Биљана Плавшић

Биљана Плавшић (Тузла, 7. јул 1930) бивша је српска политичарка из Босне и Херцеговине, универзитетски професор. Плавшић је претходно заједно са Николом Кољевићем, била потпредседница Републике Српске, што је постала коначним ратним раздвајањем Српске Републике БиХ од Републике Босне и Херцеговине. Још пре тога, Плавшићева и Кољевић су на новембарским вишестраначким изборима из 1990. изабрани у Предсједништво Социјалистичке Републике БиХ као представници српског народа. У међувремену, односно по избијању рата, српски чланови Предсједништва поднели су оставке и привремено су били на челу новонастале Српске Републике Босне и Херцеговине. Била је други председник Републике Српске од 1996. до 1998. године изабрана на првим послератним изборима 1996. године. Била је прва жена на челу једне републике у историји српског народа. Осуђена је за ратне злочине пред Међународним кривичним трибуналом за бившу Југославију.

Оптужена 2001. пред МКТЈ за злочине почињене током Рата у Босни и Херцеговини, Плавшићева се добровољно предала Трибуналу. Била је први српски политичар који се изјаснио кривим (по тачки оптужнице за прогон по националној и верској основи, злочин против човечности), а Тужилаштво је заузврат повукло остале оптужбе. Осуђена је 27. фебруара 2003. на 11 година затвора и упућена на издржавање казне у шведски затвор „Хинсеберји“, а на слободи је од октобра 2009.

Позната је и због својих ватрених националистичких изјава током Рата у Босни и Херцеговини,[1] сукобом са Српском демократском странком и политиком Слободана Милошевића и због свог покајања због злочина против човечности.

Биљана Плавшић
Biljana Plavsic
Биографија
Датум рођења7. јул 1930.(89 год.)
Место рођењаТузла
 Краљевина Југославија
Професијадоктор ботаничких наука
Политичка
партија
Српски народни савез Републике Српске (1997—2006)
Претходно:
Српска демократска странка (1990—1997)

Живот прије политичког ангажовања

Биљана Плавшић је рођена 7. јула 1930. у Тузли. Одрасла је у Сарајеву.[2]

Дипломирала је биологију на Природно-математичком факултету у Загребу, где је и докторирала ботанику. После специјалистичких студија у САД, била је професор биологије, шеф катедре за биологију и декан Природно-математичког факултета Универзитета у Сарајеву.[2] Објавила је око стотину научних радова.[3]

Уочи распада бивше Југославије, напустила је универзитетску каријеру и ушла у политику.[2]

Политичка каријера

Биљана Плавшић није била члан Савеза комуниста, али јесте члан ужег руководства Републичке конференције Социјалистичког савеза радног народа Босне и Херцеговине. Плавшић је била чланица Српске демократске странке (СДС). Била је први женски члан Председништва Социјалистичке Републике Босне и Херцеговине, од 18. новембра до априла 1992. изабран на првим вишестраначким изборима у Босни и Херцеговини.

Од 28. фебруара 1992. до 12. маја 1992, Плавшић је постала један од два председника Српске Републике Босне и Херцеговине. Од тог доба је постала један од два потпредседника Републике Српске и отприлике од 30. новембра 1992. постала је члан Врховне команде Оружаних снага Републике Српске.

Када је председник Србије Слободан Милошевић 1993. одлучио да прихвати Венс-Овенов план и допутовао на Пале како би убедио посланике Народне скупштине РС да га ратификују, Плавшић је одбила да се рукује са њим.[4][5] Војислав Шешељ је касније у суђењу пред Хашким трибуналом изјавио како је Плавшић за време рата била на „врло екстремним позицијама, неподношљивим чак и за мене као српског националисту“.[6] Сам Милошевић ју је сматрао радикалном, док ју је његова супруга Мирјана Марковић назвала „госпођа Менгеле“.[3]

Дејтонски споразум, потписан новембра 1995, означио је престанак рата у Босни и Херцеговини. Под притиском држава чланица контакт групе и председника Србије, Слободана Милошевића, 1996. године, Радован Караџић напустио је дужност тадашњег председника Републике Српске и политички живот, а председничка овлашћења пренео је на потпредседницу Републике Српске, Биљану Плавшић. Плавшићева је изабрана да буде кандидат СДС-а на изборима 1996. године за место председника Републике Српске током двогодишњег мандата. На тим изборима забележила је победу којом је постала председница Републике Српске.

Због растуће изолације Републике Српске након потписивања мира, прекинула је своје везе са СДС-ом, основала Српски народни савез Републике Српске и предложила за премијера Милорада Додика, тадашњег члана Народне скупштине Републике Српске, чија је Странка независних социјалдемократа имала само два места у Скупштини.

Ово је означило почетак политичких реформи у Републици Српској и сарадњу са међународном зејдницом. Изгубила је изборе 1998. од заједничког кандидата СДС и Српске радикалне странке Републике Српске, Николе Поплашена. Она је била кандидат реформске коалиције „Слога“. Отада је њена политичка каријера у паду, све до објављивања оптужнице Међународног кривичног трибунала, након чега је потпуно окончана.

Оптужница Међународног кривичног трибунала и пресуда

Биљана Плавшић је заједно са Момчилом Крајишником и Радованом Караџићем оптужена за „стварање немогућих услова за живот, прогоне и тактику терора да би подстицали несрбе да напусте подручја под контролом Срба, депортацију оних који се опиру да оду и ликвидацију осталих“. Плавшић је оптужена 7. априла 2000. године за геноцид, злочине против човечности, ратне злочине над босанским Муслиманима и Хрватима и тешке повреде Женевске конвенције 1991. и 1992. године у БиХ,[2] и то:

  • две тачке за геноцид (члан 4 Статута трибунала — геноцид; и/или саучесништво у геноциду),
  • пет тачака за злочине против човечности (члан 5 — истребљивање, убиство; прогони на политичкој, расној или верској основи; депортација; алтернативно, нечовечна дела),
  • једна тачка за кршење правила или обичаја рата (члан 3 — убиство).

Добровољно се предала Трибуналу 10. јануара 2001.[2] и привремено је пуштена 6. септембра.

Дана 16. децембра 2002. склопила је нагодбу са Трибуналом и признала тачку за злочине против човечности за кривицу за прогон Муслимана (Бошњака) и Хрвата у 37 општина у Босни и Херцеговини у време рата 1992. године.[2] и изразила кајање у замену за одбацивање седам осталих тачака оптужнице, укључујући и две за геноцид.

Њена изјава, прочитана на српском језику, поновила је њено признање кривице. Плавшићева у изјави каже да је она одбацивала приче о злочинима против Бошњака и Хрвата и да је прихватала без сумње наводе да су се Срби борили за опстанак.

Међутим, у интервјуу који је дала бањалучкој „Алтернативној телевизији“ у марту 2005, признала је да је лагала јер није могла да докаже своју невиност, као и да није могла да пронађе сведоке који ће сведочити у њену корист.[7][8]

Касније је осуђена на 11 година затвора[9] и издржавала је казну у женском затвору „Хинсенберг“ у Еребру, у Шведској (од 26. јуна 2003). Биљана Плавшић се жалила да је муслиманске затворенице малтретирају у затвору.[7][8]

Бивша председница Републике Српске, према о споразуму о признању кривице, иначе, није имала обавезу да сведочи у другим предметима - што је у случају других оптужених који су признавали кривицу било готово правило, али се ипак појавила у процесу против Момчила Крајишника.[10]

Требало је да се појави и као сведок тужбе против Слободана Милошевића, почетком 2004. године, чак је била пребачена из шведског затвора у Хаг, али договор са тимом Карле дел Понте није постигнут.

Из МКСЈ тада је процурило да је Плавшићева, услед нових сазнања, радикално променила мишљење и о свом признању и делу српске кривице за рат у Босни па је претила опасност да се од сведока тужбе претвори у сведока одбране, односно да говори у корист Милошевића - са којим је за време рата била у лошим односима.[10]

Такав сценарио није се допао тужиоцу Џефрију Најсу и Плавшићева је враћена у Шведску где је морала да сачека формално испуњавање услова за превремено ослобађање.[10]

Током боравка у затвору, издала је књигу „Свједочења“, откривши многе аспекте политичког живота ратне Републике Српске и бацивши тешку кривицу на тадашњег председника Републике Српске, Радована Караџића, још једног оптуженика Међународног кривичног трибунала.

Излазак из затвора

Председник Хашког трибунала Патрик Робинсон одобрио је, 15. септембра 2009. године, превремено пуштање на слободу Биљане Плавшић пошто је 24. октобра 2009. године одслужила две трећине казне од 11 година. У образложењу одлуке, председник Трибунала је назначио да је Плавшићева „како изгледа, пружила доказе значајне рехабилитације“ током боравка у затвору. Судија Робинсон је у виду имао и то што је Плавшићева признањем кривице за прогон Муслимана и Хрвата у БиХ још 2002. године „прихватила одговорност у раној фази поступка“.[11] У извештају Тужилаштва, који је разматран приликом одлучивања у МКСЈ о давању сагласности да Плавшићева буде ослобођена, наводи се да она „није била од велике помоћи нити је имала неку жељу да сарађује са Тужилаштвом“.

Шведска влада, 22. октобра 2009. године, потврдила је одлуку Трибунала о превременом пуштању на слободу.[12][13]

Биљана Плавшић је шведски затвор Хисенберг напустила 27. октобра 2009. године и авионом је, истог дана, стигла у Београд, где има стан и породицу, као и држављанство Србије које је стекла пре одласка у Хаг. По повратку је изјавила да ће остати у Београду.[2][14][15][16][17][18][19]

Радови

  • Сведочим. Књига писана у затвору, аутобиографија, Триопринт, Бањалука. 2005. ISBN 978-99938-753-1-4.

Види још

Референце

  1. ^ Meld je aan of registreer je om een reactie te plaatsen! (1. 6. 2011). „Јутјуб снимак Биљане Плавшић која говори о Грахову”. Youtube.com. Приступљено 17. 1. 2012.
  2. 2,0 2,1 2,2 2,3 2,4 2,5 2,6 Плавшићева стигла у Београд. Радио-телевизија Србије, 27. 10. 2009, Приступљено 27. 10. 2009.
  3. 3,0 3,1 (на језику: енглески) Biljana Plavsic: Serbian iron lady. (Биљана Плавшић: Српска челична леди.) Би-Би-Си њуз, 27. 2. 2003, Приступљено 27. 10. 2009.
  4. ^ Пет крвавих година. „Време“ бр. 917, Филип Шварм, 31. јули 2008, Приступљено 27. 10. 2009.
  5. ^ „1998/07/09 12:23 MONARHISTA PROTIV MARKSISTE”. Aimpress.ch. 9. 7. 1998. Приступљено 17. 1. 2012.
  6. ^ „050830IT”. Icty.org. Приступљено 17. 1. 2012.
  7. 7,0 7,1 „Vesti - Zatvorski dani B.Plavšić”. B92. Приступљено 17. 1. 2012.
  8. 8,0 8,1 „www.glas-javnosti.co.yu”. Arhiva.glas-javnosti.rs. Приступљено 17. 1. 2012.
  9. ^ „Icty - Tpiy :”. Un.org. 5. 3. 2007. Приступљено 17. 1. 2012.
  10. 10,0 10,1 10,2 „РТС :: Плавшићева стигла у Београд” (на језику: српски). Rts.rs. 26. 10. 2009. Приступљено 17. 1. 2012.
  11. ^ „Vecernji.hr - Biljana Plavšić uskoro na slobodi, news, svijet”. web.archive.org. 16. 9. 2009.
  12. ^ „radiobeograd”. Radiobeograd.rs. Приступљено 17. 1. 2012.
  13. ^ Biljana Plavsic friges villkorligt Архивирано на сајту Wayback Machine (мај 18, 2015) (на језику: енглески), pressmeddelande från Justitiedepartementet den 22 oktober 2009. (на језику: шведски)
  14. ^ (на језику: енглески) „Bosnian Serb 'Iron Lady' released”. BBC News. 27. 10. 2009. Приступљено 27. 10. 2009.
  15. ^ „Crimini in Bosnia, libera la Plavsic Karadzic boicotta ancora il processo - esteri - Repubblica.it”. www.repubblica.it.
  16. ^ „Бывший президент Республики Сербской в составе Боснии и Герцеговины Биляна Плавшич вышла на свободу”. Эхо Москвы.
  17. ^ „Bosnian serbijohtaja vapautui ruotsalaisvankilasta”. Helsingin Sanomat. 27. 10. 2009. Приступљено 27. 10. 2009. (на језику: фински)
  18. ^ El Mundo. La ex presidenta serbobosnia Plavsic es puesta en libertad. (на језику: шпански)
  19. ^ Biljana Plavsic friges villkorligt Архивирано на сајту Wayback Machine (мај 18, 2015) (на језику: енглески), pressemeddelelse fra Justisdepartementet 22-10-2009. style="background:#F99;vertical-align:middle;text-align:center;" class="table-no"|Не

Спољашње везе

10. јануар

10. јануар је десети дан у години у Грегоријанском календару. 355 дана (356 у преступним годинама) остаје у години после овог дана.

18. мај

18. мај (18.5.) је 138. дан године по грегоријанском календару (139. у преступној години). До краја године има још 227 дана.

1930

1930. је била проста година.

2. октобар

2. октобар (2.10.) је 275. дан у години по грегоријанском календару (276. у преступној години). До краја године има још 90 дана.

7. април

7. април (07.04) је 97. дан у години по грегоријанском календару (98. у преступној години). До краја године има још 268 дана.

7. јул

7. јул (7. 7) јест 188. дан године по грегоријанском календару (189. у преступној години). До краја године има још 177 дана.

Избори за предсједника Републике Српске 1996.

Избори за предсједника Републике Српске 1996. одржани су 14. септембра као дио општих избора у БиХ. За предсједника је изабрана Биљана Плавшић, а за потпредсједника Драгољуб Мирјанић. Број важећих гласова био је 1.075.581, а неважећих 53.320.

Избори за предсједника Републике Српске 1998.

Избори за предсједника Републике Српске 1998. одржани су 12. и 13. септембра као дио општих избора у БиХ. За предсједника је изабран Никола Поплашен, а за потпредсједника Мирко Шаровић. Број важећих гласова био је 735.700, а неважећих 110.209.

Масакр у Зеници

Масакр цивила у Зеници се догодио 19. априла 1993. око поднева, када је од граната испаљених на центар Зенице са положаја ХВО-а позиционираним у Путичеву, 16 километара западно од Зенице погинуло и рањено више цивила у тренутку велике гужве.У то доба дана одвијала се велика трговачка активност у самом центру града, а у географској зони која је била гранатирана налазило око две до три хиљаде људи.Тачан број граната испаљених на центар Зенице остао је неутврђен, иако се помиње бројка од девет граната испаљених из хаубице.

Народни савез за слободан мир

Народни савез за слободан мир је била коалиција лијево оријентисаних српских странака, формирана пред прве послијератне опште изборе 1996. године у БиХ. Дјеловали су опозиционо према тада владајућем СДС-у.

Коалицију су сачињавале: Социјалистичка партија, Странка независних социјалдемократа, Југословенска левица, Социјално-либерална странка Републике Српске и Нова радничка странка Републике Српске.

На изборима за Народну скупштину РС 1996. године, освојили су 125.372 гласа, односно 10 мандата, док је апсолутну побједу однио СДС, а за Представнички дом Парламентарне скупштине Босне и Херцеговине су освојили 136.077 гласова, односно 2 од 14 мандата из Републике Српске.

У трци за предсједника Републике Српске, кандидат коалиције Живко Радишић заузео је треће мјесто са 168.024 гласа, односно 15,6 %, док је побједу однијела Биљана Плавшић, тадашњи кандидат СДС-а.

На изборима за српског члана Предсједништва БиХ, заједно са Демократским патриотским блоком су подржали Младена Иванића, који је заузео друго мјесто са 307.461 гласом, иза побједника Момчила Крајишника из СДС-а.

Опсада Сарајева

Опсада Сарајева је назив за опсаду коју су спроводиле јединице Југословенске народне армије а касније Војске Републике Српске над деловима града Сарајева. Трајала је од 5. априла 1992. до 29. фебруара 1996. године.Хашки трибунал је пресудио да је Војска Републике Српске окружила Сарајево опсадном снагом од 13.000 до 18.000 војника, позиционираних по околним брдима. Српске снаге су са брда нападале град наоружањем које је укључивало: артиљерију, минобацаче, тенкове, противваздушне топове, тешке митраљезе, вишеструке лансере ракета, авионске бомбе подешене за паљбу са лансера ракета (модификоване авио-бомбе) и снајперске пушке.Само предратно мултиетничко Сарајево је одмах по почетку рата подељено по етничкој линији на део под контролом Муслимана и део под контролом Срба, који је назван Српско Сарајево. Део предратног града са муслиманском већином је пре рата био окружен насељима са српском етничком већином.Према извештају експертске комисије Уједињених нација из 1994, близу 10.000 људи је убијено или нестало, укључујући преко 1.500 деце. У извештају се такође наводи да је 56.000 људи рањено, од чега близу 15.000 деце. Према Истраживачко-документационом центру на територији Сарајева је (по досадашњим подацима) током опсаде живот изгубило 13.972 особа, док је 39 особа живот изгубило у месецима који су претходили опсади, од чега 8.407 војника и 5.604 цивила.Број становника је опао на 334.663 — 64 % предратног становништва.Према истраживању Института за истраживање српских страдања у XX веку објављеном у књизи Књига мртвих Срба Сарајева пострадалих 1992—1995. у Сарајеву је у периоду од 1992. до 1995. страдало 6.628 Срба. Институт за истраживање српских страдања у XX веку је након штампања књиге 2005. објавио резултате нових истраживања у којима се наводи да је у Сарајеву страдало укупно 8.225 Срба. Истраживачко-документациони центар у Сарајеву је објавио податке о жртвама на територији Сарајева, у којима се наводи број од 1.133 српска цивила и 2.464 српска војника који су изгубили живот.После рата, Међународни суд правде за бившу Југославију (МКСЈ) осудио је двојицу српских генерала за бројне злочине против човечности током провођења опсаде. Станислав Галић је осуђен на доживотну робију, док је Драгомир Милошевић осуђен на 29 година затвора. Једна од 11 тачака оптужнице у процесу против бившег председника Републике Српске Радована Караџића односи се на опсаду Сарајева. Поред Караџића, Хашки трибунал је поднио оптужницу и против српског генерала Ратка Младића, између осталог и за опсаду Сарајева.Биљана Плавшић, коју је Хашки трибунал осудио на 11 година због злочина против човечности у својој књизи Сведочим тврди да Сарајево није било опкољено него да су се око српских села налазили танки полуотворени прстенови а да укупни број војника ВРС није прелазио 4.000. Српска села су се, према њој, налазила у „сендвичу”, при чему су се снаге Армије Републике БиХ — које су по њој имале укупно најмање 20.000 војника — са једне стране налазиле у Сарајеву, а са друге на Игману, Бјелашници и Трескавици.У току целог рата у БиХ је у Сарајевско-романијском корпусу ВРС на подручју Сарајева и околине убијено 1.249, рањено 3.947 и нестало 55 бораца.

Потпредсједник Републике Српске

Потпредсједник Републике Српске помаже предсједнику Републике Српске у обављању његове функције.

Од предсједничких избора 2002. бирају се два потпредсједника из два различита конститутивна народа у односу на предсједника. Претходно, од 1996, бирао се један потпредсједник са исте листе као и предсједник.

Предсједник Републике Српске

Предсједник Републике Српске представља Републику Српску и изражава њено државно јединство.

Актуелна предсједница Републике је Жељка Цвијановић. Њено сједиште је у Палати Републике Српске у Бањој Луци.

Предсједништво Републике Босне и Херцеговине

Предсједништво Републике Босне и Херцеговине је било највиши извршни орган Републике Босна и Херцеговине од проглашења њене независности до Дејтонског мировног споразума. Предсједништво се састојало из седам чланова, по два члана из муслиманског, српског и хрватског народа, те једног члана из реда осталих.

Предсједништво Српске Републике Босне и Херцеговине

Предсједништво Српске Републике Босне и Херцеговине је било трочлани шеф државе у Српској Републици Босни и Херцеговини.

Савез независних социјалдемократа

Савез независних социјалдемократа — СНСД је парламентарна странка у Републици Српској и Босни и Херцеговини социјалдемократског опредељења. Њен председник је Милорад Додик, српски члан и предсједавајући предсједништва БиХ.

У оквиру СНСД-а делује организација Младих социјалдемократа (МСД), као и Актив жена социјалдемократа.

СНСД је на 23. заседању Социјалистичке интернационале, у Атини, 30. јуна 2008. године примљен у њено пуно чланство, а дотада је био консултативни члан. Искључен је 2012. године уз навођење присуства национализма и екстремизма у странци.

Споразум Караџић—Филиповић

Споразум Караџић—Филиповић, познат и као Српско-муслимански „историјски споразум”, био је споразум муслиманских представника предвођених Мухамедом Филиповићем и српских представника превођених Радованом Караџићем. Преговори су вођени током љета 1991. године, а споразум је потписан у јулу исте године. Први пут је објављен у Београду 2. августа 1991.

Српска демократска странка

Српска демократска странка (СДС) је политичка партија која данас дјелује на политичкој сцени Републике Српске и Босне и Херцеговине. Њен председник је Мирко Шаровић.

Српски народни савез Републике Српске

Српски народни савез Републике Српске (СНС РС) је бивша парламентарна политичка странка у Републици Српској.

Странка је основана у августу 1997. године у Бањој Луци, од стране тадашњег предсједника Републике Српске, Биљане Плавшић.

Након избора 1997. била је владајућа странка у Републици Српској, све до паламентарних избора 2000. године. Током 2000. године долази до раскола у странци, када дио чланства оснива Демократски народни савез, а почетком 2001. године, Биљана Плавшић одлази у Хаг, због оптужнице за ратне злочине током рата у БиХ. То је довело до слабљења странке и лоших изборних резултата 2000. године. Странка је посљедњи мандат у Народној скупштини имала у шестом сазиву од 2002. до 2006, након чега нестаје се политичке сцене Републике Српске.

19. јул 1996 — 4. новембар 1998.
ПретходникРадован Караџић
НаследникНикола Поплашен
1990 — 1992.
са Николом Кољевићем.
НаследникНенад Кецмановић

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.