Битољска епархија

Битољска епархија је некадашња епархија Српске православне цркве која је постојала између 1920. и 1931. године.

Битољска епархија
Српска православна црква
Седиште Битољске епархије (Српска православна црква) у Битољу
Зграда седишта у Битољу данас
Основни подаци
ДржаваFlag of Yugoslavia (1918–1941).svg Краљевина СХС
Основана1920.
Укинута1931.
Архијереј
Чин архијерејаепископ
Титула архијерејаепископ битољски

Историја

Први помен Битољске епископије налази се у повељи византијског цара Василија II. Године 1018, под именом Пелагонијске епископије, у којој је раније био главни град Линкестијска Хераклеја, затим можда Пелагон и најзад Битољ. У то доба је Битољска епископија поред Пелагоније обухватала и градове Прилеп, Дебрет и Велес. Касније је отпао Велес, а можда и непознати Дебрет, те је епископ битољски око 1600. носио назив пелагонијски и прилепски, а касније, све до пред крај 19. вијека, само пелагонијски.

Jugoslovenskiot princ Aleksandar pred Mitropolijata
Престолонаследник Александар испред зграде митрополије у Битољу 1912−1913

Пелагонијска епархија је током 19. века била једна од најзначајнијих епархија Цариградске патријаршије пошто се њено средиште налазило у Битољу, главном граду Битољског вилајета. Године 1897. успјела је Бугарска егзархија да, поред тадашњег мелагонијског митрополита Цариградске патријаршије, пошаље у Битољ и свог епископа, који је назван битољским епископом. Битољ је 1912. године ослободила српска војска и ове области су по слову мировног уговора из 1913. године званично прикључене Краљевини Србији. У то време, пелагонијски митрополит је био Хризостом Кавуридис. Средином 1913. године, бугарско-егзархијски битољски епископ Аксентије Големинов је интерниран од српских власти, а патријаршијски пелагонијски митрополит се сам уклонио из Битоља. Тиме је постављена основа за покретање канонског поступка за прикључење ове епархије Београдској митрополији.

Прве званичне преговоре са Цариградском патријаршијом, који су вођени током пролећа 1914. године, омело је избијање Првог светског рата. Недуго по окончању рата, преговори су обновљени и успешно закључени већ током 1920. године, када је Цариградска патријаршија пренела надлежност над Битољском епархијом на управо уједињену Српску православну цркву. Након привремене управе, године 1920. добила је Битољска епископија, као првог свог српског редовног епископа, Јосифа Цвијовића.

Устројство

По подацима из 1927, Битољска епископија има двадесет и девет манастира (Буковски, Берешански, Берански, Брајчински, Доњо-Дупенски, Велушински, Драгошки, Житошки, Жиречки, Зашљенски, Зрзевски, Јанковачки, Крушевски, Кичевски, Лисолајски, Маловишки, Марков-Градски, Мелнички, Параловски, Прилепачки, Слепчански, Степаначки, Смиљевски, Сливнички, Трескавац, Христофорски, Цапарски и Чембренски), један протопрезвитерат (Битољски) са 4 намесништва (Крушевско, Кичевско, Прилепско и Преспанско), 227 цркава и капела, 108 парохија, 100 свештеника и 106.543 душе.

Литература

Битољска епархија (вишезначна одредница)

Појам Битољска епархија може имати следећа значења:

Битољска епархија, епархија Српске православне цркве (1920-1931)

Битољска епархија Бугарске егзархије, епархија неканонске Бугарске егзархије (1897-1918)

Вардарска бановина

Вардарска бановина је била бановина (покрајина, регија) у Краљевини Југославији од 1929. до 1941. године. Налазила се у јужном делу Краљевине и обухватала је целу данашњу Северну Македонију, јужне делове централне Србије и јужне делове Косова. Добила је име по реци Вардар и административно средиште бановине је било Скопље.

Године 1941., у Другом светском рату, Силе Осовине су окупирале Вардарску бановину и подијелиле је између Бугарске, окупацијских зона нацистичке Немачке у Србији и окупацијских зона фашистичке Италије у Албанији. После завршетка Другог светског рата, највећи дио бановине је постао део Социјалистичке Републике Македоније, док је мањи северни део припао СР Србији. Обје републике су до 1991. године биле у саставу Социјалистичке Федеративне Републике Југославије.

Епископија дебарско-кичевска

Епископија дебарско-кичевска је епархија Православне охридске архиепископије под јурисдикцијом Српске православне цркве.

Архијереј администратор је епископ Јоаким (Јовчевски).

Епископија преспанско-пелагонијска

Епископија преспанско-пелагонијска је епархија Православне охридске архиепископије под јурисдикцијом Српске православне цркве.

Архијереј администратор је епископ Марко (Кимев), а сједиште епископије се налази у Битољу.

Злетовско-струмичка епархија (вишезначна одредница)

Појам Злетовско-струмичка епархија може имати следећа значења:

Злетовско-струмичка епархија, православна епархија Српске православне цркве (1920-1967)

Злетовско-струмичка епархија, епархија неканонске Македонске православне цркве (1967-1988)

Климент Трајковски

Климент Трајковски (световно Никола Трајковски; Битољ, Османско царство, 3. август 1912 — Битољ, СФРЈ, 18. јун 1979) је био преспанско-битољски епископ од 1959. до 1967. године, а потом јерарх расколничке Македонске православне цркве.

Николај Велимировић

Николај Велимировић (световно Никола Велимировић; Лелић, код Ваљева, 23. децембар 1880/4. јануар 1881. — Либертивил, 18. март 1956) био је епископ охридски и жички, истакнути теолог и говорник, отуда је називан Нови Златоусти. Николај Велимировић је новоканонизовани српски светитељ као Свети владика Николај Охридски и Жички.

Његово рођено име је Никола. У младости је тешко оболео од дизентерије и заклео се да ће посветити свој живот Богу, ако преживи. Преживео је и замонашио се под именом Николај. Велимировић је школован на Западу и у младости је био велик заступник либералних идеја и екуменизма. Такође је примљен у свештенство и брзо је постао важна личност у Српској православној цркви, посебно у односима са Западом. У међуратном периоду постао је предводник православних богомољаца и окренуо се антиевропејству и конзервативизму. Оснивач је десничарске политичке идеологије светосавског национализма. Сматра се духовним инспиратором Љотићеве организације ЗБОР. Често је критикован због антисемитских ставова. Када су у Другом светском рату Немци окупирали Југославију, Велимировић је стављен у кућни притвор и на крају одведен у логор Дахау, где је провео три месеца пре него што су га Немци ослободили да би помогао у образовању обједињавању југословенских квислинга против надируће НОВЈ и Црвене армије. По завршетку рата, Велимировић је одлучио да се не врати у Југославију, у коју су на власт дошли комунисти. Уместо тога, 1946. емигрирао је у Америку, где је и остао до своје смрти 1956.

Централно место у Велимировићевим размишљањима чинила је критика хуманизма, европске цивилизације, материјалистичког духа и сл. О Европи је мислио као о великом злу којег се треба чувати, и презирао је њену културу, науку, прогрес. Епископ Николај је био дубоко очаран српском прошлошћу немањићког периода па је она, по њему, требало да буде парадигма нове српске стварности. Велимировић је снажно подржавао јединство свих православних цркава и упоставио је добре односе са англиканском и Америчком епископалном црквом. Уврштен је међу 100 најзнаменитијих Срба свих времена.

Охридска епархија

Охридска епархија је некадашња епархија Српске православне цркве која је постојала између 1920. и 1931. године.

Охридско-битољска епархија

Охридско-битољска епархија је некадашња епархија Српске православне цркве која је основана 1931. године. Почевши од 1967. године била је захваћена расколом, који је изазван неканонским проглашењем аутокефалности Македонске православне цркве. У склопу спровођења Нишког споразума од 2002. до 2005. године, њено подручје је укључено у састав Православне охридске архиепископије.

Охридско-битољска епархија (вишезначна одредница)

Појам Охридско-битољска епархија може имати следећа значења:

Охридско-битољска епархија, епархија Српске православне цркве (назив епархије у том облику званично употребљаван од 1931. до 1959. године)

Охридско-битољска епархија, епархија неканонске Македонске православне цркве (назив епархије у том облику званично употребљаван од 1974. до 1994. године)

Патријарх српски Викентије

Патријарх српски Викентије (световно Витомир Проданов; Бачко Петрово Село, 11/23. август 1890 — Београд, 5. јул 1958) је био 42. врховни поглавар Српске православне цркве.

Његово пуно име и титула гласили су Његова светост архиепископ пећки, митрополит београдско-карловачки и патријарх српски господин г. Викентије.

Преспанско-битољска епархија (вишезначна одредница)

Појам Преспанско-битољска епархија може имати следећа значења:

Преспанско-битољска епархија, епархија Српске православне цркве (назив епархије у том облику званично употребљаван од 1959. до 1967. године)

Преспанско-битољска епархија, епархија неканонске Македонске православне цркве (назив епархије у том облику званично употребљаван од 1967. до 1974. године)

Струмичка епархија (вишезначна одредница)

Појам Струмичка епархија може имати следећа значења:

Струмичка епархија, православна епархија у саставу Охридске архиепископије (1018-1767), потом Цариградске патријаршије (1767-1920), а као обновљена епархија почевши од 2005. године припада Православној охридској архиепископији у оквиру Српске православне цркве

Струмичка епархија, епархија неканонске Бугарске егзархије (1897-1918)

Струмичка епархија, епархија неканонске Македонске православне цркве (створена 1988)

Тијела и органи
Установе
Епархије
Охридска
архиепископија
Органски дијелови
Раније црквено
уређење

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.