Блиски исток

Блиски исток је регион који обухвата простор јужног и источног дела Медитерана, и простире се на територији која се пружа од источног дела Средоземног мора па све до Персијског залива. На овом подручју обитава неколико културних и етничких група, од којих истакнуто место имају персијска, арапска и турска култура. Најраспрострањенији језици су персијски и арапски.[1]

Већина дефиниција Блиског истока у овај регион убраја државе од Ирана у југозападној Азији до Египта у северној Африци. Остале државе севера Африке (као што су Либија, Тунис и Мароко) се сматрају северноафричким државама.[2]

Значење

Овим називом је све до Другог светског рата било уобичајено називати источну обалу Медитерана. Средњи исток је тада означавао подручје од Месопотамије до Бурме односно подручје између Блиског и Далеког истока.

NearEast
Блиски исток

Границе

MiddleEast
Земље Блиског истока

Блиски исток нема прецизне границе јер у извесном смислу дефинише културно подручје. Уобичајено и донекле произвољно схватање укључује следеће државе: Бахреин, Кипар, Египат, Турску, Иран (Персију), Ирак, Израел, Јордан, Кувајт, Либан, Оман, Катар, Саудијску Арабију, Сирију, Уједињене Арапске Емирате, Јемен, Западну обалу и Појас Газе.[3]

Иран се често сматра источном границом. Авганистан, Таџикистан и западни Пакистан се често убрајају у земље овог региона због свог блиског односа (етнички и религијски) с већом групом иранских народа. Ирански однос с арапским државама је утемељен претежно на религији и географској близини. Курди, етничка група иранског језичког огранка, најбројнији су од народа на Блиском истоку без властите државе.

Иако се често смештају изван оквира Блиског истока, земље северне Африке или Магреба имају јаке културне и лингвистичке везе с регијом јер су кроз историју делиле многе догађаје који су обликовали медитеранску и средњоисточну регију. Магреб се понекад искључује из региона Блиског истока у неформалној комуникацији. Академска јавност обично сматра северну Африку за географски део Африке, уз свест о блиској политичкој, културној, религијској и лингвистичкој повезаности са југозападном Азијом. То се може упоредити са сличним примерима у другим деловима света попут Тасманије и Њуфаундленда који географски не припадају Европи, али деле много особина са северозападном и северном Европом. Мадагаскар је исто тако у одређеном смислу ближи југоисточној Азији него југоисточној Африци.

Религије

Ислам је доминантна религија на Блиском истоку. У неким државама Блиског истока постоје затегнути религиозни односи (Ирану, Израелу/Палестини, Либану, Саудијској Арабији и др.). На Кипру већину чине Грци православне вероисповести, у Грузији и Јерменији доминира православље, у Израелу 70% становништва исповеда јудаизам, а у Либану постоји значајан проценат хришћана.

Middle East topographic map-blank
Физичка карта Блиског истока

Политика и економија

Блиски исток је у својевремено био центар неких од истакнутих светских цивилизација, као што су Сумер, Вавилонија, Феникија, Стари Египат, античка цивилизација Старе Грчке и Старог Рима и Отоманска империја.

Данас овај регион карактеришу јаке политичке тензије, као што је проблем Палестина/Израел, проблем Курдистана, проблеми са снадбевањем воде као и сукоби око нафтних изворишта и њихове експлоатације. Исто тако постоји и одређени број мањих, још увек актуелних проблема, као што су грађански рат у Сирији и појава Исламске Државе, спорови око граница Сирије и Турске, Египта и Судана, Саудијске Арабије и Јемена, као и безбедност хришћана у Египту.

Државе Блиског истока су прошле кроз неколико деценија релативно ниског економског раста. Имовина је неравномерно подељена између држава, са Арапским Емиратима и Израелом као две државе које нуде највиши животни стандард. Неке државе су економски ојачале па је данас Египат држава са највећим економским растом.

Види још

Референце

  1. ^ „The Near East”, FAO, UN
  2. ^ „Middle East, Near East”, Style Guide, National Geographic
  3. ^ „Near East”, Encyclopaedia Britannica

Литература

  • Hogarth, David George (1902). The Nearer East. Appletons' World Series: The Regions of the World. New York: D. Appleton and Company.
  • Miller, William (1898). Travel and Politics in the Near East. London: T. Fisher Unwin.
  • Telford, John; Barber, Aquila (1861). „Article I”. The London Review. London: Hamilton, Adams and Co. XVI: 1—33.
  • Tooley, R.V.; Bricker, Charles (1989). Landmarks of Mapmaking: an Illustrated History of Maps and Mapmakers. England: Dorset Press (Marlboro Books Corporation).

Спољашње везе

Југозападна Азија

Југозападна Азија је подрегија Азије која обухвата њен југозапад. Термин западна Азија (енгл. Western Asia; географски појам који користе Уједињене нације у својој категоризацији геополитичких подрегија) обично се користи у писању о археологији и касној праисторији регије. Висока цивилизација Југозападне Азије се развила већ средином 4. миленијума пре нове ере. За разлику од Блиског истока који је нејасно дефинисана регија и који обично укључује државу Египат, западна Азија је чисто географски термин који обухвата југозападни крај Азије.

Југозападна Азија се делимично подудара с традиционалним европским називима Блиски исток и Средњи исток, који описују географски положај регије у односу на Европу пре него властити положај унутар Азији. Међународне организације (посебно УН) и афричке и азијске земље преферирају употребу термина западна Азија уместо Средњи исток због перципираног еуроцентризма овог историјског термина. У оквиру културне и политичке географије Средњи исток понекад обухвата северноафричке земље попут Египта. Из сличних се разлога регији припајају Авганистан, средња Азија и/или Пакистан.

Уједињене нације у својој дефиницији западноазијске подрегије такође укључују Јерменију, Азербејџан и Грузију, иако се налазе на Кавказу који раздваја Азију и Европу. Наведене три земље такође имају социополитичке везе с Европом. Насупрот томе Уједињене нације придружују Иран јужној Азији, а Египат северној Африци.

Азијски део Арапског света (укључујући Арабију) назива се на арапском Машрек.

Алиталија

Алиталија (итал. Alitalia — Compagnia Aerea Italiana S.p.A.) је национална авио-компанија Италије са седиштем у Риму. Највеће базе Алиталије су Аеродром Леонардо да Винчи у Риму и Аеродром Малпенса у Милану. Алиталија лети до 28 домаћих и 78 међународних дестинација.

Гасовод

Гасовод је врста цевовода који служи за транспорт и преношење гасова за гориво са једног на друго место, тј. од места производње до потрошача. Данас је мрежа гасовода веома добро развијена, нарочито на местима одакле се црпи земни гас (Русија, Магреб, Блиски исток, Канада, САД и др).

Најдужи гасовод у Европи и свету је Јамал, који се пружа од западног Сибира ди Немачке на дужини од 4.196 km.

Горња Месопотамија

Горња Месопотамија је назив који се користи за узвишења и велике обронке северозападног Ирака, североисточне Сирије и југоисточне Турске, на северном Блиском истоку. Овај регион (заједно са североисточним Ираком) приближно одговара ономе што је била Асирија од 25. виека п. н. е. до средине 7. века. Након арапског исламског освајања средином 7. века, регион је познат по традиционалном арапском имену Ал-Џазира (арапски: الجزيرة‎‎ "острво"), такође се преводи и као Дјазирах, Дџазира, Џазирах, што потиче из раније сиријске (арамејске) варијанте Газерто или Гозарто (ܓܙܪܬܐ). Реке Еуфрат и Тигар претварају Месопотамију готово у острво, јер се спојају у заједно спајају и стварају реку Шат ел Араб у покрајини Басра у Ираку, а њихови извори у источној Турској налазе се у непосредној близини.

Регион се протеже јужно од планина Анадолије, источно од брда на левој обали реке Еуфрат, западно са планинмаа на десној обали реке Тигар и обухвата синџарску равницу. Проширење се налази на низводном делу реке Тигар ка Самари и низводно низ Еуфрат до места Хит. Река Хабур тече преко 400. км (250. миља) преко равнице, од Турске на северу, напајајући Еуфрат.

Главна насеља су Мосул, Деир ез-Заур, Рака ,Хасака, Дијарбакир и Камишли. Западни, сиријски део, се у суштини у суседном делу са сиријском покрајином Хасака и описан је као "Сиријска житница". Источни, ирачки део, укључује и протеже се мало изнад ирачке покрајине Ниневе. На северу обухвата турске провинције Шанлијурфа, Мардин и делове провинције Дијарбакир.

Далеки исток

Далеки исток је назив за источноазијске земље уз Тихи океан. Често обухвата источну и југоисточну Азију заједно, а понекад и најисточније територије Русије, тј. Руски Далеки исток и западну тихоокеанску регију.

Далеки исток се понекад користи као синоним за источну Азију, па се може дефинисати у географским или културним терминима који укључују историјску Кину (искључивши Тибет и Синкјанг), Јапан, Тајван, Кореју и Вијетнам. Ипак он такође обухвата државе и културе југоисточне Азије попут Камбоџе, Малезије, Мјанмара, Тајланда, Индонезије и Филипина.

Овај назив је популаризован током раздобља британске колонизације земаља које су се налазиле источно од Британске Индије. Пре Првог светског рата Блиски исток се односио на релативно оближње земље Османског царства, Средњи исток на јужну и средњу Азију, а Далеки исток на земље дуж западног дела Тихог океана. Многи европски језици имају сличне термине за Далеки исток попут енглеског Far East, француског Extrême-Orient, немачког Ferner Osten, италијанског Estremo oriente и холандског Verre Oosten.

У оријенталистичкој употреби Далеки исток има призвук културног и географског растављања, егзотичност због велике удаљености. Далеки исток се на пример никада не односи на културно западне нације Аустралије и Новог Зеланда, које леже чак источније од Европе него велик део источне Азије. Далеки исток је у том смислу упоредив са терминима попут Оријента, што значи исток, Источног света или једноставно Истока.

Након Другог светског рата основан је Међународни војни суд за Далеки исток на ком су покренути судски процеси против јапанских ратних злочинаца.

Употреба назива Далеки исток постала је у Западном свету ограничена због свога евроцентризма и асоцијације са европским империјализмом у Азији. Прецизнији термини источна и југоисточна Азија или опсежнији термини попут Пацифичког обруча преферирају се културним и економским студијама. Регионални раст дао је ново значење термину, па се он сада схвата као Далеки исток света (тј. најисточније континентско копно на источној хемисфери) радије него Далеки исток Европе. Многа комерцијална предузећа и институције користе у свом називу „Далеки исток“ попут Далекоисточног националног свеучилишта у Владивостоку, Далекоисточног свеучилишта у Манили, Далекоисточног свеучилишта у Јужној Кореји, те хонгконшких новина Фар Ист Економик Ревју.

У Руској Федерацији термин „Далеки исток“ (рус. дальний восток) обично означава само источне регије земље (најчешће Владивосток и Хабаровск), док се термин „источна Азија“ користи у описивању страних земаља у регији.

Двоглави орао

Двоглави орао је у вексилологији и хералдици фигура повезана са концептом царства.

Мотив двоглавог орла изгледа има крајње поријекло у Античком Блиском истоку, посебно у хетитском иконографији. Поново се јавља у високом средњем вијеку, током 10. или 11. вијека, посебно је коришћен у Византијском царству, али у 11. и 12. вијека познати су прикази из исламске Иберије, Француске и Бугарске, а од 13. вијека па надаље постаје ширико распрострањен, јавља се у Светом римском царству, Србији и Русији у хришћанској сфери, али и у селџучком Румском султанату, Мамелучком султанату у исламској сфери.

Западна обала

Западна обала (арап. الضفة الغربية [aḍ-Ḍiffah l-Ġarbiyyah]; хебр. הַגָּדָה הַמַּעֲרָבִית [HaGadah HaMa'aravit]) је назив за копнену територију у југозападној Азији који тренутно није дејуре признат као део ниједне суверене земље. Према мишљењу УН и већине држава у свету, Западна обала је под номиналном контролом Израела, иако га сами Израелци, па и многе друге групе у свету називају „спорним подручјем“.

Име јој долази од десне, односно западне обале реке Јордан коју су запоселе јорданске снаге за време првог арапско-израелског рата године 1948. Над тим подручјем је Јордан имао међународно признати суверенитет од године 1948. до 1967, да би га се формално одрекао године 1988. Израел ју је окупирао године 1967. за време Шестодневног рата, али, за разлику од Источног Јерусалима, није формално анектирана.

Пре свих тих догађаја Западна обала није постојала као посебни ентитет, односно представљала је интегрални део британског мандата у Палестини, створеног након нестанка Османског царства.

Западна обала се налази западно и југозападно од реке Јордан па граничи са Израелом на западну, северу и југу, односно Јорданом на истоку.

Тренутно се 40 % подручја (и већина становништва) налази под ограниченом цивилном надлежношћу Палестинске самоуправе, док Израел одржава војну контролу (укључујући јеврејска насеља, руралне територије и границе). Већину становништва Западне обале чине Палестинци (84 %) док остатак углавном чине јеврејски досељеници.

У хебрејском језику се за Западну обалу користи назив Јехуда и Шомрон, па је понекад, поготово међу изворима склоним Израелу, користи израз Јудеја и Самарија. У неким старијим изворима се користи израз Цисјорданија.

Уз питање Западне обале је везан статус Источног Јерусалима, иако га Израел, са обзиром на анексију, не сматра делом Западне обале. Та анексија није призната од УН нити од једне друге државе у свету. Ипак, са обзиром на његову важност, третира се одвојено, укључујући и Споразуме из Осла.

Исламизам

Исламизам је заједнички назив за политичке идеологије према којима ислам није само религија, него и политички систем на коме би требало темељити законе, односно друштвено-економско уређење државе. Исламисти се залажу за повратак друштва исламским вредностима, односно увођење шеријатског права. По њима је једино друштво темељено на исламским принципима и закону решење проблема које узрокује модерни живот, укључујући друштвено и културно отуђење, односно политичку и економску експлоатацију. Исламизам није јединствена идеологија, него се манифестује кроз широк дијапазон различитих покрета и странака од радикалних и екстремистичких до умерених и демократских.Обично се користи наизменично са терминима политички ислам или исламски фундаментализам. У академској употреби, термин исламизам не прецизира која се визија „исламског поретка” или шеријата се заговара, или како њихови заговорници намеравају да их остваре. У масовним медијима у западним земљама то се односи на групе чији је циљ успостављање шеријатске исламске државе, често са импликацијом насилних тактика и кршења људских права, и овај појам је стекао конотације политичког екстремизма. У муслиманском свету, израз има позитивне конотације међу својим заговорницима.Различите струје исламистичке мисли укључују заговарање „револуционарне” стратегије исламизирања друштва кроз вршење државне власти, и алтернативно „реформистичку” стратегију реисламизирања друштва кроз друштвени и политички активизам. Исламисти наглашавају имплементацију шеријата (исламског закона), панисламско политичко јединство, укључујући и исламску државу, или селективно уклањање немуслимана, посебно западних војних, економских, политичких, социјалних, или културних утицаја у муслиманском свету, које они сматрају неспојивим с исламом.Грејам Фулер се залагао за шири појам исламизма као форме политике идентитета, који укључује „подршку за [муслимански] идентитет, аутентичност, шири регионализам, ревивализам, [и] ревитализацију заједнице.” Поједини аутори сматрају да је термин „исламски активизам” синониман и пожељнији од „исламизма”, а Рашид Гануши пише да исламисти радије користе термин „исламски покрет”.Централне и проминентне личности у исламизму двадесетог века су између осталих Хасан ал-Бана, Сајид Кутб, Абул Ала Маудуди, и Рухолах Хомеини. Већина исламистичких мислилаца наглашава мирне политичке процесе, које подржава већина савремених исламиста. Други, а посебно Сајид Кутб, позвали су на насиље, и његови следбеници се генерално сматрају исламским екстремистима, иако је Кутб осудио убијање невиних. Према Робину Рајту, исламистички покрети су „вероватно изменили Блиски исток више од било којег тренда откако су модерне државе стекле независност”, редефинирајући „политику и чак границе”. Након Арапског пролећа, неке исламистичке струје су се увелико укључиле у демократску политику, док су други створили „најагресивнију и најамбициознију исламистичку милицију” до сада, ИСИС.

Левант

Левант (или Леванат; франц. Levant, итал. Levante, шп. Levante) у општем значењу Исток, источне земље. У ужем смислу то је заједнички назив за земље које леже уз обале источног Медитерана: Грчку, Турску, Сирију, Либан, Израел, Јордан и Египат; Грчка се углавном изузима из појма Леванта. У Левант спада и територија Газе под управом ПЛО, као и полуострво Синај који је део афричке државе Египта. Левант се углавном подудара с појмом Блиски исток. У античком Риму се за Левант употребљавао назив Ориенс (лат. Oriens — Исток; од тога је наша реч Оријент).

Машрек

Машрек, Машрик или (арап. مشرق = исток) означава групу земаља арапског културно-историјскиг круга, са изузетком Израела. Појам се изводи од арапске речи машрик (شرق), што значи Исток или Земља излазећег сунца. Овај појам стоји стога у супротности појму Магреб (مغرب), што значи Запад, и означава арапске земље северне Африке.

Међународна асоцијација за ваздушни превоз

Међународна асоцијација за ваздушни превоз (енгл. International Air Transport Association, франц. Association internationale du transport aérien), позната по свом акрониму ИАТА (од енгл. IATA), је међународна индустријска трговинска група за авио-компаније. Седиште се налази у Монтреалу, провинција Квебек, Канада, где се такође налази и седиште организације Међународне организације цивилног ваздухопловства (ИКАО) (енгл. International Civil Aviation Organization (ICAO).

Ова асоцијација основана је у априлу 1945. године у Хавани, Куба. Наследник је Међународне уније за ваздушни саобраћај, која је основана 1919. године у Хагу, када су почели први редовни међународни летови у свету. У време оснивања, ИАТА је имала 57 чланова из 31 земље, највише из Европе и Северне Америке. Данас, ИАТА има 270 чланова из више од 140 земаља из свих делова света.

Циљ организације је да помогне авио-компанијама да остваре законску конкуренцију и уједначеност цена. При обрачуну цена, ИАТА је поделила свет на три региона:

Северна, Јужна и Средња Америка.

Африка, Блиски исток и Европа (ИАТА Европа обухвата Европу и Алжир, Мароко и Тунис).

Азија, Аустралија, Нови Зеланд и пацифичка острва.ИАТА издаје трословне ознаке за аеродроме (на пример за аеродром „Никола Тесла“, Београд: BEG) и двословне ознаке за авио-компаније (на пример за Eр Србија: JU), које су најчешће коришћене ознаке ове врсте у свету. ИКАО такође издаје своје ознаке за аеродроме и авио-компаније.

Нафтовод

Нафтовод је врста цевовода који служи за транспорт и преношење нафте са једног на друго место, тј. од места производње до потрошача (рафинерија). Данас је мрежа нафтовода веома добро развијена, нарочито на местима одакле се црпи — Русија, Магреб, Блиски исток, Канада, САД и др.

Најдужи нафтовод у Европи и свету је Дружба, који се пружа од Татарстана у Русији до Немачке на дужини од преко 4.000 km.

Норвиџан ер шатл

Норвиџан ер шатл (енгл. Norwegian Air Shuttle) је друга највећа авио-компанија у Скандинавији са седиштем у Форнебу, Норвешка. Током 2008. године, авио-компаније је превезела 9,1 милиона путника до 150 дестинације у 82 земаља, покривајући Европа, Северна Африка и Блиски исток.

Главне чвориште авио-компаније се налази на аеродром Гардермоен у Ослу, али Норвиџан такође имају чвориште у Бергену, Трондеиму, Ставангеру, Мос, Копенхаген, Стокхолм и Варшава као фокус град.

Плодни полумесец

Плодни полумесец се налази у југозападној Азији и североисточној Африци, а састоји се од плодних подрегиона Месопотамије и Леванта. Кроз овај регион протичу четири велике реке: Нил, Јордан, Еуфрат и Тигар.

С јужне стране је омеђен Сиријском пустињом а са северне Анадолијом. Протеже се од источне обале Средоземног мора до Персијског залива захватајући територију површине између 400.000 и 500.000 km².

Због богатог историјског наслеђа ово подручје се често назива колевком цивилизације и сматра се местом настанка писмености и открића точка.

Назив Плодни полумесец је сковао амерички археолог Џејмс Хенри Брестед (енгл. James Henry Breasted) са Универзитета у Чикагу инспирисан чињеницом да је реч о плодној територији чији облик подсећа на полумесец.

Ововремене државе чије се територије налазе сасвим или једним делом унутар Плодног полумесеца су Ирак, Израел (са Палестином), Јордан, Либан, Сирија, део североисточног Египта и мали део југозападне Турске као и западног Ирана.

Полуострво

Полуострво је део копна, попут острва одвојен од континенталне масе. Са једне стране је припојен континенту, а са три или више страна је окружено водом (обично морем).

Полуострво великих размера се назива полуконтинент, попут Европе, а њој су припојена већа полуострва, као делови који сачињавају континент, као што су: Апенинско, Балкан, Пиринејско полуострво, Скандинавско, а мања: Бретања, Јиланд, Истра, Канин, Кола, Крим, Пелопонез и Халкидика.

Средњи исток

Средњи исток је регион који грубо обухвата југозападну Азију (не рачунајући Кавказ) заједно с Египтом. Један од синонима је Блиски исток, као супротност Далеком истоку. Највећа етничка заједница су Арапи, затим Турци, Туркмени, Персијанци, Курди, Азери, Копти, Јевреји, Асирци, Маронити, Черкези, Сомалци, Јермени, Друзи и бројне друге мање етничке групе.Историја Средњег истока датира још из древних времена, и током историје, била је један од центара светских дешавања. Када се разматра древна историја Средњег истока чешће се користи израз Блиски исток. Средњи исток је такође место порекла најраспрострањенијих религија попут јудаизма, хришћанства и ислама, као и мање распрострањених бахаизма, мандаизма, религије Друза и других. Средњи исток генерално има суву и топлу климу. Постоји неколико већих река које омогућавају наводњавање и побољшавају пољопривреду, посебно у подручју Плодног полумесеца. Државе Арабијског полуострва, нарочито оне које се налазе у подручју Персијског залива, имају велике количине сирове нафте, која им доноси велико богатство. И данас, Средњи исток је остао стратешки, економски, политички, културолошки и религијски осетљив регион.

Тел

Тел (множина телови; хебр. תֵּל; арап. تلّ Тал; нем. "tell") је типско археолошко налазиште на узвишењима са заравнаним врхом и благим падинама, и означава место на којем је сконцентрисан људски живот, мануфактура и трговина, а које је временом било заборављено и затрпано.

Реч је стручни појам у археологији настао током истраживања истока, те је за налазишта овог типа позајмљена реч из арапског језика (تَل – изговара се тал) у значењу 'брег' или 'хумка'.

Турска

Турска, званично Турска Република (тур. Türkiye Cumhuriyeti), држава је у југозападној Азији. Ово је трансконтинентална земља и већи део њене територије лежи у Азији, а само један мањи део у југоисточној Европи (југоисточни део Балканског полуострва). До 1922. године данашња Турска је била седиште Османског царства. Главни град Турске је Анкара, а највећи је Истанбул.

Турска се налази на обалама Црног, Мраморног, Егејског и Средоземног мора, што је чини занимљивим туристичким одредиштем.

Граничи на западу са Грчком и Бугарском, на истоку са Грузијом, Јерменијом, Азербејџаном и Ираном, а на југу са Ираком и Сиријом.

Први председник Турске Републике и њен оснивач био је Мустафа Кемал Ататурк.

Званични језик у Турској је турски, којим говори око 80% становништва, док су у употреби још курдски (16—17%), арапски (2%), зазачки (1—2%), као и различити језици мањина.

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.