Бијељина

Бијељина (погрешно Бјељина, Бељина) је град у Републици Српској (БиХ). На попису становништва 2013. године, Бијељина је према подацима Републичког завода за статистику Републике Српске имала 41.121 становника[1], а према подацима Агенције за статистику Босне и Херцеговине 42.278 становника.[2]

Бијељина
TRG KRALJA PETRA Bijeljina Town Hall
Трг краља Петра I Карађорђевића
Застава
Застава
Грб
Грб
Административни подаци
Држава Босна и Херцеговина
Ентитет Република Српска
ГрадБијељина
Основанпрви помен 1446. године
Становништво
 — 2013.Раст 41.121 (РЗС)
Раст 42.278 (АГС)
Географске карактеристике
Координате44°45′25″ СГШ; 19°12′59″ ИГД / 44.75699° СГШ; 19.21633° ИГДКоординате: 44°45′25″ СГШ; 19°12′59″ ИГД / 44.75699° СГШ; 19.21633° ИГД
Временска зонаUTC+1 (CET), љети UTC+2 (CEST)
Ндм. висина90 м
Бијељина на мапи Босне и Херцеговине
Бијељина
Бијељина
Бијељина на мапи Босне и Херцеговине
Остали подаци
Поштански број76300
Позивни број(+387) 055

Географија

Бијељина се налази у сјевероисточном дијелу Републике Српске (Босна и Херцеговина) на координатама 44°45′16″ сјеверно и 19°12′59″ источно, на 90 m надморске висине. То је након Бањалуке друго насеље по величини у Републици Српској и пето у Босни и Херцеговини. Смјештена је у равници Семберији и представља раскршће путева за Србију, Хрватску и унутрашњост Босне и Херцеговине. Сматра се незваничним центром источног дијела Републике Српске са око 45.000 становника. Удаљена је 6 km (4 km) од границе са Србијом и 40 km (25 km) од Хрватске. Пошто се налази практично у средишту плодне равнице, представља један од центара производње и трговине хране. Главнину производње чине житарице пшеница и кукуруз те поврће као купус, паприка и парадајз. Воћарство и сточарство су такође заступљени, али у мањој мјери. Бијељина је препознатљива по великом централном тргу, чију љепоту употпуњава амбијент оближњег градског парка.[3]

Клима

На климатске услове који владају на овом простору највише утиче сјеверни перипанонски дио, који припада умјерено–континенталном панонском појасу, што значи да су љета топла а зиме умјерено хладне, док просјечна годишња температура износи 10 °C. Средња јулска температура износи 22 °C, јануарска -1 °C. Падавине су кроз годину углавном равномјерно распоређене, а најинтезивније су у периоду мај—јуни, када су и најпотребније пољопривредним културама. Просјечно остварена количина падавина креће се од 1000 до 1100 mm/m².[4]

Историја

Најстарији пронађени трагови обитавања датирају из периода неолитастарчевачке културе, 5-4. миленијум старе ере. Важно раскршће културних утицаја у неолиту, бронзаном добу и касније.

Бијељина је била једно од средишта панонско-илирског устанка.

Међу значајне личности 19. вијека убрајају се Филип Вишњић и Иво од Семберије, кнез бијељинске нахије, чији ликови се налазе на грбу града Бијељине.

Иако се име „Бијељина“ први пут помиње већ 1446. године, озваничено је тек 1918. године. Током владавине Аустроугарске град је носио име „Бјелина“ а прије тога „Белина“ и „Билина“.

Праисторија и антика

Најстарији потврђени трагови живота људи на простору данашњег града Бијељине потичу из млађег каменог доба — неолитастарчевачке културе (5.000 — 3.000 година п. н. е.). Такође, пронађени су и материјални остаци из периода бронзаног и гвозденог доба. Највише налаза из ових периода праисторије пронађено је у атарима села Остојићево, Батковић, Главичице, Дворови, Којчиновац, Патковача и Тријешница. Карактеристике грнчарије, оруђа и оружја недвосмислено потврђују културне везе прастановника Семберије са винчанском неолитском културом, односно, са културама бронзаног добавучедолском, костолачком и баденском.

У Дворовима код Бијељине откривени су експонати с краја бронзаног доба. Пронађени предмети потичу из женског гроба, из седмог вијека старе ере. Ријеч је о гарнитури појасних окова и спиралних украса, ниски од ћилибарских перли и стаклене пасте. Ови археолошки налази везују се за производе тракијско-кимеријског културног краја, из периода Гласиначке културе, круга чији је центар био на простору данашње Румуније и Карпата, па чак можда и за древни народ Ските.[5]

Археолошки налази из гвозденог доба везују се за долазак келтских племена, у предвечерје римских освајања (8-1. вијек п. н. е). У античком периоду (1-5. вијек нове ере) Семберија је, као и цијела Посавина, била дио римске провинције Паноније. Најзначајнија археолошка открића из римског периода налазе се на локалитетима Прекаје у Броцу (римска вила), Којчиновац (надгробни споменик), Велика Обарска (оловна плочица култне намјене са представом тзв. Подунавских коњаника), Амајлије (бронзана фигурина висине 13 cm), Модран (остава римског новца), Дијелови (двије камене скулптуре лавова), а откривени су и локалитети у Јањи, Дворовима, Батковићу и Патковачи. Негдје на простору Доњег Подриња (на једној од страна Дрине) налазило се римско насеље Ад Дринум (На Дрини), али још увијек није познато његово тачно мјесто.[6]

Стари Словени

Најстарији старословенски локалитет у Семберији налази се с обје стране Бистрика, између села Батковић и Остојићево и састоји се од четири мања локалитета (Јазбине, Орашчић, Градине и Челопек) који потичу из периода од 7. до 12. вијека. На локалитетима Јазбине и Орашчић пронађени су остаци насеља из 7-9., односно 10-12. вијека, са полуукопаним земуницама чији су зидови изграђени од шепера и набијене земље, док је најзначајнији налаз комплекс металуршких радионица на локалитету Челопек у којима се у 8. вијеку топило гвожђе и производиле гвоздене алатке о чему јасно свједочи налаз гусано-графитног лонца који се чува у Музеју Семберије у Бијељини.[7] У то вријеме насеље на Бистрику, вјероватног назива Бистрица, било је без сумње центар жупе која је обухватала цијелу равницу прије него што је настала Бијељина.[6]

Средњи вијек

Прво помињање имена Бијељина губи се у далекој прошлости. У „Љетопису попа Дукљанина“ помиње се једна побједа захумског кнеза Беле-Павлимира против Мађара „у равници Белина“. Ипак, због крајње непоузданости овог списа и бројних доказаних нетачности, данас се у науци сматра да је први сигуран помен насеља Бијељине онај од 3. марта 1446. када је овде опљачкан један дубровачки трговац од стране људи илочког бана. Документ на латинском језику о овом догађају чува се у Дубровачком архиву, у збирци Lamenta de foris, tom 20, pagina 71, који у преводу гласи:

„Дан 3. марта 1446.

Богиша Богмиловић пред господином Алојзом кнезом дубровачким подноси тужбу против Вучића Прибишевића и Вучића Угриновића и Радића Гучића и осталих људи илочког бана Осварта; изјављујући да су га они опљачкали у Биелини и одузели му: у роби, дукатима, сребру и сукну — 435 дуката и два коња са оружјем и његову одјећу и један сребрени послужавник.“[8]

Поред овога, налази средњовјековних надгробних споменика са староћирилским натписима, приликом радова на обнови Атик џамије у центру Бијељине, бацају ново свјетло на прошлост овог краја у предтурском периоду.[9] Иако ниједан споменик нема сигуран датум, палеографска анализа показује да су натписи настајали у дугом временском распону од друге половине 14. до средине 15. вијека, што значи да су неки подигнути и прије биљешке у Дубровачком архиву. Овим се још једном потврђује да је Бијељина у предтурском периоду била засебна жупа, а да је њено сједиште свакако било на мјесту гдје се налазила црква. Кроз ту жупу је пролазио пут који је водио из Подриња, тј. преко Сребренице, Кушлата, Зворника, Теочака и Бијељине према Митровици и Илоку. С тим главним путем овдје се састајао и пут који је водио од ријеке Босне тј. Добој града долином Спрече, затим преко Сребреника и Соли.[8]

Средњи вијек у Семберији обиљежиле су сталне борбе за поревласт у овим крајевима између владара Србије, Босне и Мађарске, као и ситнијих феудалаца. Из времена средњег вијека потиче најстарија грађевина у Семберији и један од симбола Бијељине — манастир Тавна, за који се вјерује да је задужбина синова краља Драгутина краља Владислава II и кнеза Уроша Немањића те да потиче с почетка 14. вијека.[8]

Фрањевачки самостан Свете Марије, у пољима, у околини Бијељине помиње се 1514. године. Том раздобљу припадају тринаест стећака, од којих су два декорисана, а на четири се налазе фрагментарно читљиви написи. У засеоку Митровићима, село Горњи Драгаљевац, на два локалитета налазе се три стећка, од којих је један украшен мотивима биљне стилизације и представом животиње; као такав пренијет је на зграду драгаљевачке основне школе.[10]

Први српски устанак

Serbia1809-sr
Србија 1809. године

Срби овог краја су искрено подржали Карађорђев устанак и величанствено буђење српског народа, али покушај ослобађања није имао успјеха. Највећи допринос у покушају ослобађања „прекодринских Срба“ дали су чувене устаничке вође — Јаков Ненадовић, поп Лука Лазаревић, Стојан Чупић и поп Никола Смиљанић. Резултати ових акција у Семберији и околини били су рушење старог утврђења у Теочаку 1805. године, спаљивање Јање 1807. године, а 1809. године краткотрајно је била ослобођена Бијељина и готово цијела Семберија и Мајевица.[6]

Почетком априла 1807. године Карађорђе је наредио да се прикупи ваљевска, шабачка и мачванска војска и упути у Босну. Стојану Чупићу је пало у удио да, са потребним снагама, запали Јању и Бијељину и побуни околна села. Судећи по оскудним аустријским извјештајима, устаници су у Босни претрпјели знатне губитке. Чак је јављено да је Чупић погинуо, али та вијест није била тачна. Операције у источној Босни су настављене и касније, а за команданта српских трупа постављен је Јаков Ненадовић. Под његовом командом је био и Стојан Чупић који, са 1000 својих војника, половином априла продире дуж Саве, пали турска села и мобилише сав живаљ који је способан да носи оружје. Ипак, пред јачим и бројнијим турским снагама, устаници су се морали повући у Србију.[11]

Ова тешка времена изњедрила су и двојицу најзнаменитијих великана овог краја: кнеза Ивана Кнежевића (1760—1840) као симбола српске племнитости, и Филипа Вишњића (1767—1834), најпознатијег српског гуслара. Као симболи Бијељине и Семберије, на великом грбу Града су представљени као чувари штита. У Првом српском устанку истакао се и Симо Катић (1783—1832) из Дворова који је био командант одбране границе од Бадовинаца до ушћа Дрине у Саву, а касније, за вријеме владавине кнеза Милоша Обреновића, помоћник старјешине Мачве. Чувени јунак је био и Зеко Буљубаша — Јован Глигоријевић (1770—1813) из Броца — „Српски Леонида“ који је заједно са осталим „голаћима“, херојски погинуо у бици на Равњу, посљедњој бици Карађорђевог устанка.[6]

Други свјетски рат

Око 300 Срба ухапшених у бијељинском срезу доведени су у Бијељину, у затвор среског начелства. Увели су их у једну просторију са подом од цемента. Наредили су сељацима и сељанкама да се изују, обућу су однијели у другу собу, а пустили унутра код њих воду да ови јадници не би могли лећи, него да морају стално стајати. Како је био јануар мјесец 1942. године и ужасна зима, почеле су им се ноге у води мрзнути.[12]

Распад Југославије

Бијељина је током рата у Босни и Херцеговини била центар Српске аутономне области, САО Семберија и Мајевица, коју су организовале српске власти. Током и непосредно након тог рата извршене су значајне демографске промјене. Прије рата, главнину становништва у градском насељу је чинило муслиманско и српско становништво, а већину села су насељавали скоро искључиво Срби, осим села Јања. У првим данима априла 1992. године, паравојне снаге вођене Жељком Ражнатовићем „Арканом“ су ушле у насеље, након чега је велики број несрпског становништва из њега насилно исељен. Током преузимања Бијељине почетком априла, најмање 48 Муслимана цивила је убијено. У исто вријеме су у Бијељину пристигле бројне избјеглице српске припадности из осталих дијелова Босне и Херцеговине који су били под муслиманском и хрватском влашћу, те се структура становништва значајно промијенила у корист Срба. На дан 13. марта 1993. срушено је неколико џамија, међу којима и Атик-џамија у центру града.

По завршетку рата, повратком једног дијела становништва порастао је број Муслимана у односу на Србе, али је већинско становништво остало српско.

Архитектура

Најстарија јавна грађевина у Бијељини била је српска православна црква коју су порушили Турци османлије и на чијим су темељима изградили Атик џамију 1520. године као задужбина Сулејмана Величанственог или 1687-1891 као задужбина Сулејмана Другог,[13] на што указују надгробни споменици пронађени приликом обнове Атик џамије послије Одбрамбено-отаџбинског рата; при ископавању темеља на којима се налазе ћирилични натписи. Други важан објекат је Црква светог Ђорђа, саграђена 1872. године. И трећа најстарија грађевина која потиче из 1876. године је зграда у којој се налази Музеј Семберије. Градски парк датира од 1892. Бијељина се може похвалити највећим етно комплексом у Републици Српској и шире, односно Етно селом Станишићи [14].

Знаменитости

Spomenik kralju Petru I Karađorđeviću
Споменик Краљу Петру Карађорђевићу

На главном тргу Бијељине, испред градске скупштине, налази се споменик Краљу Петру Карађорђевићу, реплика споменика подигнутог прије Другог свјетског рата. Освећење је обављено на свечаности на Петровдан 1937. године.[15] Аутор оригиналног споменика је хрватски вајар Рудолф Валдец. Током Другог свјетског рата усташе су споменик склониле са трга и уништиле, а комунистичка власт је по завршетку рата одбила да га врати. Тек прве године рата у Босни и Херцеговини, 1992., реплика споменика је постављена на мјесто на коме се налазио и оригинални споменик, а на чијем мјесту је за вријеме СФРЈ био постаљен споменик борцима НОР-а. Аутор реплике је академски вајар Зоран Јездимировић.

Туризам

Етно Село ”Стаинишићи” [16]

На излазу из Бијељине, на трећем километру према Павловића мосту, налази се Етно Село "Станишићи"[16]. Етно село "Станишићи", изван садашњег времена и простора, враћа нас прецима и природи, и буди у нама дивљење према једноставности некадашњег начина живота. Овдје се одмарају очи и душа, човјек постаје племенитији, али и мудрији слушајући жуборење потока и рад воденице.

Етно Село "Станишићи" основано је 2003. године, захваљујући инспирацији Бориса Станишића. Више од неколико година он је путовао по српским селима средње Босне у потрази за старим кућама и предметима, који ће сачувати представу о једном времену и култури живљења са краја 19. и почетка 20. вијека. Резултат је аутентично планинско село у сред семберске равнице.

У селу се данас издвајају двије цјелине. Једна приказује световни живот и изграђена је од дрвета. Чине је дрвене куће – брвнаре са покућством које им је вијековима припадало. Куће повезују поплочане камене стазе, а у центру села су два језера. Друга цјелина је духовног карактера и представљена је средњевјековном архитектуром грађеном у камену, која је у ствари скуп реплика историјског и религијског значаја.

Село чине воденице, мљекарник, ковачница, камени бунар, амбар и аутентичне дрвене куће, са приказом покућства и народних ношњи. Млин поточар је направљен 1937. године и још је у употреби као и воденица из 1917. године у којима се још увијек меље брашно за погачице које се служе у ресторану. Унутра се налази све што је млинару било потребно за боравак у њему за вријеме сезоне мљевења жита. Мљекарник је из 1948 године. То је зградица за прераду млијека и чување млијечних производа, са свим дрвеним посудама. Мљекарници су били добро провјетрени и чисти, а у њих су могле улазити само жене које су се тиме бавиле.

Куће припадају динарксом типу, прављене су од дрвета и са високим кровом. То је мало апартманско насеље гдје су куће споља аутентичне, а ентеријер је прилагођен савременим потребама гостију. У једној од кућа смјештена је сувенирница која нуди производе старих заната и домаће радиности. У фази изградње је још неколико објеката у које ће бити смјештена ковачница, ткачница и грнчарска радионица. Сви објекти ове цјелине смјештени су у близини језера и потока који између њих вијуга, а повезани су стазама поплочаним каменом. Са извора стално дотиче чиста вода која је свуда по селу и својим током симболизује извор живота, постојање и трајање.

Духовна цјелина нас враћа још дубље у прошлост и сачињена је од реплика објеката са разних мјеста обиљежених православљем. Са световним дијелом села повезано је великим каменим мостом који је реплика Козје ћуприје из Сарајева. Преко њега се долази до Крстионице која је рађена по узору на малу цркву која постоји на Аљасци. У срцу ове цјелине је манастир Светог оца Николе, реплика манастира Куманице, задужбине Немањића и у њему су положене честице моштију Цара Уроша и Светог оца Николаја. Такође се налази кивот са честицама моштију Светог оца Николе. Поред манастира се налази манастирска кућа (конак) која представља изузетан примјерак средњевјековне градње.

У близини монашке куће, на језеру, налази се камени амфитеатар са 380 мјеста, предвиђен за културне манифестације под ведрим небом.

Култура

SemberijaFolkFest2006
Српско културно умјетничко друштво „Семберија“ на „Фолк фесту“ 2006. године

У Бијељини ради Српско културно умјетничко друштво Семберија које његује фолклорну и музичку баштину српског народа и других народа који живе на простору бивше Југославије.[17] У Бијељини такође ради и Српско културно умјетничко друштво „Велика Обарска“. Овде постоји Народна библиотека "Филип Вишњић" у Бијељини.

Музеји

Бијељина има музеј Музеј Семберије који се налази у најстаријој згради у Бијељини а чији историјат је занимљив.

Поред стручног кадра Музеј располаже са четири изложбене сале површине по 105 м квадратних и салом за повремене изложбе, у којима се налазе три сталне музејске поставке са цјелодневном и свакодневном отвореношћу.

Археолошка изложба се налази у приземљу музеја и обухвата материјалне остатке цивилизације од неолита до касног средњег вијека. Ту је смјештена највећа и најзначајнија колекција средњовјековних натписа у БиХ и шире са 23 ћирилилична натписа на старословенском језику српске редакције.[18]

Школство

У средњем вијеку хришћани су се писму учили углавном у манастирима. Прва основна школа у Бијељини је отворена 1838. године. 1902. године ова школа је реновирана, додан је један спрат и још неколико учионица. У периоду између 1893. и 1895. године ту је као наставник радио Јован Дучић. Све до 1919. године школа је била смјештена у овој згради, када је предана на управу новоотвореној реалној гимназији.

Основе школе

Крајем Другог свјетског рата је промијењен школски систем, па је 1951. године отворена прва осмогодишња основна школа, а пет година иза тога и друга. Касније су отворене основне школе 1959. и 1966. године. Од 1953. године у граду постоји и основна музичка школа, у згради бивше Српске штедионице. Једна од школа је Основна школа Свети Сава (Бијељина).

Средње школе

Средње школе у Бијељини су сљедеће:

Високо школство

Од 1992. године, Бијељина има и установе за високо и више школовање. Током година су се отварали нови приватни и државни факултети, а данас функционишу сљедећи:

Саобраћај

Од Бијељине води само једна пруга и то ка Шиду у Србији и није у функцији. Поред тога Бијељина има и авионско узлетиште.

Градски превоз повезује градско насеље са приградским насељима и саобраћа сваког дана према реду вожње. Градски превоз је у организацији ауто-превозника „Семберија транспорт“.

Становништво

Националност[19] 2013. 1991. 1981. 1971.
Срби 35.798 (84,67%) 10.450 (28,69%) 7.866 (25,27%) 7.630 (30,81%)
Муслимани [a] 4.469 (10,57%) 19.024 (52,24%) 15.015 (48,24%) 14.929 (60,29%)
Југословени 127 (0,30%) 3.452 (9,47%) 6.028 (19,36%) 637 (2,57%)
Хрвати 315 (0,75%) 366 (1,00%) 409 (1,31%) 677 (2,73%)
остали и непознато 1.569 (3,71%) 3.122 (8,57%) 1.806 (5,80%) 888 (3,58%)
Укупно 42.278[20] 36.414 31.124 24.761
Демографија[19]
Година Становника
1879. 34.479
1885. 38.455
1895. 47.468
1910. 58.002
1921. 58.142
1931. 78.602
1948. 12.660
1953. 14.303
1961. 17.340
1971. 24.761
1981. 31.124
1991. 36.187
2013. 42.278

Током рата у БиХ муслиманско становништво је прогнано из Бијељине, односно Републике Српске, док је велики број Срба из Федерације Босне и Херцеговине и Хрватске био прогнан у Бијељину, односно Републику Српску. На тај начин је Бијељина одиграла значајну улогу за српске избјеглице, највише из Сарајева, Тузле, и Зенице и других крајева Федерације Босне и Херцеговине. У току овог рата број становника Бијељине је порастао за 20-30%.

Познате личности

Сљедеће познате личности су рођене у Бијељини:

Галерија

TRG KRALJA PETRA Bijeljina Town Hall

Зграда административне службе града Бијељина

Atik bijeljina

Споменик борцима ВРС у центру града

Pravoslavna crkva u Bijeljini 4

Православна црква у Бијељини

Напомене

  1. ^ За садашњи статус Муслимана види чланак Бошњаци

Види још

Референце

  1. ^ „Попис становништва, домаћинстава и станова у Републици Српској 2013, РЕЗУЛТАТИ ПОПИСА” (PDF). www2.rzs.rs.ba/. Републички завод за статистику.
  2. ^ Попис становништва у БиХ 2013.
  3. ^ „Gradovi u Bosni i Hercegovini”. Архивирано из оригинала на датум 12. 9. 2014. Приступљено 26. 9. 2014.
  4. ^ virtual-srpska — Geografija / Bijeljina
  5. ^ „Bijeljina: Perle iz bronzanog doba”. Приступљено 26. 9. 2014.
  6. 6,0 6,1 6,2 6,3 „Istorija :: ZVANIČNA PREZENTACIJA GRADA BIJELjINA ::”. Архивирано из оригинала на датум 25. 11. 2014. Приступљено 26. 9. 2014.
  7. ^ „Музеј Семберије — Раносредњовијековни локалитет Јазбине у Батковићу”. Архивирано из оригинала на датум 12. 9. 2014. Приступљено 26. 9. 2014.
  8. 8,0 8,1 8,2 „Историја :: ЗВАНИЧНА ПРЕЗЕНТАЦИЈА ГРАДА БИЈЕЉИНА ::”. Архивирано из оригинала на датум 13. 9. 2014. Приступљено 26. 9. 2014.
  9. ^ „Stećci u Bijeljini”. Архивирано из оригинала на датум 13. 9. 2014. Приступљено 26. 9. 2014.
  10. ^ zzzeee40. „Bijeljina”. Приступљено 26. 9. 2014.
  11. ^ „Junaci Prvog srpskog ustanka”. Приступљено 26. 9. 2014.
  12. ^ Највећи злочини садашњице: (патње и страдање српског народа у Независној Држави Хрватској од 1941-1945), Др. Драгослав Страњаковић, Горњи Милановац Дечје новине (1991). стр. 200, 201
  13. ^ Шта се крило испод Атик џамије? (5. јануар 2009)
  14. ^ Етно селом Станишићи
  15. ^ "Политика", Београд 7. јула 1937. године
  16. 16,0 16,1 BIJELJINA, ENERGIE STUDIO-. „Етно село ”Станишићи” - Туристички комплекс - Бијељина”. ETNO SELO STANIŠIĆI (на језику: српски). Приступљено 27. 12. 2018.
  17. ^ СКУД Семберија Бијељина Архивирано на сајту Wayback Machine (август 8, 2007) (на језику: енглески), Приступљено 5. 5. 2013.
  18. ^ „Muzej Semberija”. Bijeljina Danas. 25. 9. 2014. Приступљено 26. 9. 2014.
  19. 19,0 19,1 Савезни завод за статистику и евиденцију ФНРЈ и СФРЈ: Попис становништва 1948, 1953, 1961, 1971, 1981. и 1991. године.
  20. ^ „Popis 2013 BiH – Stanovništvo prema etničkoj/nacionalnoj pripadnosti i spolu, po naseljenim mjestima”. popis.gov.ba. Архивирано из оригинала на датум 19. 9. 2017. Приступљено 19. 9. 2017.

Литература

Спољашње везе

Јања (Бијељина)

Јања је насељено мјесто у граду Бијељина, Република Српска, БиХ. Према попису становништва из 2013. године, у насељу је живјело 12.198 становника.

Овдје се налази Црква Светог Илије у Јањи.

Јоховац (Бијељина)

Јоховац је насељено мјесто у граду Бијељина, Република Српска, БиХ. Према попису становништва из 1991. у насељу је живјело 338 становника.

Љесковац (Бијељина)

Љесковац је насељено мјесто у граду Бијељина, Република Српска, БиХ. Према попису становништва из 1991. у насељу је живјело 483 становника.

Љубиша Савић Маузер

Љубиша Савић Маузер (Ковачићи код Бијељине, 11. август 1958 — Бијељина, 7. јун 2000) је био командант српске специјалне бригаде „Гарда Пантери“, која је била једна од најелитнијих јединица Војске Републике Српске током Рата у БиХ. После рата се бавио политиком. Његови ратни задаци су били очување Бијељине, као и ослобађање села Смолућа и Тиња.

Административна подјела Босне и Херцеговине

Босна и Херцеговина има неколико нивоа политичких структура након државног нивоа. Најважнија од ових подјела је организација државе по ентитетима (Република Српска (РС) и Федерација Босне и Херцеговине (ФБиХ)) и посебном територијалном јединицом, дистриктом (Брчко дистрикт). Федерација Босне и Херцеговине располаже са 51% површине Босне и Херцеговине, а Република Српска са 49%. Ентитети су признати Дејтонским мировним споразумом 1995. године, као резултат компромиса представника три конститутивна народа уз посредовање великих сила. Ратна разарања (1992—1995) су довела до великих промена у етничкој слици земље. Ово је већином било због насилног етничког чишћења локалног становништва (у РС муслиманског и хрватског, а у ФБиХ сва три народа).

Од 1996. године овлашћења влада оба ентитета се у односу на државни ниво значајно смањују. Трећи ниво политичке подјеле, након ентитета у Федерацији БиХ су кантони. Федерација Босне и Херцеговине се састоји од десет кантона. Сви они имају своју кантоналну скупштину и владу, која се налази под законом Федерације. Херцеговачко-неретвански и Средњобосански кантони су етнички мјешовити и имају специјалне системе, како би се очувала права свих народа.

Последњи ниво политичке подјеле Босне и Херцеговине су општине. Земља се састоји од 137 општина, од којих су 79 у Федерацији Босне и Херцеговине, а 58 у Републици Српској, док је град Брчко засебна административна јединица — дистрикт. И општине такође имају своју скупштину (у ФБиХ вијеће), управу и службе, и углавном су образоване око најзначајнијег града или мјеста у подручју. Сваки кантон се састоји од неколико општина.

Осим ентитета, кантона, и општина, Босна и Херцеговина такође има и двaнaeст градова. То су: Сарајево, Бања Лука, Мостар, Источно Сарајево, Приједор, Бијељина, Добој, Требиње, Тузла, Зеница, Бихаћ и Широки Бријег. Градови Сарајево и Источно Сарајево имају више градских општина, док се остали градови налазе на територији бивших општина. Градови такође имају своју градску скупштину (у ФБиХ вијеће) и градску управу, чија моћ је између општина и владе кантона или владе ентитета у Републици Српској.

Буковица Доња (Бијељина)

Буковица Доња, познатија као Доња Буковица, насељено је мјесто и мјесна заједница у граду Бијељина, Република Српска, БиХ.

Вршани (Бијељина)

Вршани су насељено мјесто у граду Бијељина, Република Српска, БиХ. Према попису становништва из 2013. године, у насељу је живјело 684 становника.

Град Бијељина

Град Бијељина је град у Републици Српској, Босни и Херцеговини. Сједиште града је градско насеље Бијељина. Град заузима површину од око 734 km2. Према коначним подацима Пописа становништва БиХ 2013. године за Републику Српску које је издао Републички завод за статистику а требало да преузме и објави Агенција за статистику Босне и Херцеговине, у Граду Бијељини је пописано 103.874 (податак РЗС) или 107.715 (податак АГС) лица.

Бивша општина Бијељина је добила статус града 18. јула 2012. одлуком Народне скупштине Републике Српске када је усвојен „Закон о Граду Бијељина”, односно „Закон о локалној самоуправи Републике Српске”. Закон је ступио на снагу 26. јула 2012. године када је објављен у Службеном гласнику Републике Српске (Службени гласник Републике Српске 70/2012).

Дворови (Бијељина)

Дворови су насељено мјесто у граду Бијељина, Република Српска, БиХ. Према попису становништва из 1991. године у насељу је живјело 1.814 становника. Попис становништва из 2013. године показује да Дворове насељава 5.178 мјештана.

Модран (Бијељина)

Модран је насељено мјесто у граду Бијељина, Република Српска, БиХ.

Ново Село (Бијељина)

Ново Село је насељено мјесто у граду Бијељина, Република Српска, БиХ. Према попису становништва из 1991. у насељу је живјело 122 становника.

Остојићево (Бијељина)

Остојићево (Свињаревац) је насељено мјесто у граду Бијељина, Република Српска, БиХ.

Попови (Бијељина)

Попови су насељено мјесто у граду Бијељина, Република Српска, БиХ. Према попису становништва из 1991. у насељу је живјело 1.134 становника.

САО Семберија

САО Семберија (Српска аутономна област Семберија) или САО Североисточна Босна је била српска аутономна област у СР БиХ. Постојала је од 1991-1992, када се ујединила са осталим српским областима БиХ и оформила Републику Српску. Главни град ове области била је Бијељина. САО Семберија је била позната и под називом САО Семберија и Мајевица, или САО североисточна Босна

Суво Поље

Суво Поље или Сухо Поље је насељено мјесто у граду Бијељина, Република Српска, БиХ. Према попису становништва из 1991. у насељу је живјело 1.503 становника.

Овде се налази Манастир Часног крста у Сувом Пољу.

Територијална организација Републике Српске

Република Српска територијално је организована у 8 градова и 56 општина.

Трњаци (Бијељина)

Трњаци су насељено мјесто у граду Бијељина, Република Српска, БиХ. Према попису становништва из 1991. у насељу је живјело 639 становника.

ФК Радник Бијељина

ФК Радник је фудбалски клуб из Бијељине у Републици Српској, који се тренутно такмичи у Премијер лиги Босне и Херцеговине, а највећи успјех у клупској историји, остварио је у сезони 2015/16. освајањем Купа БиХ,тако обезбиједивши свој први наступ на европској сцени. Прву побједу у европским такмичењима дочекали су у сезони 2019/20. побједивши у својој трећој европској утакмици у историју, на Градском стадиону у Бањој Луци, екипу Спартака из Трнаве са 2:0.

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.