Борисав Станковић

Борисав Бора Станковић (Врање, 31. март 1876Београд, 22. октобар 1927) био је српски приповедач, романсијер, драматичар и један од најзначајнијих писаца српског реализма. Рођен је у Врању и врло рано је остао без родитеља, па га је одгајила мајка његовог оца, баба Злата. Завршио је Правни факултет у Београду 1902. године.

Своју најпознатију драму Коштана објављује 1902. године, где први пут у књижевном делу користи врањски изговор, што изазива велике критике.

Свој најпознатији роман Нечиста крв објављује 1910. године, добијајући позитивне критике. За време Првог светског рата бива заробљен и транспортован у логор Дервента. После рата ради у Министарству просвете Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца.

Умро је 1927. године у Београду

Борисав Станковић
Bora Stanković-mlad
Портрет Боре Станковића
Пуно имеБорисав Станковић
НадимакБора
Датум рођења31. март 1876.
Место рођењаВрање
  Османско царство
Датум смрти22. октобар 1927. (51 год.)
Место смртиБеоград
  Краљевина СХС
ШколаПравни факултет Универзитета у Београду
ПериодРеализам
Најважнија дела

Биографија

Borisav Stankovic Serbian Literature Great Men Stamps
Поштанска марка с ликом Борисава Станковића, део серије марака под именом „Великани српске књижевности“ коју је издала Србијамарка, ПТТ Србија, 2010. године

Рођен је 31. марта 1876. године у Врању од оца Стојана, који је био по занимању обућар, и мајке Васке, ћерке богатог врањанског трговца Ристе Грка.[1] Имао је млађег брата Тимотија који је умро у другој години.[1] Отац му умире 1881. године, а мајка 1883.[1], тако да се од тада о њему старала Злата, његова баба по оцу. Баба Злата је потицала из старе угледне, али осиромашене врањанске породице и често му је причала о „старом“ Врању.[2]

У Врању је завршио основну школу и седам разреда гимназије (која данас носи његово име). Осми разред је завршио у Нишу где је и матурирао [2] Баба Злата умире 8. фебруара 1896., исте године када он уписује Економски одсек Правног факултета у Београду.[1] Због недостатка новца продаје кућу локалном свештенику.[2][1]

Године 1900, издаје, у часопису Звезда трећи чин дела Коштана, које је по његовим речима позоришна игра у четири чина. Цела драма штампана је у Српском књижевном гласнику 1902. године, иако је Станковић више пута преправљао све до коначне верзије 1904.[3] Исте године завршава Правни факултет у Београду и жени се Београђанком Ангелином Милутиновић. Са њом је имао 3 кћери.[1] У периоду 1903-1904 проводи неколико месеци у Паризу, а после повратка ради као цариник и порезник.[4][5]

Објављује роман Нечиста крв 1910. године, који је одмах проглашен за ремек дело српске књижевности.[6][2] Године 1915. оставља породицу у Краљеву и као посланик Министарства вера се повлачи пред непријатељем у Ниш, са моштима Стефана Првовенчаног.[7] У Подгорици га Аустроугари заробљавају и интернирају у Дервенту.[4] Јула 1916. године уз помоћ пријатеља бива пуштен кући у Београд. Тамо пише културну рубрику у Београдским новинама како би прехранио породицу.[7]

Године 1920. постаје чиновник Министарства просвете у Уметничком одељењу.[4] У априлу 1924. слави тридесетогодишњицу књижевног стваралаштва и његова драма Коштана се опет штампа и игра.[7]

Дана 22. октобра 1927. године умро је у Београду. Сахрањен је на Новом гробљу.

Књижевно дело

Његово целокупно књижевно дело је везано за Врање, иако је у Врање ретко одлазио и нема података да је икада био у околним селима; чак није познавао географски положај материјалних места.[8][9] У једном предавању је признао да је своје ликове обликовао према причама које је слушао и спајао елементе више личности како би његови ликови деловали пуније.[2] Његово стваралаштво углавном се сврстава у реализам, али има особине које нагињу ка натурализму. Новија критика сврстава га у зачетнике модерне српске књижевности.[10]

Увео је врањански говор у књижевност, због чега је био стално критикован од стране многих савременика школованих на западу. Они су критиковали његов језик и стил писања, говорећи да су његова дела „неписмена и оријентална.“[2]

Јављајући се у време када се млађа генерација све интензивније оријентише према западњачким узорима, остаје привржен реалистичким традицијама; дела су му прожета осећањем наклоности према патријархалном свету старе Србије. Описујући трагичне личности, јунаке који пропадају као „поетичне жртве љубави“, дао је упечатљиву слику завичајног Врања, раслојавање и дегенерацију старих трговачких породица, продирање сеоског елемента у град. Био је сликар страсних сукоба и носталгије за младошћу. Проза му је надахнута осећајем фатализма и источњачке чулности. Поред приповедака и романа окушао се и као драмски писац. Београдске прилике за време Првог светског рата описао је у мемоарском делу Под окупацијом.

Ниједан његов рукопис није сачуван.[1]

Bora Stanković
Споменик Бори Станковићу у градском парку у Врању

Први књижевни рад

Бора Станковић је објавио први књижевни рад у часопису Голуб. То су биле две песме: Мајка на гробу свог јединца и Жеља.[11]

Заовставштина

Рад Борисава Станковића је имао велики утицај на културу и на формирање идентитета Врањанаца. Многе институције у граду носе његово име (нпр. гимназија, Градска библиотека и професионално позориште), као и једна улица. Његова кућа (изграђена 1855. године) је претворена у музеј посвећен његовом животу и стваралаштву. Некадашња фабрика обуће „Коштана“ у Врању је носила назив лика из његове истоимене драме.

Библиографија

Књиге

  • Мајка на гробу свога јединца, први објављени рад, песма. „Голуб“, 1. XI 1894.
  • Из старог јеванђеља, Београд, 1899.
  • Коштана, „Комад из врањског живота у четири чина с певањем“, Београд, 1902.
  • Божји људи, Нови Сад, 1902.
  • Стари дани, Београд, 1902.
  • Коштана, Драмске приче, Сремски Карловци, 1905.
  • Покојникова жена, Београд, 1907.
  • Нечиста крв, Београд, 1910.
  • Његова Белка, Београд, 1921.
  • Драме. (Коштана. — Ташана. — Јовча. — Драматизација Нечисте крви), Београд, 1928.
  • Под окупацијом, Београд, 1929.
  • Сабрана дела, I—II, Београд, „Просвета“, 1956.
  • Газда Младен, 1928.

Приповетке

  • Баба Стана (1907)
  • Бекче (1901)
  • Биљарица (1902)
  • Цопа (1902)
  • Ч'а Михаило (1902)
  • Ђурђевдан (1898)
  • Јован (1902)
  • Јовча (1901)
  • Јово-то (1909)
  • Луди Стеван (1902)
  • Љуба и Наза (1902)
  • Маце (1902)
  • Манасије (1902)
  • Марко (1902)
  • Менко (1902)
  • Митка (1902)
  • Мој земљак (1909)
  • Наш Божић (1900)
  • Нушка (1899)
  • Његова Белка (1920)
  • Они (1901)
  • Парапута (1902)
  • Покојникова жена (1902)
  • Риста кријумчар (1905)
  • Станко „Чисто брашно“ (1902)
  • Станоја (1898)
  • Стари дани (1900)
  • Стари Василије (1906)
  • Стеван Чукља (1906)
  • Таја (1901)
  • Тетка Злата (1909)
  • У ноћи (1899)
  • Увела ружа (из дневника) (1899)
  • У виноградима (1899)
  • Задушница (1902)

У популарној култури

  • Бора под окупацијом, телевизијски филм заснован на биографији Боре Станковић у режији Мишка Милојевића је снимљен 2006. године у продукцији РТС-а.[12][13]

Галерија

Kuća Bore Stankovića 26

Биста у његовој кући у Врању

Bora stankovic старија

У позним годинама фотографисано у Врању.

Кућа Боре Станковића 015

Изглед ентеријера његове родне куће која се налази у Баба Златиној улици у Врању.

Види још

Референце

  1. 1,0 1,1 1,2 1,3 1,4 1,5 1,6 Дописница - Музеј кућа Боре Станковића/Врање Архивирано на сајту Wayback Machine (новембар 29, 2014) (на језику: енглески), 6. март 2008.
  2. 2,0 2,1 2,2 2,3 2,4 2,5 Сања Златановић, Етнографски институт САНУ, Београд. pp. 52
  3. ^ - Весна О. Марковић, Неколико допуна о Коштани Борисава Станковића и њеним интерпретацијама. pp. 61 Архивирано из оригинала на дан 04. 12. 2014.
  4. 4,0 4,1 4,2 Југословенски књижевни лексикон, Матица српска, 1984, Друго допуњено издање. pp. 776.
  5. ^ Bora Stankovic
  6. ^ Југословенски књижевни лексикон, Матица српска, 1984, Друго допуњено издање. pp. 777.
  7. 7,0 7,1 7,2 - Весна О. Марковић, Неколико допуна о Коштани Борисава Станковића и њеним интерпретацијама. pp. 64
  8. ^ Уп. Риста Симоновић, Живот и књижевно дело Борисава Станковића, Библиотека града Београда, Београд 2007, 93, 136-137 (друго издање)
  9. ^ Сања Златановић, Свадба - Прича о идентитету: Врање и околина, Етнографски институт САНУ, Посебна издања, књ. 47, Београд 2003. pp. 145
  10. ^ Новица Петковић, Први модерни српски роман у: Борисав Станковић, Нечиста крв, Београд. pp. 5
  11. ^ Српски листови за младеж у Сомбору у другој половини XIX и почетком XX века / Драгољуб Д. Гајић. - У: Домети. - ISSN 0351-0425. - Год. 16, бр. 57/58 (лето-јесен 1989), стр: 123.
  12. ^ Бора под окупацијом на IMDB
  13. ^ Бора под окупацијом на сајту Јутјуб, Званични канал РТС Културно - уметнички програм.

Извори

  • Опћа енциклопедија ЈЛЗ. Загреб, 1977-1988.
  • Борисав Станковић. Приповетке. Нови Сад-Београд, 1970.

Спољашње везе

Gazda Mladen

Gazda Mladen je roman srpskog književnika Borisava Stankovića, koji je izašao 1928. godine. Objavljen je posthumno i smatra se nezavršenim.

OŠ „Bora Stanković“ Guberevac

Osnovna škola „Bora Stanković", u Guberevcu (nekadašnja „Vojvoda Mišić") datira iz daleke 1882. godine, sa nepromenjenim sedištem u Guberevcu. Škola je u prvom periodu obavljala vaspitno obrazovnu delatnost sa učenicima do četvrtog razreda, da bi kasnije, a na osnovu potreba i Zakona o obrazovanju škola prerasla u osmogodišnju.

U prvobitnoj školskoj zgradi (koja je povremeno adaptirana) nastava se izvodila sve do školske 1990/91. godine. Novu školsku 1990/91. učenici su započeli u novom i savremenom školskom objektu.

Škola u svom sastavu ima (jednu područnu školu) jedno nepodeljeno odeljenje u Nomanici prvi, drugi i treći razred.

Školu pohađaju deca iz Guberevca, Gornjeg i Donjeg Bunibroda, Badinca i Žižavice od 6.5 - 15 godina, i iz Nomanice 11.5-15 godina, a u područnom odeljenju u Nomanici deca uzrasta od 6.5-11 godina čije je prebivalište u Nomanici. U prostorijama centralne škole rade i dve vaspitne grupe predškolskog uzrasta, a u područnom odeljenju u Nomanici jedna grupa.

Na bogatom putu svojih stvaralačkih pedagoških pregnuća škola je opravdala i svoju namenu i istaknuto mesto u školstvu Srbije.

OŠ „Bora Stanković” Klenike

Osnovna škola „Bora Stanković se nalazi u naseljenom mestu Klenike u opštini Bujanovac u Pčinjskom okrugu.

Јовча

„Јовча“ је југословенски филм из 1976. године. Режирао га је Драгослав Лазић, а сценарио су писали Драгослав Лазић и Борисав Станковић

Бора под окупацијом

Бора под окупацијом је српски телевизијски филм из 2007. године. Режирао га је Миливоје Мишко Милојевић, а сценарио је написао Јован Радуловић.

Борина недеља

Борина недеља једна је од најстаријих књижевних манифестација у Србији, одржава се последње недеље марта у Врању, посвећена је великану српске књижевности, Борисаву Станковићу који је рођен у том граду. Организатори "Борине недеље" су Књижевна заједница "Борисав Станковић" и град Врање. Традиционално се додељује и награда за најбољу књигу прозе у Србији у претходној години.

Гимназија Бора Станковић (Ниш)

Гимназија Бора Станковић је гимназија у Нишу. Настала је 1. септембра 1969. године одлуком Скупштине општине као трећа по реду у граду Нишу. Одлука је донета на заједничкој седници Општинског већа и Већа друштвених делатности. У почетку, гимназија је имала 26 одељења, четрдесетак професора и око 900 ученика. Формирана је поделом Прве нишке гимназије Стеван Сремац, због све већих потреба за средњим образовањем. Добила је име у част Борисава „Боре” Станковића, једног од најзначајнијих писаца српског реализма.

Гимназија „Бора Станковић“ Врање

Гимназија „Бора Станковић“ је једина гимназија у Врању и једна од најстаријих гимназија у Србији.

Коштана (драма)

Коштана је драма српског књижевника Борисава „Боре“ Станковића. То је једно од најчешће играних и најрадије гледаних комада у српским позориштима. Први пут је трећи чин објављен у часопису Звезда као позоришна игра у четири чина. Садржи многе теме српског фолклора и патријахалних обичаја који су били присутни у касном 19. веку.

Станковић је ово дело први пут написао када је имао око 24 године, али га је више пута преправљао све до коначне верзије коју је објавио као засебну књигу 1924. године. Верзија је из ове године је послужила за сва друга штампања. Први пут је ова драма штампана у целости 1902. године у Српском књижевном гласнику. Драма је први пут изведена 22. јуна 1900. године у Народном позоришту у Београду. Редитељ је био Чича Илија Станојевић, који је истовреме играо Митку. Коштану је глумила Зорка Тодосић, а музички аранжман је урадио Фрањо Покорони. Прво извођење драме било је неуспешно, јер је било мало публике, лоших критика и незадовољство Станковића. Постоји и аудио-запис у коме Чича Илија Станојевић игра Миткета у Фонотеци радио Београда.После овога Станковић врши осамдесетак промена у комаду и око у дидаскалијама.Године 1924. године Станковић слави тридесет година књижевног стваралаштва и бира Коштану да се поново штампа. Коштану је играла глумица Драга Спасић, а хаџи-Тому Димитрије Гинић. 7. априла 1928. године дешава се нова премијера драме у режији Димитрија Гинића. Први пут, уместо Чича Илије, Миткета глуми други глумац Никола Гошић, а Коштану Софија Новаковић.Као најпознатија Коштана остала је упамћена Уснија Реџепова.

Текст је транспоновао Петар Коњовић у истоимену оперу чије је прво извођење било 1931. године у Загребу.Снимљен је истоимени филм 1976. године у режији Славољуба Стефановића

Кућа Боре Станковића

Кућа Боре Станковића се налази у Врању, у Баба Златиној улици број 9., некадашњој Доњој мали, на плацу који је купила Борина баба по којој је улица и добила име. Овај објекат је значајан по томе, јер се управо у овој кући родио књижевник Борисав Станковић. Кућа Боре Станковића има статус споменика културе од великог значаја.

Лазарево (Бања Лука)

За остале употребе, погледајте Лазарево (вишезначна одредница).

Лазарево је градска четврт у Бањој Луци. Подијељено је у двије мјесне заједнице:

Лазарево 1

Лазарево 2.Лазарево је некада било село, а данас је градска четврт која се налази у сјеверном дијелу насељеног мјеста Бања Лука. Насеље Лазарево простире се од Кумсала до Дервиша, и од обале Врбаса до Новаковића, Дракулића и Петрићевца. Гранична линија између МЗ „Лазарево 1“ и МЗ „Лазарево 2“, је ул. Књаза Милоша (стара градишка цеста). Након земљотреса у Бањој Луци 1969. године, у овом насељу је изграђен велики број монтажних објеката за становање, па је до данас остало познато као „насеље барака“. Према Попису становништва у СФРЈ 1991. Лазарево је бројало 15.786 становника. Од укупног броја становника, МЗ „Лазарево 2“ је према том попису бројала — 5.393 становника.

Нечиста крв

Нечиста крв је једно од најпознатијих дела српског писца епохе модерне Боре Станковића. Главни лик је Софка, последњи потомак некада угледне врањске породице. Говорећи о њој, Бора заправо говори о уздизању, дегенерацији и гашењу једне породице, о моралном изопачењу њених чланова, несрећи која пада на Софкина леђа и преноси се на њене потомке.

Највише хваљено дело Боре Станковића "Нечиста крв" представља синтезу свих битнијих елемената његових ранијих дела, који су се овде скупили око једног проблема и мотива.

„Нечистом крви“ наша књижевност је достигла врхунац књижевног реализма и добила свој најбољи роман.На енглески језик је преведен 1932. године, и то под називом Sophka (срп. Софка), према главној јунакињи. Преводилац је био Алек Браун. Роман Нечиста крв се оцењује као ремек-дело српске књижевности и као почетак модерне.

ОШ „Бора Станковић“ Вучје

Основна школа „Бора Станковић” образовна је установа која се налази у Вучју, град Лесковац.

ОШ „Бора Станковић“ Тибужде

Основна школа "Бора Станковић" је прва школа на српском језику у Тибужду, датира из 1898. године. Школа је била смештена у једној од црквених зграда, била је четвороразредна.

Пашин конак (Врање)

Пашин конак је здање у Врању које је саградио Раиф-бег Џинић 1765. године. Конак се састоји од две зраде. У првој згради (Народни Музеј) био је селамлук за боравак мушкараца, а у другој (сада пословни центар СИМПО) харемлук за пашине жене. Зграда селамлука се налази поред улице, а зграда харемлука иза ње, у дворишту. По ослобођењу Врања од Турака, ћерка последњег врањског паше Хусеин паше, Абдуљ ханума је продала владици Пајсију који га је поклонио граду. У дугогодишњој историји ове зграде у њој се налазила и прва отворена Гимназија од 1881. до 1932. Њу је као седморазредну похађао и књижевник Борисав Станковић а професори су му били, између осталих,књижевници Радоје Домановић и Јаша Продановић.

Након тога, ово здање је постојало као општина.

У згради некадашнјег селамлука од 1960. налази се Народни музеј као Музеј народноослободилчке борбе.Временом музеј је прерастао у музеј комплексног типа, који поред историјског има И одељење археологије допуњени нумизматичком збирком И одељење етнографије. У својим збиркама данас има преко 15000 предмета. Први конзерваторско-рестаураторски радови изведени су 1955, а 1994. завршена је ревитализација.

Позориште Бора Станковић

Позориште „Бора Станковић“ је позориште у Врању. У великом пожару 2. јула 2012. године је позориште изгорело до темеља.

Радослав Петковић

Радослав Петковић је српски књижевник рођен у Београду 1953. године.

Објавио је романе:

Пут у Двиград (1979, 1997, награда „Милош Црњански“)

Записи из године јагода (1983) и

Сенке на зиду (1985, 1994),

Судбина и коментари (1993, награде: „Меша Селимовић“ и „Борбина награда“ за најбољу књигу године, НИН-ова награда за најбољи роман године, награда Радија Б92)

Савршено сећање на смрт (2008, награда „Борисав Станковић"),књиге прича:

Извештај о куги (1989, 1990, Андрићева награда)

Човек који је живео у сновима (1998, 1999, Виталова награда за књигу године)и књиге есејистичке прозе:

Оглед о мачки (1995)

O Микеланђелу говоређи (2006)

Византијски интернет (2007)

Употреба вилењака (2008)Превођен на француски, немачки, грчки, мађарски, италијански, руски и словачки језик. Преводио је са енглеског Честертона, Толкина, Дефоа и Стивенсона.

Од 1993. аутор је „Времена књиге“, од 1996. „Стубова културе“, а од 2014. „Лагуне“.

Увела ружа (из дневника)

„Увела ружа (из дневника)“ je приповетка Борисава Станковића, објављена је први пут у његовој дебитанској књизи, збирци приповедака, „Из старог јеванђеља“ (1899). Као и многа друга Станковићева дела, и она садржи аутобиографске елементе.

Улица Боре Станковића (Врање)

Улица Боре Станковића у Врању налази се у самом центру града. Добила је назив по писцу Борисаву Бори Станковићу, чији је целокупан књижевни опус био везан за Врање.

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.