Блаж Краљевић

Блаж Краљевић (Лисице, Љубушки 17. септембар 1947. — Крушево, Мостар 9. август 1992.) је био командант Хрватских одбрамбених снага у Херцеговини и генерал-мајор Армије Републике Босне и Херцеговине.

Постао је политички активиста у Аустралији 1967. године. Успостављањем вишепартијског система у СФРЈ, враћа се у Хрватску и придружује Хрватској странци права. У децембру 1991. године постављен је на мјесто команданта оружане формације ХСП-а, Хрватских одбрамбених снага, у Херцеговини. Као командант ХОС-а учествовао је у ратним окршајима са Војском Републике Српске на територији Херцеговине. Због противљења сарадњи са Хрватским вијећем одбране долази у сукоб са руководством Херцег-Босне, док истовремено успоставља везе са Армијом РБиХ. ХОС је због те сарадње постао средство Армије БиХ за дестабилизацију ХВО-а и Херцег-Босне, а Краљевић вођен усташком идеологијом, заговара заједничку сарадњу Хрвата и Муслимана и успостављање хрватских граница на Дрини. Краљевић је са својом пратњом под неразјашњеним околностима погинуо на контролном пункту у Крушеву код Мостара. Неки од његових сарадника тврде да је Краљевић убијен по налогу хрватског политичког врха. Истрага о његовој смрти се води од маја 2013. године.

Блаж Краљевић
Blaž Kraljevic
Блаж Краљевић испред штаба ХОС-а у Љубушком 1992.
Датум рођења17. септембар 1947.
Место рођењаЛисице, Љубушки
 ФНРЈ
Датум смрти9. август 1992. (44 год.)
Место смртиКрушево, Мостар
 Херцег-Босна
ВојскаАрмија Републике Босне и Херцеговине
Хрватске одбрамбене снаге
Чингенерал-мајор Армије РБиХ
крилник ХОС-а

Младост и емиграција

Блаж Краљевић је рођен у Лисицама, у Љубушком, као једно од осморо дјеце Николе и Маре Краљевић. Из Југославије је у јуну 1966. године побјегао у Њемачку, одакле је отишао за Аустралију у априлу 1967. године. Заједно са Антуном Шутом отвара ресторан у досељеничкој четврти Сент Олбанс. У то вријеме се придружио Хрватском револуционарном братству. Заједно са Шутом, Зденком Марничићем и Илијом Ловрићем требало је да оде за Франкфурт, да се прикључи Бугојанској групи. Међутим, отпутовали су само Марничић и Ловрић, а Шуто се неколико недјеља прије акције сам добровољно повукао. Краљевића су дан прије одласка, 19. маја 1972. године, ухапсили припадници аустралијске федералне службе ASIO због илегалног точења пића. Само хапшење је сумњиво јер се за тај прекршај ријетко или никако хапси, посебно не од стране федералне службе. Из притвора је Краљевић пуштен 21. маја 1972. године, дан након што је Бугојанска група прешла аустријско-југословенску границу.[1][2]

Након његовом пуштања из притвора, у хрватски исељеничким круговима у Аустралији појавиле су се сумње око Краљевићеве улоге у политичком исељеништву. Краљевића су испитивали унутар ХРВ-а те након сазнања да је тајно контактирао са једним агентом из федералне службе. Преселио се у Канберу, напуштајући савезну државу Викторију по савјету агента. То сазнање није било познато осталим исељеничким круговима, већ само онима у држави Викторији, те да би избјегао њихове оптужбе наставља политички дјеловати у Канбери. Када је 1976. године основан огранак Хрватског народног вијећа Раковица у Канбери, Краљевић је изабран за предсједника. Сљедеће године се учланио у Хрватску републиканску странку и постао предсједник њеног огранка у Земуну. Крајем октобра 1977. године покренуто је привремено Хрватско посланство, а Краљевић је био благајник. Како је своје послове обављао одговорно, изабран је за секретара Хрватског међудруштвеног одбора у Канбери који се састојао од представника већине хрватски исељеничких организација, удружења и друштава.[1]

Због његовор пословног дјеловања у Канбери, аустралијске власти су одбијале дати Краљевићу држављанство и пасош све до краја 1980-их. Уочи пада Берлинског зида 1988. године и пред распад Југославије, Краљевић је, по узору на Динка Дедића, Анту Шуту и Антуна Бабића из Мелбурна, основао Хрватски информативни центар у Канбери који је имао циљ обавјештавати тамошње медије о стању у Хрватској.[1]

Након успостављања вишестраначја у Хрватској, у Загребу се оснива Хрватска странка права, а за првог повјереника ХСП-а за Аустралију постављен је Миро Хедјеш из Мелбурна, члана Аустралијско-хрватског друштва и Хрватског ослободилачког покрета. Међутим, Хедјеш је већ половином марта 1991. године поднео оставку због увјерења да руководство ХСП-а треба да сарађује са хрватском владом и да јој да подршку. На његово мјесто је Доброслав Парага поставио Блажа Краљевића. За вријеме читавог боравка у Аустралији, Краљевић је био пасиван према, како их је назвао, „странцима из ХОП-а“, јер по њему „нису разумјели вријеме у којем живе“ и да „испразним усташовањем само штете хрватској ствари“. Стога је његово именовање за повјереника ХСП-а за Аустралију било изненађујуће, јер је ХСП уживао подршку искључиво ХОП-а.[1]

Рат

Долазак у Хрватску

Краљевић је имао резерву према хрватској исељеничкој политици и заузео је стајалиште да је „његово мјесто у Хрватској“. Након доласка у Загреб, Парага га поставља на мјесто прочелника канцералије за пропаганду, на том мјесту је замјенио бившег новинара недељника Глобус Николу Шолића. Исељеништво у Аустралији, посебно у Канбери, замјерило је Краљевићу што није неколико хиљада аустралијских долара, који су му били повјерени, предао као помоћ војсци Хрватске већ Доброславу Параги. По тврдњама његових познаника, вјеровао је да ће на тај начин више доприњети одбрани Хрватске.[1]

Дјеловање у БиХ

У Босни и Херцеговини, Хрватска странка права Босне и Херцеговине је регистрована 10. априла 1991. године, а 13. јуна исте године уз присуство Параге, руководство ХСП-а у љубушком хотелу Бигесте доњело је Липањску повељу о „успостави Независне Државе Хрватске на цијелом повијесном и етничком простору“. Краљевић се у Херцеговину вратио у октобру 1991. године са Парагином одлуком о смјени дотадашњег координатора ХСП-а БиХ Ивице Караматића, пјесника из Посушја и на његово мјесто поставио Младена Бошњака Кобилу из Љубушког са сталним пребивалиштем у Осијеку. Средином децембра 1991. године Краљевић се за стално преселио у Херцеговину са циљам оснивања ратног штаба ХОС-а за Херцеговину. Ратни штаб ХОС-а за Херцеговину основан је 18. децембра 1991. године у Љубушком. Катица Пернар је именована секретарицом Ратног штаба. Штаб се налазио у приватној кући Милоша Павлака. Након неразјашњене смрти Краљевићевог комшије и сарадника из Канбере Креше Кордића Жере, Краљевић је, по приједлогу Младена Бошњака, штаб премјестио у кућу Здравка Хрстића, предсједника ХСП-а БиХ након рата.[1] Краљевић је дјеловао по нахођењу Параге који је својим писмом ХОС подредио Армији РБиХ прије него што је она била стварно устројена.[3]

Истовремено је Краљевић заоштравао односе са Хрватском заједницом Херцег-Босном, а зближавао се са Алијом Изетбеговићем и Територијалном одбраном Босне и Херцеговине, која ће касније постати Армија РБиХ. Тада је већ било јасно да Изетбеговић и ТО БиХ не гаје пријатељске односе са Хрватима у БиХ. У име Ратног заповједништва ХОС-а, Краљевић је 9. маја 1992. године издао проглас у коме је позвао припадника ХВО-а да се подреде ХОС-у и ТО БиХ.[1]

Муслиманско руководство започело је инструментализацију ХОС-а у БиХ са циљем нарушавања ХВО-а. Политика ХСП-а одговарала је муслиманском руководству због сопственог заговарања унитарне Босне, док је ХСП за крајњи циљ поставили стварање хрватских граница на Дрини. Међутим, муслиманско руководство било је свјесно немогућности остваривања тог пројекта.

ХВО је са Краљевићем започео преговоре око успостављања заједничке команде и организовања заједничке одбране. У више наврата са Краљевићем је преговарао Нијаз Батлак, генерал-мајор Хрватске војске, и Ивица Приморац, официр ХОС-а, који су тражили да се пронађе ријешење, међутим Краљевић је сваку сарадњу са ХВО-м одбацивао оправдањем да ХВО не воде „прави Хрвати“. У то вријеме дошло је до нарушавања односа између Приморца, који је смиривао тензије, и Краљевића. Приморац је у више наврата организовао састанке Батлака и Краљевића, али без успјеха. Са Краљевићем је такође преговарао и Слободан Праљак, који такође није добио Краљевићев пристанак за сарадњу ХВО-а и ХОС-а.[3] Заповједник ХОС-а у Љубушком, Ивица Томић, одржао је у јулу 1992. године састанак са Милетом Дедаковићем и Краљевићем са циљем да ријеши спор између ХВО-а и ХОС-а. Дедаковић је сматрао да ХВО и ХОС треба да сарађују у циљу одбране хрватског народа у БиХ, док је Краљевић одбијао сваки облик сарадње и захтјевао подређивања ХВО-а ХОС-у.[4][5] Краљевић је ускоро издао и наређење по којем се припадницима ХОС-а забрањује заустављање на војним пунктовима ХВО-а, што се почиње дешавати већ у јулу 1992. године у Мостару.[3] Након што су Фрањо Туђман и Изетбеговић потписали Сплитску декларацију 22. јула 1992. године, Краљевић се, са још неколико припадника ХОС-а, састао са генералом Армије РБиХ Сефером Халиловићем. На састанку је постигнут договор по коме ће ХОС преузети власт у Љубушком, Чапљини и другим градовима.

Изетбеговић је 2. августа 1992. године донио одлуку у којој ХОС постаје саставни дио ТО БиХ, те је Краљевића именовао чланом Главног штава ТО БиХ. Такво поступање Краљевића довело је до међухрватског сукоба у БиХ.[1]

У Чапљини су ХОС омасовили Муслимани. У јулу 1992. године ХОС у Чапљини почиње стварати проблеме ХВО-у под командом генерала Праљка због великог броја неевидентираних бораца који су углавном били непознати. Због тога се Праљак састаје са Краљевићем те на састанку тражи подређивање ХОС-а или барем евиденцију о регрутовању у ХОС. Краљевић је такав приједлог Праљка одбио. Сличан проблем са ХОС-ом се јавио и у Стоцу, гдје су 90% ХВО-а чинили Муслимани. Регрутација ХОС-а непознатим или неевидентираним особама догађала се и у Мостару. Према извјештају Војно-обавјештајне службе Главног штаба ХВО-а од 8. августа 1992. године, Муслимани су добили интерна упутства да улазе искључиво у састав Армије РБиХ или ХОС-а како би се борили против ХВО-а.

Краљевић се током рата водио усташком идеологијом. Као циљ ХОС-а у БиХ поставио је стварање хрватске границе на Дрини, а водио се увјерењем да су Муслимани у ствари Хрвати исламске вјероисповјети. У својим наступима нападао је Херцег-Босну и њеног предсједника Мату Бобана, оптуживајући их за антихрватство. У логору Дретељ ХОС је злостављао и убијао српско становништво, а Краљевић је за замјеника управника логора поставио Едиба Буљубашића, осуђеног серијског убицу који је признао и ратне злочине почињене у логору Дретељ.

Смрт

Након заоштравања односа ХВО-а и ХОС-а, Херцег-Босна је издала наређење којим се тражи хапшење свих заповједника ХОС-а који одбију сарадњу са ХВО-ом. У то вријеме припремале су се за операцију Бура, за коју је била потреба и помоћ ХОС-а која је била под знаком питања због сарадње са Армијом РБиХ. ХВО је од полиције преузела контролне пунктове у склопу тог наређења, а посебан режим контроле успостављен је у Мостару због ратне опасности. Након организованог састанка Краљевића и официра ТО БиХ од стране Винка Мартиновића, команданта ХОС-а у Мостару, Краљевић се 9. августа упутио у Читлук гдје је, под неразјашњеним околностима, дошло до међусобне паљбе између припадника ХВО-а и ХОС-а у којој је страдала Краљевићева пратња коју је чинило осам припадника ХОС-а и сам Краљевић, један припадник ХВО-а, док је други рањен.[6] Краљевић је требало да буде спроведен у Сплит гдје је требало да пристане на подређеност ХОС-а ХВО-у.[1][5]

Краљевић је сахрањен у родном мјесту Лисице, 13. августа 1992. године. Руководство ХСП-а га је посмртно унаприједило у чин крилника, највиши војни чин у ХОС-у.

Станко Приморац је непосредни прије Краљевићеве погибије са 1. батаљоном ХОС-а прешао у 156. бригаду ХВ-а те се одбио вратити у ХОС на позив Краљевића. Два дана након погибије Приморац је именован командантом Ратног штаба ХОС-а у Херцеговини. Са те позиције је 23. августа 1992. године потписао споразум са министром одбране Херцег-Босне Бруном Стојићем о подређености ХОС-а ХВО-у.[1]

Предсједник Хрватске, Фрањо Туђман, је на приједлог министра одбране, Гојка Шушка и Државног повјеренства за војна одликовања и признања, одликовао 3. децембра 1996. године Блажа Краљевића одличјем - Ред Петра Зринског и Франа Крсте Франкопана са златним плетером.[1]

Контроверзе

Погибија Краљевића постала је предмет нагађања, па се тако за његову смрт окривљују многе особе. Многи за погибију криве Младена Налетилића, команданта Кажњеничке бригаде ХВО-а. Станко Приморац и Звонко Јуришић, предсједник ХСП-а БиХ за погибију су окривили и Вицу Вукојевића, хрватског уставног судију, међутим Приморац је 2005. године у свједочењу одбрани генерала Слободана Праљка признао да „нико не зна“ како је дошло до Краљевићеве погибије.[5] Неки сматрају и да је сам Приморац посредно одговоран за погибију, а заједно са њим окривљује се и Ивица Лучић, историчар и шеф Сигурносно-информативне службе ХВО-а.[1] За умјешаност у Краљевићеву погибију Парага је окривио и генерала ХВО-а Ивана Андабака тврдећи да је непосредно извршио убиство Краљевића и његове пратње.

Због погибије Краљевића и његових сабораца, било је отворено више истрага. Одмах након погибије, адвокат ХСП-а Антун Миличевић из Макарске подигао је оптужницу против Бруна Стојића, Валентина Ћорића, Младена Налетилића и других пред Жупанијским судом у Загребу. У септембру 1993. године Парага је пред Хашким трибуналом подигао оптужницу против Вице Вукојевића, Мате Бобана, Младена Налетилића, Ивана Андабака и Бруна Стојића, међутим, истрага никада није покренута. Приморац, као заступник у Парламенту Федерације БиХ је у августу 2007. године позвао „све федералне институције, тужитељство и судске власти“ да покрену истрагу о Краљевићевој смрти. У октобру 2009. године Кантонално тужилаштво Херцеговачко-неретванског кантона саслушало је Едиба Буљубашића, осуђеног ратног злочинца и официра ХОС-а, у истрази о Краљевићевој смрти, али је истрага остала затворена све до данас. У мају 2013. године Жупанијско државно тужилаштво у Загребу поново је отворило истрагу и почело са саслушањем свједока у Мостару.

Референце

  1. 1,00 1,01 1,02 1,03 1,04 1,05 1,06 1,07 1,08 1,09 1,10 1,11 (на језику: хрватски) Како је и зашто погинуо Блаж Краљевић
  2. ^ (на језику: хрватски) Усташа Срећко Ровер: Терористички алфа и омега
  3. 3,0 3,1 3,2 (на језику: хрватски)[[Категорија:Чланци са спољашњим везама на језику — хрватски]] Свједочење Ивице Приморца” (PDF). Архивирано из оригинала (PDF) на датум 24. 09. 2015. Приступљено 07. 01. 2015. Сукоб URL—викивеза (помоћ)
  4. ^ (на језику: хрватски)[[Категорија:Чланци са спољашњим везама на језику — хрватски]] Свједочење Ивице Томића” (PDF). Архивирано из оригинала (PDF) на датум 24. 09. 2015. Приступљено 07. 01. 2015. Сукоб URL—викивеза (помоћ)
  5. 5,0 5,1 5,2 (на језику: хрватски)[[Категорија:Чланци са спољашњим везама на језику — хрватски]] Свједочење Станка Приморца” (PDF). Архивирано из оригинала (PDF) на датум 24. 09. 2015. Приступљено 07. 01. 2015. Сукоб URL—викивеза (помоћ)
  6. ^ Shrader & Meštrović 2003, стр. 46.

Литература

Атиф Дудаковић

Атиф Дудаковић (Орахова, 2. децембар 1954) бивши је генерал и командант 5. корпуса Армије Републике БиХ.

Вељко Кадијевић

Вељко Кадијевић (Главина Доња, 21. новембар 1925 — Москва, 2. новембар 2014) био је учесник Народноослободилачке борбе и генерал-армије ЈНА. У периоду од 15. маја 1988. до 8. фебруара 1992. године обављао је функцију савезног секретара за народну одбрану СФР Југославије.

Европска економска заједница

Европска економска заједница (ЕЕЗ; енгл. European Economic Community (EEC)) била је регионална организација која је за циљ имала економску интеграцију међу својим државама чланицама. Створена је 1957. године Римским уговором. Након формирања Европске уније 1993. године, ЕЕЗ је постала њен дио и преименована у Европску заједницу (ЕЗ; енгл. European Community (EC)). Институције Европске заједнице су 2009. године апсорбоване у шири оквир ЕУ, чиме је Заједница престала да постоји.

Почетни циљ Заједнице је била економска интеграција, укључујући јединствено тржиште и царинску унију, међу својих шест оснивача: Белгија, Француска, Италија, Луксембург, Холандија и Западна Њемачка.

Живота Панић

Живота Панић (Горња Црнишава, 3. новембар 1933 — Београд, Србија, 19. новембар 2003) је био генерал-пуковник ЈНА. Био је последњи вршилац дужности Савезног секретара за народну одбрану СФРЈ и последњи начелник генералштаба ЈНА.

Збор народне гарде

Збор народне гарде (ЗНГ- зенге је био колоквијални назив за припаднике ЗНГ-а) је име прве модерне хрватске војске. Основао ју је Фрањо Туђман 20. августа 1991. године. Због законских и политичких разлога била је у оквиру Министарства унутрашњих послова Републике Хрватске, али јединицама ЗНГ-а наређивало је Министарство одбране.

Зелене беретке (БиХ)

Зелене беретке су паравојна формација Странке демократске акције пре, током и након грађанског рата у Босни и Херцеговини.Уз Патриотску лигу и неке друге мање паравојне формације, чинили су претечу будуће про-муслиманске Армије БиХ. Познати су по бројним злочинима над заробљеним припадницима ЈНА и над српским цивилима.

Зелене беретке су одговорне за масакр у Добровољачкој улици у Сарајеву 1992. године, за који још нико није одговарао пред судом.

Ибрахим Ругова

Ибрахим Ругова (алб. Ibrahim Rugova; Црнце, Исток, 2. децембар 1944 — Приштина, 21. јануар 2006) био је албански сепаратиста, интелектуалац и политичар, први председник Демократске лиге Косова и самопроглашене „Републике Косово”.

Отац Ибрахима Ругове, Ук Ругова, и деда по оцу Рустем Ругова били су нацистички колаборационисти. Јануара 1945. године обојица су стрељана од стране комунистичких власти.

Масакр у Зеници

Масакр цивила у Зеници се догодио 19. априла 1993. око поднева, када је од граната испаљених на центар Зенице са положаја ХВО-а позиционираним у Путичеву, 16 километара западно од Зенице погинуло и рањено више цивила у тренутку велике гужве.У то доба дана одвијала се велика трговачка активност у самом центру града, а у географској зони која је била гранатирана налазило око две до три хиљаде људи.Тачан број граната испаљених на центар Зенице остао је неутврђен, иако се помиње бројка од девет граната испаљених из хаубице.

Мате Бобан

Мате Бобан (Совићи, 12. фебруар 1940 — Совићи, 7. јул 1997) био је хрватски политичар из Босне и Херцеговине.

Био је један од оснивача и први предсједник Хрватске заједнице Херцег-Босне, као и оснивач и врховни заповједник Хрватског вијећа одбране, те један од предсједника Хрватске демократске заједнице Босне и Херцеговине.

Милан Мартић

Милан Мартић (Жагровић, 18. новембар 1954) је бивши српски политичар и председник Републике Српске Крајине од 1994. до 1995. године.

Године 2007. је осуђен пред Хашким трибуналом на 35 година затвора за „прогон, убиства, притварање, мучење, нехумана дела, окрутно поступање, нападе на цивиле, депортације и присилно премештање несрпског становништва, безобзирно разарање насеља и верских објеката и пљачку имовине Хрвата и Бошњака у РСК, Цазинској крајини и Загребу“. Тренутно је у затвору у Естонији.

Миле Новаковић

Миле Новаковић (Кирин, 29. април 1950 — Београд, 14. септембар 2015) био је ратни официр, генерал, командант Српске Војске Крајине.

Момчило Крајишник

Момчило Крајишник (Сарајево, 20. јануар 1945) бивши је привредник и српски политичар Срба из Републике Српске и југословенске социјалистичке републике Босне и Херцеговине.

Момчило Перишић

Момчило Перишић (Коштунићи, 22. мај 1944) је генерал-пуковник ВЈ, бивши начелник Генералштаба Војске Југославије.

Муслиманско-хрватски сукоб

Муслиманско-хрватски сукоб је био оружани сукоб за време рата у Босни и Херцеговини између муслиманских снага предвођених Армијом Републике Босне и Херцеговине и хрватских снага предвођених ХВО-ом и потпомогнутих регуларном војском Републике Хрватске, који је трајао од 19. јуна 1992. године и трајао до 23. фебруара 1994. године, када је закључен прекид ватре који је био увод за стварање муслиманско-хрватске федерације у оквиру Босне и Херцеговине потписивањем Вашингтонског споразума .

Због умешаности војске Републике Хрватске овај сукоб је у пресудама Међународног трибунала за ратне злочине у Хагу окарактерисан као међународни конфликт.

Операција Врбас 92

Операција Врбас 92 је била војна операција Војске Републике Српске, која је била покренута током јула 1992. године. Борбе за Јајце су трајале до краја октобра, када је 30. лака пјешадијска дивизија ВРС заузела сам град и протерала хрватске и муслиманске снаге.

Операција ОУН за враћање поверења

Операција Уједињених нација за враћање поверења, познатије као УНКРО је завршена мисије Уједињених нација. Заменила је Заштитне снаге Уједињених нација (УНПРОФОР) у Хрватској.

Српска добровољачка гарда

Српска добровољачка гарда је била паравојна формација коју је основао и предводио Жељко Ражнатовић Аркан, услед чега је била позната и под именом Арканови тигрови или Аркановци.

Унпрофор

Унпрофор (енгл. UNPROFOR) је акроним за "United Nations PROtection FORces" (Заштитне Снаге Уједињених нација) и представља ознаку за интернационални војни мандат, основан 21. фебруара 1992, Резолуцијом 743 Савета безбедности, а трансформисан 31. марта 1995.

Војне снаге Унпрофора су биле под контролом Савета безбедности, а од око 39.000 Унпрофових војника из земаља учесница у том подухвату, у мисији их је погинуло 320.

Унпрофор је временом добијао проширења мандата дефинисаним Резолуцијом 743. Тако су долазила проширења дефинисана резолуцијама 762, 769, 779, 758 и 770.

Хрватске одбрамбене снаге

Хрватске одбрамбене снаге (ХОС) (хрв. Hrvatske obrambene snage, HOS) су биле хрватска милиција. Биле су међу првим организованим јединицама које су деловале током Рата у Хрватској, и уз Хрватско вијеће одбране су чиниле окосницу хрватске борбе против српских снага у Босни и Херцеговини, а такође и у Хрватској. ХОС се касније интегрисао у Хрватску војску 1992. приликом реструктурирања војних снага унутар Хрватске.

ХОС су основали Доброслав Парага и Анте Параџик. Већина јединица ХОС-а су носиле класичне маскирне војне униформе док су неке јединице носиле црне униформе, а неки њихови припадници усташко знамење из Другог светског рата што је доводило до тога да су их противници редовно називали усташама. У јединицама ХОС-а је било Хрвата који су служили у војскама западних земаља, а и страних држављана. Они су обучавали војнике ХОС-а који је тиме постао једна од најбољих јединица у Хрватској. ХОС у БиХ је до свог распада био мешовитог хрватско-муслиманског састава и под командом Председништва БиХ. Командант ХОС-а у БиХ је био Блаж Краљевић који је убијен 1992. у атентату. Након његовог убиства већина ХОС-оваца у БиХ је прешла у ХВО док је мањи део, претежно муслимански, прешао у Армију РБиХ.

ХОС је такође била скраћеница за Хрватске оружане снаге у (НДХ), које су настале 1944. спајањем домобранских и усташких јединица.

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.