Божић

Божић је хришћански празник којим се прославља рођење Исуса Христа. Углавном се прославља 25. децембра по грегоријанском календару, док код цркава које се придржавају јулијанског календара Божић се обележава 7. јануара (тј. 25. децембра по старом календару).

И док модерни историчари сматрају да би година рођења Исуса Христа могла бити у опсегу од 7. до 2. године п. н. е., тачан датум његовог могућег рођења је непознат.[1][a] Исусово рођење је поменуто у два од четири канонска јеванђеља. До средине 4. века, западне хришћанске цркве су прихватиле да се Божић обележава 25. децембра,[2] а тај датум је касније усвојен на Истоку,[3][4]. Датум Божића је можда одабран да одговара тачно 9 месеци од датума за који су рани хришћани веровали да је Исус зачет,[5] или са неким од древних политеистичких фестивала који су се дешавали око краткодневице.[5][6][7][8][9][10][11]

Duccio di Buoninsegna 002
«Рођење Христово», грчка икона

Етимологија

Pravoslavna božicna dekoracija
Православна Божићна декорација, Јаслице - рођење Христово.

У староенглеском језику, етимологија сеже до речи Gēola од које је добијена данашња енглеска реч Yule. Енглеска реч Christmas скраћеница је од синтагме Christ's mass (Христова миса), а потиче од средњоенглеског Christemasse и староенглеског Crīstesmæsse. Други етимолози верују да је то посуђеница од египатске ложенице Khristos-Mas (Христово рођење).

У осталим језицима се назив Божића везује уз речи које описују рођење - у шпанском (Navidad), португалском (Natal) и француском (Noël). У немачком Weihnachten значи „Света ноћ“.

Утицајем енглеског језика проширила се и скраћеница Xmas. У старим грчким скраћеницама Новог завета, грчко слово хи (Χ) прво је слово имена Христос (Χριστός). Од средине 16. века слично се латиничко слово H користило за скраћеницу речи Христос.

Датирање

Католичка црква, као и неке помесне православне цркве (које користе нови календар) славе га 25. децембра. Међутим, цркве које користе Јулијански календар славе га 7. јануара, јер по истом то одговара 25. децембру. Божић је у многим државама света верски, али и државни празник.

Божић спада, заједно са Ускрсом и Духовима, међу три највећа хришћанска празника. Божићно славље траје више дана. Православни богослужбено оданије Празника врше 31. децембра/13. јануара. Код католика Божићно време траје од Божића па до празника Светих Трију Краљева.

Будући да у Новом завету не стоји када се тачно родио Исус, први хришћани нису славили Божић. У првом периоду историје хришћанске цркве, Божић и Богојављење су прослављани у исти дан, а празник је назван Епифанија. Божић је почео да се слави у Риму у 4. веку (у изворима доказана година 336.). До данас није јасно зашто се Божић слави баш 25. децембра. Преовлађујуће мишљење је да је Божић почео да се слави тог датума зато што се у тада још увек већински паганском Риму тог дана славило рођење бога Сунца Sol Invictus, па је Црква, желећи да потисне тај пагански празник, тада почела да слави рођење Исуса Христа који је Божанско Сунце са висине.

Историја

Паганске свечаности

Зимске светковине су се славиле у многим културама, углавном зато што је било мање пољопривредног рада током зиме. Из верског угла, Ускрс је био важнији у црквеном календару, а Божић је био мање важан. Неке од свечаности које су вероватно послужиле као својеврстан модел Божићу биле су римски празници Saturnalia и Dies Natalis Solis Invicti (славио 25. децембра), као и скандинавски празник Yule .

Saturnalia

Најпознатије римске зимске светковине биле су Сатурналије, време опуштања, гозбе, весеља и одмора од формалних правила. Обичај је био да се дарују малени поклони (Saturnalia и Sigillaricia), најчешће лутке за децу и свеће за одрасле. Посао се одгађао, а славили су и робови. Пило се, коцкало и певало, а честа је била и јавна голотиња. Катул говори да су то били „најбољи дани“. Сатурналије су славиле бога Сатурна (пандан Хрону из грчке митологије) па су почињале 17. децембра, дужина светковина са временом се повећала до 24. децембра, а у царско време је скраћена на пет дана.

Dies Natalis Solis Invicti

Следбеници Митре су 25. децембра, чији је култ био веома раширен у Римском царству, славили Dies Natalis Solis Invicti или „Рођендан непобедивог Сунца“. Назив Sol Invictus допуштао је слављење неколико божанстава повезаних са Сунцем. Цар Аурелијан прогласио је тај дан празником широм целог царства. Неки аутори сматрају да је хришћанска црква „напросто преотела митраизму главни празник Непобедивог Сунца и предала га Божићу, тј. свом младом Богу“.[12]

Тај дан је сматран и даном зимског солстиција који су Римљани називали брума. То је био дан од којег се дужина обданице продужавала односно од када Сунце поново доказује своју непобедивост.

Yule

Yulelog
Јулски колач обликован попут цепанице
Julbock (Uppland)
Јулбок, Шведска

Пагански Скандинавци су одржавали зимске јулске светковине, од краја децембра до почетка јануара. Палиле су се јулске цепанице (пањ, бадњак) у част Тору, богу грмљавине, са веровањем да ће свака искра из ватре представљати новорођену свињу или теле у надолазећој години. Гозба би трајала док пањ не би изгорио, углавном дванаестак дана. Скандинавци још увек Божић називају Јулом (Jul, а у Енглеској је ријеч Yule синонимна за Божић. Познат је и јулски ован или коза, Јулбок, који је био симбол тих светковина у Скандинавији.

У Немачкој су постојали празници Mitwinternacht (ноћ у средини зиме) и Wintersonnenwende (зимски солстицијум), а такође и дванаест дивљих ноћи Rauhnächte у којима се славило, јело и пило.

Данас се уместо цепанице или пања често прави и истоимени колач, најчешће са чоколадним премазом боје дрвета.

Средњи век

Don Lorenzo Monaco 001
Дон Лоренцо Монако: Клањање мудраца, средњовековна слика, 1420—1422.

У раном средњем веку, Божић је био засењен празником Света три краља, али се после ситуација променила. Четрдесет дана пре Божића називали су се „четрдесет дана светог Мартина", а почињали су 11. новембра. Данас то раздобље траје четири недеље и назива се дошашћем или адвентом. У Италији су бивше сатурналијске светковине преточене у адвентске. Око 12. века традиције су се помакле на дванаест божићних дана (26. децембар - 6. јануар) о којима и певају бројне песме, честе у енглеском говорном подручју.

Слављење Божића бивало је све раширеније, организовале су се гозбе, а често се на божићни дан јео вепар. Енглески краљ Ричард II био је домаћин божићне гозбе 1377. године на којој се појело 28 волова и 300 оваца. Постојало је и посебно божићно пиво.

Такође је постало популарно певање божићних песама. Изворно је то чинила група певача и плесача састављена од предводника и плесача који су били збор. И данас је често певање песама које чине честитари. Празнично расположење је било весело, често се пило и јело и славило.

На Нову годину су се у Енглеској размењивали поклони. Хришћани су од давнина дан Исусовог рођења сматрали и почетком нове године, а то је вредело у скоро читавој Европи. Осим чињенице да се Нова година често назива Млади Божић или Мали Божић, 1691. године Црква је прихватила 1. јануар као почетак нове године и сам празник Нове године.

Од реформације до данас

Протестанти су осудили божићно славље. Енглески пуританци су 1647. забранили Божић у Енглеској, забрана је након једне деценије укинута, али су се свеједно многи противили његовом слављењу. Истовремено се у колонијализованој Америци проширило слављење Божића. У 19. веку Британци празник се оживљава, чему доприноси и тада објављена књига Божићна песма Чарлса Дикенса. Исто се чини и у Америци, где досељени Европљани шире континенталне божићне традиције, посебно немачке. Божић се потом шири и на остале делове света.

За разлику од наведених подручја, у континенталној Европи су традиције остале скоро нетакнуте, а са њима и слављење Божића.

Данас су све чешће критике (не само верских заједница) да је Божић потпуно комерцијализован, тако да се изгубио његов прави смисао. Многи више и не знају шта се заправо слави на Божић, него га повезују искључиво са јелком и поклонима. Божићна порука да је Бог постао човек да нас спаси и да се као дете родио у штали јер за њега није било места у свратишту као да је потиснута у други план иза потрошачке грознице.

Исусово рођење

Worship of the shepherds by bronzino
Бронзино: Пастири и Исус

Према Библији, Исус Христос је Син Божји, којег је родила Дјева Марија благодаћу Светог духа у граду Витлејему. После Благовести, Марија је била заручница сродника Јосифа. Цар Август заповедио је пописивање становништва па су Јосиф и Марија из Назарета кренули у Витлејем. Због гужви нису могли наћи место у свратиштима па су на крају завршили у пећини пастирској или штали, где се Исус родио.

Анђели су пастирима дојавили вест о Исусовом рођењу, па су први видели дете. После је звезда репатица довела мудраце света три краља до Исуса.

The visit of the wise-men
Три Мудраца са истока доносе дарове Богомладенцу Христу

Призор у бројним приказима и уметничким делима укључује свету породицу, мудраца - Валтазара, Мелкиора и Гашпара који су Исусу донели поклоне - злато, тамјан и смирну.

Приказ рођења Исуса по Лукином јеванђељу (1—2):

„У оне дане изађе наредба цара Аугуста да се проведе попис свега света. Бејаше то први попис извршен за време Квиринијевог управљања Сиријом. Сви су ишли на попис, сваки у свој град. Тако и Јосиф, будући да је био из дома и лозе Давидове, узиђе из Галилеје, из града Назарета, у Јудеју - у град Давидов, који се зове Ветлајем - да се подвргне попису заједно са својом заручницом Маријом која бијаше трудна. И док су били онде, навршило јој се време да роди. И породи сина свога, прворођенца, пови га и положи у јасле јер за њих није било места у свратишту.“

Традиција

Дошашће

AdventCandles
Адвентски венац

У католицизму припрема за Божић почињала је дошашћем, у доста крајева почетак приправе био је празник Свете Катарине 25. новембра. У неким крајевима се празник светог Андрије апостола (задњи понедељак у новембру) узима за први дан дошашћа. У то време се одлазило на ранојутарње мисе зорнице, постило се и духовно припремало за велики празник. У новије време се проширио обичај израде адвентског венца са четири свеће, а на сваку би се адвентску недељу палила једна свећа.

Света Луција

У католицизму славили су се и празници Светог Николе и Свете Луције. Њихове ликове су приказивали младићи или девојке који су обилазили домове даривајући децу најчешће воћем - смоквама, бадемима, јабукама, орасима, а често су знали и да плаше несташну децу. После су ту улогу преузели свети Никола и његов помоћник Крампус, при чему је Никола доносио дарове доброј деци, а Крампус би плашио злочесте. На Свету Луцију сејала се божићна пшеница, као симбол плодности, новог живота и његове обнове. Самим својим изгледом давала је зеленило и наду усред зиме и снега, а служила је и као благослов летине, истовремено украшавајући домове. Исти обичај постоји у Италији и Португалији, али није толико раширен. Пшеница се садила на Свету Луцију и расла би до Божића кад би се уредила. Што је пшеница гушћа и зеленија, то ће бити боља летина наредне године. После божићних празника пшеница се давала птицама да се тај свети део Божића не би бацио. Постоји предање да временске прилике од Свете Луције до Божића показују какво ће време бити следеће године (12 дана представља 12 месеци).

Бадњак

Прослави Божића код православних претходе Туциндан и Бадњи дан. Туциндан је дан када се припрема печеница. Бадњи дан је добио име по бадњаку (храстово или церово дрво) које се дан пред Божић сече и доноси кући. Име бадњака повезано је са речју „бдети“ (стсл. бад) будући да се на тај дан бдело чекајући Исусово рођење. Због самог обичаја бдења и некадашње ситуације без електричне струје и модерних апарата, било је нужно осветлити просторије свећама, које су уједно постале и симболи новог живота и наде. Правиле су се посебне свеће, воштанице.

На сам Бадњак су се укућани рано устајали, а жене су правиле божићни ручак, спремале дом и припремале немрсну храну за вечеру, будући да се на Бадњак пости. Углавном се јела риба, често бакалар, и пекао хлеб, који би био на столу све до празника Крстовдана, а његова величина је симболизовала обиље наредне године. Мушкарци су хранили стоку, која је такође требало да буде спокојна због божићних светковина, припремали су дрва за огрев и набављали храну коју би домаћице потом приправљале. Након вечере одлазило би се на традиционалну литургију, поноћку, на којој би се дочекао Божић.

Бадњак и слама

Стари обичај је био да се на дан пре Божића унесу три велика пања која симболизују Свету тројицу и поставе поред огњишта. Из њихове ватре палиле су се свеће, а често би се у ватру у којој су ти пањеви горели додао део гозбе и пића. Њихова ватра требало је да донесе мир и добро укућанима. Бадњаком се називао и само један велики пањ или пак велика зелена грана која се обично прислањала уза зид, било са спољне, било са унутрашње стране дома. Кад би отац породице уносио бадњак, честитао би укућанима који би му потом узвраћали.

У кућу је обично отац породице уносио сламу која би се распрострла по поду, симболизујући Исусово рођење у штали на слами.

Слама би се поставила под столом уз певање божићних песама. Често су жене извлачиле сламке: која би ухватила дужу, имала би већу и бољу преслицу. Од остатка сламе правили су се венци и снопови који су симболизовали плодност и добар род или би се слама поставила на сто прекривена, најчешће белим, столњаком. На слами се седело и причало све до одласка на поноћку, а често се по ноћи на њој и спавало, симболизујући самог Исуса.

Божићно дрвце

Krippe crib complete
Јаслице

Премда је кићење божићног дрвца стар обичај, у неким крајевима он није био раширен све до средине 19. века, када се шири углавном под утицајем немачке традиције и просторно-политичких додира. Без обзира на то што кићење дрвца није било раширено, домови су се пре свеједно на Бадњак китили цвећем и плодовима, а посебно зеленилом, а то су најчешће чинила деца. Испрва су се китила белогорична стабла, а после зимзелена, и то воћем, најчешће јабукама, али и шљивама, крушкама те разним посластицама и украсима направљеним од папира, најчешће ланцима и разним нитима. Чест су украс били позлаћени ораси и љешњаци којима се китило дрвце, а најчешће су се постављале свеће, симболи наде и божанства. После су се постављали и комадићи вате, воска или папира који су симболизовали снег на дрвцету и тако га украшавали. Имућнији су имали посебне фигурице и украсе.

Испод дрвца редовно су се стављале јаслице, направљене најчешће од дрвета. На почетку су биле само у црквама и код имућнијих људи, а често је постојало „надметање“ ко ће направити лепше јаслице. Јаслице су често носили пјевајући коледари.

Чесница

Чесница се сматра изузетно важним обредним колачем. Справљана је од белог брашна, са водом и машћу, без квасца. Чесница се месила првог дана Божића кад прво звоно зазвони у цркви или између јутрења и достојна. Сам назив је занимљив зато што потиче од речи „чест“, „део“, „срећа“, јер се ломила на делове, према броју укућана, да би се по тим деловима прорицала срећа. Чесница симболизује рођење младог Христа када су га пастири даровали. Христос за себе каже да је хљеб живота.

Коринђање

Међу Србима у Војводини и деловима Хрватске (Барања, западни Срем), за Бадње вече везан је посебан облик коледарских обичаја који се назива коринђање.[13][14], током којег се деца маскирају и у групама обилазе домаћинства певајући нарочите, коринђашке песме. Заузврат, домаћини и домаћице их дарују колачима, слаткишима, воћем (нарочито орасима и сувим шљивама), некад и новцем. Коринђашке песме су кратке форме и у њима деца на духовит начин од домаћина траже дарове[15] На пример, „Коринђам, коринђам / Дај, газда, шта имаш / Ако је колач, да чекам / Ако је жарач, да бегам“.

Божић

Christmas table (Serbian cuisine)
Божићна трпеза
Božićna trpeza
Божићна трпеза
Božićna trpeza, postavka Etno parka Tulba
Божићна трпеза, поставка из Етно парка Тулба

На Божић хришћани иду на богослужења. Православни иду на јутрење и Литургију, причешћују се, а затим долазе кући, где је спремљена богата трпеза. Тог дана празнују у свом дому са полазником (изабраним гостом - уобичајено је да је то мушко крштено дете). Католици су често одлазили на три литургије, за почетак на поноћку на сам Бадњак на којој би се дочекао Божић, затим на ранојутарњу литургију зорницу, малу литургију где се обично причешћивало, а на полданицу или велу мису одлазило се по дану. На литургије су девојке често одлазиле у различитим свечаним хаљинама.

Жене су дан пре припремиле богати божићни јеловник, а ручак је био свечан и богат па је за столом окупљао целу породицу. Јело се воће, поврће, месо, разне печенице, хлеб, хладетина, пецива и бројна друга јела.

После ручка одлазило се честитати родбини и пријатељима, а потом осталим мештанима. Коледање или честитарење чинило се певајући традиционалне божићне песме, а честитаре би се често даривало.

Младићи су девојкама често као традиционални божићни поклон поклањали божићницу, украшену јабуку. Први посетилац који би посетио кућу на Божић, полазник или положајник, требало би да је здрав, крепак, весео што би дому донело срећу. Често су се унапред домови договарали о „случајном“ посетиоцу како се не би изазвала несрећа. Ако би пак на Божић падала киша, веровало се да ће уродити све што се окопа мотиком.

Након Божића

Наредни дани по Божићу су празници и они су такође имали своје обичаје. Православни верници други дан прослављају Сабор Пресвете Богородице, а трећи дан Божића се обележава као празник Светог Стефана, првомученика који је био каменован због своје вере. У наредним данима ће верни прославити Обрезање Христово, а затим Богојављење. Богојављење је значајно због тога што се приликом крштења Господа Исуса Христа Бог јавио у три лица (Отац - гласом, Син - крштен, а Св. Дух у виду голуба). Тада се врши Вел. освештање воде.

У католицизму на Светог Ивана, наредног дана, благосливљало се вино, а слама се износила из дома и постављала на воћке да би боље родиле наредне године. На дан Невине дечице наредног дана се често вршило шибање, кад би се људи лагано ударали врховима шиба, обележавајући бол убијене дечице. На мисама су се благосиљала деца. На Нову годину међусобно би се честитало, али би угођај био мање интиман за разлику од божићног.

Свршетак дванаестодневице, дванаест божићних дана, празник је Света три краља или Богојављења. На тај дан се спомињемо три мудраца који су даривали Исуса, одлази се на мису, скидају се украси и завршава празнично раздобље. Благосиљају се куће за наредну годину, а благословљеном су се водом благосиљали и вртови те будуће летине. Често су божићне песме певали звездари одевени у три краља носећи звезду.

Међународни божићни обичаји

Christmas tree at Santa Claus' Village
Божићно дрвце у селу деда мраза, Финска
Suhl rathaus abend
Украшено прочеље

Данас Божић славе и многи нехришћани као традиционални породични празник када се дају и примају пригодни поклони. Уз славље Божића развили су се бројни обичаји попут кићења божићног дрвца на Бадњак, одласка на мису поноћку, певање божићних песама и даривање.

У бројним земљама се божићни празници славе на другачије начине. Споменути су неке од занимљивијих и необичнијих обичаја везаних уз божићно време.

  • На Тајвану Божић је неслужбено био слављен будући да је случајно тога дана, 25. децембра 1947. потписан устав Републике Кине који се сваке године славио као национални празник. Од 2001. укинут је тај празник, али се Божић ипак понегде неслужбено слави.
  • У Мексику људи иду од врата до врата честитајући (попут оних који су посетили малог Исуса), а каткад их позову унутар домова где учествују у разбијању једне врсте шареног спремника на ужету испуњеног слаткишима.
  • У Венецуели се на Света три краља деца буде и виде да недостаје слама коју су оставили поред кревета ноћ пре, а на њеном месту су поклони. Деца верују да су те поклоне оставили мудраци и њихове деве. Ако имају црну мрљу на образу, то значи да их је етиопски краљ Балтазар, један од мудраца, пољубио док су спавали.
  • У Аустралији и земљама истог поднебља Божић се слави усред лета због временске разлике између полулопти.
  • У Финској се Деда Божићњак назива Јоулупуки што преведено са финског значи „божићна коза“. Име му вероватно долази од старе традиције кад су се људи одевали у козју кожу (nuuttipukkis) и кружили кућама једући остатке од божићних јела.

Украси

Божићно дрвце

Juletræet
Божићно дрвце, Данска

Историја

Божићно дрвце често се сматра христијанизираном паганском традицијом украшавања и поштовања зимзеленог дрвећа. Украшавање божићног дрвца као и данас почело је највероватније у Немачкој у 18. веку, а потом се проширило по свету. Бројни градови и земље се залажу за првенство у кићењу божићног дрвца, али права домовина овог обичаја није позната.

Постоји легенда која говори да је у 7. веку енглески проповедник у Немачку дошао проповедати и навештати Јеванђеље. Како би на најбољи начин протумачио јединство Светога Тројства. користио је сорту северне беле јеле троугластог облика која је симболизовала Тројство. Обраћени пагани су поштовали то стабло, а дотад су веровали да је то једна врста храста. У 12. веку стабла су се вешала на строп где су висила наопачке симболизујући хришћанство. Друга легенда говори да је сам Мартин Лутер украсио божићно дрвце почетком 16. века свећицама.

Украшавања и врсте

Happy new year 06463
Божићне куглице и украси
Christmas tree sxc hu
Вештачко божићно дрвце, Мађарска

Божићна јелка (дрвце) се украшава свећама, украсима, куглицама и посластицама. Популарне су и лампице, малене разнобојне светиљке управљане електричном струјом. На врху божићног дрвца, најчешће јеле, а каткад и бора или смреке, поставља се звезда репатица или анђео. На почетку су се дрвца китила природним украсима - најчешће воћем и ручно направљеним украсима. После су се дрвца китила разним украсима попут скупоцених сребрних нити, знакова престижа, које су после замијењене јефтинијим металним. Најпопуларније су куглице које долазе у свим бојама и са разним украсима.

Због еколошких разлога, чести су апели за вештачким дрвцима да би се смањила сеча четинара. Вештачка дрвца се скоро и не разликују од правих због модерних технологија израде, а за разлику од природних, могу се сваке године поново користити. Често долазе и унапред украшена.

Осим вештачких дрвца која теже бити једнака природнима, постоје и бројна дизајнерска дрвца различитих боја, а такође и дрвца која раде на електричну струју којима иглице мењају боју окретањем самог дрвца. Овај је украс (био) врло популаран, али непажњом се може узроковати пожар, стога се све више људи залаже за једноставна божићна дрвца или пак само гране које украшавају кућу и њену спољну страну.

Божићни украси

Cone and holly
Божићни природни украси

Осим традиционалног божићног дрвца, божићни симболи су и разне биљке попут божићне звезде, имеле и божиковине. Чест је обичај пољупца испод имеле. Праве се и божићни венци са украсима, направљени од зимзеленог биља, са украсима од божиковине, тракама, куглицама или чешерима.

Wreath-nb
Божићни венац

У бројним земљама се и дворишта као и прочеља кућа украшавају разним светлима и фигурама, а често и натписима са добрим жељама, посебно на трговима и јавним местима.

Врло је маштовито и украшавање божићних поклона који се умотавају у разне украсне папире, а потом украсе разнобојним украсним тракама (машнама). Поклони се остављају испод божићнога дрвца, често са натписом његовог примаоца. Уз поклоне, честе су и божићне честитке.

Испод дрвца, осим поклона, стављају се и јаслице, а често и божићна пшеница, посађена на празник Светог Николе код православних, односно Свете Луције код католика, као и разне фигурице и украси.

Прве јаслице направио је свети Фрањо Асишки 1223. године у природној величини. Углавном укључују шталу, често са анђелом на крову или причвршћеном звездом репатицом, каткад и маховину, а од фигура постављени су: Марија, Јосип и мали Исус, често пастири и света три краља, а редовно и домаће животиње - краве, козе, магарци, овце итд. Исус је положен у јасле, штала је испуњена сламом, а обично се праве од дрвета. Осим као део јаслица, маховина је чест посебан украс испод дрвца, заједно са пшеницом.

Дароваоци

1863 harpers
Томас Наст: илустрација Деда мраза

Божићни обичај је да се људи међусобно дарују. Често су поклони приписани лику званом Деда мраз или Деда божићњак (Божић Бата) или пак Свети Никола. У доста се земаља свети Никола и Дед Божићњак/Мраз доживљавају као две различите особе, као што је то рецимо у државама Балкана где је празник (породична слава у Србији - Никољдан) Светог Николе 6./19. децембра када деца налазе поклоне у својим чизмама.

Деда Мраз је у ствари варијација холандске приче утемељене на историјском лику светог Николе (Sinterklaas) који је даровао 6./20. децембра. У 19. веку у Америци повезан је са Божићем па је временом преименован у Деда Мраза- Santa Claus или Saint Nick. Немачко-амерички цртач, Томас Наст, нацртао је лик модерног Деда мраза 1863. који је осамдесетих година 19. века постао све сличнији данашњем облику, а двадесетих година 20. века коришћен је у рекламирању и оглашавању. Узор изгледу био је руски Деда Мраз (рус. Дед Мороз) црвеног капута, крзнених чизама и дуге беле браде, а такође и бискупски изглед светог Николе.

Father Christmas, у преводу Божићни Отац, био је деда мразов предак, први је пут забележен у 15. веку. Био је повезиван са развесељавањем и пијанством. У викторијанској Британији његов је лик попримио Деда мразов изглед.

У Италији поклоне доносе Babbo Natale који је еквивалентан Деда мразу, а такође и La Befan која долази на Света три краља и дарује децу. Прича говори да је Ла Бефана требало да донесе малом Исусу дарове, али се путем изгубила па сад доноси поклоне свој деци.

Постоје разне верзије приче о Деда мразу. Прича каже да живи на северном полу заједно са својом женом, госпођом мразицом. Тамо постоје радионице у којима вилењаци праве играчке, а потом их на Бадње вече Деда укрца у своје санке које вуку јелени и тако подели поклоне деци света, улазећи у куће кроз оџак. Често деца остављају млеко и кекс како би их Деда појео.

У латинској Америци мири се религијска страна са глобализацијском те прича доноси да Деда мраз прави играчке које даје малом Исусу који их потом дели деци.

Уметност

Workshop of Rembrandt 001
Рембрант: Клањање пастира, 1646.
Stille nacht
Гранц Грубер: нотни запис и речи песме Тиха ноћ

Исусово рођење, а и традиционални божићни симболи, приказивани су на бројним сликама и уметничким делима, прављени су кипови, осликаване су површине, али посебно место у уметности заузима управо музичка страна. Божићне песме су неизоставни део божићног славља.

Музика

Једна од најпознатијих божићних песама је Тиха ноћ, у оригиналу Stille Nacht, коју је извео Франц Грубер, а стихове је написао свештеник Јозеф Мор. Такође позната песма Звончићи, односно Jingle Bells, које је 1857. написао Џејм Пјерпонт. Још једна често извођена песма широм света је Ми желимо сретан Божић (We Wish You a Merry Christmas), стара енглеска песма из 16. века.

Књижевност

У књижевности је Божић чест мотив у делима, али се ипак уз њега често вежу дела попут Дикенсонова дела Божићна прича (енгл. A Christmas Carol) и традиционалне Андерсенове бајке Девојчица са шибицама (дан. Den Lille Pige Med Svovlstikkerne) и Борић.

Напомене

  1. ^ 5. година п. н. е. одговара 749. години од оснивања Рима.

Референце

  1. ^ Carson 1992, стр. 54-56.
  2. ^ Laughlin, Degenhard & Murdy 2010, стр. 29.
  3. ^ The Chronography of 354 AD. Part 12: Commemorations of the MartyrsThe Tertullian Project. 2006. Приступљено 2011-11-24.
  4. ^ Roll 1995, стр. 133.
  5. 5,0 5,1 McGowan, Andrew. „How December 25 Became Christmas, Biblical Archaeology Review, Retrieved 2009-12-13”. Bib-arch.org. Приступљено 24. 02. 2011.
  6. ^ Newton, Isaac, Observations on the Prophecies of Daniel, and the Apocalypse of St. John (1733). Ch. XI. A sun connection is possible because Christians consider Jesus to be the "Sun of righteousness" prophesied in Malachi 4:2.
  7. ^ Moore, Robert Laurence (1994). Selling God: American religion in the marketplace of culture. Oxford University Press. стр. 205—.
  8. ^ Merriam-Webster's Collegiate Encyclopedia. Merriam Webster. 2000. стр. 1211—.
  9. ^ "Christmas Архивирано на сајту Wayback Machine (август 31, 2009) (на језику: енглески)", Encarta
  10. ^ Roll 1995, стр. 130.
  11. ^ Tighe, William J., "Calculating Christmas". Archived 2009-10-31.
  12. ^ Милан Будимир, Са балканских источника, Српска књижевна задруга, Београд, 1969.
  13. ^ Интернет презентација месне заједнице Банатско Аранђелово, „Сачувајмо старе обичаје“, [1]
  14. ^ „Дневник“, Коринђање, [2] Архивирано на сајту Wayback Machine (јануар 6, 2014) (на језику: енглески)
  15. ^ Божићни обичаји у Српском Крстуру, [3]

Литература

Спољашње везе

25. децембар

25. децембар (25.12.) је 359. дан године по грегоријанском календару (360. у преступној години). До краја године има још 6 дана.

Јануар

Јануар је први месец у години и има 31 дан. Почетак месеца по јулијанском календару почиње 14. дана грегоријанског календара.

По Црквеном рачунању циклуса времена је четврти месец.

Битка код Батине

Битка код Батине (или Батинска битка) је вођена између 11. и 19. новембра 1944. између јединица НОВЈ и Црвене армије са једне стране и јединица Вермахта и његових савезника са друге стране. Циљ јединица НОВЈ је било ослобађање Барање, а совјетске армије је био да успостави мостобран за прелазак својих тенковских јединица на десну страну Дунава ради лакшег заузимања Мађарске. Са друге стране Немци су се трудили да омогуће повлачење немачких и квинслишких јединица преко Хрватске и Словеније у Аустрију. Батинска битка је трајала од 11. до 19. новембра и окончала се победом јединица НОВЈ и Црвене армије. На месту битке данас се налази меморијални комплекс. Ово је највећа битка по количини снага учесника, интензитету борби и стратешком значају у току читавог Другог светског рата на подручју Југославије.

Божићно примирје

Божићно примирје је био низ раширених, али незваничних примирја дуж Западног фронта око Божића 1914. У недељи пред празник, немачки и британски војници су изашли из ровова да рамене празничне честитке и разговарају. У неким областима, људи са обе стране су изашли на ничију земљу на Бадњи дан и Божић размене храну и сувенире. Догодиле су се заједничке сахране и размене заробљеника, док су се неки сусрети завршили певањем божићних песама. Војници су играли фудбал једни против други. Међутим, мирољубиво понашање није било свеприсутно, јер су се борбе наставиле на неким секторима, док су се на другим зараћене стране сложиле да тек узму тела палих војника. И следеће године је неколико јединица уговорило примирја, али она нису била раширена као 1914. Ово је било због строгих наређења команди обеју страна које су забрањивали братимљење. Војници до 1916. нису више уговарали ппримирја. Рат је постајао све тежи због катастрофалних губитака људских живота током битака на Соми и код Вердена, и увођења у употребу хемијског оружја.

Примирја нису била јединствена за период Божића и одражавала су став живи и пусти да живе, када су пешадинци у великој близини једних другима прекидали са отворено агресивним понашањем и братимили се у мањим размерама, разговарали или трампили цигарете. У неким секторима је било повремених примирја да би се дозволило војницима да се кређу између ровова да покупе рањене или мртве другове, док је у другим постојало прећутна сагласност да се не пуца док се људи одмарају, забављају или раде под будним оком непријатеља.

Будва

Будва је град у општини Будва у Црној Гори. Према попису из 2011. било је 13.338 становника.

Деда Мразов мали помоћник

Деда Мразов мали помоћник (енгл. Santa's Little Helper) је домаћи пас породице Симпсон из анимиране ТВ серије Симпсонови.

Зета у доба Црнојевића

Зета у доба Црнојевића је историографски назив за српску средњовековну област Зете у доба владавине династије Црнојевића, од око 1451. до 1496. године. Током тог раздобља, Зета је обухватала средишње и јужне дијелове данашње Црне Горе, са Жабљаком и Цетињем као главним градовима. Настала је након повлачења Српске деспотовине са тог подручја у раздобљу од 1451. до 1456. године, а одржала се све до 1479. године, када је по први пут потпала под турску власт. Државност Зете је обновљена већ 1481. године и сачувана је све до 1496. године, када је Зета по други пут потпала под власт Османског царства. Током овог раздобља, у вријеме владавине Црнојевића, за подручје Горње Зете почиње се користити и назив Црна Гора. На овај период непосредно се надовезује и рано раздобље турске власти, од 1496. до око 1530. године, током кога су значајну улогу на том простору имали последњи представници породице Црнојевића, Стефан II Црнојевић и црногорски санџакбег Скендер Црнојевић.

Иван Божић

Иван Божић (Макарска, 23. април 1915 — Београд, 20. август 1977) је био српски историчар.

Иван Црнојевић

Иван Црнојевић (умро 1490) је био владар српске средњовековне државе Зете, односно Црне Горе у раздобљу од 1465. до 1479. године и поново од 1481. до 1490. године. Био је син и наследник Стефана Црнојевића.

Каролинзи

Каролинзи су владарска и властелинска франачка породица. Они су управљали Франачком и државама које су настале по Верденском уговору 843, а у периоду од 687. до 987.

Темељ и углед породици поставио је мајордом Пипин Мали. Породица и династија добила је име по Карлу Мартелу (768—814). Најзначајнији представник династије био је Карло Велики. Њега је папа на Божић 800. у Базилици Светог Петра у Риму крунисао за цара Римског царства. После сукоба, миром у Ахену 812. признао га је византијски цар Михаило I Рангабе.

Његов наследник био је Лудвиг Побожни који је владао од 814 до 840.

Унуци Карла Великог (Лудвиг Немачки, Карло Ћелави и Лотар) поделили су франачку државу Верденским уговором 843. Франачка је подељена на три дела из којих су се развиле каснија Немачка, Француска и Италија. Каролинзи су се одржали у Италији до 875, у Немачкој до 911, а у Француској до 987. године.

Котор

Котор је поморски град у општини Котор у Црној Гори на обали Бококоторског залива. Према попису из 2011. било је 961 становника (према попису из 2003. било је 1.331 становник).

Масакр у Кравици

Масакр у Кравици је назив за масовно убиство становника српског села Кравица надомак Братунца.

Неопаганизам

Неопаганизам представља модерне реконструкције прехришћанских религија и спиритуалних праваца. Примјери су вика и неодруидизам.

Данашњи неопагански покрети углавном базирају своја вјеровања на саживљењу са природом и божанством које јесте тоталност свега што јесте. Међутим, то није случај са свим облицима паганских вјеровања — прошлих и садашњих. Неки вјерују у бројна божанства, док други сматрају да јединствени подсвјесни дух у свему живом јесте универзално божанство. Паганизам бисмо данас, у кратким цртама, могли дефинисати као сва она вјеровања која излазе из оквира основних догматских принципа аврамских традиција (јудаизма, хришћанства и ислама). Ствари се компликују око утврђивања шта улази у аврамску традицију будући да су за муслимане и одређени број протестантских цркава Божић и Ускрс неаврамски, односно пагански, због повезаности са прастарим светковањима дугодневица и равнодневица).

Термин је настао додавањем префикса нео- (који значи нови или ново) на корен паганизам којим се називају све преаврамске односно неаврамске религије и веровања.

Петар Божић

Петар Божић (рођен 6. децембра 1978. у Београду) је бивши српски кошаркаш, а данас кошаркашки тренер.

Радич Божић

Радич Божић (? — септембар 1528) био је војвода и српски деспот у Угарској. Прешавши првих година 16. века из Османског царства у Угарску добио је од краља Лајоша II у посед градове Шољмош и Липово.

Учествовао је у угарско-српској војсци која је 1502. код Рама прешла у Србију и запалила Кладово, Видин и Никопољ.

Године 1522. постао је заповедник флоте од 500 шајки. Заједно се Палом Томоријем потукао је 12. августа 1523. код Манђелоса у Срему босанског пашу Ферхата. Иако болестан и стар, после Мохачке битке разбио је једно одељење турке војске код Титела као што је потукао једну одабрану турску чету пред Мохачку битку код Петроварадина 1526. године. Поред „цара“ Јована важио је за најугледнију српску личност у Угарској.

У сукобу после угарског пораза на Мохачу (1526) између краља Фердинанда Хабзбуршког и војводе Јована Запоље, он се ставио на страну Јована, од кога је 1527. добио високо достојанство (титулу) — Српског деспота у Угарској.

Свети Никола

Свети Никола (грч. Άγιος Νικόλαος; Патара, око 270 — Мира, око 345), у хришћанству још познат и као Никола Мирликијски, Никола Чудотворац, светац је у традиционалним црквама, архиепископ Мире Ликијске. У хришћанству се поштује као чудотворац, у источном хришћанству још и као заштитник путника, затвореника и сиромашних, а у западном хришћанству још и као заштитник готово свих слојева друштва, али нарочито деце.Често се приказује са митром на глави, симболом његовог епископства. Свети Никола је дао основу за ставарање лика Санта Клоза. На основу његових житија, у којима се говори о поклону Светог Николе за три кћерке сиромашног човјека, произашао је обичај даривања за Божић. У порти цркве Св. Николе у граду Мири, где је су биле некад његове мошти, налази се статуа свеца у лику Деда Мраза (Божић Бате), а уз њу прикладна врећа поклона са дечијим ликовима.У древним житијама Никола Мирликијско обично се мијеша са Николом Патарским због сличних детаља у животима светаца: оба су родом из Лике, били су архиепископи и поштовани су као светитељи и чудотвроци. Ове сличности су довеле до погрешног закључка који је постојао много стољећа, а то да је у историји цркве постојао само један Свети Никола Чудотворац.У Српској православној цркви Свети Никола се празнује 22. (9) маја (пренос моштију), 19. (6) децембра (дан смрти). Четвртак је према седмичном кругу богослужења у Првославној цркви посвјећен Светом Николи, као и Светим апостолима.

Светислав Божић

Светислав Божић (Лозница, 22. мај 1954) српски композитор и универзитетски професор.

Рођен је у Лозници 1954. Дипломирао је на Факултету музичке уметности Универзитета у Београду 1977, а магистрирао 1979. На истом почиње да ради као асистент 1980, доцент од 1988, затим као ванредни професор од 1993, да би 1999. стекао звање редовног професора. Ради као професор Слобомир П Универзитета у Бијељини и Факултета музичке уметности у Београду, гдје предаје хармонију.

Стефан Бериславић

Стефан Бериславић (1510 — 1535) је био српски деспот у Угарској, почевши од 1520. године. Био је најстарији син Иваниша Бериславића, српског деспота (1504—1514) и Јелене, рођене Јакшић, која је претходно била удата за Јована Бранковића (ум. 1502), последњег српског деспота из рода Бранковића, те је по том основу деспотска титула, заједно са поседима, прешла на њеног другог мужа Иваниша, а потом и на њиховог сина Стефана.Кад му је умро отац, Стефан је имао мање од десет година, тако да му је титула деспота званично додељена тек 1520. године, од стране тадашњег угарског краља Лудвига II Јагелонца. После пораза Угара на Мохачу 1526. године, у Угарској су се створиле две политичке струје; једну је предводио нови краљ Фердинанд Хабзбуршки на чију страну је испрва стао и српски деспот Стефан Бериславић, па му је ердељски војвода Јован Запоља, који је као вођа друге струје такође био пороглашен за угарског краља, одузео ово достојанство. Међутим, ова одлука није имала стварног ефекта, тако да је Стефан наставио да носи деспотско звање све до своје смрти 1535. године.

Уз њега се као српски деспот у Угарској помиње и Радич Божић (1527-1528), коме је то достојанство било додељено од стране Јована Запоље.

Улцињ

Улцињ (алб. Ulqin или Ulqini) је градско насеље у општини Улцињ, у Црној Гори. Према попису из 2011. било је 10.707 становника (према попису из 2003. било је 10.828 становника).

Јануар
Фебруар
Март
Април
Мај
Јун
Јул
Август
Септембар
Октобар
Новембар
Децембар
празнују се нерадно
празнују се радно

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.