Бодеж

За истоимени филм по роману Вука Драшковића, погледајте Нож (филм).

Нож или бодеж је хладно оружје са једном или две оштрице које служи као споредно оружје у блиској борби.

Историја

Poignard 0.188.1 2 fond
Нож
ALM 06 Dolch
Нож у виду канџе

Као и ратна секира нож је настао од праисториског алата. У почетку су прављени од камена (кремена), слоноваче или костију. Као оружје се користи још од настанка најранијих цивилизација. Ножеви се појављују у бронзаном добу око 3000 година п. н. е. као претеча мача.

Иако није могао да се супротстави буздовану, копљу или ратној секири, нож се много пута показао као корисније оружје од мача, посебно када је реч о блиској борби.

Ту се у ствари ради о најстаријем оружју које се развијало још о палеолиту. Познати су ножеви пре приближно 20.000. године п. н. е. У првим формама није ишло о ништа друго осим о елипсоидном или клинастој врсти канџе које је тако одваљено да ствара врх и оштрицу. Задња страна која је била одређена да се формира дршка била је тупа. Поступно је дршка специјално формирана да одговара длану. Ножеви су били израђивани из разних материјала од којих се могла направити оштрица, као дрва, кости, рог а познати су и од полудрагих камења као ахат, нефрит који се се употребљавали приликом обреда.

Откривање метала настале су могућности веће употребе различитог облика ножа и употребљавали су се материјали који су били подобни за орнаментална украшавања. Први употребљани материјал био је бакар која је била прилично мекана да би се добило оружје али је ковање довело до сазнања да се може отковати оштра оштрива и врх. Да би овакво оружје било довољно снажно и чврсто оно се ковало у скоро троугластим облицима.

Приближно око 2.000.-те године п. н. е. бронза је постепено уступила место гвожђу које је било једноставно за израду али је било још увек јако мекано. Бољи резултати су се добијали када се пронашло како очврснути оштрицу очеличавањем и понављаним ковањем. Челик је био у употреби све до 12. века када је техником исковавања у неколико појасева и када је откривен начин да оштрица може да се оштри и остане у оваквом стању.

Употреба

Pugio 70aC
Римски Пугио

Скоро на самом почетку историје старог Египта, постојали су украсни ножеви који су служили разним церемонијама. У почетку су имали златне балчаке, а касније јављају још украшенији ножеви различитих облика. Њих су носили Египатски официри као знак своје моћи, док је египатска војска била опремљена обичним ножевима.

Ножеви су увек сматрани секундарним или чак терциалним оружјем, а користили су их Византијци, Римљани, антички Грци, Спартанци, Персијанци... Римљани су направили такозвани пугио (лат. pugio) који су користили њихови легионари.

Нож је био веома популаран за извршење атентата, јер је био мали и тешко се дао приметити.

Појавом барута нож је почео да губи употребу у војсци и замењен је кубурама и мускетама.

Међутим за време Наполеонских ратова, Америчког грађанског рата и Првог светског рата нож се враћа у употребу у новом, посебном облику названом бајонет (франц. baïonnette). Монтирањем бајонета на врх пушке она је могла да се употреби и за убадање, попут копља.

У 20. веку нож је постао популаран као украсни део војничке униформе, посебно у земљама Тројног пакта.

Види још

Arx Fatalis

Аркс Фаталис (лат. Arx Fatalis) на српском „смртоносна тврђава“ је фантастична авантура у форми тродимензионе видео-игре из првог лица. Игру је 2002. године издала Arkane Studios, а доступна је у верзијама за PC и Xbox.

Yucca aloifolia

Yucca aloifolia је зимзелена, дрвенаста врста из рода јука, која се у нашем поднебљу гаји искључиво као украсна собна врста. Често се за ову врсту користи и домаће име дрво живота, али се овим именом називају и друге врсте овог рода, као и неких других родова, чак и фамилија. Енглески назив за ову врсту је шпански мач или бодеж (Dagger plant). Осим ове јуке као саксијска биљка се често може срести и слична врста Yucca gloriosa, чији је енглески назив шпански бодеж.

Бајонет

Бајонет (франц. baïonnette) је нож или бодеж који се закачи на цев пушке. Добио је назив по француском граду Бајон. Закачен на пушку служи уместо старинског копља, а може да послужи и као обичан нож.

Бајонете су први пут употребили у XVII веку сељаци у француском граду Бајону који су на своје ручно рађене пушке стављали ножеве, којима су се служили као копљима када им понестане муниције.

Бокен

Бокен (јап. боку - дрво; кен - сабља), познат још и под називом бокуто, дрвена је сабља за вежбање, обично дужине 90-120 цм. Израђује се од тврдих врста дрвета. Обликом и димензијама одговара традиционалној јапанској сабљи (катана). Пружа релативно сигурно увежбавање техника сабљом у многим борилачким вештинама у којима се користи, као што су кендо, нинџуцу и аикидо.

Постоји варијанта са штитником за руку (тсуба) и без ње. Познати су и знатно краћи облици који представљају традиционалну јапанску кратку сабљу вакизаши, дужине око 60 цм и бодеж танто дужине око 30 цм. Последњи се често користи и код других вештина за увежбавање самоодбране од напада ножем.

Домицијан

Тит Флавије Домицијан (лат. Titus Flavius Caesar Domitianus Augustus) (рођен 24. октобра 51, убијен 18. септембра 96. године) био је римски цар из рода Флавијеваца.

Домицијан је био Веспазијанов син са његовом женом Домицилом. Домицијанов брат био је Тит, кога је и наследио 81. године.

Едвард II Мученик

Едвард II Мученик је био краљ Енглеске у 10. веку. Рођен је 962.

Енглеску круну је наследио од оца Едгара I Мирољубивог 975. године и титулу „краљ Енглеза“. Био је најстарији од његово троје деце.

Запамћен је по краткој владавини и начину на који је насилном смрћу завршила његова владавина. Наиме, према постојећим подацима, 978. године га је убила његова маћеха Елфрида која му је, да би на трон довела свог сина и млађег Едвардовог полубрата Етелреда, док је испијао пиће, забила бодеж у леђа.

Умро је 978. године. Наследио га је млађи полубрат по оцу Етелред II Неспремни.

Зечји трн

Зечји трн или гладиш, гладушац, бијели трн, бодеж, иглица, вучитрн, грмотрн (лат. Ononis spinosa) је биљка из породице лептирњача или махунарки (Fabaceae).

Порекло научног имена:

име рода води порекло из грчког језика onos = магарац и oninemi = користити, у смислу магарећа трава;

име врсте из лат. spinosus што значи трновит.

Катанија

Катанија (итал. Catania) је десети по величини град у Италији. Катанија је други по величини град на Сицилији (после Палерма) и највећи град и управно средиште истоименог Округа Катанија.

Катанија је позната по оближњем вулкану Етни, најпознатијем вулкану Европе.

Латенска култура

Латен (назван по истоименом археолошком налазишту франц. La Téne) је период млађег гвозденог доба Европе, који је 1872. у стручну литературу увео шведски археолог Хилдебранд. Историјски период је назив добио по локалитету Ла Тен, на обали језера Нешател у Швајцарској, где је откривено значајно келтско насеље.

Мач

Мач је оружје за блиску борбу, мада постоје и друге намене, као што су украсне или ритуалне. Састоји се од зашиљене једностране или двостране оштрице, причвршћене за држач (балчак) и заштићене металном навлаком (ток, корице или каније). Прецизна дефиниција појма варира са историјском епохом или географским регионом који се разматра. Мач се састоји од дугог сечива причвршћеног за балпки. Сечиво може бити равно или закривљено. Забадајући мачеви имају оштри врх на сечиву, и углавном су прави; расецајући мачеви имају заоштрену оштрицу на једној или обе тране сечива, и они су често закривљени. Многи мачеви су дизајнирани за обе намене пробадање и сечење.

Историјски гледано, мач је настао у бронзаном добу, повећавањем димензија и тежине ножа. Најранији примерци потичу из око 1600 п. н. е. Мачеви гвозденог доба остали су кратки и без накрснице. Спата, која се развила у касној римској војсци, је претходник европских мачева средњег века, који су испрва усвојени као мачеви миграционог периода, и тек су у средишњој етапи Средњег века, развијени у класични армијски мач са накрсницом. У енглеском језику је реч sword произашла из староенглеске речи sweord.Неевропски мачеви укључују мачеве са једном оштрицом, као што је блискоисточни симитар, кинески дао и јапанска катана.

Мачевање

Мачевање у ширем смислу означава борилачку вештину у којом се два противника боре хладним оружјем (мачем, сабљом, ножем) које држе у руци те њиме покушавају убости или сасећи противника. У ужем смислу, мачевање се користи као назив спорта у којем се два такмичара боре прописаним оружјем и заштићени су одговарајућом заштитном опремом.

Мелпомена

Мелпомена је у грчкој митологији била муза заштитница трагедије. Њено име потиче од грчке речи melpein, што значи „певати“. Представљена је са бршљановим венцем око главе, а у руци држи скиптар и бодеж прекривен крвљу. Увек је са трагичном маском на лицу.

Мирко Ковач

Мирко Ковач (Петровићи, код Никшић, а 26. децембар 1938 — Ровињ, 19. август 2013) био је црногорски, српски и хрватски књижевник, аутор више романа, збирки приповједака, есеја, ТВ-драма и филмских сценарија.

Студирао је на Академији за позориште, филм и телевизију, одсјек драматургије, у Београду. Прва књига прозе »Губилиште« (1962) доживљава политичку и идеолошку осуду „због црне слике свијета“, а хајка на писца трајала је током цијеле 1963. године. Роман »Моја сестра Елида« излази 1965, а кратки роман »Животопис Малвине Трифковић« 1971. године, који је драматизован и изведен 1973. на сцени Атељеа 212 у Београду, те преведен на енглески, француски, италијански, холандски, мађарски и шведски. У Шведској је доживио три издања, а у Француској је изашао и као џепно издање у едицији "Rivages poche". У Загребу му излазе романи »Ругање с душом« (1976); »Врата од утробе« (1978), који добија Нинову награду критике (1978), награду Жељезаре Сисак (1979) и награду библиотека Србије за најчитанију књигу (1980). »Врата од утробе« је вјероватно најбољи Ковачев роман, сложене постмодернистичке наративне технике, у коме се преклапају ауторова визура дједовске му Херцеговине у распону више деценија и спиритуалне дилеме вјерске и секуларне природе. Слиједе романи »Увод у други живот« (1983), те »Кристалне решетке« (Босанска књига, Сарајево, 1995).

Збирка новела »Ране Луке Мештревића« (1971) добија награду „Милован Глишић“, али му је та награда одузета 1973, а књига повучена из књижара и библиотека. Допуњено издање истоимене збирке излази 1980. године, а новој приповијеци из те књиге »Слике из породичног албума Мештревића« припала је „Андрићева награда“. Збирка приповједака »Небески заручници« излази 1987. и добија награду издавача БИГЗ.

»Европска трулеж«(1986), књига есеја, награђена је НИН-овом наградом „Димитрије Туцовић“. Допуњено и поправљено издање, под насловом »Европска трулеж и други есеји«, излази у Загребу 1994. Књига публицистичких текстова »Бодеж у срцу« објављена је у Београду 1995. У Хрватској је објављена и његова преписка са српским писцем Филипом Давидом „Књига писама,1992 — 1995.“ (Ферал Трибјун,1995)

Ковач се нашао на удару Милошевићевог режима крајем 1980-их година, те је емигрирао у Хрватску. У Сарајеву су му изашле ИЗАБРАНЕ КЊИГЕ, у шест томова (Свјетлост, 1990). Написао је сценарија за филмове: Мали војници, Лисице, Окупација у 26 слика, Пад Италије, Тетовирање и др. Аутор је више ТВ и радио-драма. У Подгорици му је 2005. објављена драма „Лажни цар“. Књиге су му превођене на њемачки, француски, италијански, енглески, шведски, холандски, пољски, мађарски и др. Добио је интернационалну награду Тухолски (Tucholsky Prize) шведског ПЕН-центра за 1993, те 1995. годину Хердерову награду за књижевност. Од 1991. године живео је у Ровињу, где је и умро 2013. године.

Нож

Нож је ручни алат с оштрицом која служи за сечење. Нож се обично састоји од сечива причвршћеног о дршку. Сечиво ножа је најчешће зашиљено, и може имати и двије оштрице. Ножеви су се користили као алат и оружје од каменог доба, односно првих почетака човечанства. Стручњаци сматрају да је нож једно од првих оруђа које је човјека развио како би могао да преживи у природи.

Први ножеви су били од кремена или неке друге врсте камена, понекад с дршком. Касније су се с напретком металургије развиле оштрице од бронзе, гвожђа, челика, а данас се оштрица ножа прави и од керамике или титанијума. Док су се материјали мијењали, облик ножа остао је углавном исти.

Заједно с виљушком и кашиком, нож је у западном свету од средњег века део стандардног прибора за јело. Данас се ножеви за јело углавном не оштре, а за припремање јела се користе посебни кухињски ножеви. На Западу су се развили и посебни џепни ножеви за вишеструке сврхе. Нож као оружје је с временом изгубио на важности, али је остао универзалан алат.

Принципи

Принципи (лат. Principes - главни) су биле јединице раних римских легија. Принципи су по изгледу и наоружању били врло слични хастатима, само што су их сачињавали мушкарци који су били имућнији и самим тим боље опремљенији него хастати. Као и хастати такође су морали сами да приуште себи оружје које се састојало из два пилума или копља која су била лагана али су на врховима била веома оштра и могла су да пробију штитове или оклопе које су често римски непријатељи поседовали изузев Грка који су имали велике масивне хоплоне. Такође су поседовали нож или бодеж средње величине за блиску борбу. Штитови су били четвртастог помало заобљеног облика који су често служили као држачи за копља. После Маријевих реформи принципи су замењени новим боље опремљенијим кохортама.

Пугио

Пугио (множина: Pugiones) је бодеж који су користили римски војници као оружје. Изгледа да је бодеж био замишљен као помоћно оружје, али тачна сврха војницима остала је непозната. Званичници царства носили су богато украшене бодеже у обављању својих послова, а неки су носили скривене бодеже у случају ванредних ситуација. Бодеж је био уобичајен инструмент убиства и самоубиства; на пример, завереници, који су убили Јулија Цезара, користили су пугионе.Као гладиус, бодеж је вероватно био бодеж за убоде, брста оружја која је била обожавана са стране римљана.Реч pūgiō , највероватније потиче из прото-индо-Европског корена *peuĝ-, "ударац, штап". корен је исти као у енглеском pugilist, "боксер".

Римска легија

Римска легија (од латинске речи legio, према глаголу legere = „држати се заједно“) била је основна јединица римске копнене војске. Легионар је био војник – припадник легије.

Савремени еквивалент легије као војне јединице по величини, односно броју припадника, би отприлике била једна бригада. Једна легија се обично територијално везивала за једну римску провинцију у којој се бринула за њену безбедност и војну одбрану, али је такође значајан број примера мобилности легија што је било нарочито изражено током римских војних кампања и ратова. Тако је на пример легија под називом Legio VI Ferrata пратила Цезара (100–44. п. н. е.) од Галије, преко Хиспније и Балкана до Египта, а након његовог убиства служила је и у подручјима која данас носе име Мала Азија и Блиски исток. Римска војска је бројала 60 легија у времену успона и око 18 легија у време криза. Са преласком Римске републике у Римско царство, римска војска је професионализована, а структура легије је претрпела велике промене.

Због великог војног успеха које су постигле Римска република и касније, Римско царство, легија је дуго времена била сматрана као узор војне ефикасности и способности.

Величина једне легије варирала је током историје античког Рима од 4.200 легионара (30 манипула од по 120) и 300 коњаника (equites) времену Републике до 5200 војника плус помоћне трупе у империјалном добу (10 кохорти, од тога њих 9 по 480 легионара док је прва кохорта бројала готово двоструко више - 800 легионара).

Сматра се да је Рим укупно формирао неколико стотина легија а до данас је идентификано њих око 50, са њиховим именима, датумима формирања и распуштања, симболима, биткама у којима су учествовале и подручјима где су биле распоређене.

Сика (нож)

Сика је био кратак мач или дугачки бодеж древних Трачана, Дачана и Илира, такође коришћен у древном Риму, пореклом из Халштатске културе. Првобитно је приказиван као закривљен мач и многи примерци су пронађени на простору данашње Албаније, Румуније, Босне, Бугарске и Србије. Такође је приказан на Трајановом стубу посебно је приказан дачански краљ Децебал како извршава самоубиство са једним ножем те

врсте.

Сулејман ел Халаби

Сулејман ел Халаби (Алепо 1777. - Каиро 1800.) је био курдски студент теологије, познат као атентатор на Жана Батиста Клебера.

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.