа.

Међутим, нису сви подржавали ширење хришћанства у Бугарској, па су се неколико угледних бољара побунила против Михаила. Михаило је сурово угушио побуну и убио 55 бољара заједно са њиховим породицама.[22]

Бугарска црква

У исто време када је био крштен, Борис (сада Михаило) тражио је начин да стекне аутокефалност од константинопољског патријаха Фотија. Патријарх Фотије је био огорчен на Бориса, па је Борис хтео више репутације код папе.[23] Борис је послао дипломате код Папе Николе I 866. Са дугом листом о томе како водити једну цркву. Добио је 106 одговора о томе како водити религију, политику, обичајима и закону. Папа је неко време затворио око контроверзног питања о аутокефалности Бугарске и послао је мисионаре да крсте Бугаре по западним обичајима. Ово је изнервирало Фотија и он је написао дугу литургију 867. о томе како се одбацују сва крштења која обаве западни мисионари.[23]

Референце

  1. ^ Бакалов, Георги. Средновековният български владетел. (Титулатура и инсигнии), София (1995). Бобчев, С. С. Княз или цар Борис? (към историята на старобългарското право). Титлите на българските владетели, Българска сбирка, XIV, 5. (1907). стр. 311.
  2. ^ Бакалов, Георги. Средновековният български владетел... стр. 144–146
  3. ^ 12 мита в българската история, Приступљено 8. 4. 2013.
  4. ^ Страница за прабългарите, Приступљено 8. 4. 2013.
  5. ^ Златарски, Васил [1927]. „История на Българската държава през Средните векове, т.1, ч.2“, Второ фототипно издание, София: Академично издателство „Марин Дринов“.. 1994. ISBN 978-954-430-299-3. стр. 144, 146,.
  6. ^ Гербов, К. Канасубиги е „княз“, а не „хан“ или „кан“ - Омуртаг и Маламир са били князе преди Борис Архивирано на сајту Wayback Machine (јул 6, 2011) (на језику: енглески), Приступљено 8. 4. 2013.
  7. ^ К. Грот, Моравия и Мадяры, Петроград, (1881). стр. 108 и сл.
  8. ^ Rudolfi Fulden. annales, an. 852
  9. ^ Pertz, Mon. Germ. SS, I. стр. 367: legationes Bulgarorum Sclavorumque et absolvit
  10. ^ Genesios, ed. Bon. стр. 85—86
  11. ^ В. Н. Златарски, Известия за българите. стр. 65—68
  12. ^ Dümmler, каз. съч., I. стр. 38.
  13. ^ Migne, Patrol. gr., t. 126, cap. 34, col. 197
  14. ^ К. Грот, Известия о сербах и хорватах. стр. 125—127
  15. ^ Const. Porphyr., De admin, imp., ed. Bon, cap. 31. стр. 150—151
  16. ^ Gjuzelev, стр. 130.
  17. ^ Bulgarian historical review, v.33:no.1-4. стр. 9.
  18. ^ F. Raçki, Documenta historiae Chroatie etc., Zagreb. (1877). стр. 359.
  19. ^ П. Шафарик, Славян. древн., II, 1. стр. 289.
  20. ^ Const. Porphyr., ibid., cap. 32. стр. 154–155
  21. ^ Fine 1991, стр. 118–119.
  22. 22,0 22,1 22,2 Anderson 1999, стр. 80.
  23. 23,0 23,1 Duffy 2006, стр. 103.

Литература

Спољашње везе

Претходник:
Пресијан
Владари Бугарске
Наследник:
Владимир од Бугарске
1207

Година 1207 (MCCVII) била је проста година која је почела у понедељак.

889

889 је била проста година.

Борис

Борис је словенско име, које се користи највише у Бугарској, Русији, Словенији и Немачкој. На руском, као и на другим словенским језицима, ово име означава ратника. Према другом тумачењу, ово име је краћи облик имена Борислав. Постоји тумачење да је ово изворно турско име Богорис, можда у значењу „кратак“ или „вук“.

Босилеград

Босилеград или Босиљград (локални назив: Бусилиград) је седиште општине Босилеград у Пчињском округу. Према попису из 2011. било је 2624 становника (према попису из 2002. било је 2702 становника).

Бугарско-хрватски ратови

Бугарско-хрватски ратови вођени су током 9. и 10. века између хрватске средњовековне државе (кнежевина и краљевина) и Првог бугарског царства.

Византијско-бугарски ратови

Византијско-бугарски ратови су били серија ратова и конфликта нижих размера на Балканском полуострву од Петог века н. е. све до пропасти обе државе. Ратови су обележени разноврсним исходима све до појаве Османлија на Балканском полоустрву, када су обе балканске државе изгубиле свој утицај на Балкану. Први сукоби Византије и Бугара су започели после појаве других на Балканском полуострву око V века н. е. или постали су интезивнији после велике победе бугарског хана Аспаруха над војском Византијског царства 680. н. е.

Током следећих векова, Бугари и Византија су константно долазили у сукоб. Најзначајнији од тих сукоба су војни походи византијског цара, Константина V, против Бугарске између 755. и 776. н. е. године, као и бугарска победа над Византијом 811. н. е., када су бугарске трупе предвођене царом Крумом успеле да заробе византијског цара Нићифора I. Крумов син и наследник Омуртаг после очеве смрти 814. н. е., склопио је тридесетогодишњи мировни споразум са Византијом, насупрот сукобима који су уследили. 864. н. е. Бугарски цар Борис I после крвавих сукоба са паганском бугарском аристократијом, крстио се хришћанин. Рат између Византије и Бугара се поново појачао на пуној снази током владавине Симеона I, названог и Великог, (893—927), који је успео да потисне Византију али је био неуспешан у његовом покушају да створи једну велику источну европску империју.

Током 960их, Византија је затражила помоћ Кијевских Руса ради потискивања ослабљене Бугарске. То је довело до сукоба измећу Руса и Византије и коначне Византијске победе над Русима, 971. што је и окончало и прво, краткотрајно, освајање Бугарске од стране Цариграда. Бугарско царство је успело да се опорави под Самуилом и да поврати своју моћ због граћанских ратова и афера које су задесиле Византију током друге половине 10ог века, међутим Византија предвоћена Василијем II, успела је да нанесе серију пораза опорављеном Самуиловом царству, и 1014 у Клидију да потпуно сломи Самуилове трупе. Освајане преостале Бугарске је окончано 1018. Због његових војничких подвига али првенствено због његове бруталности, византијски цар, Василије II је остао у историји забележен као „Бугароубица“.

Бугари су подигли устанак против Византије 1040-41, као и 1070-их и 1080-их који су били угушени од Византијске војске. Међутим 1185., Теодор Петар и Иван Асен су подигли устанак, што ослабљена Византија није могла да угуши, што је донело до стварања Другог Бугарског царства. После пада Цариграда у рукама крсташа, 1204., бугарски цар Иван Калојан је затражио савезништво од крсташа које су то они одбили, тако се он окренуо Византијској царевини Никеји, са којом је склопио завезништво. Иако његов наследник Борил је склопио савезништво са Латинском царевином Цариграда, његови наследници су остали савезници Никеји која је повратила Цариград 1261. Византија је повратила поједине Трачке градове од стране Бугарске, које је после изгубила поново од бугарског цара Теодора Светослава. Византијско-бугарски односи су остали напети све до српске доминације Балкана под царом Душаном, и после тога, све до коначне Отоманског освајања Балкана мада од тада већ обе царевине су играле другоразредну улогу на Балкану.

Владимир Расате

Владимир Расате (буг. Владимир Расате) био је бугарски владар од 889. до 893. године.

Деспотовина Добруџа

Деспотовина Добруџа или Кнежевина Каварна (буг. Добруджанско деспотство или Карвунско княжество; рум. Despotatul Dobrogei или Țara Cărvunei), била је де факто независна држава на Балканском полуострву из 14. века.

Име деспотовине потиче из тврђаве Карвуна (Каварна), поменуто у бугарским и византијским документима и италијанских портоланс из 14. века, као првог главног града, а налази се између Варне и нос Калиакра.

Друго бугарско царство

Друго бугарско царство (буг. Второ българско царство) или Друга бугарска држава (буг. Втора българска държава), била је средњовековна бугарска држава која је постојала од 1185. године до 1396. (или 1422). Као наследник Првог бугарског царства било је на врхунцу моћи под Иваном Асеном II пре него што су је освојили Османлијски Турци између четрнаестог и петнаестог века. Друго бугарско царство наследила је кнежевина и касније Краљевина Бугарска. Њена престоница се налазила у Трнову. Бугарско царство је стекло и црквену самосталност. У Трнову је столовао бугарски патријах.

Кан (титула)

Кан (или хан) је назив за сувереног или војног владара, широко корисчен од стране Монголаца који су живели на северу Кине и средњевековних туркијских племена. Понекад се преводи као „краљ“. Најпознатији ханови су били из монголске Златне хорде, установитељ Џингис-кан и његов унук Кублај-кан.

Титулу кан (Канас у Биги) носили су и бугарски владари све до 864., када Борис I преузима хришћанство и прима титулу кнез.

Данас се оригинални назив хан преводи као кан, а њихово имање канат (или ханат).

Кутмичевица

Кутмичевица, која се такође назива Ђевољски комитат, је историјски округ који покрива приближно данашњу јужну Албанију. Тачне границе подручја нису познате, али вероватно падају у западна македонска језера (Преспу и Охрид) и подручје западно од њих до Јадранског мора. То потврђује прошлост јединог функционалног манастира Албанске православне цркве — Манастир Арденица. У 9-10 веку је био унутар граница Првог бугарског царства. Око 886. бугарски кнез Борис I послао је Климента Охридског у округу као учитеља и проповедника с посебним привилегијама и именовао Домета за свог гувернера. То подручје је најпознатије по Охридској књижевној школи.

Јужно од области налазио се склавинија Вагенетија (Јањина). А ова територија је ушла у границе Прве бугарске државе под владавином Симеона Великог, а у 14. веку је био посјед Стефана Душана. Етолија и Акарнанија такође су стигли у царства Симеона Великог и Стефана Душана.

Прабугари

Прабугари, Булгари или врло ретко Болгари, су били туркијска полу-номадска племена која су живела на просторима централне Азије, а у 2. веку населила се око реке Волге и на севернокавкаским степама. Доласком Прабугара на тло Балкана дошло је до етногенетског мешања са Трачанима и Словенима и настанка данашњих Бугара. Домовина Прабугара су били скитскијске земље у данашњој Украјини, Русији, Казахстану, Киргистану, Авганистану, Ирану, Пакистану, Таџикистану и Узбекистану.

Прво бугарско царство

Прво бугарско царство (стсл. ц︢рьство бл︢гарское; буг. Първо българско царство) или Прва бугарска држава (буг. Първа българска държава), названа од стране историчара и Дунавска Бугарска (буг. Дунавска България) да би се разликовала од Волшке Бугарске, била је средњовековна бугарска држава основана 632. године у земљама близу делте Дунава и 1018. године припојена је Византијском царству. На врхунцу своје моћи њене границе су биле од Будимпеште и Црног мора и од реке Дњепар и данашње Украјине до Јадранског мора. Прво Бугарско царство наследило је Друго бугарско царство које је основано 1185. године. Званични назив државе када је основана није било Прво бугарско царство, већ Бугарска.

Пресијан I

Пресијан или Пресијам (буг. Пресиян) је био бугарски кнез од 836. до 852. године. Био је син Звиница и брат Маламира.

Након успешног рата против Византије, Пресијан је освојио земљу словенског племена Смољани - западне Родопе и земљу од реке Струме до Егејског мора, северну Македонију и јужну Албанију до Јадранског мора. Пресијан је довршио војно-административно уређење кнеза Омуртага (Муртагона)и поделио Бугарску на 10 управних јединица.

Упркос проширењу Бугарског кнежество на словенске земље, Пресијан није имао успеха у борби против Срба (кампања 839-842). Србија и Бугарска остају у крхком примирју.

Списак бугарских владара

Ово је списак бугарских владара који су владали простором данашње Бугарске од настанка Првог бугарског царства.

Српско-бугарски ратови (средњовековни)

Српско-бугарски средњовековни ратови назив је за низ оружаних сукоба Бугарских царстава (Првог и Другог) и српских средњовековних држава (Рашка, Дукља и Краљевина Србија) вођених од 9. до 14. века. Први сукоби започели су 818. године устанком српских племена око Тимока. Последњи рат вођен је 1330. године и завршен је битком код Велбужда у којој Срби односе одлучну победу.

Стара Велика Бугарска

Стара Велика Бугарска (грч. Παλαιά Μεγάλη Βουλγαρία) је била држава између реке Дњепра на западу, доње Волге на истоку и планине Кавказ на југу. Утемељио ју је прабугарски кан Кубрат из клана Дуло. После Кубратове смрти око 665. године, његов син Батбајан је преузео власт у канату, али је после уследио распад те државе. Прво је Кубратов други син Котраг отишао у средње Поволжје (и касније успоставио државу Поволшку Бугарску).

Кубратов син Кубер је одвојио други део државе у Панонској низији у самостални Аварски каганат и касније, након што је побегао из Панонске низине, населио у Македонију. Остали Прабугари из тог подручја су тражили уточиште код Лангобарда.

Из тог ковитлаца, Аспарух (највероватније најмлађи канов син) се појавио као најпроминентнији лик, водећи своје Прабугаре из федерације и јужно преко Дунава је успоставио властиту државу.

Устанак Асена и Петра

Устанак Асена и Петра против византијске власти вођен је у периоду од 1185. до 1204. године. Резултирао је формирањем Другог бугарског царства.

Прво бугарско царство (681—1018)
Друго бугарско царство (1186—1396)
Kнежевина Бугарска (1878—1908) и
Краљевина Бугарска (1908—1946)

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.