Бог

Мада се о Богу обично мисли као о нематеријалном духу, који стога нема физичку нити чак виртуалну форму, многе религије користе слике за „представљање” Бога у иконама у уметности и богослужењу. Ово су примери репрезентација Бога у различитим монотеистичким религијама. У смеру казаљки на сату од горе лево: Хришћанство, Каумарам, Вајшнавизам, Шактизам

Michelangelo, Creation of Adam 06
Lord Muruga Batu Caves
Lalita sm
Vishnu
Monad
Монада, древни симбол за метафизички Апсолут. Рана наука, посебно геометрија и астрологија и астрономија, су биле повезане са божанством по мишљењу већине средњовековних научника, и многи су сматрали да постоји нешто интринзично „божанско” или „савршено” које се може наћи у круговима.[1][2]

Бог,[a] односно божанство,[4] јесте словенско име за биће које игра главну улогу у теистичким и деистичким религијама, као и другим системима веровања, и може бити јединствено (у случају монотеизма), свезнајуће и свемоћно, или их може бити више (у политеизму), када сваки од богова има своје карактеришуће функције и особине, при чему обично опет постоји врховни бог, који има највећу власт међу боговима.

У данашњим монотеистичким религијама, бог се углавном замишља као натприродни стваралац и надзорник свемира. Теолози су различитим концепцијама бога приписивали различите особине. Међу најчешћима су свезнање, свемоћ, свеприсутност, савршена доброта, божанска једноставност, те вечна и неопходна егзистенција. Бог је такође замишљан као бестелесно, лично биће, извор свих моралних обавеза и „највеће замисливо постојање“. Неке религије, могу укључивати и антропоморфне особине бога, док друге сматрају да је немогуће и увредљиво замишљати бога у физичкој форми. Неки сматрају да је бог оличење апсолутног добра, док други сматрају да је бог изнад људског схватања моралности.

Бог се најчешће сматра да је бестелесан (нематеријалан),[4] и без пола,[5][6] мада многе религије описују Бога користећи мушку терминологију, употребљавајући термине као што је „њему” или „отац”, и неке религије (као што је јудаизам) приписују само чисто граматички „род” Богу.[7] Бестелесност и телесност Бога су повезани са концептима трансценденције (постојања изван природе) и иманенције (постојања у природи, у свету) Бога, са позицијама синтезе као што је „иманентна трансценденција”.

Бог је замишљен као било личан или безличан. У теизму, Бог је креатор и одржаватељ свемира, док у деизму Бог је креатор, али не и одржаватељ свемира. У пантеизму, бог је сам свемир. У атеизму, верује се да Бог не постоји, док се Бог сматра непознатим и несхвативим у контексту агностицизма. Бог је такође замишљен као извор свих моралних облигација, и „највећи замисливи вид постојања”.[4] Многи угледни филозофи су развили аргументе за и против постојања Бога.[8]

Многе различите концепције Бога и конкурентне тврдње о Божјим карактеристикама, циљевима и акцијама довеле су до развоја идеја омнитеизма, пандеизма,[9][10] или перенијализма, који постулирају да постоји једна темељна теолошка истина, о којој све религије изражавају парцијално разумевање, и „побожни у разним великим светским религијама у ствари обожавају тог једног Бога, али путем различитих, преклапајућих концепата или менталних приказа Њега”.[11]

Монотеистичке религије су приписале различита имена свом Богу, а различити термини се исто тако користе за различите културолошке идеје о идентитету и атрибутима Бога. У древној Египатској ери Атонизма, вероватно најранијој забележеној монотеистичкој религији, то божанство се називало Атон,[12] сматрало се да је то једно „истинско” врховно биће и творац свемира.[13] У хебрејској Библији и јудаизму, „Он који јесте”, „ја сам оно што јесам”, и тетраграматон YHWH (хебр. יהוה, традиционално интерпретирано као „Ја сам ко јесам”; „Он који постоји”) се користе као имена Бога, док се Јахве и Јехова понекад користе у хришћанству као вокализације YHWH. У хришћанској доктрини тројства, Бог, истобитан у три особе, се назива Оцем, Синим, и Светим духом. У јудаизму, уобичајено да се Бог назива титуларним именима Елохим или Адонај. У исламу се користи име Алах, мада муслимани исто тако имају мноштво титуларних имена за Бога. У хиндуизму, Браман се обично сматра монистичким концептом Бога.[14] У кинеској религији, Бог (Шангди) је замишљен као праотац (први предак) свемира, суштински за њега и константно заређен њему. Друге религије такође имају имена за Бога, на пример, Баха у бахајској вери,[15] Вахегуру у сикизму,[16] и Ахура Мазда у зороастризму.[17]

Етимологија

Словенска реч бог (bogь) води порекло од прото-индоевропског коријена *баг (значи срећа, богатство), повезане са авестанском речју бага и санскритском бхага (епитети за божанства). По теорији Натка Нодила, ова реч води порекло од иранске речи бага.[18] Овај назив је у вези са култом плодности и речи вагина, рађање. На јужнословенсиим просторима за стоку се користи и назив благо, а материјално благостање се у старини огледа бројем стоке коју је неко поседовао. Такви људи су били богати, а корен речи богатсво је Бог.[19]

Бог у хришћанству

Бог у хришћанству се схвата на три начина:

  1. Унитарно- или јединственост Бога, став према којем је Бог једна суштина и једна особа. Став према којем је Бог Отац Бог, Исус Христос човек или понекад Анђео, а Свети Дух животвортна Божија сила.
  2. Бинитарно- или Бог Двојство, став према којем је Бог у ствари једна породица, која се тренутно састоји од Два члана, и у коју се човек може родити.
  3. Тринитарно- или тројичност Бога, став према којем је Бог једна суштина а три особе. Став према којем је Бог једна суштина која се прожима кроз три личности, и према којем је Бог Отац Бог, Исус Христос Бог, и Свети Дух Бог. Овај став се објашњава као мистерија, или тајна.

Док заступници сва три става држе да је Бог Свемогућ, Свеприсутан и Свезнајући, битно је забележити да заступници сва три става држе да је само њихов став исправан, и да је њихов став једини доследан са Библијом, тј. Светим Писмом.

Бог у православном учењу

Бог — божанство (грч. Θεος – Θεοτης, лат. Deus, Dominus deus - највиша суштина (Биће), лична божанска егзистенција). Творац неба и земље, свега видљивог и невидљивог - Творац свеколике Васељене (Универзума). Православна теологија, дајући апофатичко тумачење божанске суштине, више воли категорију тајне и славословних појмова кад говори о Богу, јер је то име које је изнад сваког имена (Филип. 2,9). У ареопагитском спису "О божанским именима" показује се да се Бог не може чак ни дефинисати, нити ограничити створеним представама, те да је сам појам Бога релативан зато што се он односи на Његов однос са творевином, а не на тајну Његове трансцендентне суштине, односно на "надсуштаствену суштину" (уп. Небеска јерархија, XV, 2).

Стари завет

По Старом завету представу о Богу дао је сами Бог у својим делима пројављивања у творевини и у Своме доласку Оваплоћењем Сина у историји. Са свим теофанијама (богојављањима) којих је Стари завет пун, ипак се у њима подвлачи свеопшта трансендентност Бога. "Ја сам онај који јесам“ (Изл. 3,14). Бог има егзистенцију у себи; нема друго начело или циљ. Ову идеју преузео је Нови завет, постапостолски списи и први симболи хришћанске вере, у којима се Бог назива Θεοτης, начело егзистенције. Он је Творац својом вољом, али творевина није од његове суштине.

Нови завет

Као и Стари завет (Ис. 40; Пс. 104; Дан. 6,20), Нови завет такође употребљава само ипостасну категорију онда кад се односи на Бога (Дела 14,15). Теофаније (богојављења) Старога Завета концентришу се у великој епифанији или божанском „снисхођењу“ (грч. συγκαταωασις), или Оваплоћењу Сина Божијег, преко којег је омогућена не само религија него и обожење, јер Оваплоћени Логос узима људску природу у своју ипостас. Оваплоћење разоткрива ипостасни и епифанијски карактер Бога пуног сажаљења и љубави према човеку, Бога који „силази“ да целива и загрли свој лик метнут у творевину (Лука 7,11,15,10; 19,1; Јован 5,2).

За разлику од Старог завета, Нови завет јасно говори о Богу-Светој Тројици: Оцу, Сину и Светоме Духу. Хришћански тринитарни монотеизам јесте структура највише љубави. Тројичност је однос који превазилази дуализам (двојност) на којем је конструисана старозаветна теологија.

Бог у православним списима

Црквени Оци праве разлику између:

  • Божанства, суштине или заједничке природе Бога
  • Онога што постоји око суштине или својстава Божијих.

Они говоре о апсолутној трансцендентности саме суштине, о њеном апофатичком карактеру. Оно што је суштина Божија јесте ван сваког афирмативног или негативног поређења са светом. Божанство (Θεοτης) не може бити поистовећено ни са једним својством или делањем Бога. Термини теологије посматрају, дакле, однос између нас и Бога, а не између нас и његове суштине. Такође, патристичка теолошка традиција разликује:

Ипостаси су нешто друго од њихове заједничке суштине или њихових заједничких делања. Отац није име природе или делања или заједничког својства, него ипостаси. Зато ипостасна, лична, својства не треба да се мешају са заједничким идентичним својствима божанства (поистовећујући природу Божију са нерађањем, које је својство Оца, Евномије погрешно закључује да Син нема божанску природу).

Један мистички источни покрет више је волео да нагласи апофатичка својства Бога, на пример:

  • Трансцендентност (будући један по суштини, ван односа, Бог не зависи од неке друге егзистенције, није једнак са било чиме другим; Он се не може дефинисати кроз однос, јер има апсолутни, трансцендентни карактер)
  • Бескрајност (одсуство границе или краја, места у времену или непросторност, одсуство почетка и свршетка времена)
  • Непокретивост или сталност одсуства развоја: будући пуноћа у Њему самоме, (Бог се не креће ка вишем циљу од Њега)
  • Вечност (Бог је изнад сваког временског ограничења или одређености)

То не значи да је Бог статичка, безлична, непокретна природа. Бог као биће узима облик „да би постојао“, улази у поредак егзистенције, улази у процес постојања. Али, у том кретању постојања, природа Бога се не трансформише, Он не прима облик који пре није имао, јер Бог не потпада под категорију ограничене егзистенције, односно није подложан времену и простору. Суштина и егзистенција Бога јесу неусловљене, пошто се на Њега не могу применити питања како? кад? и где? Он не прима облик који није имао, јер је Он сам „биће“ у апсолутном смислу. Он сам држи кретање бића (суштине) и ограничава егзистенцију у времену и простору. Зато осим Бога и творевине не постоји ништа друго, јер је Он бесконачан. Неегзистенција или ништавило, као сам од себе постојећи ентитет, нема постојање у Њему. Створена твар и човек не могу бити лишени егзистенције, сем од Бога.

Што се тиче структуре религиозног чина, Бог као ипостас не меша се са човеком, као што ни душа није истоветна са Богом, него су они два субјекта, сједињена у љубави и благодати.

Бог у исламу

Основни концепт ислама је јединственост Бога („тевхид“). Овај монотеизам је апсолутан, не релативан или плуралистички у било којем смислу.[20][21][22] Бог је описан у сури ел Ихлас (поглавље 112), на следећи начин:

Реци „Он је Бог, Један, Самодовољан господар. Никада није настао, нити је био начињен. Нико се не може поредити са Њим.“

На арапском, Бог се назива Алах, што је спојено од „ал-илах“ или „једини бог“. Алах се према томе не преводи само као Бог. Иако користе друго име за Бога, муслимани потврђују да верују у исто божанство у које верују припадници јудео-хришћанских религија. Ипак, муслимани се не слажу са хришћанском теологијом по питању једнозначности Бога (учење о Светој Тројици и да је Христос вечни Син Божји).

Не постоје муслиманске слике или описи тела Бога, јер се сматра да такве уметничке творевине воде ка идолатрији, те су стога забрањене. Муслимани сматрају да је Бог бестелесан, што онемогућава било какву ликовну представу. Уместо тога, муслимани описују Бога многим божанским атрибутима који су поменути у Курану, и са 99 имена Алаха. Само једна од сура (једно поглавље) у Курану не почиње фразом „У име Алаха, Милостивог, Самилосног“, а то је ет Тевба.[23] Ово су последично најважније божанске особине у смислу тога што их муслимани најчешће понављају током својих ритуалних молитви (званих салах на арапском, или намаз на персијском и српскохрватском).

Бог у будизму

Буда (Гаутама Сидарта) је одбијао да да конкретан одговор на питање о постојању бога, тврдећи да таква питања немају практичне последице. Сматрао је да уместо метафизичких расправа треба развијати духовну снагу, којом се може доћи до одговора на сва битна питања о егзистенцији.[24]

Бог у филозофији

  • Платон о вери у Бога

Бог у зороастризму

Бог у зороастризму, античкој религији коју је у 7. веку п. н. е. основао Заратустра, далеко је комплекснији појам неголи у осталим великим религијама. Наиме, Персијанци су у Богу увек видели принцип борбе Добра и Зла, час је надвладао један, а час други принцип. Због тога се и каже да је зороастризам дуалистичка религија.

Нетеистичка гледишта

Нетеистичка гледишта о Богу исто тако варирају. Неки нетеисти избегавају коцепт Бога, уз прихватање да је значајан за многе; други нетеисти схватају Бога као симбол људских вредности и аспирација. Деветнаесто вековни енглески атеиста Чарлс Брадлоу је декларисао да он одбија да каже „нема Бога”, зато што „реч Бог је за мене звук који не преноси јасну или дистинктну афирмацију”;[25] он је специфичније рекао да он не верује у хришћанског Бога. Сефан Џеј Гулд је предложио приступ поделе света филозофије у оно што је он називао „непреклапајућом магистеријом” (NOMA). Према његовом гледишту, питања о натприродном, као што су она која се тичу постојања и природе Бога, су неемпиријска и подесна су за домен теологије. Научнe методe треба користити за одговоре на сва емпиријска питања о природном свету, а теологију треба користити за одговоре на питања о ултиматном значењу и моралној вредности. Према том гледишту, перципирани недостатак било каквих емпиријских трагова из магистерија надприродног на природне догађаје чини науку једним играчем у природном свету.[26]

Још један поглед, који је развио Ричард Докинс, је да је постојање Бога емперијско питање, на основу тога да „универзум са богом би био сасвим другачија врста универзума од оне без Њега и то би била научна разлика”.[27] Карл Сејган је тврдио да је доктрину Створитеља универзума тешко доказати или побити, и да је једино могуће разумљиво научно откриће које би могло да оповргне постојање Створитеља (не обавезно Бога) би било откриће да је универзум бесконачно стар.[28]

Стивен Хокинг и коаутор Леонард Млодинов наводе у својој књизи, Величанствени дизајн, да је разумно питати ко или шта је створио универзум, али ако је одговор Бог, тада је питање само пренето на онога ко је створио Бога. Исто тако, оба аутора тврде да је могуће одговорити на ова питања чисто у оквиру научне сфере и без позивања на било каква божанска бића.[29]

Види још

Напомене

  1. ^ Овај чланак говори о боговима/божанствима уопштено. У том случају, ова именица се пише малим почетним словом. Међутим, ако тврдња обухвата само једног одређеног бога (рецимо, хришћанског), реч се пише великим почетним словом.[3] Примери: Старе Словене је штитио бог Перун. (атрибутско значење); Религију старих Грка одликује приписивање антропоморфних особина богу. (опште/заједничко значење); Сви хришћани верују у Бога. (монотеистички/хришћански бог)

Референце

  1. ^ Arthur Koestler, The Sleepwalkers: A History of Man's Changing Vision of the Universe (1959)
  2. ^ Proclus, The Six Books of Proclus, the Platonic Successor, on the Theology of Plato Tr. Thomas Taylor (1816) Vol. 2, Ch. 2, "Of Plato"
  3. ^ Правопис српскога језика (2010), т. 44, pp. 57.
  4. 4,0 4,1 4,2 Swinburne, R.G. "God" in Honderich, Ted. (ed)The Oxford Companion to Philosophy, Oxford University Press, 1995.
  5. ^ David Bordwell, 2002, Catechism of the Catholic Church,Continuum International Publishing. ISBN 978-0-86012-324-8. стр. 84.
  6. ^ „Catechism of the Catholic Church – IntraText”. Архивирано из оригинала на датум 3. 3. 2013. Приступљено 30. 12. 2016.
  7. ^ "G-d has no body, no genitalia, therefore the very idea that G-d is male or female is patently absurd. Although in the Talmudic part of the Torah and especially in Kabalah G-d is referred to under the name 'Sh'chinah' – which is feminine, this is only to accentuate the fact that all the creation and nature are actually in the receiving end in reference to the creator and as no part of the creation can perceive the creator outside of nature, it is adequate to refer to the divine presence in feminine form. We refer to G-d using masculine terms simply for convenience's sake, because Hebrew has no neutral gender; G-d is no more male than a table is." Judaism 101. "The fact that we always refer to God as 'He' is also not meant to imply that the concept of sex or gender applies to God." Rabbi Aryeh Kaplan, The Aryeh Kaplan Reader, Mesorah Publications (1983), p. 144
  8. ^ Platinga, Alvin. "God, Arguments for the Existence of", Routledge Encyclopedia of Philosophy, Routledge, 2000.
  9. ^ Raphael Lataster (2013). There was no Jesus, there is no God: A Scholarly Examination of the Scientific, Historical, and Philosophical Evidence & Arguments for Monotheism. стр. 165. ISBN 978-1-4922-3441-8. »This one god could be of the deistic or pantheistic sort. Deism might be superior in explaining why God has seemingly left us to our own devices and pantheism could be the more logical option as it fits well with the ontological argument's 'maximally-great entity' and doesn't rely on unproven concepts about 'nothing' (as in 'creation out of nothing'). A mixture of the two, pandeism, could be the most likely God-concept of all.«
  10. ^ Dawe, Alan H. (2011). The God Franchise: A Theory of Everything. стр. 48. ISBN 978-0-473-20114-2. »Pandeism: This is the belief that God created the universe, is now one with it, and so, is no longer a separate conscious entity. This is a combination of pantheism (God is identical to the universe) and deism (God created the universe and then withdrew Himself).«
  11. ^ Christianity and Other Religions, by John Hick and Brian Hebblethwaite. 1980. Page 178.
  12. ^ Jan Assmann, (2005). Religion and Cultural Memory: Ten Studies. Stanford University Press. стр. 59.
  13. ^ M. Lichtheim, Ancient Egyptian Literature, Vol.2. 1980. стр. 96.
  14. ^ Pantheism: A Non-Theistic Concept of Deity – Page 136, Michael P. Levine – 2002
  15. ^ A Feast for the Soul: Meditations on the Attributes of God : ... – Page x, Baháʾuʾlláh, Joyce Watanabe – 2006
  16. ^ Philosophy and Faith of Sikhism – Page ix, Kartar Singh Duggal – 1988
  17. ^ The Intellectual Devotional: Revive Your Mind, Complete Your Education, and Roam confidently with the cultured class, David S. Kidder, Noah D. Oppenheim, page 364
  18. ^ Натко Нодило, „Стара вјера Срба и Хрвата“
  19. ^ Barton, G. A. (2006). A Sketch of Semitic Origins: Social and Religious. Kessinger Publishing. ISBN 978-1-4286-1575-5.
  20. ^ „God”. Islam: Empire of Faith. PBS. Приступљено 18. 12. 2010.
  21. ^ "Islam and Christianity", Encyclopedia of Christianity (2001): Arabic-speaking Christians and Jews also refer to God as Allāh.
  22. ^ L. Gardet. „Allah”. Encyclopaedia of Islam Online.
  23. ^ preporod.com
  24. ^ Veljačić 1977, стр. 33—47
  25. ^ "A Plea for Atheism. By 'Iconoclast'", London. Austin & Co.1876. стр. 2..
  26. ^ Dawkins 2006
  27. ^ Dawkins, Richard (23. 10. 2006). „Why There Almost Certainly Is No God”. The Huffington Post. Приступљено 10. 1. 2007.
  28. ^ Sagan 1996.
  29. ^ Hawking, Stephen; Mlodinow, Leonard (2010). The Grand Design. Bantam Books. стр. 172. ISBN 978-0-553-80537-6.

Литература

  • Hawking, Stephen; Mlodinow, Leonard (2010). The Grand Design. Bantam Books. стр. 172. ISBN 978-0-553-80537-6.
  • Sagan, Carl (1996). The Demon Haunted World. New York: Ballantine Books. стр. 278. ISBN 978-0-345-40946-1.
  • Dawkins, Richard (2006). The God Delusion. Great Britain: Bantam Press. ISBN 978-0-618-68000-9.
  • Barton, G. A. (2006). A Sketch of Semitic Origins: Social and Religious. Kessinger Publishing. ISBN 978-1-4286-1575-5.
  • Dawe, Alan H. (2011). The God Franchise: A Theory of Everything. стр. 48. ISBN 978-0-473-20114-2. »Pandeism: This is the belief that God created the universe, is now one with it, and so, is no longer a separate conscious entity. This is a combination of pantheism (God is identical to the universe) and deism (God created the universe and then withdrew Himself).«
  • Lataster, Raphael (2013). There was no Jesus, there is no God: A Scholarly Examination of the Scientific, Historical, and Philosophical Evidence & Arguments for Monotheism. стр. 165. ISBN 978-1-4922-3441-8. »This one god could be of the deistic or pantheistic sort. Deism might be superior in explaining why God has seemingly left us to our own devices and pantheism could be the more logical option as it fits well with the ontological argument's 'maximally-great entity' and doesn't rely on unproven concepts about 'nothing' (as in 'creation out of nothing'). A mixture of the two, pandeism, could be the most likely God-concept of all.«
  • Veljačić, Čedomir (1977). „Nekoliko spornih tema u Buddhinu stavu prema religiji”. Budizam. Beograd: OPUS. стр. 33—47. ISBN 978-86-7453-014-6.
  • Pickover, Cliff, The Paradox of God and the Science of Omniscience, Palgrave/St Martin's Press. 2001. ISBN 978-1-4039-6457-1.
  • Collins, Francis, The Language of God: A Scientist Presents Evidence for Belief. Free Press.2006. ISBN 978-0-7432-8639-8.
  • Miles, Jack, God: A Biography. Vintage.1996. ISBN 978-0-679-74368-2.
  • Armstrong, Karen, A History of God: The 4,000-Year Quest of Judaism, Christianity and Islam. Ballantine Books.1994. ISBN 978-0-434-02456-8.
  • Tillich, Paul (1951). Systematic Theology. 1. Chicago: University of Chicago Press. ISBN 978-0-226-80337-1.
  • Hastings, James Rodney (1925—2003) [1908–26]. Encyclopedia of Religion and Ethics. John A Selbie (Volume 4 of 24 (Behistun (continued) to Bunyan.) изд.). Edinburgh: Kessinger Publishing, LLC. стр. 476. ISBN 978-0-7661-3673-1. »The encyclopedia will contain articles on all the religions of the world and on all the great systems of ethics. It will aim at containing articles on every religious belief or custom, and on every ethical movement, every philosophical idea, every moral practice.«

Спољашње везе

Аполон

'

Аполон' (грч. Απόλλων, Апóлōн, грч. Απελλων, Апелōн или Фоибос грч. Φοίβος) је грчки бог светлости, музике, медицине, стреличарства, колонизације, прорицања и поезије. Присутан је и у хеленској и у римској митологији, али такође и код других народа у разним варијететима. Представљан је увек као идеал здравог, складно развијеног и лепог младића, кога су Хелени звали курос. Етрурска митологија је под утицајем хеленске имала божанство Аплу. Касније је у римској митологији постаје Аполон Хелиос и поистовећује се са сунцем, односно божанством Сол.

Епитет му је Феб.

Бог Отац

Бог Отац (грч. Θεός Πατήρ, лат. Deus Pater), у хришћанству, прво је лице Свете Тројице, односно прва од три ипостаси Бога. Он је сведржитељ, творац неба и земље и свега видљивог и невидљивог. Бог Отац је начело јединства Свете Тројице.

Догма о Богу Оцу је забиљежена у првом члану Никејског симбола вјере:

Вјерујем у једнога Бога Оца, Сведржитеља, Творца неба и земље и свега видљивог и невидљивог.

Теолошка дисциплина која се бави проучавањем Бога Оца као прве ипостаси Свете Тројице назива се патерологија или патриологија. Патерологију, односно патриологију не би требало мешати са патрологијом, односно патристиком.

Бог Син

Бог Син (грч. Θεός ο Υιός), у хришћанству, друго је лице Свете Тројице, један од три ипостаса Бога.

Након оваплоћења од Духа Светога и Дјеве Марије тј. након ипостасног сједињења, његове двије природе, божанска и човјечанска, сјединиле су се у једну ипостас Исуса Христа.

Теолошка дисциплина која се бави проучавањем Бога Сина као друге ипостаси Свете Тројице назива се Христологија.

Зевс

Зевс (грч. Ζεύς) је врховни бог из грчке митологије, вођа богова и људи, као и бог неба и грома, који живи на Олимпу. Син је титана Хрона и његове жене Реје.

Зевс јесте Dyeus у индо-европској митологији (Зевс је „узет“ из ове митологије), Јупитер у римској митологији, Тор у нордијској митологији итд.

Ислам

Ислам (арап. إسلام‎) је монотеистичка религија која потиче од учења Мухамеда из 7. века. Заснива се на вери у једног Бога (Алах), изабраност Мухамеда за божијег посланика, предодређеност људске судбине, награду за добра дела и казну за лоша, судњи дан и васкрсење мртвих. Постулати ислама објављени су у Хадисима одн. Збиркама исламских књига, а у сам темељ ислама спада и света књига Куран. Куран је писан на арапском језику и садржи 114 сура (поглавља). Куран је збирка откровења који су искључиво од Свевишњег Бога и представља искључиво Божију реч. Та посланица је Мухамеду преношена преко анђела Гаврила (арап: мелека Џибрила). Он је у пустињској пећини волео да се осамљује и размишља о Створитељу читавог света и свих бића и сила. Њему тада једном приликом силази са небеса анђео Гаврило и приказује му се у лику анђела и налаже му одмах да учи у име Господара свих светова који ствара...

Следбеници ислама се називају муслимани, „они који се потчињавају“ Божјој вољи. У свету има преко 2 милијарди муслимана, што чини ислам другом највећом религијом после хришћанства Основне обавезе сваког муслимана су вера у једног Бога (Алаха) и Мухамеда као његовог посланика, молитва пет пута дневно, пост у месецу Рамазану, давање милостиње и хаџилук (ходочашће у Меку) бар једном у животу. Готово сви муслимани припадају једној од две главне исламске групе: сунитима (80%) или шиитима (20%). Ислам је преовлађујућа религија на Средњем истоку, као и многим државама Африке и Азије. Муслиманске заједнице постоје такође у Србији и земљама Балкана.

Океан (бог)

Океан (грч. Ὠκεανός [Ōkeanós] — Океанос, лат. Oceanus — Океанус; „Океан“), син бога неба Урана и мајке земље Геје, најстарији Титан.

Откровење

Откровење или објава (грч. Ἀποκάλυψις апокалипсис - подизање вела) је деловање којим Бог открива себе створеноме свету. Божанско откривање не треба да се схвати само као саопштавање учења, јер се Бог открива и преко дела, догађаја, знакова и чуда.

Грчка реч апокалипса се данас најчешће користи у значењу смак света.

Посејдон

Посејдон (грч. Poseidon, лат. Neptun) - бог мора из грчке митологије, син титана Хрона и његове жене Реје. Његов римски еквивалент је Нептун.

Постојање Бога

Постојање Бога је тема коју су вековима развијали филозофи, теолози и други мислиоци постављањем аргумената за и против. Најчешћи докази за постојање Бога јесу метафизичке, индуктивне и субјективне природе, док су докази против постојања Бога обично емпиријске и дедуктивне природе.

Гледишта заступљена у расправи су атеизам (као неверовање у Бога и као порицање Божијег постојања), теизам (веровање да Бог постоји) и агностицизам (гледиште да је немогуће сазнати постоји ли Бог или не).

Расправа о постојању Бога повлачи и многа друга филозофска питања. Основни проблем је што не постоји универзално прихваћена дефиниција Бога.

Религија

Религија представља скуп културних система, система веровања, и погледа на свет који се односе на човека и његов однос према Богу и свету који га окружује. Религија има потребу да објасни порекло и смисао живота, човека и универзума.Праксе различитих религија могу садржати: проповеди, богослужење, приношење жртви, различите обреде, празнике, иницијације, начине сахрањивања покојника, склапања брака, медитације, музику, уметност, плес и друге аспекте људске културе. Међутим, постоје примери религија за које су неки или многи од ових аспеката веровања или пракси одсутни.

Појам религија настао је од латинског глагола religiere - повезати. Овај термин први пут је употребио Лактанције, хришћански филозоф, IV век, говорећи о вези човека са природом, другим бићима и Богом.

Постоје три основна приступа по којима се може посматрати религија као феномен. То су: субјективни, објективни и субјективно-објективни приступ.

Са становишта објективног приступа, религија се не може испитивати као свака друга појава.

Субјективни приступ захтева другачији приступ религији него осталим стварима.

По трећем ставу, сматра се да се не може порећи субјективно, ни објективно код религије, јер је она синтеза објективног и субјективног.

У зависности од друштвено-политичке ситуације и идеологије, постоји више тумачења религије.

Религија је друштвена појава која подлеже одређеним законима настајања, развоја и нестајања. Религију можемо дефинисати и као духовну повезаност једне групе људи са неким вишим, светим бићем, односно Богом.

Већина религија подразумева учење које се односи на суштину, сврху и порекло свега постојећег. Такође, религија подразумева и одређене облике верских заједница, као и одређене обреде, ритуалне радње које се обављају на посвећеним местима, односно у одређеним институцијама (цркве, џамије, синагоге, храмови...).

Римска религија

Римска религија је постојала у античком Риму. Била је главна религија до 4. века, када ју је потиснуло хришћанство.

Сматра се да се римска религија и митологија може поделити на два дела: рана митологија је култна и врло се разликује од грчке митологије, док се у каснијем периоду римска митологија наслања на грчку и етрурску тако што од њих преузима богове којима даје своја, латинизована, имена. По осам римских божанстава названо је осам планета Сунчевог система: Меркур (гласник богова), Венера (богиња љубави), Марс (бог рата), Јупитер (врховни бог), Сатурн (Јупитеров отац), Уран (Сатурнов отац), Нептун (бог мора) и Плутон (бог подземља).

(Напомена: Ова табела приказује само главна римска божанства и њима одговарајуће грчке пандане.)

Фаон, бог поља и заштитник стада.Римљани су поштовали и многа божанства покорених народа. Нека од најпознатијих јесу: Јанус (бог врата и времена, некада врховни бог, пре Јупитера), Митра (бог рата и победе из Персије), Фортуна (богиња среће), Кибела (велика мајка из Фригије, мајка свих богова и људи), Флора (богиња пролећа и цвећа), Изида (богиња цивилизације из Египта), Помона (богиња плодова, бербе и обиља), Епона (богиња коња из Галије), Белона (богиња битке и крвопролића), Рома (персонификација и заштитница града Рима), Квија (богиња мира, спокоја и одмора), Силван (бог шума), Либер и Либера (божанства пољопривреде и виноградарства), Квирин (бог моћи и власти, реинкарнација Ромула), лари (божанства дома и окућнице, бринули су о породици), пенати (божанства породице, радости и благостања), Фидес (богиња дате речи и заклетве), Хонос (бог части и славе), Јустиција (богиња правде), Сатурн (божанство усева преузето од Етрураца), и др.

Свети дух

Свети дух или Дух свети, у хришћанству, треће је лице Свете Тројице, једна од три ипостаси у хришћанском поимању Бога. Појам Светог духа је проистекао из грчке речи пнеума (грч. πνεβμα), која се преводи као дух. Према слову Новог завета, Свети дух се назива и Дух истине или Параклит (Утешитељ). Теолошка дисциплина која се бави проучавањем Светог духа као треће ипостаси Свете Тројице назива се пнеуматологија.Према учењу Новог завета и изворном црквеном предању, Свети дух није апстрактна, односно безлична сила већ стварни Бог, треће лице Свете Тројице, једносуштан Оцу и Сину. Свето Јеванђеље по Јовану (Јн. 15:26) сведочи да је Исус Христос поручио својим следбеницима: "А када дође Утешитељ, Кога ћу вам послати од Оца, Дух Истине, Који од Оца исходи, Он ће сведочити за Мене". Христове речи о исхођењу Светог духа од Оца уграђене су у осми члан Никејско-цариградског симбола вере. Такво пнеуметолошко учење следе све цркве које припадају васељенском Православљу, све цркве које припадају оријенталном православљу, као и све цркве које су настале из древне Цркве Истока. Насупрот њима, следбеници католицизма сматрају да Свети дух исходи не само од Оца, већ и од Сина (Filioque). У томе се огледа главна теолошка разлика између католицизма и свих традиционалних источних цркава.

Свето Тројство

Света Тројица или Свето Тројство (грч. Τριάδα, лат. Trinitas) хришћанска је верска догма утврђена на црквеним саборима из 4. века, по којој је један Бог у трима личностима (грч. ипостас): Оца, Сина и Светог духа.Иако се сама реч тројство не налази у Библији, веровање у тројицу (тринитаризам, тројичност), одлика је већине хришћанских цркава и сматра се „централном догмом хришћанске теологије”. У западном хришћанству преовлађује мишљење да је тројична доктрина резултат дуготрајног проучавања Библије од стране Цркве. Насупрот томе, Православна црква тврди да је догма о Светој Тројици део вере коју је примила усменим путем од Исуса Христа преко апостола, и да је као таква одувек била део вере Цркве.

Током историје, неке хришћанске заједнице су одбацивале тринитарну позицију, наглашавајући Божје јединство (као што је то у исламу, стуб вере), као нпр.: аријанство, монофизитство (коптска, јерменска и етиопска црква), модализам, унитаријанизам. Потпуно одвојену људску и божанску природу Христа проповедају несторијанци. Неке цркве имају засебне христолошке теорије, нпр.: мормони, Јеховини сведоци.

Среда

Среда је трећи дан (у складу са стандардом ISO-8061) седмице, који се налази између уторка и четвртка.

Када се недеља узме за први дан седмице, дан у средини те седмице је среда. Одговарајуће, немачко име за среду је Mittwoch (дословно преведено „средина-недеље“) од 10. века, које је заменило првобитно име: Wodanstag, које је среда носила према старом скандинавском богу Водану односно Одину. У енглеском се и дан-данас каже Wednesday (Воданов дан).

Према Библији, среда је дан када је Бог створио Сунце и Месец.

Среда је такође средина обичне радне недеље од понедељка до петка. Енглески идиом за среду је „грбав дан“, што се односи на „прелажење преко грбе“ (прелажење преко средине радне недеље).

Стари завет

Стари завет је хришћански назив за збирку светих списа које Јевреји називају Танах. Састоји се од књига закона, историје, пророштва и песама. За хришћане, Стари завет чини први део Светог писма (други део чини Нови завет). Временом је хришћански Стари завет стекао извесне разлике у односу на јеврејски танах.

За јудаизам, збирка светих књига Танаха на хебрејском језику је уобличена још у 5. веку п. н. е. Рана хришћанска црква користила је грчки превод из 2. века п. н. е, који је укључивао и списе којих нема у јеврејском канону. Јероним је сумњао у аутентичност тих књига, али су оне тек протестантском реформацијом одвојене од Старог завета. Православни и римокатолици их зову девтероканонским, а протестанти апокрифним књигама.

Теодицеја

Теодицеја или теодикеја (новолат. theodicea — богооправдање; од грч. θεός - бог + грч. δίκη - право, праведност) је грана филозофије и теологије која покушава да помири постојање зла и патње на свету са постојањем свемогућег доброг божанства.

Проблем зла, је класични теолошки проблем за сваку монотеистичку религију, која тврди да је све створио један свемогући и бескрајно добри бог. Проблем гласи: Како постојање свемогућег и бескрајно доброг бога помирити са чињеницом постојања зла у свету.

Дуалистичке религије су проблем зла решавале претпостављањем два почела (добра и зла, Бога и Сотоне, и сл.) од којих је добро начело одговорно за постојање добра а зло начело за постојање зла. Средњовековни хришћански схоластичари су порицали егзистенцију злог начела а зло су објашњавали недостатком добра, аналогијом добра са светлошћу а зла са тмином коју светлост још није обасјала. Иако је ово питање разматрано још од антике, сам термин теодицеја је увео Лајбниц (1646–1716) у своме истоименом делу, који се трудио да докаже да је овај свет најбољи од свих могућих светова и да постојање зла на свету не противречи Божјој доброти, већ је плод слободне воље човека.

Савремени амерички филозоф, Алвин Плантинга, аргументише да због слободе воље, свемогући Бог ипак није могао створити свет у којем има моралног добра, а нема моралног зла.

Теологија

Теологија (грч. Θεος [Theos] — „Бог“ и λογος [logos] — „наука“) или богословље/богословија је учење о боговима или Богу.

Хад

Хад (грч. ᾍδης [Hádēs], Ἅιδης [Háidēs]) означава два појма – подземни свет у коме бораве мртви и бога подземног света. У ствари, првобитно Хад је било само име бога, али временом добио је и друго значење, подземни свет.

Хад је такође познат као Плутон или Орко у римској митологији, Аита у етрурској митологији, а у хришћанству каткад означава место на које иду душе оних који су згрешили.

Хермес

Хермес је Бог трговине и прорицања, писмоноша богова и пратилац душа. Био је син Зевса и Маје, једне од Плејада, коју је красила изузетна лепота. Још од малих ногу, видело се да ће бити лукав и довитљив бог, јер иако је још био у пеленама, успео је да свом брату Аполону украде стадо бикова, које је успео тако вешто да сакрије да је Аполон морао да искористи све своје пророчанске способности, и своја познанства, да би их нашао. Хермес се сматра богом трговине, лоповлука и гласником богова. На сандалама и шлему, које је носио, имао је крила, и увек је држао скиптар. Поред тога што је првенствено био Зевсов гласник, односећи и доносећи поруке по Зевсовом налогу, био је и пратилац душа које је одводио у Хад. Хермес је имао много деце, а нека од њих су: Миртил од Климене, Полиб од Хтонофиле и Аутолик (Одисејев деда), од Филониде. Као његови синови спомињу се и Пан, Арпалик, Абдер и др.

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.