Бококоторска епархија

Бококоторска епископија је некадашња епархија Српске православне цркве, која је постојала између 1870. и 1931. године са средиштем у Котору.

Бококоторска епископија је обухватала Боку которску, Паштровиће (област Будве и Петровца) и стару дубровачку област.

Епархија бококоторска
Српска православна црква
Основни подаци
СједиштеКотор
ДржаваАустроугарска, Краљевина СХС
Основана1870.
Укинута1931.
Архијереј
Чин архијерејаепископ
Титула архијерејаепископ бококоторски

Историја

До пред крај 18. вијека, с малим изузецима, Бока је потпадала под стару епископију, каснију Митрополију зетску, чија је резиденција у прво вријеме била на Превлаци код Котора, касније око Скадарског језера, и најзад на Цетињу.

Кад је Пожунским миром (1806) цијела Далмација дошла под француску власт, основао је Наполеон посебно Српско-православно владичанство за Далмацију, а 1810. године и посебно велико викарство за Боку. Први Викарни архијереј био је архимандрит Герасим Зелић. Тако је остало и касније, кад је цијела Далмација с Боком дошла под аустријску власт (1814). Први подстрек, да се оснује засебно Бококоторско владичанство, дао је књижевник Стјепан Митров Љубиша, који је, као посланик на Царевинском вијећу у Бечу, највише и утицао, да је цар Франц Јозеф I, послије умирења Бокељског устанка 1869. године, одобрио да се оснује самостална Бококоторска епископија, што је учињено 6. новембра 1870. године.

Иако су се православни Срби надали да ће нова епархија остати у духовној заједници са Карловачком митрополијом, убрзо се показало да државне власти имају другачије намере. Након именовања угледног архимандрита Герасима Петрановића за првог епископа нове епархије, које је извршено 25. фебруара 1871. године,[1] појавио се проблем око његове хиротоније, будући да је карловачки митрополитски трон у то време био упражњен. Ово питање се развлачило пуне три године, а у међувремену су власти припремале стварање постпуно нове митрополије. Царском одлуком од 30. марта 1874. године, Бококоторска епархија је заједно са Далматинском епархијом пренета под надлежност новоустановљене Буковинско-далматинске митрополије са средиштем у Черновцима. Самом Буковином управљао је митрополит, док су обе српске епархије у Далмацији биле у надлежности својих епископа.[2] Тек након тога, Герасим Петрановић је 9. маја 1974. године хиротонисан за епископа од стране буковинског митрополита, а потом је 26. маја свечано устоличен у Котору. Епархијом је управљао веома успешно, све до смрти 1906. године.

Према подацима из 1927. године епархија је имала 4 протопрезвитерата (которски, рисански, херцегновски и будвански) са 49 парохија, 215 цркава, 37 свештеника и 26.448 душа.

Епископи

Манастири

Бококоторска епископија је имала осам манастира:

Види још

Референце

  1. ^ "Хришћански весник", Београд 1/1901.
  2. ^ Hastings 2003, стр. 431.

Литература

  • Грујић, Радослав (1927). „Бококоторска епископија”. Народна енциклопедија.
  • Д. Миковић, Српско-православно боко-которско влађичанство (1908);
  • Шематизам православне епархије боко-которске, дубровачке и спичанске за 1912 и раније године;
  • Ђ. Стратимировић, Православна црква у Боци Которској (1897); Г. Виђицки, Боко-которска епископија и Кипријан Стануловић, архимандрит ковиљски (Српски Сион, 1906);
  • Никодим Милаш, Православна црква у Дубровнику у 18 и почетку 19 вијека (1913).
  • Hastings, James (2003). Encyclopedia of Religion and Ethics. Kessinger Publishing. стр. 431—. ISBN 978-0-7661-3683-0.
Бока которска

Бока которска (вен. Boche de Càtaro) или скраћено Бока, историјска је и географска област у данашњој Црној Гори. Као географска област, Бока је дефинисана положајем Бококоторског залива, који се убраја међу највеће заливе на источним обалама Јадранског мора. Залив има специфичну структуру и састоји се од неколико цјелина, почевши од Херцегновског залива, који се сужава у Кумборски теснац, кроз који се потом улази у Тиватски залив, а затим се кроз пролаз Вериге улази у Рисански залив, на који се наставља Которски залив. Бококоторски залив залази дубоко у копно, а његов шири простор је омеђен планинских масивима Ловћена и Орјена. Улаз у залив затварају два полуострва, Луштица са југоисточне и Превлака са сјеверозападне стране.Као историјска област, Бока представља посебну цјелину чији је просторни опсег у појединим раздобљима био шири од географског подручја које је дефинисано непосредним приобаљем самог Бококоторског залива. По том основу, са историјом уже Боке блиско су повезане и историје околних приморских области, почевши од Грбља са Будвом на југоистоку, до Конавала са Цавтатом за сјеверозападу. Традиционалној подјели, прошлост Боке се дјели на четири иторијска раздобља: античко, срдњовјековно, нововјековно и савремено. Током античког периода, на подручју Боке су успостављене грчке колоније, а шира област је била настањена илирским племенима, која су потпала под власт Старог Рима. Бока је у средњи вијек ушла као дио Византијског царства.

Почетком 7. вијека, на шири простор Боке се досељавају српска племена, након чега настају и прве кнежевине: Дукља на југоистоку и Травунија са Конавлима на сјеверозападу. Крајем 12. вијека, Бока постаје саставни дио српске државе Немањића, а потом се на тим просторима смјењују власти Балшића, Котроманића, Српске деспотовине и Косача. Током 15. вијека, Бока постепено потпада под власт Млетачке републике, а дио области су током 16. и 17. вијека држали и Турци, који су потом протерани од стране Млечана, након чега је област Боке добила своје препознатљиве историјске границе. Почевши од 1797. године, у Боки се смјењују разне власти: хабзбуршка, руска, француска и поново аустријска, од 1814. године. Ова област, чији је званични назив гласио: Которско господство (нем. Herrschaft Cattaro), остала је под аустријском влашћу све до 1918. године.

Након Првог свјетског рата, Бока је ушла у састав новостворене југословенске државе,

а након Другог свјетског рата прикључена је југословенској федералној јединици Црној Гори, тако да се од 2006. године налази у саставу Црне Горе као самосталне и независне државе.

Буковинска митрополија

Буковинска митрополија, такође Буковинско-черновичка митрополија и Буковинско-далматинска митрополија, била је једна од три самосталне области Православне цркве унутар Аустроугарске, заједно са Ердељском и Карловачком митрополијом. Касније је прешла под јурисдикцију Румунске православне цркве, а укинута је током Другог светског рата.

Герасим Петрановић

Герасим (Петрановић, Шибеник, 23. април 1820 — Котор, 5/18. април 1906) је био епископ Српске православне цркве.

Зетска епархија

Зетска епархија је назив за стару средњовјековну епархију Српске православне цркве, из које се током позније историје развила данашња Митрополија црногорско-приморска.

Митрополија црногорско-приморска

Митрополија црногорско-приморска је епархија Српске православне цркве. Надлежни архијереј је митрополит Амфилохије (Радовић), а сједиште митрополије се налази на Цетињу док је Саборна црква у Подгорици. Основана је 1219. године као Зетска епархија, од стране Светог Саве, првог српског архиепископа. Најстарија је епархија Српске православне цркве и једина која постоји без престанка и без икаквих прекида од стицања аутокефалности 1219. године.

Тијела и органи
Установе
Епархије
Охридска
архиепископија
Органски дијелови
Раније црквено
уређење

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.